701-18 Mišljenje po prituzbi MDRI protiv urednika portala T zbog diskriminacije na osnvu zdravstvenog stanja u oblasti informisanja

28. May 2019.

  1. 07-00-552/2018-02 datum: 12.10.2018.

MIŠLjENјE  

Mišlјenje je doneto povodom pritužbe „I.p.o.m.i“. podnete protiv odgovornog urednika medijskog portala T., S.M., povodom teksta objavlјenog 11. juna 2018. godine, pod naslovom „Opasni psihijatrijski bolesnici slobodno šetaju, napadaju i ubijaju: oko 400.000 lјudi u Srbiji godišnje zatraži pomoć zbog psihičkih problema“. U pritužbi je, između ostalog, navedeno da sadržaj teksta obiluje predrasudama o osobama sa psiho-socijalnim teškoćama, dok naslov teksta izaziva osećaj straha, netrpelјivosti i animoziteta prema osobama sa psiho-socijalnim teškoćama. U izjašnjenju na pritužbu, između ostalog, navedeno je da autorka teksta nije imala nameru da bilo koga uvredi i da je obaveza novinara da uviđa povezanost između događaja u društvu i piše o temama od javnog značaja, kao i da je javno informisanje slobodno i ne podleže cenzuri. Prilikom odlučivanja u ovom predmetu, Poverenik je uzeo u obzir važnost slobode izražavanja, sa jedne strane, ali i zabranu uznemiravanja i ponižavajućeg postupanja koje ima za cilј ili predstavlјa povredu dostojanstva grupe lica, propisanu Zakonom o zabrani diskriminacije, sa druge strane. Analiza teksta, objavlјenog na medijskom portalu T., pod naslovom: „Opasni psihijatrijski bolesnici slobodno šetaju, napadaju i ubijaju: oko 400.000 lјudi u Srbiji godišnje zatraži pomoć zbog psihičkih problema“, pokazala je da je u naslovu teksta poslata poruka čitalačkoj publici da su osobe sa psiho-socijalnim teškoćama „opasne“ po društvo, odnosno, da napadaju i ubijaju. U nastavku teksta istaknuto je da „oko 400.000 lјudi godišnje zatraži pomoć zbog psihičkih problema, dok u psihijatrijskim ustanovama godišnje bude hospitalizovano nešto više od 30.000 pacijenata. Oko 10 odsto njih zadržava se u bolnicama prisilno, jer je procenjeno da bi mogli da budu opasnost za sebe ili druge. Svi drugi slobodno šetaju ulicama naših gradova, a sve češće neko od njih postane glavna vest u medijima nakon što nekoga napadne ili ubije. I dok lekari odgovornima smatraju okolinu, porodicu ili staratelјa, za kriminologe su krivci pravosudni organi i zdravstvo. Ko god da je kriv, epilog je – opasan čovek na ulici“. Takođe, u tekstu se nalazi i uznemiravajuća i zastrašujuća fotografija na kojoj su predstavlјena tri izobličena lica koja izgledaju kao da vrište, dok je ispod slike napisano: „Najopasnija je šizofrenija“. Imajući sve navedeno u vidu, analiza naslova, sadržine teksta i prateće fotografije, pokazala je da čitaocima nisu pružene adekvatne i relevantne informacije, već im je poslata poruka da je samo mali broj onih koji zatraže psihijatrijsku pomoć hospitalizovan, dok ostali slobodno šetaju ulicama, a za to koliko su zapravo opasni sazna se tek nakon što nekog napadnu ili ubiju. Poverenik smatra da je ovim prilogom stvoren strah i netrpelјivost kod opšte populacije prema osobama sa mentalnim invaliditetom, kao i osećaj poniženja, osramoćenosti i izolovanosti kod osoba sa psiho-socijalnim teškoćama, koje su etiketirane kao opasne i nasilne. Poverenik je ukazao da je sasvim legitimno raspravlјati o određenoj temi i podsticati diskusiju, posebno kada je reč o eventualnom neadekvatnom radu službi za pružanje socijalne i zdravstvene zaštite i podrške građanima, ali se to nikada ne sme činiti na način da se određena grupa lica stigmatizuje i etiketira, samo zbog toga što ima određeno lično svojstvo – u konkretnom slučaju psiho-socijalne teškoće. Stoga, Poverenik je dao mišlјenje da su tekstom „Opasni psihijatrijski bolesnici slobodno šetaju, napadaju i ubijaju: oko 400.000 lјudi u Srbiji godišnje zatraži pomoć zbog psihičkih problema“, objavlјenim na medijskom portalu T., 11. juna 2018. godine, povređene odredbe člana 12. Zakona o zabrani diskriminacije. Imajući u vidu da je pritužba podneta protiv glavnog i odgovornog urednika ovog portala, a da je Zakonom o javnom informisanju i medijima propisano da odgovorni urednik odgovora za sadržaj koji uređuje, odgovornom uredniku portala T., preporučeno je da na portalu T. objavi izvinjenje osobama sa psoho-socijalnim teškoćama, u roku od 15 dana od dana prijema ovog mišlјenja sa preporukom, kao i da ubuduće ne objavlјuje sadržaje kojima se stvara strah ili neprijatelјsko, ponižavajuće i uvredlјivo okruženje za ovu ranjivu grupu.

