бр. 07-00-218/2016-02  датум: 7.7.2016.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе коју je поднела Добротворна фондација С.  Ч. из Б, против Oрдинације за физикалну медицину и рехабилтацију „S. М. А.” из Б. У току поступка је утврђено да је добровољни испитивач дискриминације 14. марта 2016. године позвао Oрдинацију за физикалну медицину и рехабилтацију „S. М. А.”, са циљем да утврди да ли ова ординација поштује правила о забрани дискриминације у погледу пружања здравствених услуга особама које живе са HIV-ом. Медицински техничар из Ординација за физикалну медицину и рехабиитацију „S. М. А.”, не знајући за здравствено стање добровољног испитивача дискриминације, заказао је термин терапије крвном плазмом. Међутим, када је тестер обавестио да је особа која живи са HIV-ом, запослени је одговорио да до сада није имао  такву ситуацију и да мора да разговара са лекарима који долазе после подне. У накнадном телефонском разговору добровољни испитивач дискриминације је обавештен да нису у могућности да му дају терапију крвном плазмом са образложењем да је то јако потентна терапија која може да покрене ХИВ. Након спроведеног поступка и утврђеног чињеничног стања, Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да је Ординација за физикалну медицину и рехабиитацију „S. М. А.” одбила да пружи  здравствену услугу особи која живи са HIV-oм, чиме је извршила акт непосредне дискриминације на основу здравственог стања из члана 6. Закона о забрани дискриминације, а у вези са чланом 27. Закона о забрани дискриминације. Због тога је Ординацији за физикалну медицину и рехабиитацију „S. М. А.” препоручено да убудуће не одбија пружање здравствене услуге особама које живе са HIV-oм, као и да овим особама да обавештења, која су им потребна како би донели одлуку да пристану или не пристану на предложену медицинску меру, односно обавештења која обухватају кратак опис, циљ и корист предложене медицинске мере, време трајања и могуће последице предузимања односно непредузимања предложене медицинске мере, врсту и вероватноћу могућих ризика, болне и друге споредне или трајне последице, алтернативне методе лечења, могуће промене пацијентовог стања после предузимања предложене медицинске мере, као и да убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, поступа у складу са антидискриминационим прописима.

ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности обратила се дана 13. марта 2016. године, Добротворна фондација С. Ч. и навела да чланови и чланице ове организације имају намеру да, у складу са чланом 46. став 4. Закона о забрани дискриминације^[1], спроведу ситуационо тестирање особа које живе са ХИВ/сидом у Србији, у области доступности здравствене заштите, како би непосредно проверили да ли запослени у здравственим установама приликом пружања здравствених услуга особама који живе са HIV/AIDS поштују правила о забрани дискриминације.

1.2. На основу спроведеног ситуационог тестирања, Добротворна фондација С. Ч. поднела је 7. априла 2016. године, притужбу против Oрдинације за физикалну медицину и рехабилтацију „S. М. А.” из Б. У притужби је наведено да је лице које се свесно изложило дискриминаторном поступању (тестер) заказало термин терапије крвном плазмом и добило информације везано за терапију крвном плазмом, али да му је након што је особу запослену у овој ординацији обавестио да је особа која живи са ХИВ-ом, ускраћено пружање здравствене услуге са  образложењем да је то јако потентна терапија која може да покрене ХИВ, без остављања могућности пацијенту да дође у заказаном термину, када би га лекар упознао са свим аспектима лечења крвном плазмом или евентуалним другим могућностима решавања здравственог проблема пацијента. У прилогу притужбе достављен је извештај о спроведеном ситуационом тестирању дискриминације.

• У извештају је наведено да је добровољни испитивач дискриминације, који се представио као М. П. 14. марта 2016. године, телефоном позвао Oрдинацију за физикалну медицину и рехабилтацију „S. М А.” из Б. у намери да закаже терапију крвном плазмом. На телефон се јавио мед. техничар С. који је објаснио поступак терапије, рекао цену од 39.000 динара, да се седам дана пре интрвенције не пију лекови против болова и заказао термин терапије за 15. марта 2016. године у 17.30 часова. На питање медицинског техничара да ли пије лекове против болова тестер је одговорио да не пије лекове против болова, већ терапију за ХИВ – кивекс и стокрин. Запослени у ординацији је, сазнавши овај податак, одговорио да није до сада имао такву ситуацију и да мора да разговара са лекарима који долазе после подне. У накнаданом телефонском разговору обавештен је од стране медицинског техничара да нису у могућности да му дају терапију крвном плазмом са образложењем да је то јако потентна терапија која може да активира ХИВ.  
• Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка прибављено изјашњење др М. М. специјалисте физикалне медицине и рехабиитације и оснивача Специјалистичке ординације за физикалну медицину и рехабилитацију „S. М.“
• У изјашњењу на притужбу, између осталог је наведено:

