br. 011-00-35/2015-02 datum: 27.12.2015.

Postupajući u okviru zakonom propisane nadležnosti da prati sprovođenje zakona i drugih propisa, inicira donošenje ili izmenu propisa radi sprovođenja i unapređivanja zaštite od diskriminacije i daje mišljenje o odredbama nacrta zakona i drugih propisa koji se tiču zabrane diskriminacije (čl. 33. tač. 7. Zakona o zaštiti diskriminacije, „Službeni glasnik RS”, br. 22/09), Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje

MIŠLjENjE

o pojedinim odredbama Nacrta zakona o ravnopravnosti žena i muškaraca

Dopisom Kabineta potpredsednice Vlade br. 011-00-7/2015-12 od 24. decembra 2015. godine od Poverenika za zaštitu ravnopravnosti je zatraženo mišljenje o Nacrtu zakona o ravnopravnosti žena i muškaraca. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti daje mišljenje o pojedinim rešenjima sadržanim u Nacrtu zakona o ravnopravnosti žena i muškaraca (u daljem tekstu: Nacrt zakona), koja su relevantna sa aspekta propisa o zabrani diskriminacije. S obzirom da Nacrt zakona ima osam odeljaka, mišljenje je sačinjeno tako da prati ovu strukturu.

I OSNOVNE ODREDBE

1.1. Odredbom člana. 2. Nacrta zakona pojašnjena su značenja pojedinih pojmova korišćenih u zakonu, pa je odredbom stava 1. tačka 6. ovog člana definisan pojam diskriminacije kao svako pravljenje razlike, nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), na otvoren ili prikriven način, u odnosu na lica ili grupe, kao i članove njihovih porodica ili njima bliska lica sa ciljem ili posledicom da im se oteža, ugrozi, onemogući ili negira priznanje, uživanje ili ostvarivanje ljudskih prava u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, građanskoj i svakoj drugoj oblasti; diskriminacijom se smatra i nepovoljnije postupanje prema drugom licu ili grupi lica, isključivo ili uglavnom što su tražili, pokrenuli ili nameravali da pokrenu postupak za zaštitu od diskriminacije, ponudili ili nameravali da ponude dokaze o diskriminatornom postupanju, dali iskaz pred nadležnim telom o slučaju diskriminacije, upozorili javnost na slučaj diskriminacije ili pružili drugu vrstu podrške u predviđenom postupku.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da pojam diskriminacije treba usaglasiti sa definicijom propisanom Zakonom o zabrani diskriminacije, koji predstavlja osnovni antidiskriminacioni zakon i kojim se uređuje opšti režim zaštite od diskriminacije. Posebni zakoni kojim se uređuje zabrana diskriminacije u pojedinim oblastima društvenog života ili u odnosu na pojedine društvene grupe, moraju biti u skladu sa ovim zakonom.

Pored toga, u definiciji pojma diskriminacije izostavljena su dva ključna obeležja, koja su osnov razlikovanja diskriminacije od drugih protivpravnih ponašanja. Najpre, izostavljeno je jedno od suštinskih obeležja diskriminacije, a to je da je diskriminacija neopravdano pravljenje razlike. Treba imati u vidu da postoji niz situacija kada je pravljenje razlike opravdano, te ovako definisana odredba nije u skladu sa međunarodnim i nacionalnim antidiskriminacionim propisima. Takođe, iz definicije diskriminacije izostavljen je i drugi suštinski element diskriminacije – osnov diskriminacije.

