дел. бр. 1800 датум: 14. 11. 2012.
МИШЉЕЊЕ БР. 69/2012
Донето у поступку по притужбама С. п. и к. С. из Б, које су изјављене у име и уз сагласност Г. П. и Н. К. против лекарске комисије Д. з. „Д. Б. В.“ у З, лекарске комисије З. з. з. з. р. „Ж. С.“ Б. – огранка у Н. С. и Другостепене комисије за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова у Београду, због негативног мишљења о здравственој способности за управљање моторним возилом.
1. ТОК ПОСТУПКА
1.1. С. п. и к. С. поднео је притужбе Поверенику за заштиту равноправности у име и уз сагласност Г. П. и Н. К, а против лекарске комисије Д. з. „Д. Б. В.“ у З, лекарске комисије З. з. з. з. р. „Ж. С.“ Б. – огранка у Н. С. и Другостепене комисије за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова у Београду.
1.2. Г. П. је особа са инвалидитетом и од 2006. године вози адаптирани аутомобил са ручним командама. Када је требало да продужи возачку дозволу, лекарска комисија Д. з. „Д. Б. В.“ у З. му није издала уверење да је телесно и душевно способан да управља моторним возилом, иако му је такво уверење издала 2006. године. Потом се обратио лекарској комисији Д. з. П, и та лекарска комисија је утврдила да је телесно и душевно способан за управљање адаптираним моторним возилом. Другостепена комисија за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова донела је коначан налаз и мишљење да је трајно неспособан да управља моторним возилом.
1.3. Н. К. је особа са инвалидитетом и 2011. године је покренуо поступак за добијање возачке дозволе. Лекарска комисија З. з. з. з. р. „Ж. С.“ Б. – огранка у Н. С. дала је мишљење да Н. К. није способан за управљање моторним возилом. Након тога се обратио лекарској комисији Д. з. П, која је утврдила да је телесно и душевно способан за управљање адаптираним моторним возилом, а Другостепена комисија за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова донела је коначан налаз и мишљење да је трајно неспособан да управља моторним возилом.
1.4. У притужби Г. П. наведено је следеће:
– да је Г. П. особа са инвалидитетом од 1997. године и да, иако има дијагнозу квадрипарезе, захваљујући дугогодишњој рехабилитацији може самостално да живи и функционише;
– да је три године члан селекције Србије у стоном тенису;
– да су му свакодневни тренинзи само једна од бројних животних активности, а да му вожња аутомобила представља једну од најзначајнијих активности;
– да му је вожња аутомобила, која му је била рутина, сада онемогућена због одлука лекарских комисија;
– да му је половином 2011. године истицала возачка дозвола, коју је већ једном без проблема продужавао (на пет година), и да није очекивао да ће добити негативно мишљење лекарске комисије у З, а касније и другостепене комисије у Београду;
– да има сазнања да је у последњих 12 месеци више особа са дијагнозом квадрипарезе продужавало возачке дозволе без проблема, али да је он вероватно наишао на докторе који нису упознати са могућностима особа које имају ову дијагнозу;
– да је једини и основни аргумент лекарске комисије у Београду приликом доношења мишљења чињеница да он не може да помера прсте шаке;
– да су његови проблеми производ несређених прописа и незнања.