– да није тачно да је ординација у конкретнм случају одбила да пружи здравствену услугу, с обзиром да је пацијент у телефонском разговору са техничарем запосленим на клиници заказао клинички и ултразвучни преглед колена за дан 15. март 2016. године у 17.30 сати. Да се пацијент у разговору само распитивао за терапију крвном плазмом, уз истицање да болује од ХИВ-а;

– да је критичном приликом пацијент заказао клинички и ултразвучни преглед колена, а не терапију крвном плазмом и како за наведене прегледе није било никаквих препрека да се обаве, то у критичном случају клиника није ноправдано одбила  пружање здравствене услуге, а самим тим није извршила никакав вид дискриминације према пацијенту,

– да се пацијент није појавио на заказаним прегледима а да јесте, од стране лекара био би детаљно инфромисан  о свим аспектима лечења крвном плазмом, те би у случају да су испуњени сви услови за овај вид лечења, пацијенту била пружена и ова здравствена услуга;

– што се тиче саме терапије, истиче да је Platelet Rich Plasma терапија регенеративна процедура и новина у лечењу бројних патолошких стања како у свету тако и код нас. На основу досадашњих података и научних студија које су спроведене, направљено је одређено индикационо подручје у коме су лекари дужни да делују. Да не постоји довољно података о евентуалним  компликацијама у примени терапије код особа са било којом врстом имунодефицијенције. Да су дужни да се руководе једним од најстаријих етичких принципа у медицини primum non nocere, односно прво не наудити;

– како је Platelet Rich Plasma терапија и инвазивна процедура, да су свакако у обавези и могућности да направе пристојан ниво безбедности у смислу изолованости и стерилности како би се сама процедура извела са најмањим могућим ризиком  по пацијенте и особље;

– да овим методама лечења приступају са изузетном пажњом, без икакве намере да било које лице доведу у неравноправан положај, већ само у циљу заштите истих. Оног тренутка када буде постојала „evidence-based” студија која ће проширити индикационо подручје и на пацијенте са имунодефицијентним стањима тада можемо приступити примени ове и осталих регенеративних процедура код пацијената са овим проблемом,

– истиче да је особље на клиници едуковано и сертификовано за бављење овом врстом медицинске процедуре, због чега су код њих и до сада третирани пацијетни са ХИВ-ом физикалним процедурама, када је за то постојала индикација;

– у конкретном случају медицински техничар који је разговарао са пацијентом је лице које је од скора запослено на клиници, и нема много искуства у лечењима крном плазмом, због чега је нажалост погрешно информисао пацијента;

– наводе да на сајту клинике у делу контраиндикације које терапија крвном плазмом може изазвати код лица са ХИВ-ом, постоји документ у ПДФ формату који садржи детаље о самој плазма терапији и упутство за пацијенте непосредно пре третмана, али га није могуће тренутно отворити, највероватније због грешке која се не може приписати у кривицу клиници, већ фирми која јој одржава сајт.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. У току поступка утврђено је да је 14. марта 2016. године, добровољни испитивач дискриминације Добротворне фондације С. Ч. спровео најављено ситуационо тестирање дискриминације позивањем Oрдинације за физикалну медицину и рехабилтацију „S. М. А.” из Б.

2.2. Увидом у изјаву добровољног испитивача утврђено је да је добровољни испитивач дискриминације позвао ординацију тражећи терапију крвном плазмом и заказао терапију за 15. март 2016. године, у 17.30 часова. Након тога је обавестио техничара да је особа са HIV-ом. Сазнавши ову информацију, техничар је обавестио тестера да се није сусрео са таквом ситуацијом и да ће морати да разговара са лекарима поподне. У накнадном телефонском разговору медицински техничар је обавестио тестера да не могу да му дају терапију јер је то јако потентна терапија која може да активира ХИВ.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

• Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, извештај тестера и изјашњење др M.M.

Правни оквир

• Повереник за заштиту равоправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.[2]
• Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, у чл. 14. забрањује дискриминацију, односно, прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.
• Одредбом члана став 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима[3] гарантовано је да ће сва права која су у њему формулисана бити остваривана без икакве дискриминације засноване на раси, боји коже, полу, језику, политичком или каквом другом мишљењу, националном или социјалном пореклу, имовном стању, рођењу или каквој другој околности. У Генералном запажању о недискриминацији[4] Комитет за економска, социјална и културна права изричито је укључио здравствено стање, а нарочито HIV статус у „другу околност” из члана 2. став 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима. У Генералном запажању изричито је наведено да HIV статус не може да буде основ за различит третман у погледу приступа образовању, запослењу, здравственој нези [..].
• Устав Републике Србије[5] у члану забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
• Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Такође, чланом 27. прописана је забрана дискриминације лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање. Овај вид дискриминације постоји нарочито ако се лицу или групи лица због њихових личних својстава неоправдано одбије пружање здравствених услуга.
• Закон о здравственој заштити^[6] у члану прописује начело правичности здравствене заштите, које се остварује, између осталог, и забраном дискриминације приликом пружања здравствене заштите по основу расе, пола, старости, националне припадности, социјалног порекла, вероисповести, политичког или другог убеђења, имовног стања, културе, језика, врсте болести, психичког или телесног инвалидитета.
• Закон о правима пацијената^[7] у члану став 2. прописује да у поступку остваривања здравствене заштите пацијент има право на једнак приступ здравственој служби, без дискриминације у односу на финансијске могућности, место становања, врсту обољења, време приступа здравственој служби или у односу на неку другу различитост која може да буде узрок дискриминације. Одредбом члана 11. ст.1, 2. и 3. прописано је да пацијент има право да од надлежног здравственог радника благовремено добије обавештење, које му је потребно како би донео одлуку да пристане или не пристане на предложену медицинску меру. Обавештење поред осталог обухвата кратак опис, циљ и корист предложене медицинске мере, време трајања и могуће последице предузимања односно непредузимања предложене медицинске мере, врсту и вероватноћу могућих ризика, болне и друге споредне или трајне последице, алтернативне методе лечења, могуће промене пацијентовог стања после предузимања предложене медицинске мере. Обавештење даје здравствени радник усмено и на начин разумљив пацијенту, водећи рачуна о његовој старости, образовању и емоционалном стању.
• Кодексом професионалне етике лекарске коморе Србије[8] одредбом члана 4. прописано је да је часна животна дужност лекара да своју професионалну активност што савесније, пожртвованије, хуманије и према свом најбољем знању посвети заштити здравља и лечењу људи. У складу с тим, лекар поштује људски живот од његовог почетка до смрти, пружа здравствену заштиту и поштује људско тело и приватност и после смрти.  Лекарску помоћ пружа свима једнако, без обзира на њихове године живота, пол, расу, националну припадност, вероисповест, друштвени положај, образовање, социјално порекло или друго лично својство. При томе, поштује људско право и достојанство сваког.

3.10.    Имајући у виду чињеницу да је притужба поднета на основу ситуационог тестирања дискриминације, потребно је детаљније појаснити смисао ситуационог тестирања  дискриминације и прописе којима је тестирање регулисано.

Закон о забрани дискриминације уводи у правни систем Републике Србије институт добровољног испитивача дискриминације (тестер). У питању је особа која се свесно изложила дискриминаторном поступању у намери да у конкретном случају непосредно провери примену правила о забрани дискриминације. С обзиром да у судском и у другим поступцима доказивање дискриминације стандардним доказним средствима често не даје задовољавајуће резултате, законом је успостављен посебан метод добровољног испитивања дискриминације (ситуационог тестирања), који олакшава доказивање дискриминације. Ситуaциoнo тeстирaњe користи се са циљем дa сe дискриминaциja утврди „нa лицу мeстa”, како би се доказало неједнако (неповољније) третирање лица или групе лица засновано на неком личном својству, односно, како би се учиниле видљивим дискриминаторне праксе. Овај метод/механизам омогућава откривање дискриминације која је често „прикривена” и правда се различитим изговорима. Ситуационо тестирање је посебан механизам који подразумева креирање одређене ситуације, у којој је особа (потенцијални дискриминатор) доведена у позицију да може да се понаша/поступа дискриминаторно без бојазни да је неко посматра, а тестери су они који се излажу поступању потенцијалног дискриминатора и проверавају да ли се он у датој ситуацији дискриминаторно понаша. Ситуациона тестирања имају велики потенцијал за ојачавање доказа дискриминаторног поступања у појединачним случајевима, а користе се и за подизање свести јавности и развој јавних политика.

Анализа резултата ситуационог тестирања дискриминације у ординацији „S. M. A.” у Б.

3.11.   Повереница за заштиту равноправности констатује да је у конкретном случају потребно утврдити да ли је Oрдинацијa за физикалну медицину и рехабилтацију „S.M. A.” у Б. извршила акт дискриминације на основу здравственог стања одбијањем да пружи здравствену услугу добровољном испитивачу дискриминације, који је навео да због проблема са коленом жели да закаже терапију крвном плазмом и да је особа која живи са HIV-ом.

3.12.    На основу извештаја о спроведеном ситуационом тестирању, утврђено је да је добровољни испитивач дискриминације 14. марта 2016. године позвао Oрдинацију за физикалну медицину и рехабилтацију „S. M. A.” у Б. са циљем да утврди да ли ова ординација дискриминише особе које живе са HIV-ом. Неспорно је да је техничар, не знајући за здравствено стање тестера, пристао да закаже терапију крвном плазмом, при том  пруживши  информације које се односе на терапију крвном плазмом, као што су цена интервенције и поступак припреме везан за саму интервенцију. Међутим када је тестер информисао да је особа која живи са HIV-ом, као и да пије терапију за ХИВ, кивекс и стокрин, техничар је рекао да није чуо за те лекове и да мора да разговара са лекарима који ће доћи поподне, као и да ће поново позвати.  У накнадном телефонском разговору техничар је рекао да не могу да му дају терапију, јер је то јако потентна терапија која може да активира ХИВ.

3.13. У поступку су цењени наводи из изјашњења др М. М. да добровољни испитивач дискриминације није заказао терапију крвном плазмом како је наведено у извештају о спроведеном ситуационом тестирању, већ клинички и ултразвучни преглед колена. Међутим, иако постоје неслагања у извештају тестера и изјашњењу, Повереница за заштиту равноправности указује да је много уверљивија тврдња тестера да је заказао терапију крвном плазмом. Додатно, Повереница је имала у виду сам циљ ситуационог тестирања дискриминације, спроведену обуку и избор особа које спроводе тестирање, као и непостојање личног интереса тестера за резултат ситуационог тестирања дискриминације. Такође, потребно је имати у виду да према процедури спровођења ситуационог тестирања дискриминације, тестери сачињавају извештај одмах након спроведеног тестирања, док су информације и догађаји у вези са тестирањем најсвежији у сећању тестера. Стога, Повереница за заштиту равноправности указује да је мало вероватно да тестер није записао исправно коју врсту здравствене услуге је тражио.

3.14.    У изјашњењу је даље наведено да се пацијент није појавио на заказаном прегледу, а да  јесте, од стране лекара био би детаљно обавештен о свим аспектима лечења крвном плазмом, те би, у случају да су испуњени сви услови за овај вид лечења, пацијенту била пружена и ова здравствена услуга.  Међутим, поставља се основано питање зашто би се пацијент појавио у заказаном термину, када му је у накнадном телефонском разговору од стране техичара запосленог у ординацији речено да не може добити терапију. При томе у току разговора медицински техничар није ни оставио могућност прегледа, консултације у току којег би пацијенту од стране лекара била дата процена нивоа ризика и користи од терапије за његово целокупно здравље или предложене друге могућности решавања његовог здравственог проблема. Повереница за заштиту равноправности указује да је одговор тестеру од стране медицинског техничара дат након консултације са лекарима, те наводи из изјашњења да је реч о медицинском техничару који је скоро запослен у клиници, и који нема много искуства у лечењу крвном плазмом због чега је погрешно информисао пацијента, не могу бити оправдање. Недопустиво је да лекар има сазнање да медицински техничар није довољно искусан да пацијенту пружи све потребне информације, а ипак дозволи да води разговор са пацијентом. Такође, наводи да на сајту ординације постоји документ у „PDF” формату, који садржи детаље о самој плазма терапији (контраиндикације које терапија крвном плазмом може изазвати код  лица са ХИВ-ом) и упутство за пацијенте непосредно пре третмана, али да га није могуће отворити, највероватније због грешке, која се не може приписати ординацији, већ фирми која одржава сајт, као и да ће иста бити  у најкраћем могућем року отклоњена, нису основани. Ординација је ангажовала фирму која ће јој одржавати сајт, па је и требала да укаже истој да поједини делови нису у функцији. Такође, поновним увидом у сајт ординације дана 05. јула 2016. године, утврђено је да наведени документ није и даље у функцији. На основу наведеног, Повереница за заштиту равноправности је става да је ординација „S. M. A.” у Б. након што је у телефонском разговору  сазнала да је добровољни испитивач дискриминације  особа која живи са ХИВ-ом, одбила да пружи здравствену услугу добровољном испитивачу дискриминације искључиво због сазнања да је особа која живи са HIV-ом.

