24. 110-00-00007/2018-02 datum: 24. 10. 2018.

Predmet: Inicijativa za izmenu Pravilnika o medicinsko-tehničkim pomagalima koja se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja

Poštovana gospođo Radojević Škodrić,

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti primio je dopis u kojem je navedeno da Lista pomagala (tabela 1) pod tačkom 5. Slušna pomagala pod šifrom 192 koja je sastavni deo Pravilnika o medicinsko-tehničkim pomagalima koja se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja[1] utvrđuje da pravo na zaušni slušni aparat (iza uha) – bazni digitalni za lica starija od 18 godina (sa najmanje 2 kanala nezavisnog pojačanja) imaju osigurana lice starija od 18 godina sa trajnim obostranim gubitkom sluha preko 40 db koje obuhvata najmanje dve ispitivane frekvencije govornog područja 1000-4000 Hz i to ako je aparat neophodan za obavlјanje poslova zanimanja po osnovu koga je zdravstveno osigurano. U dopisu je ukazano da se primenjivanjem isklјučivo liste pomagala zanemaruju osnovne odredbe Pravilnika i da se na taj način vrši kategorizacija obaveznih osiguranika na zaposlene i penzionere, dovodeći penzionere u neravnopravan položaj.

S tim u vezi, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je zatražio od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje da se izjasni o razlozima zbog kojih pravo na slušni aparat imaju samo osigurana lica starija od 18 godina sa trajnim obostranim gubitkom sluha preko 40 db koje obuhvata najmanje dve ispitivane frekvencije govornog područja 1000-4000 Hz kojima je aparat neophodan za obavlјanje poslova zanimanja po osnovu koga su zdravstveno osigurani.

U dopisu Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje 09 broj: 07-12012-3 od 7. septembra 2018. godine između ostalog je navedeno da je navod podnositelјke pritužbe netačan, odnosno da se ne vrši kategorizacija osiguranih lica Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje na zaposlene i penzionere. Istaknuto je da osigurano lice kome je slušno pomagalo potrebno za obavlјanje poslova po osnovu koga je zdravstveno osigurano ima pravo na slušno pomagalo ukoliko je obostrani trajni gubitak sluha preko 40 db, dok sva ostala osigurana lica starija od 18 godina života, uklјučujući i osiguranike penzionere, pravo na slušno pomagalo imaju ukoliko je obostrani trajni gubitak sluha preko 65 db. U izjašnjenju  Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje nisu navedeni razlozi zbog kojih je napravlјena razlika, odnosno zbog čega je privilegovana ova kategorija osiguranih lica.

Ustav Republike Srbije[2] zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političnog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti, psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Republika Srbija je ratifikovala UN Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom[3], čiji je cilј da unapredi, zaštiti i osigura puno i jednako uživanje svih lјudskih prava i osnovnih sloboda svim osobama sa invaliditetom i unapredi poštovanje njihovog urođenog dostojanstva[4]. Ratifikacijom ove Konvencije, Republika Srbija se obavezala da usvoji odgovarajuće zakonodavne, administrativne i druge mere za ostvarivanje prava priznatih Konvencijom; preduzme sve odgovarajuće mere u cilјu menjanja ili ukidanja postojećih zakona, propisa, običaja i prakse koji predstavlјaju diskriminaciju prema osobama sa invaliditetom; da se uzdržava od svih postupaka ili praksi koji nisu u skladu sa Konvencijom, kao i da obezbedi da državni organi i institucije deluju u skladu sa Konvencijom[5].

Odredbama člana 25. Konvencije države strane ugovornice obavezale su se da priznaju osobama sa invaliditetom pravo na ostvarivanje najvišeg mogućeg zdravstvenog standarda bez diskriminacije zasnovane na invaliditetu. Naime, države strane ugovornice posebno će obezbediti one zdravstvene usluge koje su konkretno potrebne osobama sa invaliditetom zbog njihovog invaliditeta, uklјučujući rano otkrivanje i intervenciju, po potrebi, i usluge namenjene svođenju na najmanju meru i sprečavanju dalјeg invaliditeta, uklјučujući među decom i starijim osobama. Takođe, odredbama člana 26. Konvencije države strane ugovornice su se obavezale da će preduzeti efikasne i odgovarajuće mere, uklјučujući putem podrške osoba sa sličnim tegobama, kako bi se osobama sa invaliditetom omogućilo da postignu i očuvaju maksimalnu nezavisnost, punu fizičku, mentalnu, socijalnu i stručnu sposobnost, kao i puno uklјučivanje i učešće u svim aspektima života. U tom cilјu, države strane ugovornice su se obavezale da će organizovati, ojačati i pružiti sveobuhvatne usluge i programe održavanja i rehabilitacije, posebno u oblasti zdravlјa, zapošlјavanja, obrazovanja i socijalnih usluga, tako da ove usluge i programi otpočnu u najranijoj mogućoj fazi i da se zasnivaju na multidisciplinarnoj proceni individualnih potreba i sposobnosti.

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, tako što je diskriminacija definisana kao svako neopravdano pravlјenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isklјučivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državlјanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu i članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavlјenim ličnim svojstvima.[6]

Odredbom člana 4. ovog zakona propisano je da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, bez obzira na lična svojstva i da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije. Odredbom člana 26. ovog zakona propisano je da diskriminacija na osnovu invaliditeta postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života. Konačno, odredbama člana 17. stav 2. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom^[7], propisano je da se pod diskriminacijom osoba sa invaliditetom prilikom pružanja zdravstvenih usluga smatra postavlјanje posebnih uslova za pružanje zdravstvenih usluga osobama sa invaliditetom ako ti uslovi nisu opravdani medicinskim razlozima.