Zbog toga je neophodno izmeniti ovu odredbu, tako da glasi:

„diskriminacija je svako neopravdano pravljenje razlike, nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), na otvoren ili prikriven način, u odnosu na lica ili grupe, kao i članove njihovih porodica ili njima bliska lica sa ciljem ili posledicom da im se zbog njegovog, odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji oteža, ugrozi, onemogući ili negira priznanje, uživanje ili ostvarivanje ljudskih prava u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, građanskoj i svakoj drugoj oblasti;. diskriminacijom se smatra i nepovoljnije postupanje prema drugom licu ili grupi lica, isključivo ili uglavnom što su tražili, pokrenuli ili nameravali da pokrenu postupak za zaštitu od diskriminacije, ponudili ili nameravali da ponude dokaze o diskriminatornom postupanju, dali iskaz pred nadležnim telom o slučaju diskriminacije, upozorili javnost na slučaj diskriminacije ili pružili drugu vrstu podrške u predviđenom postupku;”

1.2. Odredbom člana. 2. stav. 1. tačka 8. Nacrta zakona, posredna diskriminacija je definisana različito u odnosu na Zakon o zabrani diskriminacije. Poverenica smatra da bi definiciju posredne diskriminacije trebalo usaglasiti sa definicijom iz opšteg antidiskriminacionog zakona, kako bi se izbegle nepreciznosti i nedoumice u tumačenju.

1.3. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da bi ovim zakonom trebalo propisati zabranu višestruke diskriminacije (diskriminacija po dva ili više ličnih svojstava), koja predstavlja težak oblik diskriminacije.

U prilog tome govore i pojedine odredbe Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije, kojima je propisano da posebnu pažnju treba obratiti na sprečavanje diskriminacije višestruko diskriminisanih grupa žena, a posebno Romkinja, žena sa invaliditetom, samohranih majki, izbeglih ili interno raseljenih žena, starijih žena, žena žrtava nasilja, žena drugačije seksualne orijentacije ili rodnog identiteta. Osim toga, višestruka diskriminacija je u Zakonu o zabrani diskriminacije (član 13. stav 1. tačka 5) izdvojena kao naročito opasna, odnosno, propisana je kao težak oblik diskriminacije.

1.4. Odredbama člana 2. stav 1. tačka 11. Nacrta zakona propisano je, između ostalog, da nasilje nad ženama označava oblik diskriminacije nad ženama.

Nesporno je da je nasilje nad ženama uzrokovano neravnopravnim položajem žena u društvu i da predstavlja jednu od najopasnijih društvenih pojava, zbog čega je ova vrsta nasilja inkriminisana u krivičnom zakonodavstvu. Međutim, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da ne treba nasilje nad ženama definisati kao oblik diskriminacije, jer bi u tom slučaju postojala opasnost da žrtve rodno zasnovanog nasilja potraže zaštitu pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti, koji ne može da im pruži adekvatnu pravnu zaštitu.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti predlaže da se ova odredba izmeni na sledeći način:

„nasilje nad ženama označava kršenje ljudskih prava koje je prouzrokovano nejednakim položajem muškaraca i žena i predstavlja sva dela rodno zasnovanog nasilja koja dovode do ili mogu da dovedu do: fizičke, seksualne, psihičke, odnosno finansijske povrede ili patnje za žene, obuhvatajući i pretnje takvim delima, prinudu ili proizvoljno lišavanje slobode, bilo u javnosti bilo u privatnom životu”;

1.5. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 19. Nacrta zakona propisano je da se „merama” smatraju zvanično usvojene pogodnosti kojima se ženama i muškarcima omogućava ravnopravno učešće u javnom životu, otklanjaju postojeće neravnopravnosti ili im se obezbeđuju prava koja su im ranije bila uskraćena, uključujući ravnopravno učešće u postupku pripreme, usvajanja i praćenja primene planskih dokumenata i budžeta, kao i uključivanja rodne perspektive u planske dokumente i budžet.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti predlaže da se termin „mere” promeni u termin „posebne mere”, kako bi se terminologija uskladila sa terminologijom koja se upotrebljava u Ustavu RS i Zakonu o zabrani diskriminacije, u cilju izbegavanja nedoumica i usaglašavanja terminologije.

