del. br. 649/2011 datum: 10. 6. 2011.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prati sprovođenje zakona koji se tiču zabrane diskriminacije i preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti (čl. 33. t. 7. i 9. Zakona o zabrani diskriminacije „Sl. glasnik RS„ br. 22/2009), Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje

PREPORUKU

Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije, zajedno sa Nacionalnim prosvetnim savetom i Zavodom za unapređenje kvaliteta vaspitanja i obrazovanja, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, preduzeće sve neophodne mere iz svoje nadležnosti kako bi se obezbedilo:

1. da nastavni materijali svojim sadržajem, a nastavnici/ce svojom nastavnom praksom i načinom rada sa učenicima/cama neguju svest o različitostima, promovišu nenasilnu kulturu, ravnopravnost i nediskriminatornu praksu, kao postulate demokratskog društva zasnovanog na poštovanju ljudskih prava,

2. razvijanje svesti o različitosti, interkulturalnosti i zajedničkim vrednostima kroz predstavljanje znamenitih ličnosti različitih etničkih, verskih grupa i kultura i sl.,

3. da nastavni sadržaji i nastavni materijali predstave mladima različite modele porodice u savremenom društvu (samohrani roditelji, starateljske porodice, porodice bez dece, pravo istopolnih partnera na porodicu i sl),

4. uklanjanje stereotipnih prikaza rodnih uloga/profesija i podsticanje varijeteta; insistirati na mnogostrukosti i višeslojnosti ljudskih identiteta, vrednovati individualnost, solidarnost i kreativnost bez obzira na pol,

5. unapređenje plana i programa Građanskog vaspitanja tako da uključuje konkretne radionice o sprečavanju diskriminacije i ublažavanju predrasuda prema deci iz osetljivih i marginalizovanih grupa (deca sa smetnjama u razvoju, teškoćama u učenju, deca koja su socijalno uskraćena) u svim razredima, ali u skladu sa principima inkluzivnog obrazovanja uz korišćenje savremene i adekvatne terminologije,

6. uključivanje sadržaja i programa iz Građanskog vaspitanja i u druge predmete,

7. veća vidljivost dece iz marginalizovanih grupa u udžbenicima, planovima i programima (tekstovi, radionice, fotografije), u skladu sa principima inkluzivnog obrazovanja,

8. uvođenje afirmativnih i tačnih prikaza istopolne seksualno-emotivne orijentacije, transrodnosti, transpolnosti i interseksualnosti u sve udžbenike (kako prirodnih, tako i društvenih nauka), uključujući i primere LGBTTIAQ pojedinaca/pojedinki kao deo istorijskih, ali i savremenih demokratskih društava,

9. izbacivanje iz udžbenika, planova i programa terminologije koja je zastarela, prevaziđena i uvredljiva, a posebno izbacivanje sadržaja koji obiluju medicinskim pristupom, navođenjem dijagnoza i predrasudama u odnosu na kapacitete dece, posebno dece sa smetnjama u razvoju,

10. upotrebljavanje i insistiranje na standardizovanju i zakonskom regulisanju rodno osetljivog jezika i jezika nediskriminacije (deca i mladi sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, a ne sa posebnim potrebama; osoba koja trpi/vrši nasilje, a ne žrtva/nasilnik, osoba koja koristi psihoaktivne supstance, a ne narkoman/ka i dr.),

11. da kroz odgovarajuće programe profesionalnog usavršavanja nastavnici/ce unaprede znanja i sposobnosti u oblasti dečijih i ljudskih prava, ravnopravnosti i nediskriminacije, rodne ravnopravnosti, nenasilja, prevaziđu sopstvene predrasude i stereotipe i povećaju osetljivost za rodni sadržaj nastavnog materijala i nastavne prakse.

O b r a z l o ž e nj e

Povodom inicijative za usaglašavanje nastavnih materijala i nastavne prakse sa principima obrazovanja za ljudska prava i inkluzivno društvo, održan je 21. decembra 2010. godine sastanak kome su prisustvovali ministar prosvete sa saradnicima i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti sa predstavnicima nevladinih organizacija. Tom prilikom razgovarano je o operacionalizaciji rada na integrisanju relevantnih tema u obrazovne programe, kao i o načinu eliminisanja diskriminatornih praksi.

Nakon ovog sastanka, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti formirala je u decembru 2010. godine radnu grupu za analizu nastavnih planova i programa i nastavnih materijala s aspekta njihove usaglašenosti sa principima obrazovanja za ljudska prava i inkluzivno društvo. Radna grupa imala je zadatak da prikupi, analizira i sumira rezultate istraživanja nastavnih planova i programa, udžbenika i drugog nastavnog materijala za osnovnu i srednju školu i na osnovu toga izradi predlog preporuka o načinu na koji se relevantne teme vezane za ljudska prava, nediskriminaciju, toleranciju, nenasilje, ravnopravnost, prihvatanje različitosti i sl. mogu integrisati u nastavne planove i programe i obraditi u udžbenicima, u skladu sa principima obrazovanja za ljudska prava i inkluzivno društvo. Radna grupa je sastavljena od članova i članica relevantnih organizacija civilnog društva koje se bave promocijom i zaštitom prava dece i odraslih iz osetljivih društvenih grupa i razvojem obrazovanja u Srbiji. Članovi/ce radne grupe su Kosana Beker, pomoćnica Poverenice za zaštitu ravnopravnosti i koordinatorka Radne grupe, Adriana Zaharijević, Biljana Janjić, Ivana Pražić, Zoran Zlatković i Đurđica Ergić.

U periodu od januara do marta 2011. godine, radna grupa je radila na pripremi dokumenta i preporuka za Ministarstvo prosvete i nauke i drugih relevantnih obrazovnih institucija, a metodologija je podrazumevala sumiranje podataka iz postojećih nacionalnih istraživanja o položaju marginalizovanih grupa građana/ki; pregled studija, analiza i stručnih tekstova o prepoznavanju diskriminacije i reagovanju na nju, dečijim pravima, nasilju i učenju o ljudskim pravima u okviru redovnog obrazovno-vaspitnog sistema; analizu pojedinih udžbenika za osnovnu i srednju školu i pregled kataloga stručnog usavršavanja nastavnika i standarde obaveznog osnovnog obrazovanja.

Radna grupa je dala pregled položaja i vidljivosti pojedinih najugroženijih društvenih grupa, ali se dati primeri i preporuke mogu povezati i sa drugim grupama koje ovim istraživanjem nisu obuhvaćene, s obzirom da je ovde predstavljena opšta slika o potrebama daljeg razvoja učenja o ljudskim pravima i zaštiti od diskriminacije kako bi obrazovanje zaista i predstavljalo izvor i osnovu razvoja i učenja o toleranciji i demokratskom društvu. Analiza obuhvata i predstavlja položaj i vidljivost nekoliko osetljivih grupa u našem društvu: deca/odrasli sa invaliditetom, žene i pripadnici/ce seksualnih manjina, a obrađene su teme nasilja, vidljivosti u obrazovno-vaspitnom sistemu, upotreba terminologije, pristupa u cilju isticanja važnosti principa i vrednosti obrazovno-vaspitnog sistema u promociji i razvijanju sistema zaštite ljudskih prava, tolerancije, nediskriminacije i solidarnosti.

Kvalitetno obrazovanje za svako dete podrazumeva razvoj i primenu inkluzivnog obrazovanja čiji je jedan od principa i učenje o ljudskim pravima i učenje za ljudska prava, odnosno ono ne podrazumeva samo uključivanje sve dece u obrazovno-vaspitni sistem, već i stvaranje takvog obrazovnog sistema koji će razvijati principe demokratskog društva, podučavati o nediskriminaciji i jednakosti i stvarati tolerantne, nenasilne i demokratski osvešćene generacije građana i građanki. Cilj preporuka nadležnim organima je unapređenje obrazovnih sadržaja, programa i materijala kako bi kod učenika/ca razvijali uvažavanje različitosti i poštovanje ljudskih prava i osposobljavali ih da u svom svakodnevnom životu doprinose razvoju inkluzivnog društva.

Ciljevi obrazovanja – Reč inkluzija znači „uključivanje” i koristi se, u širem smislu, da označi procese demokratizacije društva i prepoznavanje i podršku grupama koje su marginalizovane i osetljive. Ovim grupama je potrebna društvena podrška da bi se „uključile” u život zajednice. Cilj obrazovnih politika i inkluzivne prakse je stvaranje uslova u kojima je škola mesto gde sva deca učestvuju i tretirana su ravnopravno. Nije dovoljno samo obezbediti uključivanje dece iz društveno osetljivih grupa u redovan obrazovni sistem, već je potrebno razvijati i unapređivati metodologiju, obezbediti fleksibilnost i prohodnost u okviru obrazovnog sistema, stvoriti resurse i dr. Jedan od osnova je i učenje o ljudskim pravima i učenje za ljudska prava kako bi se učenici/ce osvestili i osposobili za prepoznavanje i sprečavanje diskriminacije, nasilja, usvojili stavove i ponašanja koja su bazirana na poštovanju ljudskih prava, uvažavanju različitosti i toleranciji i na taj način doprinosili stvaranju otvorenog, demokratskog i inkluzivnog društva. Vrlo je važno da deca iz osetljivih grupa koja su uključena u obrazovanje kroz udžbenike i nastavne programe takođe vide da tu pripadaju, da se obrađuju teme koje su njima bitne, da u udžbenicima ima slika dece koja su njima slična, da postoje deca koja koriste kolica, deca čija je boja kože tamnija, porodice koje se razlikuju od tipičnih i slično.

Najveći broj dece iz društveno osetljivih grupa u Srbiji je ili isključen iz obrazovnog sistema ili im je pristup obrazovanju otežan, a neretko trpe izolaciju, isključivanje, diskriminaciju i nasilje . Istraživanja i analize različitih obrazovnih aktera pokazuju sveprisutnost nasilja u školama u Srbiji, koje dodatno učvršćuje i održava diskriminatorno ponašanje i postupanje .