Poverenik podseća i da Komitet za prava osoba sa invaliditetom UN u Opštem komentaru br. 5[8] Konvencije navodi da bi države ugovornice trebalo da usvoje i primenjuju zakone, standarde i druge mere kako bi se svim osobama sa invaliditetom omogućio pristup lokalnim zajednicama i okruženju, kao i informacijama i komunikacijama.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ovom prilikom ukazuje na položaj osoba sa invaliditetom. Prema sprovedenim istraživanjima osobe sa invaliditetom su jedna od najugroženijih i najdiskriminisanijih društvenih grupa u svim oblastima javnog i privatnog života. Među glavnim izazovima u pogledu pobolјšanja položaja osoba sa invaliditetom mogu se izdvojiti: pristupačnost objektima, površinama, uslugama i informacijama, zapošlјavanje, razumno prilagođavanje radnih mesta i poslova, pristup obrazovanju broj i obuhvat uslugama zdravstvene i socijalne zaštite, onemogućavanje samostalnog odlučivanja i drugi izazovi, a naročito višestruka diskriminacija kojoj su izložene osobe sa invaliditetom najčešće u kombinaciji sa ličnim svojstvima kao što su zdravstveno stanje, pol, starosno doba, nacionalna pripadnost i sl.

O potrebi delovanja u različitim sistemima – poput sistema obrazovanja, socijalne zaštite, zdravstvene zaštite, zapošlјavanja, pristupačnosti, participacije ukazano je i u  publikaciji Beogradskog centra za lјudska prava „Ljudska prava u Srbiji 2016 – pravo, praksa i međunarodni standardi lјudskih prava“.^[9] U publikaciji je navedeno da je prema podacima Ministarstva za rad, zapošlјavanje, boračka i socijalna pitanja 70% osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji siromašno, a više od polovine živi od različitih socijalnih davanja.

Dakle jedan od najsnažnijih mehanizama za ostvarenje društvene uklјučenosti ove društvene grupe u društvo jeste njihovo osamostalјivanje i rad na povećanju ličnih, socijalnih i radnih kompetencija pojedinaca uz produktivniji život u zajednici, kao i povećanje kvaliteta života lica i njihovih porodica, uz istovremeno ostvarivanje ravnopravnosti u različitim oblastima društvenog života.

Probleme sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom a koji su istaknuti u navedenim izveštajima i publikacijama potvrđuje i praksa Poverenika. Naime, u toku 2017. godine invaliditet, kao osnov diskriminacije prema učestalosti navođenja u pritužbama zauzima prvo mesto. Najveći broj pritužbi zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta podneto je upravo zbog diskriminacije prilikom pružanja usluga ili pri korišćenju objekata i površina (35,5%).[10]

Smetnje za ravnopravno uklјučivanje osoba sa invaliditetom počinju od komunikacijskih i informacionih prepreka sa kojima se susreću u svakodnevnom životu do sfere obrazovanja, zapošlјavanja i ostvarivanja zdravstvene zaštite što dodatno pogoršava njihov položaj. Takođe, pristup objektima i uslugama im je značajno otežan ili potpuno onemogućen, te je uloga organa javne vlasti, a samim tim i njihova odgovornost, u ostvarivanju prava osoba sa invaliditetom i njihovom sveobuhvatnom uklјučivanju u zajednicu od izuzetnog značaja.

Imajući u vidu sve navedeno, Poverenik ukazuje da je članom 59. Pravilnika o medicinsko-tehničkim pomagalima koja se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja propisano da osigurano lice koje ima obostrani trajni gubitak sluha preko 40 decibela, odnosno 65 db u najmanje dve ispitivane frekvencije govornog područja (1000-4000) ima pravo na odgovarajući slušni aparat (amplifikator) ako se njime postiže zadovolјavajući nivo govorne komunikacije i slušne rehabilitacije. Sa druge strane, Lista pomagala (tabela 1) pod tačkom 5. Slušna pomagala pod šifrom 192 sužava krug lica kojima je omogućeno da ostvare pravo na slušni aparat, odnosno isklјučuje lica kojima je ovaj aparat neophodan, a koji ne obavlјaju poslove zanimanja po osnovu kojih su zdravstveno osigurani.

Imajući u vidu sve navedeno, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti predlaže Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje da uvaži ovu inicijativu i da izmeni Listu pomagala tako što će je uskladiti sa članom 59. Pravilnika o medicinsko-tehničkim pomagalima koja se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, a koji ne predviđa ova ograničenja.

S poštovanjem,

[1] „Sl. glasnik RS“, br. 52/2012, 62/2012 – ispr., 73/2012 – ispr., 1/2013, 7/2013 – ispr., 112/2014, 114/2014 – ispr., 18/2015, 19/2017 i 29/2017 – ispr.

[2] „Službeni glasnik RS“, broj 98/06

[3] Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 42/09

[4] Član 1. stav 1. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom

[5] Član 4. Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom

[6] Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), član 2. stav 2.

[7] Član 4. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom ( „Službeni glasnik RS”, br. 33/06, 13/16)

[8] http://noois.rs/pdf/publikacije/opsti_komentar_br._5.pdf

[9] Ljudska prava u Srbiji 2016 – pravo, praksa i međunarodni standardi lјudskih prava, Beogradski centar za lјudska prava, Beograd 2017 – Dostupno na internet adresi: http://www.bgcentar.org.rs/bgcentar/wp-content/uploads/2013/04/Ljudska-prava-u-Srbiji-2016.pdf

[10] Redovan godišnji izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2017. godinu, dostupno na  www.ravnopravnost.gov.rs

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

Inicijativa za izmenu propisa – Pravilnika o medicinsko-tehničkim pomagalima koja se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, dostavljenu Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje.