бр. 07-00-156/2017-02    датум: 5.9.2017. године

 

 

МИШЉЕЊЕ

 

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе Р.А. из З, старатељке малолетног Р.С, коју је поднела против Градске управе Зајечар. У притужби је наведено да Градска управа Зајечар није реализовала додатну социјалну подршку – лични пратилац за Р.С. иако је мишљењем Комисије за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету/ученику предложено обезбеђивање ове додатне подршке. У току поступка је утврђено да је Интерресорна комисија у индивидуалном плану подршке проценила да је Р.С. потребно обезбедити личног пратиоца, али да град Зајечар није обезбедио средства за финансирање овог додатног вида подршке. Повереник за заштиту равноправности дао је мишљење да је пропуштањем да обезбеди додатну подршку личних пратилаца за децу и ученике којој је овај вид подршке потребан, град Зајечар онемогућио да Р.С. добије потребну додатну подршку за образовање, чиме је прекршио одредбе чл. 6. и 19. Закона о забрани дискриминације. Због тога је граду З. препоручено да предузме све неопходне радње и мере којима ће обезбедити ангажовање личног пратиоца за Р.С, ученика ОШ „Љ.Н.ˮ у З, као и да убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, не крши антидискриминационе прописе.

 

1. ТОК ПОСТУПКА
   • Повереник за заштиту равноправности примио је 24. априла 2017. године притужбу, a 17. јула 2017. године допуну притужбе Р.А старатељке малолетног Р.С, поднету против Градске управе Зајечар.
   • У притужби је, између осталог, наведено:

• да је Р.С. ученик Основне школе „Љ.Н.ˮ у З. и да је Комисија за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету/ученику предложила да се детету обезбеди подршка личног пратиоца,

 

• да Р.С. није обезбеђен лични пратилац, чиме му је ускраћена додатна подршка у развоју његових потенцијала и отежано укључивање у друштво кроз приступ правима, услугама и ресурсима.

 

1.3. Уз притужбу и допуну притужбе достављени су: 1) решење Центра за социјални рад у З. број 570-1379/04 од 29. марта 2010. године; 2) мишљење Комисије за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету/ученику број 55-43/2012 од 17. јануара 2013. године и 3) мишљење Комисије за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету/ученику број 55-10/2017 од 15. марта 2017. године.

1.4. Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације^[1], па је у току поступка прибављено изјашњење Гордане Огњановић, начелнице Градске управе града З.

1.5. У изјашњењу, између осталог, наведено је:

• да је чланом Закона о социјалној заштити[2], у оквиру услуга социјалне заштите група 3 – услуге подршке за самостални живот, предвиђена и услуга персоналне асистенције, док је чланом 45. прописано да ову услугу обезбеђује јединица локалне самоуправе;

 

• да су Одлуком о социјалној заштити грађана на територији града З.[3] утврђене следеће услуге које се могу остварити на територији града З: 1) право на помоћ у натури; 2) право на накнаду трошкова здравствене заштите; 3) право на накнаду трошкова сахране; 4) услуга Дневни боравак у Клубу за стара лица; 5) услуга помоћ у кући; 6) право на новчану помоћ ради најнужније адаптације стана; 7) право на материјално опремање куће у којој се збрињавају жртве породичног насиља (у даљем тексту: Сигурна кућа); 8) услуге заштите жртава породичног насиља у Сигурној кући; 9) услуге неодложне интервенције за заштиту деце од злостављања и занемаривања; 10) услуга на привремени и интервентни смештај и прихватилиште, прихватну станицу или другу породицу; 11) услуга социјално становање у заштићеним условима; 12) услуга дневни боравак деце и омладине ометене у развоју; 13) право на једнократну новчану помоћ; 14) право на опремање корисника за смештај у установу социјалне заштите или у другу породицу; 15) право на бесплатан оброк; 16) услуге центра за младе;

 

• да je Стратегијом социјалне политике града З. за период 2015-2019. године предвиђено развијање услуге персоналне асистенције у оквиру Оперативног циља 1 – унапредити квалитет услуга социјалне заштите намењених деци и младима у систему социјалне заштите;