Kriza društva u periodu tranzicije utiče na krizu škole, čiji su simptomi ne samo pad kvaliteta nastave nego sve veća učestalost različitih oblika školskog nasilja. U navedenom društvenom kontekstu, sama škola sa autoritarnim oblicima nastave, zastarelim udžbenicima i načinom organizacije i rukovođenja, predstavlja izvor nasilja nad učenicima. Problem nasilja se ne javlja samo među učenicima/cama, nego takođe trpe nasilje od nastavnika/ca i ostalog zaposlenog osoblja . Usled nedostatka interakcije sa vršnjacima/kinjama koji/e su na bilo koji način „drugačiji”, ali i usled sveopšteg društvenog nerazumevanja različitosti a samim tim i odbacivanja, produbljuje se diskriminatorno ponašanje, nasilje i isključivanje .

Razvoj i primena inkluzivnog obrazovanja smanjuje diskriminaciju i doprinosi uklanjanju barijera, od čega će svaka zajednica imati višestruku dobrobit i čime će se omogućiti prisustvo, učešće i postignuća svakog člana i članice zajednice.

Među osnovnim principima obrazovanja su i jednako pravo i dostupnost obrazovanja i vaspitanja bez diskriminacije i izdvajanja po osnovu pola, socijalne, kulturne, etničke, religijske ili druge pripadnosti, mestu boravka, odnosno prebivališta, materijalnog ili zdravstvenog stanja, teškoća i smetnji u razvoju i invaliditeta, kao i po drugim osnovima, kao i obrazovanje i vaspitanje u demokratski uređenoj i socijalno odgovornoj ustanovi u kojoj se neguje otvorenost, saradnja, tolerancija, svest o kulturnoj i civilizacijskoj povezanosti u svetu, posvećenost osnovnim moralnim vrednostima, vrednostima pravde, istine, solidarnosti, slobode, poštenja i odgovornosti i u kojoj je osigurano puno poštovanje prava deteta, učenika i odraslog ;

Zakonom o osnovama sistema obrazovanja su utvrđeni i sledeći ciljevi: pun intelektualni, emocionalni, socijalni, moralni i fizički razvoj svakog deteta i učenika, u skladu sa njegovim uzrastom, razvojnim potrebama i interesovanjima;razvoj sposobnosti komuniciranja, dijaloga, osećanja solidarnosti, kvalitetne i efikasne saradnje sa drugima i sposobnosti za timski rad i negovanje drugarstva i prijateljstva; razvijanje sposobnosti za ulogu odgovornog građanina, za život u demokratski uređenom i humanom društvu zasnovanom na poštovanju ljudskih i građanskih prava, prava na različitost i brizi za druge, kao i osnovnih vrednosti pravde, istine, slobode, poštenja i lične odgovornosti;razvoj i poštovanje rasne, nacionalne, kulturne, jezičke, verske, rodne, polne i uzrasne ravnopravnosti, tolerancije i uvažavanje različitosti.

Iako je započeta reforma obrazovnog sistema u Srbiji veoma važna i već pokazuje prve rezultate u pogledu obezbeđivanja pristupa obrazovanju deci iz osetljivih i marginalizovanih društvenih grupa, veliki izazovi stoje pred akterima obrazovnog sistema, i to ne samo da obezbede ravnopravnost i pristup obrazovanju svoj deci, već i da stvore sistem koji će učiti o ljudskim pravima i nediskriminaciji u demokratskom društvu i razvijati atmosferu prihvaćenosti i uvažavanja svakog građana/građanke.

Da bi ovo bilo ostvareno, neophodno je da nadležni akteri u obrazovnom sistemu:

a) razvijaju i unapređuju nastavne sadržaje kako bi teme koje kod učenika/ca razvijaju toleranciju, uvažavanje različitosti i poštovanja ljudskih prava bile adekvatno zastupljene i kvalitetno prezentovane učenicima/cama,

b) razvijaju i unapređuju nastavne materijale kako bi teme tolerancije, uvažavanja različitosti i poštovanja ljudskih prava bile zastupljene i doprinosile smanjenju predrasuda i eliminaciji stereotipa o različitim društvenim pojavama,

v) razvijaju adekvatne programe profesionalnog usavršavanja za nastavnike/ce koji će im omogućiti da unaprede znanja i sposobnosti u oblasti dečijih i ljudskih prava, nediskriminacije, rodne ravnopravnosti, nenasilja.

Analizom nastavnih sadržaja i udžbenika i pregledom rezultata postojećih istraživanja u oblasti antidiskriminacije i poštovanja ljudskih prava, dolazi se do sledećih zaključaka:

Mnogi nastavni sadržaji i udžbenici za osnovnu i srednju školu u Srbiji obiluju upotrebom nekorektnog jezika i terminologije kada se govori o pojedinim društveno osetljivim grupama (npr. invalidi, deca sa posebnim potrebama, idioti kada govorimo o deci/osobama sa invaliditetom) i korišćenjem rodno neosetljivog jezika; a takođe i generalizacijama ili interpretacijama pojedinih društvenih pojava (rodna ravnopravnost, seksualna orijentacija, uključivanje i ravnopravan položaj dece/odraslih sa invaliditetom, nacionalna ravnopravnost) koji dodatno produbljuju postojeće predrasude i stereotipe;

Pripadnici/ce pojedinih društveno osetljivih grupa su potpuno „nevidljivi” (npr. osobe sa invaliditetom, Romi, osobe drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne), uopšte se ne pominju, nema tekstova/sadržaja o njihovom položaju, nema fotografija, a i kada se pominju – to su uglavnom negativne konotacije, uopšteni ili diskriminatorni zaključci i interpretacije koji dodatno učvršćuju postojeće stereotipe i predrasude.

Nedovoljno je sadržaja i tema o ljudskim pravima, dečijim pravima, nediskriminaciji, poštovanju i uvažavanju različitosti (osim u predmetu Građansko vaspitanje).

Primeri:

Građansko vaspitanje – predmet Građansko vaspitanje je jedan od osnovnih načina sticanja znanja i veština o nenasilnoj komunikaciji, rešavanju konflikata, toleranciji, solidarnosti, dečijim i ljudskim pravima i demokratiji u okviru obrazovno-vaspitne ustanove. Iako je Građansko vaspitanje jedan od dva obavezna izborna predmeta u osnovnoj i srednjoj školi, katalog udžbenika odobrenih za upotrebu u osnovnoj školi pokazuje zabrinjavajuće odsustvo udžbenika iz građanskog vaspitanja – postoje samo priručnici za Građansko vaspitanje za nastavnike/ce. Pregledom priručnika za nastavnike/ce, pronalazimo da ovaj predmet obuhvata sve važne teme – dečija prava i upoznavanje sa Konvencijom o pravima deteta, nenasilnu komunikaciju, solidarnost i saradnju, učenje o ljudskim pravima, demokratiju i demokratsko građansko društvo, participaciju i aktivizam.

Priručnici daju jasan i detaljan pregled metoda, pristupa u radu, prilagođavanja, komunikacije na relaciji nastavni/ca-učenici/ce, učenici/ce-učenici/ce, ciljeva učenje i podučavanja, procenu i samoprocenu, kao i radionice za svaku temu u okviru plana i programa za određeni razred. Međutim, primetno je da se svi ovi koncepti podučavaju i obrađuju u odnosu na opštu populaciju sa veoma malim osvrtom na osetljive i marginalizovane grupe dece. Ne postoje konkretni primeri i radionice o učenju o i razumevanju različitosti u odnosu na konkretno dete i/ili grupu dece koja su marginalizovana (na primer, dete sa invaliditetom ili dete romske nacionalnosti). Naime, na koji način nastavnici/ce objašnjavaju pojedinačne karakteristike dece iz osetljivih grupa, koju terminologiju i pristup koriste ostaje nejasno, odnosno ostaje na slobodnom izboru i izvođenju nastavnika/ce. Ne postoje radionice o razumevanju inkluzivnog obrazovanja i inkluzivnog društva, položaja dece i osoba iz osetljivih grupa, karakterističnih teškoća ili izazova sa kojima se suočavaju određene društvene grupe. Ako uzmemo u obzir da nastavnici/ce ističu potrebu za više obuka u ovoj oblasti, da katalog stručnog usavršavanja ne daje programe sa ovim temama, kao i opšte nepoznavanje koncepta ljudskih prava i nediskriminacije u Srbiji dolazimo do zaključka da su određene društvene grupe ili potpuno nevidljive u obrazovnom procesu ili je predstavljanje ovih tema prepušteno ličnoj interpretaciji nastavnika/ca što predstavlja realan rizik. Na primer, osim veoma retkih primera pominjanja dece sa smetnjama u razvoju (uz korišćenje neadekvatne terminologije – fizički i/ili mentalno ometen/a, posebne potrebe; pominjanje samo u kontekstu volonterskog angažovanja u organizacijama koje rade sa ovom društvenom grupom), ono što najviše zabrinjava je odsustvo i nevidljivost dece sa smetnjama u razvoju u udžbenicima, planovima i programima Građanskog vaspitanja. Ovaj zaključak se jednako odnosi i na decu/osobe iz drugih osetljivih grupa.

Takođe je važno imati u vidu da predmet Građansko vaspitanje ne pohađaju svi/e učenici/ce. Čak 70,72% ispitanih nastavnika/ca smatra da bi status predmeta Građansko vaspitanje mogao biti unapređen organizovanjem obuka za izvođenje nastave i navode da im je potrebno dodatno profesionalno usavršavanje za određene oblasti, dostupna literatura, priručnici. Zabrinjavajući podatak je da nastavnici/ce smatraju da bi predmet mogao biti unapređen i izbacivanjem nekih tema iz plana i programa, a teme koje navode se odnose na organizaciju i strukturu vlasti, dečija prava, participaciju . Potrebno je u sadržaj Građanskog vaspitanja uključiti radionice koje se direktno bave oblicima diskriminacije, nasilju kao ekstremnom vidu diskriminacije i posledicama nasilja.

Takođe, neophodno je uvrstiti radionice o seksualnim, verskim i nacionalnim manjinama, deci sa smetnjama u razvoju, deci iz socijalno nestimulativnih sredina, ali i predstaviti učenicima/cama antidiskriminacione zakone i druga zakonska akta koja štite manjine.