1.5. У притужби Н. К. наведено је следеће:
– да је Н. К. особа са инвалидитетом са дијагнозом квадрипарезе;
– да је након дугогодишње рехабилитације и вежби успео да се рехабилитује до тог нивоа да може потпуно самостално да функционише и да је потенцијални члан селекције Србије у стоном тенису;
– да је у свом даљем напретку, рехабилитацији и социјализацији заустављен због мишљења лекарских комисија, тачније појединих доктора, који се у својој професионалној пракси уопште нису сусретали са таквим обликом инвалидитета, а још мање имају искуства са особама са квадрипарезом, њиховим могућностима и начинима на које оне функционишу;
– да сама његова појава и немогућност померања прстију шаке изазива подозрење и убеђеност да такве особе не могу да возе, уопште се не осврћући на могућност употребе адаптивних средстава којима у свету, али и код нас, особе са том врстом инвалидитета, без проблема возе аутомобиле;
– да је нормално да се на путевима у западној Европи и Америци као учесници у саобраћају налазе и особе са много тежим инвалидитетом, који аутомобил возе уз помоћ џојстика;
– да ни Србија раније није много заостајала за тим земљама јер има сазнања да постоје особе које имају квадриплегију, које су положиле возачки испит у Новом Саду још пре тридесет година и које и данас возе аутомобиле;
– да га је после половине завршених часова вожње у ауто школи, односно, осам дана пре полагања возачког испита, зауставила другостепена комисија у Београду;
– да се у циљу добијања лекарског уверења о здравственој способности за управљањем моторним возилом прво обратио Медицини рада у З. и да му је директор те установе рекао да неће ће дозволити да добије лекарско уверење са којим би могао да добије возачку дозволу и упутио га на З. з. з. з. р. „Ж. С.“ у Н. С;
– да је потом обавио преглед у З. з. з. з. р. „Ж. С.“ у Н. С. и да је добио лекарско уверење да није здравствено способан да управља моторним возилом. Докторка психијатрије М. Ј, рекла му је да му прсти не раде и да то значи да не може да вози. У образложењу мишљења навела је да би вожња аутомобила негативно утицала на његову психичку стабилност;
– да је у циљу добијања возачке дозволе обавио преглед код лекарске комисије Дома здравља П, и да је добио лекарско уверење о здравственој способности за управљање моторним возилом, односно, да је лекарска комисија тог Дома здравља утврдила да је телесно и душевно способан за управљање адаптираним моторним возилом;
– да се након тога уписао у аутошколу и прошао половину часова без икаквих проблема у практичној вожњи;
– да је због опречности два мишљења био позван на Другостепену комисију за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова, која га је прогласила трајно неспособним за управљање моторним возилом, а да му је речено да не може да вози аутомобил јер не може да помера прсте на шакама;
– да од тада покушава да докаже лекарима у лекарским комисијама да људи са његовом дијагнозом и физичким стањем могу да учествују у саобраћају као возачи аутомобила, од Сједињених Америчких Држава до Канаде, целе Европе па и саме Србије;
– да то све није само његов проблем, већ проблем свих оних који ће у будућности ићи на лекарске комисије, а тада ће зависити од чланова комисије на које ће наилазити;
– да је сазнао да је В. П, његов пријатељ са истом дијагнозом, у поступку продужења возачке дозволе једва добио позитивно мишљење лекарске комисије, иако вози већ 17 година и неколико пута је продужавао возачку дозволу;
– да има сазнања да су у другим градовима у Србији особе са истом дијагнозом немају проблем са лекарским комисијама;
– да су у разговору са њим доктори лекарских комисија у Новом Саду и Београду показали недвосмислену незаинтересованост и непознавање проблематике особа са инвалидитетом.
1.6. Уз притужбу и допуну притужбе Г. П. достављени су следећи докази:
1) фотокопија лекарског уверења о здравственој способности за управљање моторним возилом Д. з. „Д. Б. В.“ у З. од 26. јуна 2006. године, којим је Г. П. проглашен способним за управљање адаптираним моторним возилом са обавезом поновне контроле за пет година, 2) фотокопија возачке дозволе Г. П. издате 28. јуна 2006. године са роком важења до 26. јуна 2011. године, са назнаком – „Контрола за 5 година – Употреба адаптираног возила“, 3) фотокопија лекарског уверења о здравственој способности за управљање моторним возилом Д. з. „Д. Б. В.“ у З. од 5. јула 2011. године, којом је Г. П. проглашен неспособним за управљање адаптираним моторним возилом, 4) фотокопија лекарског уверења о здравственој способности за управљање моторним возилом Д. з. П. којом је Г. П. проглашен способним за управљање адаптираним моторним возилом од 11. јула 2011. године, 5) фотокопија лекарског уверења о здравственој способности за управљање моторним возилом Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова, Другостепене комисије за утврђивање здравствене способности возача у Београду издатог 1. фебруара 2012. године, којом је Г. П. проглашен трајно неспособним за управљање адаптираним моторним возилом.