 

  1. TOK POSTUPKA

1.1. Povereniku za zaštitu ravnopravnosti obratila se „I.p.o.m.i.“ iz B., pritužbom protiv S.M., odgovornog urednika medijskog portala T.. Pritužba je podneta povodom teksta koji je ovaj medij objavio 11. juna 2018. godine, sa naslovom: „Opasni psihijatrijski bolesnici slobodno šetaju, napadaju i ubijaju: oko 400.000 lјudi u Srbiji godišnje zatraži pomoć zbog psihičkih problema“.

1.2. U pritužbi je, između ostalog, navedeno:

  • da sam naslov teksta skreće pažnju čitalaca i izaziva osećaj straha, netrpelјivosti i animoziteta prema osobama sa psiho-socijalnim teškoćama;

 

  • da sadržaj teksta obiluje predrasudama posebno ističići osobe obolele od šizofrenije i ocenjuje ih kao posebno opasne, nasilne i „one koji ubijaju“;

 

  • da su takve ocene pogrešne, štetne, podstiču stigmatizaciju ovih osoba i pogoršavaju njihov položaj u društvu;

 

  • da je u tekstu izneto više izjava osoba koje nisu psihijatriske struke i obiluju pogrešnim informacijama koje čitaocima daju pogrešnu predstavu o mentalnim poremećajima i dodatno stigmatizuju sugrađane koji žive sa ovom vrstom teškoće.

1.3. Uz pritužbu je dostavlјena fotokopija stranice medijskog portala T., sa tekstom „Opasni psihijatrijski bolesnici slobodno šetaju, napadaju i ubijaju: oko 400.000 lјudi u Srbiji godišnje zatraži pomoć zbog psihičkih problema“, objavlјenim 11. juna 2018. godine.

1.4. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sproveo je postupak u cilјu utvrđivanja pravno relevantnih činjenica i okolnosti, a u skladu sa članom 35. stav 4. i članom 37. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije[1], pa je u toku postupka pribavlјeno izjašnjenje punomoćnika odgovornog urednika medijskog portala T., S.M..

1.5. U izjašnjenju na pritužbu, između ostalog, navedeno je:

  • da podnosilac pritužbe nema saglasnost diskriminisanog lica, što je suprotno članu 35. stav 3. Zakona o zabrani diskriminacije, kojim je propisano da u ime i uz saglasnost lica čije je pravo povređeno, pritužbu može podneti i organizacija koja se bavi lјudskim pravima ili drugo lice;

 

  • da je javno informisanje slobodno i ne podleže cenzuri, u skladu sa odredbama Zakona o javnom informisanju, i da se ne sme ugrožavati slobodan protok informacija;

 

  • da je posao novinara da uviđa povezanost između događaja u društvu, te da je u komkretnom slučaju namera novinarke bila da ukaže na nedostatke sistema koji ne zbrinjava na adekvatan način ovaj mali procenat „opasnih“ među osobama sa psihičkim problemima, koji su bili akteri nemilih događaja;

 

  • da najveći deo teksta predstavlјa izjava bivšeg direktora Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti dr M.N., koji je dugogodišnji neuropsihijatar;

 

  • da je u naslovu teksta korišćen izraz „opasni“, čime je autorka teksta upravo želela da ukaže da nisu svi psihijatrijski bolesnici opasni;

 

  • da je opravdano postaviti pitanje ko je odgovoran zbog činjenice da je, u samo nedelјu dana, nekoliko „opasnih“ osoba sa psihičkim problemima počinilo teške zločine;

 

  • da u konkretnom slučaju nema povrede Zakona o zabrani diskriminacije, već je autorka teksta G.A. informisala javnost o aktuelnom problemu, bez namere da na taj način stigmatizuje osobe sa invaliditetom.

 

  1. 2. ČINјENIČNO STANјE

 

  •   Uvidom u izvod iz medijskog portala od 11. juna 2018. godine, najpre je utvrđeno da je naslov predmetnog teksta: „Opasni psihijatrijski bolesnici slobodno šetaju, napadaju i ubijaju: oko 400.000 lјudi u Srbiji godišnje zatraži pomoć zbog psihičkih problema“. Tekst počinje navodom: „Ćerka nožem ubila majku! Manijak napao devojčicu u gradskom prevozu! Tinejdžerka iz Beograda surovo maltretirala devojčicu! Ova tri, naizgled nepovezana, slučaja povezuje jedan detalј – svi počinioci su psihijatrijski bolesnici“. U tekstu se nalazi fotografija tri izobličena lica koja izgledaju kao da vrište, dok je ispod slike napisano: „Najopasnija je šizofrenija“. Zatim, u tekstu je citirana izjava dr M.N. koji je, između ostalog, naveo: „Sva istraživanja pokazuju da psihijatrijski bolesnici među ubicama čine brojčano manji broj nego osobe iz opšte populacije. Pravi razlozi za njihove nasilne epizode su način na koji ih društvo tretira, na prikrivanje od strane porodice i na opštu stigmatizaciju i etiketiranje“. Autor teksta, dalјe, parafrazira reči dr M.N. da su najnasilniji „oni sa ozbilјnim poremećajima i da ubijaju i napadaju jer imaju pogrešnu percepciju stvarnosti i odnosa lјudi prema njima“. Drugi sagovornik, kriminolog M. N., naveo je, između ostalog, da lekari prave greške u proceni i da u periodu socijalne i moralne krize, lјudi lako skrenu u patologiju.