II MERE PROTIV DISKRIMINACIJE

2.1. Odredbama člana 4. Nacrta zakona propisane su „mere radi otklanjanja i sprečavanja nejednakog položaja žena i muškaraca”, te Poverenica još jednom ukazuje da bi bilo potrebno usaglasiti terminologiju sa terminologijom koja se koristi u Ustavu RS i Zakonu o zabrani diskriminacije, odnosno, trebalo bi koristi termin „posebne mere”.

2.2. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da radi postizanja pune i stvarne ravnopravnosti žena i muškaraca, odeljak II treba dopuniti novim članom, koji bi glasio:

„Organi javne vlasti dužni su da upotrebljavaju rodno osetljiv (rodno diferenciran) jezik u službenoj komunikaciji, u svim opštim i pojedinačnim aktima koje donose u skladu sa svojim nadležnostima”.

Naime, u službenoj komunikaciji u Republici Srbiji rodno senzitivni jezik i dalje nije široko prihvaćen, iako jezik ima fundamentalnu ulogu u formiranju društvenog identiteta pojedinaca i pojedinki i značajno utiče na oblikovanje društvenih stavova. Upotreba jezika u kojem se prisustvo, jednak status i uloge žena u muškaraca u društvu ravnopravno odražavaju i tretiraju sa jednakom vrednošću i dostojanstvom, suštinski je aspekt rodne ravnopravnosti i od značaja je za postizanje faktičke ravnopravnosti. U prilog tome govori i činjenica da je Savet Evrope, usvajanjem Preporuke Odbora ministara o eliminisanju seksizma u jeziku R(90)4, preporučio državama članicama da promovišu upotrebu jezika koji odražava principe ravnopravnosti žena i muškaraca, kao i da preduzmu mere koje su potrebne kako bi usaglasili terminologiju koja se koristi prilikom izrade pravnih propisa u javnoj administraciji i obrazovanju sa principima rodne ravnopravnosti.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da je u aktuelnim društvenim okolnostima, kada su žene u značajnoj meri uključene u društveni, politički i javni život, neprihvatljiva upotreba naziva njihovih zvanja i funkcija u muškom gramatičkom rodu. Na ovaj način nastavlja se sa tradicionalnom i rodno stereotipnom podelom zanimanja na „muška” i „ženska”, ne prate se promene koje su nesumnjivo nastupile, održavaju se postojeći stereotipi i predrasude i otežava ravnomerno uključivanje žena u društveni i politički život.

2.3. Odredbom člana 8. Nacrta zakona propisano je da su poslodavac i pružalac usluge koji u radnom odnosu imaju više od 250 lica dužni da u vezi sa svojim zaposlenima najkasnije do 31. januara svake godine: a) usvoje plan mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zaposlenosti i radne angažovanosti žena i muškaraca za tekuću godinu; b) izrađuju izveštaj o sprovođenju plana mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zaposlenosti i radne angažovanosti žena i muškaraca za prethodnu godinu. Plan mera i izveštaj iz prethodnog stava ovog člana poslodavac i pružalac usluge koji imaju više od 250 zaposlenih i radno angažovanih lica dostavljaju službi obrazovanoj u skladu sa ovim zakonom (dalje u tekstu: službi) najkasnije do 31. marta naredne godine u odnosu na godinu obuhvaćenu izveštajem […]

Međutim, nejasno je iz kog razloga je ova dužnost nametnuta samo poslodavcima koji u radnom odnosu imaju više od 250 zaposlenih, imajući u vidu činjenicu da veoma mali broj poslodavaca u Srbiji zapošljava, odnosno, radno angažuje više od 250 zaposlenih. Prema podacima Ministarstva privrede, u Republici Srbiji 99,8% privrednih subjekata spada u kategorije mikro, malih i srednjih preduzeća (između ostalog, sa manje od 250 zaposlenih). Poverenica podseća da je odredbama člana 13. st. 1. i 2. Zakona o ravnopravnosti polova („Sl. glasnik RS”, br. 22/2009) propisano da poslodavac koji ima u radnom odnosu više od 50 zaposlenih na neodređeno vreme ima dužnost da usvoji plan mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zastupljenosti polova, kao i da sačini izveštaj o sprovođenju plana ovih mera. Dužnost poslodavca da vodi računa o ravnomernoj zaposlenosti muškaraca i žena je od velike važnosti za dostizanje suštinske rodne ravnopravnosti. Zbog toga je i obavezivanje poslodavaca da jednom godišnje usvajaju plan mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zaposlenosti muškaraca i žena, kao i da sačinjavaju izveštaj o sprovođenju plana mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zaposlenosti, u tom smislu, veoma značajna. Od poslodavaca se očekuje da postepenim restrukturiranjem radne snage uspostave ravnomernu zaposlenost žena i muškaraca.

Poverenica ukazuje da nema razumnog i objektivnog opravdanja da se ova obaveza odnosi samo na preduzeća i pružaoce usluga sa preko 250 zaposlenih, što je ujedno i znatno smanjenje pravnih subjekata koji imaju ovu dužnost prema odredbama Zakona o ravnopravnosti polova, a posebno ako se ima u vidu činjenica da u Republici Srbiji samo 0,2% preduzeća zapošljava preko 250 zaposlenih.

Zbog toga Poverenica predlaže da se ovim zakonom propiše dužnost poslodavaca i pružalaca usluga koji imaju u radnom odnosu više od 50 zaposlenih da usvajaju plan mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zaposlenosti muškaraca i žena, kao i da sačinjavaju izveštaj o sprovođenju plana mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zaposlenosti.

2.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da je veoma značajna odredba člana 10. stav 4. Nacrta zakona da se po povratku na posao, licu koje je odsustvovalo zbog trudnoće, materinstva, odnosno roditeljstva prepisuje poslednja ocena vezana za napredovanje na poslu i pozdravlja regulisanje ovog pitanja, imajući u vidu da su mnoge zaposlene žene koje su odsustvovale sa posla zbog trudnoće i roditeljstva često trpele negativne posledice u mogućnosti napredovanja na poslu, jer nisu bile ocenjivane tokom perioda odsustva.

Pored toga, potrebno je ukazati i da je praksa Poverenika za zaštitu ravnopravnosti pokazala da u slučajevima kada utvrđuju višak zaposlenih ili odlučuju o drugim promenama radnopravnog statusa zaposlenih, poslodavci često stavljaju u nejednak položaj zaposlene koje odsustvuju sa rada zbog trudnoće i roditeljstva, pravdajući svoje odluke činjenicom da rad ovih zaposlenih nije vrednovan u vreme donošenja odluke, jer su bili odsutni sa rada. Poverenica ukazuje da su ovakve odluke poslodavaca diskriminatorne, jer ne postoje nikakve prepreke da se zaposleni koji odsustvuju sa rada zbog trudnoće i roditeljstva uključe u proces vrednovanja svog rada, čime bi im se pružila prilika da ravnopravno sa ostalim zaposlenima, aktivno učestvuju u donošenju odluke o svom radnopravnom statusu.

Zbog toga Poverenica preporučuje da se član 10. dopuni odredbom, koja bi glasila:

„Zaposleni čiji rad nije vrednovan tokom trudnoće i porodiljskog odsustva, kao i tokom odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta, ne mogu bili dovedeni u nejednak položaj u odnosu na ostale zaposlene, ukoliko im poslodavac na bilo koji način menja radnopravni status tokom njihovog odsustva sa rada”.

2.5. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da je veoma važno da se u delu zakona koji se odnosi na zapošljavanje i radne odnose, propiše obaveza zaposlenih u inspekcijama rada da prođu obuku za prepoznavanje i adekvatno reagovanje u slučajevima diskriminacije na osnovu pola i roda, na radu i u vezi sa radom, naročito imajući u vidu činjenicu da je Nacrtom zakona propisano da će navedeni organ vršiti nadzor nad primenom ovog zakona.

2.6. Odredbom člana 13. Nacrta zakona propisano je da u skladu sa propisima kojima se uređuje socijalna i zdravstvena zaštita, organi javne vlasti u oblasti zdravstvene i socijalne zaštite obezbeđuju poštovanje ravnopravnosti u svim domenima socijalne i zdravstvene zaštite, uključujući primenu mera za praćenje, podršku i unapređenje reproduktivnog zdravlja stanovništva, osoba sa invaliditetom, lica koja su pretrpela nasilje, te organizuju i realizuju programe za prevazilaženje problema rane trudnoće i rane intimne kohabitacije, u kojoj je makar jedno lice mlađe od 16 godina.

Poverenica smatra da ovu odredbu člana 13. stav 1. tačka 1. treba proširiti, tako da glasi:

„U skladu sa propisima kojima se uređuje socijalna i zdravstvena zaštita, organi javne vlasti u oblasti zdravstvene i socijalne zaštite:

„1) obezbeđuju poštovanje ravnopravnosti u svim domenima socijalne i zdravstvene zaštite, uključujući primenu mera za praćenje, podršku i unapređenje reproduktivnog zdravlja stanovništva, naročito žena iz višestruko diskriminisanih grupa, posebno žena sa invaliditetom, žena koja su pretrpele nasilje, Romkinja, starijih žena, izbeglica i interno raseljenih žena, žena drugačije seksualne orijentacije i rodnog identiteta i žena koje žive sa HIV/AIDS-om”.

2.7. Poverenica podseća na podatke iz Drugog i trećeg periodičnog izveštaja o primeni CEDAW konvencije, koji pokazuju da se Romkinje veoma često susreću sa predrasudama u oblasti zdravstvene zaštite, neadekvatnim lečenjem, korišćenjem tuđih zdravstvenih knjižica, kao i porođaja u kući, bez adekvatnih uslova i stručne pomoći. Zbog toga je potrebno propisati, u delu zakona koji se odnosi na zdravstvenu zaštitu, obavezu zaposlenih u zdravstvenim ustanovama da prođu obuku u cilju povećanja nivoa znanja i razumevanja diskriminacije po osnovu pola i roda, posebno osoba koje su višestruko diskriminisane (Romkinje, osobe drugačije seksualne orijentacije i rodnog identiteta, osobe koje žive sa HIV/AIDS-om). Poverenica smatra da u ove obuke treba uključiti i savetnike za zaštitu prava pacijenata i članove lokalnih saveta za zdravlje, kao i zaposlene u RFZO i filijalama fonda.

2.8. Odredbom člana 15. Nacrta zakona propisano je da ustanove socijalne i zdravstvene zaštite, kao i servisa za stanovništvo (predškolski i školski boravak bez obzira na vlasništvo, pošte, poštanske štedionice, gradske i opštinske uprave) moraju svoj rad i raspored radnog vremena prilagoditi potrebama korisnika, organizovanjem rada u smenama.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da je ovo značajan korak u obezbeđivanju balansa između privatnog i profesionalnog života za sve zaposlene kojima su potrebne navedene usluge. Međutim, treba imati u vidu i zaposlene u ovim službama i servisima za stanovništvo te precizirati da se rad u ovim službama može organizovati u dve smene sa punim radnim vremenom, kako bi se izbegla mogućnost da zaposleni budu prinuđeni da rade dvokratno. U suprotnom, zaposleni u ovim službama bi bili dovedeni u nejednak položaj u odnosu na zaposlene koji rade kod drugih poslodavaca, uz velike teškoće da usklade poslovni i privatni život.