1.7. Уз притужбу и допуну притужбе Н. К. достављени су следећи докази:
1) фотокопија лекарског уверења о здравственој способности за управљање моторним возилом З. з. з. з. р. „Ж. С.“ у Н. С. од 10. јануара 2011. године, којим је Н. К. проглашен неспособним за управљање адаптираним моторним возилом, 2) фотокопија лекарског уверења о здравственој способности за управљање моторним возилом Дома здравља П. којим је Н. К. проглашен способним за управљање адаптираним моторним возилом од 13. јануара 2011. године, 5) фотокопија коначног налаза и мишљења Другостепене комисија за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова у Београду од 6. априла 2011. године, којим је Н. К. проглашен трајно неспособним за управљање моторним возилом.
1.8. Повереница за заштиту равноправности спровела је јединствен поступак, сагласно чл. 117. Закона о општем управном поступку , у вези са чл. 40. ст. 4. Закона о забрани дискриминације.
1.9. У циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације у току поступка су затражена изјашњења лекарске комисије Д. з. „Д. Б. В.“ у З, лекарске комисије З. з. з. з. р. „Ж. С.“ Б. – огранка у Н. С, Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова, Другостепене комисије за утврђивање здравствене способности возача у Београду и лекарске комисије Дома здравља П.
1.10. У изјашњењу лекарске комисије Д. з. „Д. Б. В.“ у З. наведено је следеће:
– да је утврђено да према Г. П. није неравноправно поступано;
– да је Г. П. 1. фебруара 2012. године проглашен неспособним за управљање моторним возилом у складу са Правилником о ближим здравственим условима које морају да испуњавају возачи моторних возила;
– да је, пошто је био незадовољан налазом лекарске комисије Дома здравља З, обавио преглед код лекарске комисије Дома здравља П, где је добио уверење са оценом да је способан за управљањем моторним возилом;
– да је, пошто је добио два опречна мишљења, Г. П. био обавезан да се обрати Другостепеној лекарској комисији за утврђивање здравствене способности возача, која је на седници 1. фебруара 2012. године донела коначан налаз и мишљење да је трајно неспособан за возача свих категорија по члану 4. ст. 1. и 17. Правилника о ближим здравственим условима које морају да испуњавају возачи моторних возила;
У прилогу је достављена фотокопија коначног налаза и мишљења Другостепене лекарске комисије за утврђивање здравствене способности возача.
1.11. У изјашњењу З. з. з. з. р. „Ж. С.“ Б. – огранка у Н. С. наведено је следеће:
– да је преглед Н. К. обављен по принципима медицинске праксе и у складу са Правилником о ближим здравственим условима које морају испуњавати возачи моторних возила;
– да је због здравственог стања Н. К. и резултата тестова које није могао да уради, процењено да није способан да буде возач и да не постоји могућност да користи адаптирано возило;
– да је упознат са могућношћу подношења жалбе Другостепеној комисији за возаче у Београду;
– да би Н. К. Другостепена комисија за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова у Београду оценила као неспособног за управљање моторним возилом, и без негативног мишљења З. з. з. з. р. „Ж. С.“ Б. – огранка у Н. С;
– да се надају да ће Н. К. наћи начина да позитивно реализује своја настојања.
1.12. У изјашњењу Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова, Другостепене комисије за утврђивање здравствене способности возача у Београду за Г. П, наведено је следеће:
– да је Г. П, пре оцене Другостепене лекарске комисије за утврђивање здравствене способности возача, правилно оценила лекарска комисија Д. з. „Д. Б. В.“ као неспособног за управљање моторним возилом;
– да је Другостепена лекарска комисија за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова образована решењем Министарства здравља и да ради у складу са Правилником о ближим здравственим условима које морају да испуњавају возачи моторних возила;
– да су Г. П. прегледала четири лекара специјалисте из различитих институција и да је на основу промена здравственог стања, које се наводе у Правилнику о здравственим условима које морају да испуњавају возачи моторних возила, донет закључак да је Г. П. трајно неспособан за управљање моторним возилом;
– да принцип оцењивања здравствене способности за управљање моторним возилом у саобраћају јесте да возач мора бити способан за безбедно управљање моторним возилом, без ризика по сопствено здравље, без ризика по здравље других учесника у саобраћају и без ризика по материјална добра;
– да је констатовано на основу медицинске документације и на основу прегледа да је здравствено стање Г. П. такво да не може безбедно да управља ни адаптираним моторним возилом;
– да не постоји било какав основ за притужбу Г. П. на коначан налаз и оцену Другостепене комисије за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова.
1.13. У изјашњењу Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова, Другостепене комисије за утврђивање здравствене способности возача у Београду за Н. К, наведено је следеће:
– да је Н. К, пре оцене другостепене комисије, правилно оценио З. з. з. з. р. „Ж. С.“ Б. – огранка у Н. С. као неспособног за управљањем моторним возилом;
– да су Н. К. прегледала четири лекара специјалиста из различитих институција и психолог и да је на основу нађених промена здравственог стања које се наводе у Правилнику о ближим здравственим условима које морају да испуњавају возачи моторних возила, донет закључак да је трајно неспособан за управљање моторним возилом;
– да принцип оцењивања здравствене способности за управљање моторним возилом у саобраћају јесте такав да возач мора бити способан за безбедно управљање моторним возилом, без ризика по сопствено здравље, без ризика по здравље других учесника у саобраћају и без ризика по материјална добра и да је у том смислу неопходно посматрати појединачно сваког возача, његово соматско и психичко здравље и његове способности као целину;
– да је констатовано на основу медицинске документације и прегледа да здравствено стање Н. К. онемогућава да безбедно управља адаптираним моторним возилом;
– да не постоји било какав основ за притужбу Н. К. на коначан налаз и оцену Другостепене комисије за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова.
1.14. У изјашњењу Дома Здравља П. за Г. П, наведено је следеће:
– да је Г. П. 26. јуна 2006. године од лекарске комисије Д. з. „Д. Б. В.“ добио лекарско уверење да је способан да управља моторним возилом адаптираним на ручне команде, са контролним прегледом на пет година;
– да је Г. П, на лекарски преглед за утврђивање здравствене способности за управљање моторним возилом, донео на увид стару возачку дозволу, затим извештај неуролога др И. Д. из Д. з. „Д. Б. В.“ у З. од 28. августа 2006. године (број лекарског дневника 2569), Dg: Paraplegio spastica inf. Status post fractura vert.C5-C6; извештај физијатара др В. Б. и др А. А. из Специјалне болнице „Р“ у М. од 23. августа 2006. године (број лекарског дневника 6288) Dg: Paraplegio spastica inf. Status post fractura vert.C5-C6 и лекарско уверење о здравственој способности за управљањем моторним возилом Д. з. „Д. Б. В“ у З. од 26. јуна 2006. године;
– да није навео да је лекарска комисија Д. з. „Д. Б. В.“ утврдила да није способан да управља моторним возилом, иако је у захтеву за издавање уверења о здравственој способности за управљање моторним возилом потписао изјаву да ће на питања здравственог радника дати тачне податке о досадашњем здравственом стању и навикама;
– да је након прегледа неуропсихијатра др А. М, офталмолошкиње др Е. Ф. и психолошкиње Ј. И, донета одлука да је Г. П. телесно и душевно способан да управља моторним возилом;
– да је Другостепена комисија за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова донела коначну одлуку да је Г. П. трајно неспособан за управљање адаптираним моторним возилом, а да је одлуку вероватно донела увидом у додатну медицинску документацију која њима није била на располагању;
1.15. У изјашњењу Дома Здравља П. за Н. К, наведено је следеће:
– да је Н. К. 13. јануара 2011. године дошао на преглед у Дом здравља П. ради добијања лекарског уверења о здравственој способности за управљање моторним возилом;
– да није навео да је лекарска комисија З. з. з. з. р. „Ж. С.“ Б. – огранка у Н. С. утврдила да није способан да управља моторним возилом, иако је у захтеву за издавање уверења о здравственој способности за управљање моторним возилом потписао изјаву да ће на питања здравственог радника дати тачне податке о досадашњем здравственом стању и навикама;
– да је након прегледа од стране неуропсихијатра др А. М, офталмолошкиње др Е. Ф, психолошкиње Ј. И, донета одлука да је Н. К. телесно и душевно способан да управља моторним возилом уз контролу на три године. Постављене су му следеће дијагнозе: Paraparesis ext.inf. (неуропсихијатар) и Amblyopia OS (офталмолог);
– да је Другостепена комисија за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова донела коначну одлику да је Н. К. трајно неспособан за управљање адаптираним моторним возилом, а да је одлуку вероватно донела увидом у додатну медицинску документацију која њима није била на располагању.
1.16. У циљу што потпунијег утврђивања чињеничног стања, од лекарске комисије Д. з. „Д. Б. В.“ у З., З. з. з. з. р. „Ж. С.“ Б. – огранка у Н. С. и Другостепене комисије за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова, затражена је допуна изјашњења са захтевом да се достави податак о укупном броју предмета особа са инвалидитетом које су се обратиле због добијања лекарског уверења о здравственој способности за управљање моторним возилом, као и о броју особа са инвалидитетом које су проглашене способним, односно, неспособним за управљање моторним возилом у последње две године.
1.17. У допуни изјашњења лекарске комисије Д. з. „Д. Б. В.“ наведено је следеће:
– да је током 2010, 2011. и у првој половини 2012. године у Служби за здравствену заштиту радника Д. з. „Д. Б. В.“ у З. укупно прегледано 17 особа са инвалидитетом са циљем добијања лекарског уверења о здравственој способности за управљање моторним возилом;
– да су након лекарских прегледа, прегледане особе са инвалидитетом оцењене у 2010. години – 1 особа неспособна и 8 особа способних да управљају адаптираним моторним возилом; у 2011. години – 5 особа способних да управљају адаптираним моторним возилом, а у првој половини 2012. године – 1 особа неспособна, а 2 особе способне да управљају адаптираним моторним возилом;
– да су овим извештајем обухваћене само оне особе са инвалидитетом којима је за управљање моторним возилом неопходна адаптација возила, односно да друга ограничења као што су ношење наочара, слушних амплификатора, ношење протезе и друго, нису узимана у обзир.
1.18. У допуни изјашњења лекарске комисије З. з. з. з. р. „Ж. С.“ Б. – огранка у Н. С. наведено је следеће:
– да се у З. з. з. з. р. „Ж. С.“ Б. – огранку у Н. С, од укупног броја лица која су се обраћала са циљем добијања лекарског уверења о здравственој способности за управљање моторним возилом, не води посебна евиденција особа са инвалидитетом, с обзиром да постојање инвалидитета није само по себи основ за утврђивање неспособности за управљање моторним возилом, нити за другачији третман лица приликом оцене здравствене способности;
– да је у З. з. з. з. р. „Ж. С.“ Б. – огранку у Н. С. прегледано у 2010. години 12 762 лица од којих је утврђена неспособност код 55 лица, у 2011. години је прегледано 12 169 лица од којих је утврђена неспособност код 39 лица и у првој половини 2012. године (јануар-јун) прегледано је укупно 5 713 лица од којих је утврђена неспособност код 13 лица;
1.19. Другостепена комисија за утврђивање здравствене способности возача, Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова није доставила допуну изјашњења.
2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ
Г. П.
2.1. Увидом у доказе приложене уз притужбу Повереница за заштиту равноправности утврдила је да је Д. З. „Д. Б. В.“ у З. издао 26. јуна 2006. Г. П. лекарско уверење о здравственој способности за управљање моторним возилом којим је проглашен способним за управљање адаптираним моторним возилом, да му је потом издата возачка дозвола са периодом важења до 26. јуна 2011. године, са назнаком: ограничење – контрола за 5 година, употреба адаптираног возила;
2.2. Утврђено је да је Г. П. 5. јула 2011. године лекарска комисија Д. З. „Д. Б. В.“ из З. издала лекарско уверење о здравственој способности за управљање моторним возилом, којим је проглашен неспособним за управљање моторним возилом;
2.3. Увидом у приложене доказе, утврђено је и да је Г. П. лекарска комисија Д. з. П. 11. јула 2011. године издала лекарско уверење о здравственој способности за управљање моторним возилом, којом је проглашен способним за управљање адаптираним моторним возилом;
2.4. Утврђено је да је Другостепена комисија за утврђивање здравствене способности возача, Министарства унутрашњих послова 1. фебруара 2012. године, донела коначан налаз и мишљење којим је Г. П. проглашен трајно неспособним за возача свих категорија.
Н. К.
2.5. Увидом у доказе приложене уз притужбу Повереница за заштиту равноправности је утврдила да је Н. К. 10. јануара 2011. године лекарска комисија З. з. з. з. р. „Ж. С.“ Б. – огранка у Н. С. издала лекарско уверење о здравственој способности за управљање моторним возилом којим је проглашен неспособним за управљање моторним возилом;
2.6. Утврђено је да је Н. К. лекарска комисија Д. з. П. 13. јануара 2011. године издала лекарско уверење о здравственој способности за управљање моторним возилом којом је проглашен способним за управљање адаптираним моторним возилом;
2.7. Утврђено је да је Другостепена комисија за утврђивање здравствене способности возача, Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова 6. априла 2011. године, донела коначан налаз и мишљење којом је проглашен трајно неспособним за возача свих категорија.
3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА
3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, анализирала је наводе садржане у притужби, допуни притужбе и изјашњењима, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.
Правни оквир
3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника за заштиту равноправности јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, да даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.
3.3. Република Србија је 29. маја 2009. године ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом , чији је циљ да унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства . Ратификацијом ове Конвенције, Република Србија се обавезала да „усвоји одговарајуће законодавне, административне и друге мере за остваривање права признатих Конвенцијом; предузме све одговарајуће мере у циљу мењања или укидања постојећих закона, прописа, обичаја и праксе који представљају дискриминацију према особама са инвалидитетом; се уздржава од свих поступака или пракси који нису у складу са Конвенцијом, као и да обезбеди да државни органи и институције делују у складу са Конвенцијом .“
3.4. Повереница за заштиту равноправности надаље констатује да Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
3.5. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације који у чл. 2. ст. 1. т. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама чл. 8. Закона о забрани дискриминације прописано је да повреда начела једнакости постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује. Одредбама чл. 15-27. Закона о забрани дискриминације предвиђени су посебни случајеви дискриминације, па је тако чл. 26. ст. 1. забрањено поступање противно начелу једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.
3.6. Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом чл. 11. ст. 2. тач. 3. забрањено је ускраћивање права у оквиру дискреционог овлашћења, ако је до ускраћивања дошло због инвалидитета подносиоца захтева.
3.7. Законом безбедности саобраћаја на путевима чл. 185. ст. 6. прописано је да се у налазу и мишљењу датом у уверењу о здравственој способности за возача може одредити да је неопходно да возач користи одређена помагала приликом управљања возилом.
3.8. Правилником о ближим здравственим условима које морају да испуњавају возачи одређених категорија моторних возила чл. 4. ст 1. т. 1. алинеја 11. прописано је да се возачи којима управљање моторним возилом није основно занимање не сматрају способним за управљање моторним возилом ако имају неуролошка стања, обољења, повреде и аномалије мишића и живаца које утичу на безбедно управљање моторним возилом, а за које се не може на одговарајући начин адаптирати возило. Такође, чл. 7. је прописано да се возач оцењује као неспособан за управљање моторним возилом ако утврђена болест, повреда или тешка телесна оштећења потпуно искључују безбедно управљање моторним возилом или могу проузроковати изненадну неспособност и ако евентуалне функционалне поремећаје није могуће компензовати.
3.9. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да се на основу чл. 188. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, здравствена способност возача моторних возила утврђује лекарским прегледом на основу којег се издаје уверење о способности возача за управљање моторним возилом. Одредбама чл. 194. истог закона прописано је да уколико постоји два или више лекарских налаза са опречним мишљењем о здравственој способности возача, сматраће се да је возач здравствено неспособан све до коначног налаза и мишљења другостепене лекарске комисије коју образује министарство надлежно за послове здравља. Одредбом члана 185. ст. 6. прописано је да се у налазу и мишљењу датом у уверењу о здравственој способности за возача може одредити да је неопходно да возач користи одређена помагала приликом управљања возилом.
Анализа доказа достављених уз притужбу и навода из изјашњења
3.10. Повереница за заштиту равноправности констатује да се предмет спроведеног поступка по притужби не огледа у преиспитивању оцена о способности за управљање моторним возилом, које су дале надлежне комисије, јер то није у њеној надлежности. Сагласно томе, у поступку су сагледаване само оне чињенице које су релевантне за испитивање повреде прописа о забрани дискриминације.
3.11. Повереница за заштиту равноправности указује да су институције и установе Републике Србије дужне да поступају на начин који би у највећој могућој мери олакшао уживање свих права особа са инвалидитетом, уз уважавање њихових потреба, жеља и мишљења, сагласно општем принципу пуне социјалне укључености особа са инвалидитетом.
3.12. У циљу правилног утврђивања чињеничног стања, Повереница је анализирала чл. 4. Правилника о ближим здравственим условима које морају да испуњавају возачи одређених категорија моторних возила. Према ставу 1. овог члана возачи моторних возила, којима управљање моторним возилом није основно занимање, сматрају се способним за управљање моторним возилом, ако не болују од болести, повреда или телесних оштећења, међу којима је обољење и повреда кичмене мождине са трајним последицама које онемогућавају безбедно управљање моторним возилом, а за које се не може на одговарајући начин адаптирати возило. Према томе, способност особе са обољењем и повредом кичмене мождине са трајним последицама да безбедно управља адаптираним моторним возилом, утврђује лекарска комисија лекарским прегледом и увидом у документацију за сваку особу посебно. То значи да не постоји дијагноза или болест узрокована оштећењем кичмене мождине на основу које се може без прегледа утврдити способност, односно, неспособност за безбедно управљање адаптираним моторним возилом.
3.13. Такође, Повереница за заштиту равноправности констатује да је циљ лекарског прегледа којим се испитује способност особе са инвалидитетом да управља моторним возилом, утврђивање чињенице да ли је конкретна особа способна да у свом адаптираном возилу, безбедно учествује у саобраћају. Из овога јасно произлази да лекарске комисије, приликом оцењивања способности особа са инвалидитетом за управљање моторним возилом, морају да узму у обзир и карактеристике самог адаптираног возила, односно, да утврде да ли адаптирано возило омогућава особи са инвалидитетом, имајући у виду специфичности конкретне особе, да потпуно безбедно, као и све друге особе, учествује у саобраћају.
3.14. Анализом навода из обе притужбе, поднетих доказа и изјашњења, може се закључити да су лекарске комисије Д. З. „Д. Б. В.“ у З. и Другостепена комисија за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова у Београду приликом прегледа којим су утврдиле да Г. П. није способан да управља ни адаптираним моторним возилом, имале пред собом исте чињенице као и лекарска комисија Д. з. П, која је утврдила да је Г. П. способан да управља адаптираним моторним возилом.
3.15. Такође, може се закључити да су лекарске комисије З. з. з. з. р. „Ж. С.“ Б. – огранак у Н. С. и Другостепена комисија за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова у Београду, приликом прегледа којим су утврдиле да Н. К. није способан да управља ни адаптираним моторним возилом, имала пред собом исте чињенице као и лекарска комисија Д. з. П. која је утврдила да Н. К. јесте способан да управља адаптираним моторним возилом.
3.16. Приликом заузимања става у овом предмету, било је потребно размотрити и да ли постоји објективно и разумно оправдање да лекарске комисије Д. З. „Д. Б. В.в“ из З. и Другостепена комисија за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова прогласе Г. П. неспособним за управљање адаптираним моторним возилом, односно, да лекарске комисије З. з. з. з. р. „Ж. С.“ Б. – огранак у Н. С. и Другостепена комисија за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова прогласе Н. К. неспособним за управљање адаптираним моторним возилом, имајући у виду да је обе особе, на основу истих чињеница, лекарска комисија Д. з. П. прогласила способним да управљају адаптираним моторним возилом.
