br: 011-00-3/2015-02 datum: 27. 3. 2015.

Dopisom od 19. marta 2015. godine, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja zatražilo je mišljenje Poverenika za zaštitu ravnopravnosti na Nacrt pravilnika o bližim kriterijumima za prepoznavanje oblika diskriminacije od strane zaposlenog, deteta, učenika i trećeg lica u ustanovi obrazovanja i vaspitanja (u daljem tekstu: Nacrt pravilnika). Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, kao samostalan i nezavisni državni organ nadležan za suzbijanje i zaštitu od diskriminacije, veoma je zainteresovan da se pitanje prepoznavanje diskriminacije u obrazovno-vaspitnom sistemu adekvatno uredi na način koji će omogućiti da se diskriminacija prepozna i spreči. Pored toga, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, u svakom redovnom godišnjem izveštaju od 2011. godine, upućuje preporuku i podseća na zakonsku obavezu donošenja ovog podzakonskog akta. U tom smislu, postupajući po zahtevu ministarstva, koristeći svoja zakonska ovlašćenja iz člana 33. tačka 7. Zakona o zaštiti diskriminacije (Službeni glasnik RS”, broj 22/09), Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje mišljenje o rešenjima sadržanim u Nacrtu pravilnika, koja su relevantna s aspekta propisa o zabrani diskriminacije.

MIŠLjENjE
o pojedinim odredbama Nacrta pravilnika o bližim kriterijumima za prepoznavanje oblika diskriminacije od strane zaposlenog, deteta, učenika i trećeg lica u ustanovi obrazovanja i vaspitanja

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je Ustavom Republike Srbije i antidiskriminacionim propisima propisana opšta zabrana diskriminacije u svim oblastima društvenog života. Ustavom je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Ustavna zabrana diskriminacije dalje je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, a sam pojam diskriminacije definisan je u članu 2. stav 1. tačka 1. ovog zakona, dok su pojedini oblici diskriminacije regulisanu u članovima 5-14. Imajući u vidu da su zabrana diskriminacije, sam pojam diskriminacije, kao i pojedini oblici diskriminacije, adekvatno zakonski regulisani, Poverenica je stava da ne postoji potreba da se budućim Pravilnikom o bližim kritrijumima za prepoznavanje oblika diskriminacije od strane zaposlenog, deteta, učenika i trećeg lica u ustanovi obrazovanja i vaspitanja definišu pojam diskriminacije i oblici diskriminacije.

Ukoliko se, međutim, ostane pri opredeljenju da se Pravilnikom o bližim kriterijumima za prepoznavanje oblika diskriminacije od strane zaposlenog, deteta, učenika i trećeg lica u ustanovi obrazovanja i vaspitanja reguliše pojam diskriminacije i pojedini njeni oblici, to treba učiniti u skladu sa važećim antidiskriminacionim propisima. Na takva zaključak upućuju i opšta pravila o hijerarhiji pravnih akata.

U vezi sa tim, Poverenica ukazuje da definicija diskriminacije iz čl. 2. st. 1. Nacrta pravilnika nije u skladu sa zakonskom definicijom diskriminacije. Takođe, definisanje oblika diskriminacije nije u skladu sa zakonskim definicijama, pri čemu treba imati u vidu da se pojedinim odredbama Nacrta pravilnika sužava zakonska zabrana diskriminacije i izostavljaju važni elementi pojedinih oblika diskriminacije.

Tako, na primer, odredbom člana 5. Nacrta pravilnika, data je sledeća definicija posredne diskriminacije: posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, u procesu obrazovanja i vaspitanja ili u vezi sa procesom obrazovanja i vaspitanja, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj diskriminatorskim ponašanjem koje je samo prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrane diskriminacije u obrazovanju i vaspitanju, a naročito ako takvo ponašanje samo po sebi nije diskriminatorsko, ali podstiče na stvaranje predrasuda i stereotipa o pojedinim licima ili grupi lica i njihovim pripadnicima. Ova definicija nije usklađena sa definicijom iz člana 7. Zakona o zabrani diskriminacije, koja glasi: posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj aktom, radnjom ili propuštanjem koje je prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrane diskriminacije, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna. Evidentno je, dakle, da je odredbom čl. 5. Nacrta pravilnika nepotpuno i netačno definisana posredna diskriminacija, odnosno, da je izostavljen važan deo definicije koji se odnosi na potencijalnu opravdanost zakonitim ciljem i primerenim i nužnim sredstvima za postizanje cilja.