Stoga, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da odredbu člana 15. treba precizirati, tako da glasi:

„Ustanove socijalne i zdravstvene zaštite, kao i servisa za stanovništvo (predškolski i školski boravak bez obzira na vlasništvo, pošte, poštanske štedionice, gradske i opštinske uprave) moraju svoj rad i raspored radnog vremena prilagoditi potrebama korisnika organizovanjem rada u dve smene sa punim radnim vremenom. Propisi kojima se reguliše raspored radnog vremena navedenih subjekata usklađuju se sa ovom odredbom”.

III BRAČNI ŽIVOT

3.1. Odredbom člana 25. stav. 2. Nacrta zakona propisano je da su supružnici i vanbračni partneri ravnopravni u skladu sa zakonom. Međutim, Poverenica smatra da bračne i vanbračne zajednice treba u potpunosti izjednačiti u svim sferama društvenih odnosa. Naime, prema odredbi člana 28. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pravo na porodičnu penziju priznato je samo supružniku umrlog osiguranika, a ne i njegovom vanbračnom partneru. Takođe, i u članu 8. Zakona o nasleđivanju postoji razlika između bračnih i vanbračnih partnera.

Stoga, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da član 25. stav 2. treba izmeniti tako da glasi:

„Supružnici i vanbračni partneri ravnopravni su u svim pravima i obavezama u svim oblastima društvenog života”.

Poverenica smatra da nakon ovog stava, treba dodati još jedan stav:

„Propisi kojima se regulišu prava i obaveze supružnika i vanbračnih partnera u specifičnim oblastima društvenog života usklađuju se sa ovom odredbom”.

Pored toga, treba propisati rok u kome će se svi zakoni, u kojima bračna i vanbračna zajednica nisu u potpunosti izjednačene, uskladiti sa ovim zakonom.

3.2. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da u delu zakona koji se odnosi na porodični život, treba propisati posebne mere za podsticanje očeva da koriste pravo na odsustvo radi nege deteta. Pored toga, potrebno je propisati određene mere (obavezne obuke i slično), namenjene zaposlenima u sistemu socijalne zaštite i pravosuđu, kojima će se uticati na izmene stereotipa i predrasuda u vezi sa rodnim ulogama, odnosno, koje će doprineti izmeni uobičajene prakse da nakon prestanka zajednice života roditelja, u većini slučajeva, decu poveravaju majci na čuvanje i vaspitanje.

Treba imati u vidu da u Srbiji nije postignuta stvarna ravnopravnost između žena i muškaraca po pitanju roditeljskih obaveza. Kulturni stereotip i društvenu predrasudu da je roditeljska uloga majke primarna podržavaju ne samo roditelji, već i državni organi i institucije. U prilog ovome govori činjenica da pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta, na godišnjem nivou u Srbiji, koristi u proseku oko 33.000 majki i oko 10–15 očeva.

IV SPREČAVANjE NASILjA

4.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da bi bilo od izuzetnog značaja da se u ovom zakonu definiše proganjanje, kao poseban oblik rodno zasnovanog nasilja i ujedno da se propiše kao krivično delo. Time bi Republika Srbija, između ostalog, ispunila jednu od obaveza koje je preuzela ratifikacijom Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici (Istanbulska konvencija) – da će preduzeti neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbediti da proganjanje bude zakonom zabranjeno i kažnjivo delo.

Proganjanje se može definisati kao praćenje ili uhođenje druge osobe ili nastojanje da se sa njom, direktno ili preko treće osobe ili na drugi način, uspostavi neželjeni kontakt i time kod nje izazove promena životnih navika, teskoba ili strah za njenu sigurnost ili sigurnost njoj bliskih osoba. Poverenica podseća na inicijativu Autonomnog ženskog centra i Mreže žena protiv nasilja, organizacija koje već nekoliko godina ukazuju na problem proganjanja i na neophodnost propisivanja krivičnog dela proganjanja u krivičnopravnom sistemu Republike Srbije. U Srbiji je sve veći broj slučajeva proganjanja, od kojih su se neki, na žalost, završili smrtnim ishodom. Istraživanje je pokazalo da je svaku petu ženu u Vojvodini proganjao član porodice, sadašnji ili bivši partner. Neke žene su proganjali muškarci sa kojima nikada nisu bile u vezi i sa kojima ne žele bilo kakav odnos.