Neadekvatna i diskriminatorna terminologija i pristup deci i odraslima sa invaliditetom – Izvodi iz udžbenika Psihologija za drugi razred Gimnazije, Nikola Rot, Slavoljub Radonjić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1992:

„Od osobe koja je duševno zaostala, od idiota, nije moguće ni u najboljim uslovima stvoriti inteligentnu osobu” „Kada se neko suviše povuče u „svet mašte” za njega se kaže da je postao autističan, okrenut sebi i bez kontakta sa realnošću” – Neretko se čuju slične izjave od strane donosilaca odluka, političara/ političarki, stručne javnosti koji uvode novu terminologiju povezujući stanja i/ili invaliditet (najčešće autizam) sa opštim društvenim pojavama, želeći da ih predstave kao nešto što je hermetički zatvoreno, bez emocija, socijalnog kontakta, razumevanja. Na taj način se deca i odrasli sa autizmom negativno predstavljaju u javnosti, a predrasude postaju još izraženije.

„Osobe sa umnim količnikom ispod 70 smatraju se umno zaostalim”; „Dakle, 5% ljudi je ili umno zaostalo ili umno nadareno”, Podnaslov lekcije Umna zaostalost: „Po ustaljenim normama računa se da su umno zaostala deca ona čiji je umni količnik ispod 70. Umna zaostalost može biti različitog stepena. Obično se razlikuju tri grupe umno zaostalih osoba: debili ili moroni, imbecili i idioti. Umni količnik debila kreće se između 50 i 70. Odrasli debili imaju umni uzrast od 8 do 12 godina. Ovaj vid umne zaostalosti je najčešći. Iako imaju inteligenciju ispod proseka, debili se, uz poseban napor i posebnom obukom, mogu naučiti da pišu, pa i da završe osnovnu školu. Oni se mogu osposobiti i za jednostavnija zanimanja, koja veoma često uspešno obavljaju. Umni količnik imbecila je između 20 i 50. Odrasli imbecili imaju umni uzrast između 3 i 7 godina. Mogu da nauče da govore, ali ne i da pišu i čitaju. Idioti su najteže umno zaostale osobe. Njihov umni količnik je ispod 20, a umni uzrast odraslih idiota je ispod 3 godine. Oni ne uspevaju da dobro nauče da govore, ne mogu se osposobiti da samostalno obavljaju neke poslove, a često nisu ni u stanju da održavaju ličnu higijenu ili da se sami hrane. “.

Ova terminologija, kao i „kategorizacija” dece i odraslih sa intelektualnim teškoćama je davno prevaziđena i zastarela i u stručnoj javnosti, obiluje predrasudama i unapred postavljenim (i pretpostavljenim) kapacitetima i mogućnostima ovih osoba. Osim što je terminologija potpuno nekorektna (vremenom su izrazi „debil”, „imbecil”, „idiot” postali deo slenga, odnosno terminologije koja osobe omalovažava i vređa ), najveći problem sa ovom lekcijom je pristup deci/osobama sa intelektualnim teškoćama, koji je medicinski, zasnovan na segregaciji i određivanju onoga što jedna osoba ne može, a samim tim su i odbačeni kao ravnopravni učesnici/ce u životu. Kako je inkluzivno obrazovanje počelo da se razvija i primenjuje u našem obrazovnom sistemu, ovakva klasifikacija mora biti potpuno izbačena (zamislimo da ovaj razred pohađa učenik/ca sa intelektualnim teškoćama i kakav je odnos nastavnika/ce i vršnjaka prema njemu/njoj).

Rodni stereotipi (inkluzivno obrazovanje u oblasti roda) – Nacionalna strategija za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti kao jedan od svojih bitnih ciljeva prepoznaje ostvarivanje rodne ravnopravnosti u obrazovanju. Iako se s pravom ističe da naše zakonodavstvo nema diskriminatornih rodnih odredbi u zakonima koji uređuju oblast obrazovanja, takođe se naglašava odsustvo posebne rodne osetljivosti, kako u pogledu sadržaja školskih programa, tako i u pogledu jezika. Nacionalna strategija insistira na neophodnosti promene tradicionalističko-patrijarhalnog modela i na ojačanju kapaciteta samog obrazovnog sistema, koje je moguće sprovesti promenom nastavnih programa i sadržaja, te obukom nastavnog kadra na svim nivoima.

Postojeće studije i analize o zastupljenosti rodne ravnopravnosti u nastavi potvrđuju potrebu kontinuiranog i sistematičnog rada na promeni postojećeg modela u obrazovanju.

Iako je broj ženske i muške dece koja pohađaju osnovnu školu približno jednak, u udžbenicima koji bi trebalo da na rodno osetljiv i nediskriminativan način predstavljaju svu decu, dakle, i žensku i mušku, kvantitativna analiza pokazuje brojčanu nesrazmeru.

Primera radi, u udžbeniku za Prirodu i društvo za treći razred , ženski likovi se javljaju u 48, muški u 80 slučajeva . Kada je reč o zastupljenosti porodičnih i profesionalnih uloga likova u udžbeniku Zavoda, zasebnih žena je ukupno 48, muškaraca pak 91. Pored brojčane nesrazmere, njihov prikaz zahteva daleko veću pažnju: ukoliko se prikazuje zanimanje, žene su kvantitativno najzastupljenije u stereotipnim ulogama – vaspitačice, učiteljice i medicinske sestre (što, koliko god da odgovara stvarnosti, nisu jedine profesije kojima se žene danas bave, niti one ekskluzivno [treba da] pripadaju ženama); poljoprivrednici i predstavnici drugih profesija su po pravilu muškarci (0/18 i 2/7, Zavod; 2/25, Kreativni centar). Nesrazmera u broju vidljivo raste kako se ide ka višim razredima osnovne škole. Kvalitativna analiza podrazumeva „šire” čitanje udžbeničkih materijala i tu spada razmatranje osobina/karaktera/sposobnosti prikazanih likova, da bi se razumelo kako udžbenici pozicioniraju polove u odnosu na društvena očekivanja, i preneseno, kako sami učenici/e treba da se pozicioniraju u društvu da bi ta očekivanja ispunili/e. Udžbenik za Sociologiju za četvrti razred srednje škole to pokazuje: lične osobine prikazane su u 62 slučaja, od čega su muškarcima pripisane agresivnost, odgovornost, snaga i preduzimljivost, a ženama slabost/pasivnost, emotivnost, koketnost itd. Analiza jezika treba da prikaže na koji se način – neutralno, rodno određeno i stereotipno rodno određeno – koriste imenice/zamenice u nastavnim materijalima. Iako se ne može očekivati da se književna dela koja se obrađuju u čitankama za srpski jezik „prevode” na rodno osetljiv jezik, neophodno je, u skladu s mogućnostima srpskog jezika, voditi računa o neseksističkoj upotrebi govora. Primera radi, svaki udžbenik koji se obraća učeniku/ci mora to učiniti na adekvatan način, odnosno uzimajući u obzir njegov/njen pol.

Analiza Čitanke za srpski jezik za osmi razred osnovne škole prevashodno otvara pitanja rodne neravnopravnosti u oblasti obrazovanja i potvrđuje dominantni patrijarhalni diskurs na više nivoa:

– od ukupno 77 tekstova, koje su napisali ili priredili 61 autor i autorka, odnos između autora i autorki tekstova je 97,56% : 2,44%,
– ni jedan od romana koji su predloženi u Čitanci nije napisala žena,
– svetska književnost predstavljena je sa ukupno 8 književnika, a ni jedna književnica među njima,
– polarizacija tema književnih tekstova: sa jedne strane su junaci koji se bore za slobodu i pravdu a pojavljuju se u 12 književnih tekstova, a nasuprot njima, 28 tekstova govore o ženi: one su predmet žudnje, slavi se njihova lepota, tajanstvenost, nedostupnost
– prepoznaje se više nego jasna podela na javnu i privatnu sferu,
– društvene uloge likova tekstova i književnih dela šalju jasnu stereotipnu sliku žene, njena najvažnija uloga je da bude ukras društva, predmet ljubavi i žudnje,
– žene su na ilustracijama zauzele 4,48% prostora, a samo jedna ilustracija prikazuje ženu-istorijsku ličnost, bez upućivanja đaka na njenu profesiju i uspehe koje je postigla.

Ova analiza nedvosmisleno pokazuje niz stereotipa o porodičnim obrascima, rodnim i polnim ulogama koji se prenose putem obrazovnog procesa. Rezultati potvrđuju ranije teze da obrazovni materijal za nastavne jedinice nije rodno osetljiv, ni u jeziku kojim se obraća đacima, niti u porukama koje su sastavni deo korpusa znanja koji đaci završne godine osnovne škole treba da usvoje. Samim tim, ciljevi i zadaci programa obrazovanja i vaspitanja nisu ispunjeni u oblasti ukidanja rodnih stereotipa i tradicionalnog prikazivanja uloge žena u društvu.

Vidljivost i poštovanje ljudskih prava seksualnih manjina – Homofobija je prepoznata kao instrument isključenja, diskriminacije i/ili nasilja nad LGBTTIAQ građanima i građankama pre svega, a potom i nad svim građankama/građanima koje/i se prema ovoj manjinskoj grupi afirmativno odnose. Homofobija nije urođena niti nužna ljudska odlika, već predstavlja vrednosnu, odnosno ideološku poziciju koja se usvaja kako primarnom (porodica), tako i sekundarnom (škola) socijalizacijom, a (re)produkuje se kroz diskurzivne prakse utemeljene na neznanju, zamagljivanju i/ili utaji činjenica, empirijskih istraživanja i naučnih zaključaka.

Da bi obrazovni sistem bio u funkciji stvaranja otvorenog i tolerantnog društva, deo njegovog sadržaja mora se u potpunosti izmeniti (i/ili ukloniti). Time bi se zaustavilo dalje ukorenjivanje homofobije, predrasuda i stereotipa, ali i reprodukovanje netačnosti i neznanja uperenih protiv neheteroseksualnih (LGBTTIAQ) pojedinaca/pojedinki, čime se LGBTTIAQ populacija diskriminiše, a sve maloletne osobe koje se školuju lišavaju prava na tačnost informacija i znanja koja se obrazovanjem stiču.