3.15. Повереница за заштиту равноправности ценила је навод из изјашњења др М. М. да је Platelet Rich Plasma новина у лечењу бројних патолошких стања и да не постоји  довољно података о њеном ефекту и евентуалнм компликацијама у примени терапије код особа са било којом врстом имунодефицијенције, те да су с обзиром на наведено дужни да се руководе једним од најстаријих етичких принципа у медицини Primum non nocere, односно прво не наудити. Без намере да залази у анализу медицинске етике, Повереница подсећа да поред наведеног правила Primum non nocere, односно прво не наудити, постоји и друго важно етичко начело Prinum est adiuvare тј прво је помоћи болеснику. Пут до тог циља је изграђен и усклађен на поверењу између болесника и здравственог радника. Основ тог поверења је добронамерност. Неспорно је да се у одлукама и поступцима у односу на пацијенте здравствени радник треба да се руководи бригом за здравље, али не треба да заборави ни личност пацијента. Здравствени радник  дужан је да прихвати болесника као човека. Када се обелели или неко ко има неке тегобе јави здравственом раднику – лекар са њим води разговор који је јединствен у својој врсти не само зато што представља основ односа болесник здрвствени радник, него и стога што је у многим случајевима лековит. Ма у којој мери био болестан, када се већ обратио здрвственој установи он очекује помоћ, благонаклоност, утеху. Речи упућене болеснику треба да буду подршка и да јачају жељу за оздрављењем. Немерљиво је дејство речи, нарочито у медицини у односу здравствени радник – болесник. Хипократ је рекао: „ Ако од неколико лекара један лечи травама, други ножем, а трећи речима, онда се пре свих обрати оном који лечи речима.”

3.16. На основу сагледаног чињеничног стања у овом поступку, може се констатовати да је медицински техничар запослен у Oрдинацији за физикалну медицину и рехабилтацију и „S. M. A.” у Б. у телефонском разговору са тестером, најпре заказао терапију крвном плазмом добровољном испитивачу дискриминације, али је када је сазнао да је он особа која живи са HIV-ом, након консултације са лекарима, обавестио добровољног испитивача дискриминације да не може добити заказану терапију крвном плазмом, са образложењем да је то јако потентна терапија која може да покрене ХИВ, без указане могућности прегледа, консултације у току којег би пацијенту од стране лекара била дата процена нивоа ризика и користи од терапије за његово целокупно здравље или предложене друге могућности решавања његовог здравственог проблема. Такво поступање дискриминише особе које живе са HIV-ом у односу на особе које немају HIV. Особе које не живе са HIV-ом имају могућност да у овој ординацији, без икаквих тешкоћа, закажу преглед или интервенцију, док особама које живе са HIV-ом  није остављена ни могућност прегледа, консултације у току којег би пацијенту од стране лекара била дата процена нивоа ризика и користи од терапије за његово целокупно здравље или предложене друге могућности решавања његовог здравственог проблема. На тај начин особе које живе са HIV-ом су непосредно дискриминисане на основу њиховог личног својства – здравственог стања.

3.17. На крају, Повереница за заштиту равноправности указује да су особе које живе са HIV-ом једна од највише маргинализованих и стигматизованих друштвених група у Србији, што доводи до њихове изолације, стигматизације и дискриминације. Особе које живе са HIV-ом свакодневно се сусрећу са одбацивањем, искључивањем, осудом и другим проблемима. Истраживање које је 2012. године спровео Повереник за заштиту равноправности показало је да грађани и грађанке Србије имају велику социјалну динстанцу према особама које живе са  HIV-ом. Примера ради, четири петине испитаних особа изјавило да никада не би пристало на заједнички живот са особом која живи са HIV-ом^[9]. Такође, квалитативна студија коју су спровели Imperial College и UNDP показује да је дискриминација особа које живе са HIV-ом најизраженија у систему здравствене заштите, те да стигма у оквиру сектора здравствене заштите за многе особе које живе са HIV-ом представља већи извор бриге од несигурности медицинске прогнозе HIV/AIDS-a. Многе особе које живе са HIV-ом у Србији наводе да не могу да добију здравствене услуге (изван Центра за HIV/AIDS) због њиховог HIV статуса. Анализе показују да здравствени радници/це осећају страх од  особа које живе са HIV-oм, што уз недостатак знања о HIV-у, доводи до дискриминације особа које живе са HIV-oм^[10]. Са друге стране, особе које живе  са HIV-oм се, због страха од дискриминације здравствених радника/ца, осећају несигурно и одбачено, што доводи до самоизолације и несигурности да потраже здравствену заштиту ван клиника специјализованих за здравствену негу особа које живе са HIV-oм.