4.2. Takođe, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da član 26. stav 1. treba proširiti, tako da glasi:

„Nasilje nije dozvoljeno kako u javnom, tako i u privatnom životu. Nije dozvoljeno obavezno posredovanje i pomirenje u razrešenju sporova u odnosu na nasilje. Nije dozvoljeno pružanje usluga onima koji su pretrpeli nasilje u istoj prostoriji sa učiniocima nasilja.”

Poverenica smatra da je zabrana pružanja bilo kog vida usluga osobama koje tvrde da su pretrpele nasilje u porodici (naročito u postupku pred centrima za socijalni rad kada, po nalogu suda, utvrđuju svrsishodnost izricanja mera zaštite od nasilja u porodici), od krucijalne važnosti za zaštitu žrtava nasilja u porodici. Naime, praksa pokazuje da prisustvo nasilnika tokom davanja izjave o pretrpljenom nasilju sekundarno viktimizira žrtve, izlaže ih osećaju bespomoćnosti i eventualno dovodi u situaciju da zbog straha za svoju bezbednost, ne budu iskrene u opisivanju događaja i iznošenju svojih emocija i strahova od nasilnika.

4.3. Nadalje, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da ovaj odeljak treba proširiti, na taj način što će se svim osobama u situaciji nasilja u porodici, bez obzira na njihova lična svojstva, obezbediti pružanje svih specijalizovanih usluga, uključujući i prihvatilišta za bezbedan smeštaj.

Stoga, Poverenica predlaže da se u odeljak IV doda novi član, koji bi glasio:

„Sve specijalizovane usluge, uključujući prihvatilišta za bezbedan smeštaj osobama koje su pretrpele nasilje moraju biti prilagođene svima kojima su ove usluge potrebne bez obzira na njihova lična svojstva, dok posebnu pažnju treba posvetiti osobama sa invaliditetom, osobama drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne, osobama koje žive sa HIV/AIDS-om, trudnicama i porodiljama, migrantima i azilantima, samohranim roditeljima, starijim osobama i slično”.

4.4. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da je pod rubrumom „Sprečavanje nasilja” potrebno ukazati i na problem trgovine ženama, s obzirom da je u pitanju jedan od oblika rodno zasnovanog nasilja nad ženama koji dovodi do najgrubljeg kršenja ljudskih prava i dostojanstva žena.

Zbog toga treba uneti odredbu kojom će se propisati dužnost nadležnih državnih organa, institucija, službi i organizacija da preduzmu sve potrebne mere iz svoje nadležnosti kako bi obezbedili odgovarajući nivo pomoći i podrške ženama žrtvama trgovine ljudima, sprečili njihovu sekundarnu viktimizaciju i pomogli punu reintegraciju žrtava, u skladu sa njihovim individualnim potrebama.

V SUDSKA ZAŠTITA

Odredbom člana 28. stav 1. Nacrta zakona propisano je da se tužba za zaštitu od diskriminacije podnosi u skladu sa zakonom kojim se uređuje zabrana diskriminacije čak i u slučaju da je došlo do okončanja navodno izvršenog akta diskriminacije.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je nejasna formulacija „čak i u slučaju da je došlo do okončanja navodno izvršenog akta diskriminacije”, imajući u vidu da je po samoj logici stvari potrebno da se akt diskriminacije desi da bi se mogla zatražiti sudska zaštita od diskriminacije. Zbog toga predlaže da se ova odredba Nacrta zakona izmeni, odnosno, da se označeni deo izbriše.

Pored toga, potrebno je dodatno precizirati da se u sudska zaštita od diskriminacije ostvaruje u posebnom parničnom postupku propisanom opštim zakonom o zabrani diskriminacije.

VI KAZNENE ODREDBE

6.1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da kaznene odredbe Nacrta zakona treba dopuniti, odnosno, propisati prekršaje za neispunjavanje zakonom propisanih obaveza i diskriminaciju žena i muškaraca u pogledu prestanka radnog odnosa i radnog angažovanja, principa jednake zarade za isti rad ili rad jednake vrednosti i kršenje zabrane obaveznog posredovanja i pomirenja u razrešenju sporova u odnosu na nasilje i pružanje usluga žrtvama nasilja u porodici u istoj prostoriji sa učiniocima nasilja (čl. 9, 11, 26. st. 1. Nacrta zakona).

Pored toga, potrebno je propisati kao prekršaj i postupanje nadležnih organa koji pružaju specijalizovane usluge i/ili rukovode prihvatilištima za bezbedan smeštaj i pristup licima koja su pretrpela nasilje, a koja nisu prilagođena svima kojima su ove usluge potrebne bez obzira na njihova lična svojstva (u vezi sa tačkom 4.3. ovog mišljenja).

6.2. Kao što je već ukazano u delu mišljenja koji se odnosi na rodno zasnovano nasilje, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da je od velikog značaja da se proganjanje inkriminiše i sankcioniše kao krivično delo.

Poverenica podseća da je Zaštitnik građana još 2011. godine formulisao krivično delo proganjanja, te smatra da se ova formulacija, koju su podržale i organizacije civilnog društva, može iskoristiti, odnosno, da u ovaj odeljak zakona treba dodati novi član, koji glasi:

(1) Ko uporno i kroz duže vreme prati ili uhodi drugu osobu ili s njom direktno ili preko treće osobe ili na drugi način nastoji da uspostavi neželjeni kontakt i time kod nje izazove promenu životnih navika, uznemirenost ili strah za njenu sigurnost ili sigurnost njoj bliskih osoba, kazniće se kaznom zatvora do tri godine.

(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno u odnosu na člana porodice ili osobu s kojom je učinilac bio u emotivnoj ili seksualnoj vezi, učinilac će se kazniti kaznom zatvora od jedne do pet godina.

(2) Ako je delo iz st. 1. i 2. ovog člana učinjeno prema maloletnom ili nemoćnom licu, učinilac će se kazniti kaznom zatvora od jedne do osam godina.

6.3. Na kraju, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazuje na odredbu člana 35. pod rubrumom „Mera javnog objavljivanja kazne”, kojom je propisano pravilo da se kod svakog izricanja maksimalnog propisanog iznosa kazne za prekršaje iz čl. 32–34. ovog zakona izriče i mera javnog objavljivanja kazne o trošku kažnjenika.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti smatra da ne postoji opravdani razlog zbog koga je mera javnog objavljivanja kazne ograničena samo na lica kojima je izrečena maksimalna kazna, naročito imajući u vidu da je cilj mere javnog objavljivanja kazne da se ostvari generalna prevencija, te da se diskriminator podvrgne i moralnoj osudi. Stoga, imajući u vidu ove činjenice, kao i praksu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti koja pokazuje da sudovi veoma retko izriču maksimalne kazne u prekršajnom postupku zbog prekršaja propisanih antidiskriminacionim zakonodavstvom, Poverenica smatra da ovaj član treba izmeniti tako što će se ostaviti mogućnost sudu, imajući u vidu okolnosti datog slučaja i prirodu izvršenog prekršaja, da odluči da li će izreći ovu meru, bez obzira na visinu izrečene kazne, uz obavezu izricanja ove mere u slučaju izricanja maksimalne kazne.

Sa kolegijalnim uvažavanjem,

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

Mišljenje o pojedinim odredbama Nacrta zakona o ravnopravnosti žena i muškaraca