Niz otvoreno diskriminativnih primera sadržaja pojedinih srednjoškolskih učila koji su navedeni potiču iz brošure Ka nehomofobičnoj srednjoj školi , koja sadrži kvalitativnu i kvantitativnu analizu udžbenika iz sociologije, istorije umetnosti, filozofije, biologije, psihologije i Ustava i prava građana u upotrebi tokom 2007. godine. U razmatranju tematike roda, seksualnosti i homoseksualnosti u udžbeniku iz sociologije, nalazimo da se „homoseksualnost (i druge manjinske prakse i identiteti), kao tema, pitanje i pojava ne pominje nigde, ni u kom obliku, ni u najimplicitnijem sadržaju. Čitaoci ove knjige ne mogu iz nje steći nikakvu ideju da nešto takvo postoji, niti u društvenoj stvarnosti, niti u sociologiji, kao predmet istraživanja i promišljanja. Celokupna oblast roda i seksualnosti jedva da je predstavljena.” U udžbeniku za predmet Ustav i prava građana autor analize između ostalog nalazi da iako je „problematici ljudskih prava posvećeno čitavo treće poglavlje ovog udžbenika”, i uprkos tome što su prava seksualnih manjina „sastavni deo ljudskih prava u mnogim državama sveta”, „u samom udžbeniku se ona nigde ne pominju”. Udžbenik iz filozofije je potpuno rodno nesenzibilan i neosetljiv na seksualne razlike, „politički nereflektovan (a opet konzervativno pozicioniran)”, da „nigde ne dekonstruiše stereotipe kao izvore netolerancije, niti poziva na njihovo preispitivanje, tako da ne služi dominantnom trendu vaspitanja za demokratiju, niti doprinosi vrednostima tzv. otvorenog društva. Nevidljivost homoseksualnosti kao društvenog fenomena doprinosi njenom ostanku „u sferi prohibitovane sklonosti, sa svim sapripadajućim predrasudama”.

Autorka analize udžbenika za predmet istorija umetnosti uz zaključak da je (homo)seksualnost „potpuno nezastupljena u udžbeniku”, u kom je predstavljena „istorija likovnih umetnosti koju su stvarali ne nužno aseksualni koliko pre svega heteroseksualni (implicitno: ne-homo i ne-biseksualni, kamoli transrodni) ljudi i tek poneka žena”. Dakle, udžbenik je napisan „u skladu s patrijarhalnim vrednosnim sistemom koji na jasan način normira seksualno ponašanje” i da je zbog toga „seksualnost koja prelazi okvire takvog ponašanja shvaćena kao socijalna pretnja”.

Analiza različitih srednjoškolskih udžbenika iz psihologije pokazuje da se homoseksualnost spominje na svega dva mesta od kojih se na jednom otvoreno patologizuje svođenjem na „poremećen odnos hormona”. U udžbeniku psihologije za turističke, ugostiteljske i škole za lične usluge nalazimo da se „homoseksualnost pominje na samo dva mesta i to u odeljku posvećenom prostituciji!”, i to u problematičnom kontekstu gde se istopolna seksualno-emotivna orijentacija pominje posle „zoofilije i nekrofilije (oblike ponašanja koji su u svim klasifikacijama svrstani u psihičke poremećaje) i to u okviru dela o prostituciji koji se tretira kao patološki društveni fenomen”.

Unapređenje programa profesionalnog usavršavanja nastavni-ka/ca – U izveštaju “Kako su najuspešniji obrazovni sistemi na svetu postali uspešni” navodi se da je činilac koji najviše utiče na razlike u učenju kvalitet nastavnog osoblja, odnosno kvalitet podučavanja. Kontinuirano učenje i profesionalno napredovanje zaposlenih u obrazovanju je jedan od osnovnih faktora razvoja i unapređenja obrazovno-vaspitnog sistema u jednoj zemlji kao i obrazovnih postignuća učenika/ca i celokupnog razvoja društva.
Katalog programa stalnog stručnog usavršavanja nastavnika/ca, vaspitača/ica, stručnih saradnika/ca i direktora/ki za školsku 2010/2011. godinu sadrži 826 programa. Komisije Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja odobrile su 808, a Pedagoški zavod Vojvodine 18 programa. Ministar prosvete RS propisao je listu prioritetnih oblasti za period od tri godine, i to:

a) Prevencija nasilja, zlostavljanje i zanemarivanje,

b) Prevencija diskriminacije,

v) Inkluzija dece i učenika sa smetnjama u razvoju i dece i učenika iz društveno marginalizovanih grupa, kao i individualni obrazovni plan.

I pored prioriteta analizom sadržaja programa za stručno usavršavanje može se zaključiti da postoji manjak programa koji unapređuju senzibilizaciju zaposlenih u obrazovanju za antidiskriminativno i nenasilničko ponašanje u školi. U odeljku za srpski jezik nema ni jednog programa vezanog za rodno osetljiv jezik, nenasilnu komunikaciju i sl. Programi koji se odnose na oblast bibliotekarstva trebalo bi da sadrže programe koji su usmereni na dostupnost udžbenika za učenike/ce sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom. Od 24 programa koji se odnose na društvene nauke samo jedan se bavi senzibilizacijom pitanja identiteta i diskriminacije. Programi biologije za osnovnu, a pre svih programi u odeljku Medicina za srednju školu treba da se odnose i na pitanja seksualnog identiteta, seksualne orijentacije, pola, roda i rodnih uloga, kao i programe vezane za reproduktivno zdravlje mladih. Posebno je mali broj programa za usavršavanje u oblasti metodike nastave (svega pet programa), od kojih nijedan nije senzibilisan na pitanja diskriminacije. Primetna je upotreba termina „posebne potrebe” u samom Katalogu, a pritom je inkluzija takođe jedan od prioriteta. U odeljku zdravstveno vaspitanje samo jedan program je posvećen vršnjačkom nasilju i samo jedan inkluziji. Neophodno je da u ovom odeljku budu programi koji se odnose na posledice nasilja i ulogu zdravstvenih radnika i antidiskriminacije. Najveći broj programa nalazi se u delu Vaspitni rad i opšta pitanja nastave (199) od kojih su samo 12 direktno usmereni na nasilje, dva na inkluziju i dva na rodnu ravnopravnost. Primetan je izostanak programa koji se odnose na upoznavanje nacionalnih i verskih manjina, a programi za usavršavanje nastavnika/ca za izvođenje verske nastave ne postoje. Opšta preporuka je da se poveća broj programa za stručno usavršavanje koji se odnose na konkretne oblike diskriminacije – ksenofobiju, šovinizam, seksizam, homofobiju, antisemitizam i dr. Takođe, potreban je veći broj programa koji se odnose na zaštitu ljudskih i manjinskih prava, prevenciju nasilja, ali i povećanja svesti o posledicama nasilja. Potrebno je da se u obavezne programe za usavršavanje nastavnika/ca uvrste oni koji se odnose na prihvatanje različitosti i to pre svega mladih sa invaliditetom i smetnjama u razvoju i osoba drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne, kao i onih koji se odnose na nacionalne manjine, ali obezbediti i programe profesionalnog usavršavanja koji vode promeni metodologije rada i nastavnih sredstava – grupni, multimedijalni, timski rad nastavnika/ca i stručnih saradnika/ca uz upotrebu interaktivnih metoda i tehnika i savremenih nastavnih sredstava, kao i podizanju svesti nastavnika/ca da svojom interpretacijom i pristupom nastavnom sadržaju mogu da diskriminišu i podstaknu nasilnička ponašanja. Nadalje, neophodno je obezbediti mehanizme praćenja primene znanja i veština stečenih na obukama, kao i mehanizme za sprečavanje diskriminatornog govora ili ponašanja prema učenicima/cama, kao i reagovanje na takve situacije. Posebna preporuka je da nadležne obrazovne institucije obezbede da svi fakulteti koji školuju nastavnike/ce uključe u svoje akademske programe odgovarajuće predmete/kurseve i uče ih o tipovima diskriminacije, uzrocima i posledicama nasilja ali i načinima prevencije.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, saglasno čl. 33. t. 7. i 9. Zakona o zabrani diskriminacije, upućuje preporuku Ministarstvu prosvete i nauke Republike Srbije radi preduzimanja mera iz svoje nadležnosti kojima će obezbediti da nastavni planovi i programi i nastavnih materijala budu usaglašeni sa principima obrazovanja za ljudska prava i inkluzivno društvo.

Poverenica je slobodna da Ministarstvu prosvete i nauke ukaže da se u prvom Godišnjem izveštaju za 2010. godinu, upućenom Narodnoj skupštini Republike Srbije, jedna od ukupno sedam preporuka za unapređivanje ravnopravnosti i suzbijanje diskriminacije odnosi na oblast obrazovanja. U Izveštaju je preporučeno da se u nastavne i studijske programe, kao i u udžbenike i druge nastavne materijale, integrišu teme koje kod učenika/ca studenata/ studentkinja razvijaju kulturu mira, tolerancije, razumevanja različitosti i nediskriminacije.

Prilozi članova i članica radne grupe:

1. Inkluzivno obrazovanje u oblasti roda, Adriana Zaharijević,

2. Nevidljivost dece sa smetnjama u razvoju u procesu razvoja i primene inkluzivnog obrazovanja, Biljana Janjić (Inicijativa za inkluziju VelikiMali),

3. Preporuke za poboljšanje sadržaja nastavnih sredstava i udžbenika u osnovnim i srednjim školama u pravcu poštovanja ljudskih prava seksualnih manjina, društvene inkluzije i ravnopravnosti, Ivana Pražić (GSA, Gayten – LGBT),

4. Nasilje i diskriminacija – perspektive prevencije kroz obrazovni sistem, Zoran Zlatković (Organizacija kreativnog okupljanja – OKO),

5. Analiza rodnih stereotipa i tradicionalnih prikaza žene u Čitanci za Srpski jezik za osmi razred osnovne škole, Đurđica Ergić (Bibija – Romski ženski centar).

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

dr Nevena Petrušić

Preporuka Ministarstvu prosvete i nauke Republike Srbije Skupštini, Nacionalnom prosvetnom savetu i Zavodu za unapređenje kvaliteta vaspitanja i obrazovanja za uklanjanje diskriminatornih sadržaja iz nastavnih materijala i nastavne prakse i promovisanje toleran