Повереница за заштиту равноправности подсећа на пресуду Европског суда за људска права у предмету Kiyutin против Русије, у којој суд наводи да, упркос знатном напретку у превенцији HIV-а и бољем приступу третману у вези са вирусом последњих година, стигма и дискриминација особа које живе са HIV/AIDS-ом остала је предмет велике забринутости свих међународних организација које су активне у домену HIV/AIDS-а. Суд у образложењу пресуде, наводи да је у Декларацији о посвећености борби против HIV/AIDS-а назначено да је стигма погоршала последице епидемије за појединце, породице, заједнице и нације, те да сматра да су особе које живе са HIV-oм осетљива група која је већ дуго времена жртва предрасуда и стигматизације^[11]. Стога, Повереница за заштиту равноправности сматра да сви друштвени актери, посебно здравствени радници/це који због природе свог посла први сазнају за HIV позитиван статус особа, морају да пруже подршку и омогуће особама које живе са HIV-oм пружање здравствених услуга без дискриминације и под истим условима као и за особе које не живе са HIV-oм.

4. МИШЉЕЊЕ

Ординација за физикалну медицину и рехабиитацију „S.M.A.” одбила је да пружи здравствену услугу особи која живи са HIV-oм, чиме је извршила акт непосредне  дискриминације на основу здравственог стања из члана 6. Закона о забрани дискриминације, а у вези са чланом 27. Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности, у складу са чланом 33. тачка 1. Закона о забрани дискриминације, препоручује Ординацији за физикалну медицину и рехабиитацију „S. M. A.”  да:

5.1.  Убудуће не одбија пружање здравствене услуге особама које живе са HIV-oм, као и да овим особама да обавештења, која су им потребна како би донели одлуку да пристану или не пристану на предложену медицинску меру, односно обавештења која обухватају кратак опис, циљ и корист предложене медицинске мере, време трајања и могуће последице предузимања односно непредузимања предложене медицинске мере, врсту и вероватноћу могућих ризика, болне и друге споредне или трајне последице, алтернативне методе лечења, могуће промене пацијентовог стања после предузимања предложене медицинске мере.

5.2.  Убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, поступа у складу са антидискриминационим прописима.

Ординација за физикалну медицину и рехабиитацију „S. M. A.”  обавестиће Повереницу за заштиту равноправности, у року 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком, о предузетим мерама у циљу поступања по препоруци.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Ординација за физикалну медицину и рехабиитацију „S. M. A.”  не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

[1] „Службени гласник РС”, број  22/09

[2] Члан 33. Закона о забрани дискриминације.

[3] Члан 33. Закон о ратификацији Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима („Службени гласник СФРЈ”, број  7/71)

[4] Бр. 20/09.

[5] „Службени  гласник РС”, број 98/06

[6] „Службени гласник РС”, бр. 107/05, 72/09 – др.закон, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12, 45/13 –др.закон, 93/14, 96/15 и 106/15)

[7] „Службени гласник РС”, број 45/13

[8] „Службени гласник РС“, број 121/07

[9] „Извештај о истраживању јавног мњења – Однос грађана према дискриминацији у Србији”, Београд 2012. године,  истраживање је реализовао CeSID на захтев Повереника за заштиту равноправности, уз помоћ и подршку Програма Уједињених нација за развој (UNDP)

[10] „Стигма и дискриминација људи који живе са HIV-ом”, Јована Стојановски, Марина Стојановић и Милена Првуловић ГИП експертски центар за ментално здравље HIV/ AIDS, Београд 2007. године

[11] Case of Kiyutin v. Russia, application no. 2700/10,  10. март 2011. године

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Притужбa С. Ц. против Oрдинaциje зa физикaлну мeдицину С. збoг дискриминaциje пo oснoву здрaвствeнoг стaњa у oблaсти пружaњa здрaвствeних услугa