 

  1. MOTIVI I RAZLOZI ZA DONOŠENјE MIŠLjENјA
    • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, prilikom odlučivanja u ovom predmetu, imao je u vidu navode iz pritužbe i izjašnjenja, kao i tekst pod naslovom: „Opasni psihijatrijski bolesnici slobodno šetaju, napadaju i ubijaju: oko 400.000 lјudi u Srbiji godišnje zatraži pomoć zbog psihičkih problema“, objavlјen 11. juna 2018. godine na medijskom portalu T..

Pravni okvir

  • Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je samostalan, nezavisan i specijalizovan državni organ ustanovlјen Zakonom o zabrani diskriminacije sa zadatkom da radi na suzbijanju svih oblika i vidova diskriminacije i ostvarivanju ravnopravnosti u društvenim odnosima. Nadležnost Poverenika za zaštitu ravnopravnosti široko je određena, u skladu sa međunarodnim standardima, kako bi se omogućilo da delotvorno i efikasno ostvaruje svoju ulogu. Jedna od osnovnih nadležnosti Poverenika jeste da prima i razmatra pritužbe zbog diskriminacije, daje mišlјenja i preporuke u konkretnim slučajevima diskriminacije i izriče zakonom utvrđene mere. Pored toga, Poverenik je ovlašćen da predlaže postupak mirenja, kao i da pokreće sudske postupke za zaštitu od diskriminacije i podnosi prekršajne prijave zbog akata diskriminacije propisanih antidiskriminacionim propisima. Poverenik je, takođe, ovlašćen da upozorava javnost na najčešće, tipične i teške slučajeve diskriminacije i da organima javne vlasti preporučuje mere za ostvarivanje ravnopravnosti[2].

 

  • Ustav Republike Srbije[3] u članu zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Takođe, Ustav Republike Srbije članom 46. jemči slobodu mišlјenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje i propisuje da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to, pored ostalog, neophodno i radi zaštite prava i ugleda drugih.

 

  • Evropska konvencija za zaštitu lјudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine[4], u čl. 14. zabranjuje diskriminaciju i propisuje da se uživanje prava i sloboda propisanih u ovoj Konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišlјenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. Članom 10. Konvencije garantovano je pravo na slobodu izražavanja. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači sa sobom dužnosti i odgovornosti ono se može podvrgnuti ograničenjima koja su neophodna u demokratskom društvu radi zaštite zdravlјa i morala, sprečavanja nereda i kriminala, zaštite ugleda i prava drugih i dr.

 

  • Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena Zakonom o zabrani diskriminacije, koji u članu stav 1. tačka 1. propisuje da diskriminacija i diskriminatorno postupanje označavaju svako neopravdano pravlјenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isklјučivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državlјanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavlјenim ličnim svojstvima. S obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, za njegovo razmatranje relevantna je i odredba člana 12. Zakona o zabrani diskriminacije kojom je zabranjeno uznemiravanje i ponižavajuće postupanje koje ima za cilј ili predstavlјa povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara strah ili neprijatelјsko, ponižavajuće i uvredlјivo okruženje. Članom 27. posebno se zabranjuje diskriminacija lica ili grupe s obzirom na njihovo zdravstveno stanje.

 

  • Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom[5], odredbom člana 9. tačka 1. posebno je zabranjeno i kažnjivo izazivanje i podsticanje neravnopravnosti ili netrpelјivosti prema osobama sa invaliditetom.

 

  • Zakonom o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama[6] zabranjena je diskriminacija na osnovu mentalnih smetnji.

 

3.8. Odredbom člana 48. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima[7] propisano je da medij mora imati glavnog urednika, dok je stavom 3. istog člana propisano da odgovorni urednik za pojedino izdanje, rubriku, odnosno programsku celinu odgovara za sadržaj koji uređuje. Članom 9. ovog zakona propisano je da su urednik i novinar dužni da pre objavlјivanja informacije koja sadrži podatke o određenoj pojavi, događaju ili ličnosti, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost. Zatim, članom 75. navedenog zakona propisana je zabrana objavlјivanja ideja, informacija i mišlјenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilјe protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu, zbog njihove seksualne opredelјenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavlјivanjem učinjeno krivično delo.

3.9. Odredbom čl. 51. Zakona o elektronskim medijima[8] propisano je da se regulator stara da programski sadržaj pružaoca medijske usluge ne sadrži informacije kojima se podstiče, na otvoren ili prikriven način, diskriminacija, mržnja ili nasilјe zbog rase, boje kože, predaka, državlјanstva, nacionalne pripadnosti, jezika, verskih ili političkih ubeđenja, pola, rodnog identiteta, seksualne orijentacije, imovnog stanja, rođenja, genetskih osobenosti, zdravstvenog stanja, invaliditeta, bračnog i porodičnog statusa, osuđivanosti, starosne dobi, izgleda, članstva u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugih stvarnih, odnosno pretpostavlјenih ličnih svojstava.

Analiza navoda iz pritužbe i izjašnjenja sa aspekta antidiskriminacionih propisa

  • Imajući u vidu predmet ove pritužbe, potrebno je utvrditi da li tekst, objavlјen na medijskom portalu T., pod naslovom: „Opasni psihijatrijski bolesnici slobodno šetaju, napadaju i ubijaju: oko 400.000 lјudi u Srbiji godišnje zatraži pomoć zbog psihičkih problema“ predstavlјa uznemiravajuće i ponižavajuće postupanje i povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, odnosno, da li se njime stvara neprijatelјsko, ponižavajuće i uvredlјivo okruženje.
  • Pre upuštanja u analizu teksta koji je predmet pritužbe, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti cenio je navod iz izjašnjenja da podnosilac pritužbe nema saglasnost diskriminisanog lica da podnese pritužbu Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, što je obaveza propisana članom 35. Zakona o zabrani diskriminacije. S tim u vezi, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje da je odredbom člana 3. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije propisano da svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti efikasno štite od svih oblika diskriminacije. Iz odredbe člana 2. stav 1. tačka 2. ovog zakona proizlazi da to mogu biti i pravna lica, a članom 15. Poslovnika o radu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti[9] izričito je propisano da u slučaju diskriminacije grupe lica, organizacija koja se bavi zaštitom lјudskih prava može podneti pritužbu u svoje ime, bez saglasnosti lica koje je pretrpelo diskriminaciju. U vezi sa tim, Poverenik ukazuje da „I.p.o.m.i.“ nije podnela pritužbu zbog diskriminacije neke određene osobe sa mentalnim invaliditetom, već zbog diskriminacije grupe lice – osoba sa psiho-socijalnim teškoćama. Zbog toga „I.p.o.m.i.“, koja se bavi zaštitom lјudskih prava, ima pravo da podnese pritužbu Povereniku za zaštitu ravnopravnosti.

 

3.12. Takođe, imajući u vidu da specifična pravila u slučajevima diskriminacije, uprkos tome što su sadržana u delu Zakona o zabrani diskriminacije kojim je regulisana sudska zaštita, nisu procesnopravne, već materijalnopravne prirode jer se na osnovu ovih pravila odlučuje da li konkretno postupanje predstavlјa diskriminaciju, potrebno je ukazati da je u članu 46. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije propisan poseban uslov pod kojim organizacije koje se bave zaštitom lјudskih prava, odnosno prava određene grupe lica i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti mogu podneti tužbu za zaštitu od diskriminacije. Naime, izričito je propisano: „Ako se diskriminatorno postupanje odnosi isklјučivo na određeno lice, tužioci iz stava 1. ovog člana mogu podneti tužbu samo uz njegov pristanak u pismenom obliku“. Prema tome, iz ove sasvim jasne odredbe nedvosmisleno proizlazi da je potrebna saglasnost za podnošenje tužbe za zaštitu od diskriminacije samo kada je u pitanju diskriminacija koja je isklјučivo izvršena prema određenom (konkretnom) licu. Na takav zaklјučak upućuje i dikcija same odredbe, koja počinje rečima „Ako se…“. Radi se, dakle, o posebnom uslovu za podnošenje tužbe za zaštitu od diskriminacije koji važi samo u slučajevima diskriminacije koja je izvršena isklјučivo prema određenom licu. Razlog ovakvog pravila je sasvim jasan: ako je konkretno lice isklјučiva žrtva diskriminatornog ponašanja, treba mu omogućiti da samo proceni  svoju poziciju i potrebu za sudskom zaštitom  i da na osnovu toga donese autonomnu odluku o tome da li je vođenje parnice u skladu sa njegovim interesima; pošto se diskriminatorno postupanje odnosi isklјučivo na određeno lice, njegova se volјa mora poštovati, nezavisno od toga koliko su snažni razlozi zbog kojih konkretnu parnicu treba pokrenuti u javnom (opštem interesu). Argumentum a contrario, pristanak nije potreban ukoliko se isti akt diskriminacije odnosi na neodređenu grupu lica, čiji se identitet (izuzev zajedničkog ličnog svojstva) ne može utvrditi. Imajući sve ovo u vidu, jasno proizlazi da organizaciji za zaštitu lјudskih prava nije potrebna saglasnost za podnošenje pritužbe Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, ukoliko se akt diskriminacije odnosi na neodređenu grupu lica. Ovaj stav potkreplјen je i u odluci Vrhovnog kasacionog suda Rev. 853/2014 od 3. septembra 2014. godine, u čijem obrazloženju je navedeno da se u reviziji osnovano ukazuje da je stanovište nižestepenih sudova koji su zaklјučili da tužilac nema aktivnu legimitaciju za podnošenje tužbe zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je izostalo i utvrđenje pravno relevatnih činjenica. Naime, kako sud u rešenju dalјe navodi, članom 46. Zakona o zabrani diskriminacije propisano je da tužbe iz člana 43. tačka 1, 2. i 3. i 5. može podneti Poverenik i organizacija koja se bavi zaštitom lјudskih prava određene grupe lica. Stavom 2. iste odredbe propisano je da ako se diskriminatorno postupanje odnosi isklјučivo na određeno lice, tužioci (Poverenik i organizacija koja se bavi zaštitom lјudskih prava određene grupe lica) mogu podneti tužbu samo uz njihov pristanak u pismenom obliku. Iz citiranih zakonskih odredbi, prema stanovištu suda, proizlazi da Poverenik tužbu za utvrđenje diskriminacije može podneti u ime određenog lica samo uz njegov pristanak u pismenom obliku. Međutim, ako se tužba za utvrđenje diskriminacije odnosi na grupu lica, Povereniku nije, kako to porešno smatraju nižestepeni sudovi, potrebno ovlašćenje. S obzirom da tužba nije usmerena na utvrđenje diskriminacije protiv određenog lica, u kom slučaju bi povereniku bilo neophodno pismeno punomoćje, već za diskriminaciju koja je izvršena prema određenoj grupi – neodređenom broju lica, Povereniku, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nije bilo neophodno pismeno punomoćje za podnošenje tužbe u ovoj pravnoj stvari. Imajući u vidu da se na početku analize Vrhovni kasacioni sud pozvao na zakonske odredbe kojima je propisano da tužbe za zaštitu od diskriminacije mogu da podnesu Poverenik i organizacija koja se bavi zaštitom lјudskih prava određene grupe lica, jasno proizlazi da se stav suda da Povereniku za zaštitu ravnopravnosti nije neophodna pismena saglasnost za podnošenje tužbe zbog diskriminacije neodređene grupe lica, jednako odnosi i na organizacije koja se bave zaštitom lјudskih prava, kao što je „I.p.o.m.i.“.

3.13. Zatim, imajući u vidu da je pritužba podneta protiv odgovornog urednika medijskog portala T., S.M., a ne autorke spornog teksta, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ukazuje na relevantne zakonske propise kojima se uređuje odgovornost urednika medija. Naime, odredbom člana 48. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima propisano je da medij mora imati odgovornog urednika, dok je stavom 3. istog člana propisano da odgovorni urednik za pojedino izdanje, rubriku, odnosno programsku celinu odgovara za sadržaj koji uređuje. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da je odgovorni urednik za pojedino izdanje odgovoran za sadržaj koji uređuje, bez obzira ko je autor određenog teksta.

 

3.14. Prilikom odlučivanja u ovoj pravnoj stvari, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti imao je u vidu pravo na slobodu izražavanja garantovanu članom 10. Evropske konvencije za zaštitu lјudskih prava i sloboda, koja je sadržinski istovetna sa članom 46. Ustava Republike Srbije, kao i praksu  Evropskog suda za lјudska prava. Naime, u svojim presudama koje se odnose na eventualnu povredu člana 10. Konvencije za zaštitu lјudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud  za lјudska prava na prvom mestu konstatuje da je pravo na izražavanje jedno od osnovnih prava koje konstituiše osnove demokratskog društva i jedno od uslova za njegov napredak i napredak pojedinca u njemu, te da se zaštita prava odnosi na sve informacije ili ideje, čak i u slučajevima kada su one uvredlјive, šokiraju ili uznemiruju javnost. Međutim, sud dalјe navodi da ovako široko postavlјena zaštita ima i određena ograničenja, koja moraju biti neophodna, pri čemu se pre svega misli na postojanje „hitne društvene potrebe“[10]. Klјučna činjenica koju sud utvrđuje je da li je ograničenje bilo proporcionalno cilјu koji se njime želi postići, kao i da li su razlozi za takvo ograničenje slobode izražavanja dovolјni i relevantni. Kada su predmet postupka bile izjave koje su objavlјene u sredstvima javnog informisanja, Evropski sud za lјudska prava je u svakoj od presuda naglasio važnost i značaj novinarske profesije i objektivnog izveštavanja, navodeći pri tom da novinari ne mogu preći određene granice, koje se pre svega tiču prava drugih, ugleda, te zaštite izvora informacije[11]. Međutim, u slučajevima kada takvo izveštavanje podstiče nasilјe, stigmatizaciju druge strane ili širenje predrasuda, ograničenja koja postoje u pogledu širenja takvih informacija su opravdana.[12]

 

3.15. Drugim rečima, novinari, pa samim tim i urednici medija, uživaju slobodu izražavanja garantovanu članom 10. Evropske konvencije za zaštitu lјudskih prava i sloboda, dok postupaju u skladu sa načelom nediskriminacije, odnosno, dok ne stigmatizuju ili šire predrasude prema određenoj društvenoj grupi.

 

3.16. Imajući u vidu navedeno Poverenik je, pristupio analizi teksta objavlјenog na medijskom portalu T., pod naslovom: „Opasni psihijatrijski bolesnici slobodno šetaju, napadaju i ubijaju: oko 400.000 lјudi u Srbiji godišnje zatraži pomoć zbog psihičkih problema“. Analiza je pokazala da je već u naslovu teksta poslata poruka čitalačkoj publici da su osobe sa psiho-socijalnim teškoćama „opasne“ po društvo, odnosno, da napadaju i ubijaju. U tekstu je navedeno da oko 400.000 lјudi godišnje u Srbiji zatraži pomoć zbog „psihičkih problema“, pa se čitalac može zapitati da li su sve osobe koje zbog psihičkih teškoća zatraže lekarsku pomoć opasne i da li ugrožavaju njihovu bezbednost. Ovakav naslov je senzacionalistički, tendeciozan i može dovesti do izazivanja netrpelјivosti i straha od osoba sa psiho-socijalnim teškoćama. Poverenik posebno ukazuje da je sasvim legitimno raspravlјati o određenoj temi i podsticati diskusiju, posebno kada je reč o eventualnom neadekvatnom radu službi za pružanje socijalne i zdravstvene zaštite i podrške građanima, ali se to nikada ne sme činiti na način da se određena grupa lica stigmatizuje i etiketira, samo zbog toga što ima određeno lično svojstvo – u konkretnom slučaju psiho-socijalne teškoće.

 

3.17. Što se tiče sadržine samog priloga, na početku teksta navode se tri nasilna incidenta (ubistvo u porodici, napad u gradskom prevozu i slučaj u kojem je izvesna tinejdžerka maltretirala devojčicu), nakon čega je istaknuto da ova tri slučaja povezuje isti „detalј“, a to je da su izvršioci sva tri dela „psihijatrijski bolesnici“. Čitaoci se zastrašuju navođenjem nasilnih događaja čiji su izvršioci navodno osobe sa psiho-socijalnim teškoćama, kako bi se potkrepila teza da osobe sa ovim vidom mentalnog invaliditeta predstavlјaju opasnost za društvo, jer su navodno sklone nasilјu.

 

3.18. U nastavku teksta autorka je citirala i parafrazirala dr M.N., bivšeg direktora Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ i kriminologa M.N.. Pored toga, bez navođenja izvora navedeno je da „oko 400.000 lјudi godišnje zatraži pomoć zbog psihičkih problema, dok u psihijatrijskim ustanovama godišnje bude hospitalizovano nešto više od 30.000 pacijenata. Oko 10 odsto njih zadržava se u bolnicama prisilno, jer je procenjeno da bi mogli da budu opasnost za sebe ili druge. Svi drugi slobodno šetaju ulicama naših gradova, a sve češće neko od njih postane glavna vest u medijima nakon što nekoga napadne ili ubije. I dok lekari odgovornima smatraju okolinu, porodicu ili staratelјa, za kriminologe su krivci pravosudni organi i zdravstvo. Ko god da je kriv, epilog je – opasan čovek na ulici“. Takođe, u tekstu se nalazi i uznemiravajuća i zastrašujuća fotografija na kojoj su predstavlјena tri izobličena lica koja izgledaju kao da vrište, dok je ispod slike napisano: „Najopasnija je šizofrenija“. Imajući sve navedeno u vidu, analiza naslova, sadržine teksta i prateće fotografije, pokazala je da je čitaocima poslata poruka da je samo mali broj onih koji zatraže psihijatrijsku pomoć hospitalizovan, dok ostali slobodno šetaju ulicama, a za to koliko su zapravo opasni sazna se tek nakon što nekog napadnu ili ubiju. Iz navedenog, čitalac može da stekne utisak da nigde nije bezbedan i da treba da se pribojava i čuva od osoba sa psiho-socijalnim teškoćama, a naročito od onih koji imaju šizofreniju.

 

3.19. Ovakav način izveštavanja je u suprotnosti sa antidiskriminacionim propisima, jer zastupa ideju da su mnoge ili čak sve osobe sa psiho-socijalnim teškoćama „opasne“ i da treba da budu „zatvorene“, jer su sklone nasilјu, pa čak i ubijanju. Naslovom i tvrdnjama izraženim u tekstu, kao i zastrašujućom fotografijom koja „oslikava“ šizofreniju, zanemareni su stavovi sagovornika neuropsihijatra, koji je na samom početku razgovora istakao da osobe sa psiho-socijalnim teškoćama čine brojčano manji udeo među ubicama od osoba iz opšte populacije. Iako je u izjašnjenju na pritužbu navedeno da „nisu svi psihijatrijski bolesnici opasni“, iz naslova i cele „atmosfere“ teksta stiče se sasvim drugačiji utisak. Naime, isticanjem da je od 400.000 lјudi koji godišnje zatraže pomoć zbog psihičkih teškoća, nešto više od 30.000 njih hospitalizovano, dok „svi drugi slobodno šetaju ulicama naših gradova“, može se zaklјučiti da osobe sa psiho-socijalnim teškoćama koje nisu hospitalizovane, dobrovolјno ili prinudno, predstavlјaju rizik za bezbednost, jer kako je navedeno u tekstu „sve češće neko od njih postane glavna vest u medijima nakon što nekoga napadne ili ubije“.

 

3.20. Neuropsihijatar dr M.N. je naveo da: „Sva istraživanja pokazuju da psihijatrijski bolesnici među ubicama čine brojčano manji broj nego osobe iz opšte populacije. Pravi razlozi za njihove nasilne epizode su način na koji ih društvo tretira, na prikrivanje od strane porodice i na opštu stigmatizaciju i etiketiranje“. Međutim, ovi navodi nisu uzeti u obzir prilikom odabira naslova i fotografije objavlјene ovim povodom. Može se zaklјučiti da, uprkos upozorenju neuropsihijatra na stigmatizaciju i etiketiranje osoba sa psiho-socijalnim teškoćama, način na koji je tekst opremlјen naslovom i pratećom fotografijom  podstiče ovakav odnos prema osobama sa mentalnim invaliditetom, te se stvara strah i netrpelјivost kod opšte populacije, kao i osećaj poniženja, osramoćenosti i izolovanosti kod osoba sa psiho-socijalnim teškoćama koje su etiketirane kao opasne i nasilne.

 

3.21. U izjašnjenju na pritužbu je navedeno da je cilј teksta bio da se ukaže na nedostatke sistema koji ne zbrinjava na pravi način onaj mali procenat „opasnih“ među osobama sa psihičkim problemima, koji su „bili akteri nemilih i nesrećnih dela“, te da je posao novinara da uviđa povezanosti između događaja u društvu i da te zakonitosti iskoriste kao povod za širu temu od javnog interesa. S tim u vezi Poverenik ističe da upravo zato što meidji mogu da utiču na formiranje mišlјenja javnog mnjenja, treba da vode računa da objavlјenim sadržajem ne promovišu predrasude i podstiču neprijatelјsko i uvredlјivo okruženje za pojedine grupe lјudi, samo zbog nekog njihovog ličnog svojstva. Dr M.N. je naveo da sva istraživanja pokazuju da osobe sa psiho-socijalnim teškoćama među ubicama čine brojčano manji broj nego osobe iz opšte populacije, te da su izloženi opštoj stigmatizaciji i etiketiranju. Istraživanja o ovoj temi, na koja je ukazao dr M.N. govore da postoje različite vrste i oblici psiho-socijalnih teškoća, te da su stručnjaci saglasni da uz adekvatno medikamentno lečenje, prmera radi, osobe sa šizofrenijom ne moraju da budu hospitalizovane i mogu da imaju uređene živote i stabilne emotivne odnose. Takođe, istraživanja pokazuju i da stigmatizacija osoba sa psiho-socijalnim teškoćama ima višestruke negativne implikacije, kako po građane sa psiho-socijalnim teškoćama, tako i za opštu populaciju. Najčešći i najopasniji stereotip je da je osoba sa mentalnim invaliditetom „neadekvatna i opasna po okolinu“. Takođe, stručnjaci navode da je agresivno ponašanje karakteristično za veoma mali broj mentalnih obolјenja i to u periodima krize[13]. Na taj način, kako ističu stručnjaci, osobe sa psiho-socijalnim teškoćama se sa jedne strane bore sa simptomima bolesti, a sa druge strane sa predrasudama i diskriminacijom, što dovodi do njihove izolacije i socijalne isklјučenosti. Stoga su stručnjaci u ovoj oblasti identifikovali društvenu stigmu kao glavnu prepreku za oporavak osoba sa šizofrenijom[14]. Važno je naglasiti da ovakva stigmatizacija ima negativne posledice i za pripadnike opšte populacije, koji mogu doneti odluku da se ne obrate stručnjacima onda kada osete određene psihološke probleme, kako ne bi bili etiketirani i stigmatizovani kao opasni i nasilni, što bi moglo dovesti do njihove društvene izolacije.