Analiza čl. 5. Nacrta pravilnika takođe pokazuje da se pojam diskriminacije objašnjava upotrebom izraza poput „diskriminatorsko ponašanje”. Ovakav način definisanja nije u skladu sa opštim logičkim principima definisanja pojmova jer se smisao jednog pojma objašnjava upotrebom istog tog pojma, umesto da se objasni šta sam pojam znači.

Pored toga, Poverenica ukazuje na još jednu nelogičnost u definiciji posredne diskriminacije iz člana 5. Nacrta pravilnika. Naime, u čl. 5. navodi se ponašanje koje samo po sebi nije diskriminatorsko, ali podstiče na stvaranje predrasuda i stereotipa o pojedinim licima ili grupi lica i njihovim pripadnicima. Međutim, ponašanje koje podstiče na stvaranje predrasuda i stereotipa o pojedinim licima ili grupi lica i njihovim pripadnicima jeste diskriminatorno, tako da uopšte ne može postojati oblik ponašanja koje ne bi, samo po sebi, bilo diskriminatorsko, ako ono podstiče na stvaranje predrasuda i stereotipa o pojedinim licima ili grupi lica i njihovim pripadnicima.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje i da je definicija povrede načela jednakih prava i obaveza iz čl. 6. Nacrta pravilnika netačna i nepotpuna, dok je definicija zabrane pozivanja na odgovornost iz čl. 7. Nacrta pravilnika nepotpuna.

Nadalje, odredbama čl. 10. st. 1. Nacrta pravilnika propisano je da uznemiravajuće i ponižavajuće postupanje postoji kada su učesnici u procesu obrazovanja i vaspitanja, od strane trećih lica, usled svog ličnog svojstva, u procesu obrazovanja i vaspitanja ili u vezi sa procesom obrazovanja i vaspitanja, izloženi diskriminatorskom ponašanju kojim se stvara osećaj poniženosti i odbačenosti, širi strah i neprijateljstvo ili stvara ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Nejasno je zašto je kod ovog oblika diskriminacije Nacrtom pravilnika sužena zakonska zaštita od uznemiravajućeg i ponižavajućeg postupanja, time što je propisano da ovaj oblik diskriminacije može izvršiti samo treće lice, a ne i bilo ko od učesnika u procesu obrazovanja i vaspitanja. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da su odredbama čl. 15-27. Zakona o zabrani diskriminacije propisani posebni slučajevi diskriminacije, odnosno, da to nije materija koju je moguće proširivati i drugačije uređivati pravilnikom. Imajući sve ovo u vidu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je neophodno usaglasiti definicije diskriminacije iz Nacrta pravilnika sa zakonskim definicijama diskriminacije.

S druge strane, potrebno je pohvaliti napore da se ukaže na određena ponašanja i situacije u obrazovno-vaspitnim ustanovama i u procesu obrazovanja koja mogu biti diskriminatorna. Upravo je to i ključni cilj i smisao budućeg pravilnika, koji treba da doprinese prepoznavanju diskriminacije u obrazovnom kontekstu. Taj cilj se može ostvariti tako što će se, polazeći od zakonskih definicija pojedinih oblika diskriminacije sadržanih u Zakonu o zabrani diskriminacije, razraditi tipične situacije u kojima se pojedini oblici diskriminacije manifestuju. Saglasno tome, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je stava da odredbe čl. 7. st. 1. t. 1-4, čl. 8. st. 1. t. 1-2, čl. 9. st. 1. t. 1-4, čl. 10. st. 1. t. 1-4, kao i čl. 12-22. Nacrta pravilnika treba sistematizovati i dodatno razraditi, ali da upravo ove odredbe predstavljaju dobru osnovu budućeg pravilnika.

Odredbama čl. 23. Nacrta pravilnika regulisana je diskriminacija u ustanovi u oblasti rada i zapošljavanja. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je diskriminacija u oblasti rada i zapošljavanja regulisana odredbama čl. 16. Zakona o zabrani diskriminacije, kao i odredbama čl. 18-23. Zakona o radu , te nije neophodno posebno i ponovo definisati diskriminaciju u oblasti rada i zapošljavanja ovim pravilnikom.

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Mišljenje na Nacrt pravilnika o bližim kriterijumima za prepoznavanje oblika diskriminacije