3.17. Повереница за заштиту равноправности је мишљења да је различита пракса лекарских комисија које утврђују способност за управљање моторним возилом, у истим случајевима, дискриминаторна, односно, да не постоји објективно и разумно оправдање за постојање различите праксе. Наиме, да су се подносиоци притужби прво обратили лекарској комисији Д. з. П, обојица би данас имали возачке дозволе и равноправно са другим возачима учествовали у саобраћају. С друге стране, евидентно је да нико од чланова комисија није непосредно проверио да ли Н. К. и Г. П. могу да управљају адаптираним возилом, па, с тог аспекта, може довести у питање налаз и мишљења комисија које су подносиоце притужби оцениле као неспособне за управљање адаптираним возилом.
3.18. Потребно је указати да је возачка дозвола, односно, могућност управљања возилом један од веома важних предуслова самосталности и пуне партиципације особа са инвалидитетом. Повереница за заштиту равноправности је става да овако важно питање никако не сме да зависи од места пребивалишта особе са инвалидитетом, односно, да одлука да ли ће особа имати возачку дозволу или не зависи од пуке случајности – којој лекарској комисији ће се обратити.
3.19. Повереница за заштиту равноправности је мишљења да је оправдан опрез лекарских комисија, односно, бојазан да ли ће конкретна особа са инвалидитетом безбедно управљати адаптираним моторним возилом, посебно имајући у виду чињеницу да је број особа са инвалидитетом које возе адаптирана возила још увек мали, али сматра да чланови комисије који одлучују о способности возача за управљање моторним возилом морају да прате развој модерне индустрије и асистивних технологија, а свакако и да се сами, на лицу места, увере о способности особе са инвалидитетом да управља моторним возилом.
3.20. Сходно томе, може се закључити да лекарске комисије које су задужене за процењивање способности за управљање моторним возилом имају различиту праксу, која не обезбеђује правну сигурност грађана и која посебно негативно погађа особе са инвалидитетом и доводи их у неравноправан положај у зависности од места пребивалишта, односно, од комисије која је надлежна за обављање прегледа, а што је околност на који ове особе не могу да утичу.
4. МИШЉЕЊЕ
Различито поступање лекарске комисије Д. З. „Д. Б. В.“ у З, лекарске комисије З. з. з. з. р.. „Ж. С.“ Б. – огранак у Н. С, Другостепене комисије за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова у Београду и лекарске комисије Д. з. у П, није у складу са одредбама Закона о забрани дискриминације.
5. ПРЕПОРУКА
Повереница за заштиту равноправности препоручује лекарској комисији Д. З. „Д. Б. В.“ у З, лекарској комисији З. з. з. з. р. „Ж. С.“ Б. – огранак у Н. С. и Другостепеној комисији за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова у Београду да предузму све неопходне мере из своје надлежности како би се уједначила пракса лекарских комисија приликом оцењивања способности особа са инвалидитетом за управљање моторним возилом.
Повереница за заштиту равноправности препоручује лекарској комисији Д. З. „Д. Б. В.“ у З, лекарској комисији З. з. з. з. р. а „Ж. С.“ Б. – огранак у Н. С. и Другостепеној комисији за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова у Београду предузимање мера како би се обезбедило да чланови комисије који одлучују о способности возача за управљање моторним возилом прате развој модерне индустрије и асистивних технологија и да се приликом оцењивања способности особа са инвалидитетом да управљају моторним возилом сами, на лицу места, увере о способности особе са инвалидитетом да управља адатираним возилом, како би се предупредио сваки облик дискриминације.
Потребно је да лекарска комисија Д. З. „Д. Б. В.“ у З, лекарској комисији З. з. з. з. р. а „Ж. С.“ Б. – огранак у Н. С. и Другостепена комисија за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова у Београду обавесте Повереницу за заштиту равноправности о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.
Сагласно чл. 40 Закона о забрани дискриминације, уколико лекарска комисија Д. З. „Д. Б. В.“ у З, лекарској комисији З. з. з. з. р. а „Ж. С.“ Б. – огранак у Н. С. и Другостепена комисија за утврђивање здравствене способности возача Завода за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова у Београду, не поступе по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведу, Повереница за заштиту равноправности ће о томе обавестити јавност преко средства јавног информисања и на други погодан начин.
ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
др Невена Петрушић
Притужба С. п. и к. с. против лекарске комисије д. з. д. б. в. због дискриминације на основу инвалидитета у области пружања услуга 