 

3.22. Imajući sve ovo u vidu, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti konstatuje da ne stoji navod iz izjašnjenja da je autorka teksta, zapravo, želela da ukaže da nisu sve osobe sa psoho-socijalnim teškoćama opasne, te da je tekst bio usmeren na ukazivanje na nedostatke sistema koji treba da zbrine osobe sa mentalnim invaliditetom, kojima je potrebna pomoć i podrška. Poverenik smatra da je spornim tekstom učinjeno potpuno suprotno, odnosno, ovim tekstom su dodatno stigmatizovane sve osobe sa psiho-socijalnim teškoćama, te ovakvi tekstovi mogu doprineti povećanju osećaja nesigurnosti i neprihvatanja od većinske populacije, i produblјivanja jaza između većinskog stanovništva i osoba koje imaju mentalni invaliditet.

 

3.23. Povodom navoda iz izjašnjenja da autorka teksta nije imala nameru da bilo koga vređa, a naročito da diskriminiše široku populaciju koja „pati od psihijatrijskih problema“, potrebno je ukazati da u slučajevima diskriminacije namera nije pravno relevantna, odnosno, da za utvrđivanje da li je neko izvršio akt diskriminacije, nije od značaja da li je postojala namera da se drugo lice diskriminiše. Diskriminacija se može izvršiti i bez postojanja namere, dakle i u neznanju da je akt koji se vrši diskriminatoran i bez postojanja svesti da se neko diskriminiše. To znači da prilikom ispitivanja da li je određen akt suprotan imperativnim propisima o zabrani diskriminacije, namera izvršioca diskriminatornog akta nije pravno relevantna, što proizlazi i iz odredbe člana 12. Zakona o zabrani diskriminacije, kojom je zabranjeno uznemiravanje i ponižavajuće postupanje, ne samo kada je cilј takvog ponašanja povreda dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, već i kada takvo ponašanje objektivno predstavlјa povredu dostojanstva lica ili grupe lica.

 

 

  1. MIŠLjENјE

 

Tekstom „Opasni psihijatrijski bolesnici slobodno šetaju, napadaju i ubijaju: oko 400.000 lјudi u Srbiji godišnje zatraži pomoć zbog psihičkih problema“, objavlјenom na medijskom portalu T., 11. juna 2018. godine, povređene su odredbe člana 12. Zakona o zabrani diskriminacije.

 

  1. PREPORUKA

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučuje odgovornom uredniku portala T., S.M. da:

5.1. Na portalu T. objavi izvinjenje osobama sa psoho-socijalnim teškoćama, u roku od 15 dana od dana prijema ovog mišlјenja sa preporukom.

5.2. Ubuduće ne objavlјuje priloge kojima se šire predrasude i stvara strah, neprijatelјsko, ponižavajuće i uvredlјivo okruženje prema bilo kojoj ranjivoj društvenoj grupi.

Potrebno je da odgovorni urednik portala T., S.M., obavesti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti o sprovođenju ove preporuke, u roku od 30 dana od dana prijema mišlјenja sa preporukom.

Saglasno članu 40. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko odgovorni urednik portala T., S.M., ne postupi po preporuci u roku od 30 dana, biće doneto rešenje o izricanju mere opomene, protiv kojeg nije dopuštena žalba, a za slučaj da ovo rešenje ne sprovede, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može o tome obavestiti javnost preko sredstava javnog informisanja i na drugi pogodan način.

Protiv ovog mišlјenja sa preporukom nije dopuštena žalba niti bilo koje drugo pravno sredstvo, jer se njime ne odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata.

[1] „Službeni glasnik RS“, broj 22/09

[2] Član 33. Zakona o zabrani diskriminacije

[3] „Službeni glasnik RS”, broj 98/06

[4] „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“, broj  9/03

[5] „Službeni glasnik RS”, br. 33/06 i 13/16

[6] „Službeni glasnik RS”, br. 45/13, član 4. stav 2.

[7] „Službeni glasnik RS”, br. 83/14, 58/15 i 12/16 – autentično tumačenje

[8] „Službeni glasnik RS”, br. 83/14 i 6/16 – dr. zakon

[9] „Službeni glasnik RS”, broj 34/11

[10] eng.„pressing social need“

[11] Bladet tromso and Stensaas v. Norway, predstavka br. 21980/93, presuda od 20. maja 1999. godine

[12] Surek v. Turkey, predstavka br. 26682/95, presuda od 8. jula 1999. godine

[13] Preuzeto sa zvanične stranice klinike za mentalne bolesti Dr Laza Lazarević http://www.lazalazarevic.rs/index.php/info-kutak/teme-iz-psihologije-sociologije-i-defektologije/546-stigmatizacija-psihicki-obolelih-osoba

[14] Maj, Mario and Norman Sartorius (1999-09-15). Schizophrenia. Chichester: Wiley. str. 292. ISBN 978-0-471-99906-5.

 

POVERENICA ZA ZAŠTITU RAVNOPRAVNOSTI

Brankica Janković

 

microsoft-word-icon701-18 Mišljenje po prituzbi MDRI protiv urednika portala T zbog diskriminacije na osnvu zdravstvenog stanja u oblasti informisanja Download

 

 

 

Print Friendly, PDF & Email
back to top