 

• да су Правилником о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите[4] дефинисани општи и посебни минимални функционални стандарди за пружање услуге личног пратиоца детета;

 

• да на територији града З. не постоји ни једна установа, организација или удружење које има лиценцу за пружање ове услуге;

 

• да је град Зајечар свестан проблема са којима се суочавају деца са сметњама у развоју и да улаже труд како би им се обезбедила што боља подршка у оквиру финансијских могућности града. Поред финансирања програмских активности удружења која се баве децом, посебно децом са сметњама у развоју, град Зајечар је основао и Установу за децу и омладину ометену у развоју која се у потпуности финансира из буџета града. Ова установа основана је 2007. године као пројектна активност, у складу са тада идентификованим потребама, која је наставила да постоји и после завршетка пројекта;

 

• да додатну подршку личног пратиоца детета за децу и ученике са инвалидитетом односно сметњама у развоју град Зајечар није био у могућности да обезбеди, јер у буџету за 2017. годину нису обезбеђена средства за ову врсту социјалне услуге;

 

• да ће се проблем превазићи унапређењем постојећих услуга намењених овој категорији грађана, а да ће се услуга персоналне асистенције увести када се за то створе услови.

 

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

 

 

• Увидом у притужбу и прилоге који су достављени уз притужбу, утврђено је да је решењем Центра за социјални рад у З. број 570-1379/04 од 29. марта 2010. године одређено да ће дужност старатеља над малолетним Р.С. вршити подноситељка притужбе, Р.А.

 

• Комисија за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету/ученику донела је 17. јануара 2013. године мишљење у којем је навела да Р.С. има спастични облик церебралне парализе. У колицима је, јако је несигуран кад стоји сам, не хода самостално, те да уз придржавање може да прави кораке. Као једна од препрека и тешкоћа са којима се дете и породица сусрећу наведена је потпуна зависност од друге особе. У одељку мишљења којим се утврђује индивидуални план подршке детету, комисија је навела да је за наставак школовања потребно ангажовање педагошког асистента и волонтера на часу и у кућним условима, као и индивидуализација наставе.

 

• У мишљењу Комисије за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету/ученику од 15. марта 2017. године наведено је да Р.С. има спастични облик церебралне парализе. Р.С. је у колицима, јако је несигуран кад стоји сам, не хода самостално, те уз придржавање може да прави кораке. Као једна од препрека и тешкоћа са којима се дете и породица сусрећу наведена је потпуна зависност од друге особе. Асистенција у настави је обезбеђивана великим напорима хранитеља. Успешно је завршио четврти разред, уз подршку асистента и индивидуалан рад. Ученик је петог разреда ОШ „Љ.Н.ˮ. Пројектом му је обезбеђен педагошки асистент током прошле и почетком ове године, али по прекиду пројекта није нађено добро решење за додатну подршку. Користи ортопедска колица уз пратиоца за кретање. Како је настава кабинетска и одвија се на спрату, дечака и колица износе на спрат и спуштају у приземље након окончања часова. Истакнуто је да малолетни Р.С. нема ни личног пратиоца ни педагошког асистента. У одељку мишљења којим се утврђује индивидуални план подршке детету, комисија је навела да је за наставак школовања потребно ангажовање личног и/или педагошког асистента, организовање корективних вежби и предузимање ваннаставних активности.

 

• Увидом у изјашњење утврђено је да град Зајечар није био у могућности да обезбеди додатну подршку личног пратиоца за децу и ученике, јер у буџету за 2017. годину нису обезбеђена средства за ту врсту социјалне услуге.

 

• У допису број 830/1 од 3. јула 2017. године, који је ОШ „Љ.Н.ˮ упутила Поверенику за заштиту равноправности, наведено је да су током школске 2012/2013. године, од поласка Р.С. у први разред, за рад са њим ангажовани приправнице – стажисткиње, као и лице за додатну подршку, које је на основу одобрења Министарства просвете са школом засновало радни однос на одређено време у периоду од 7. новембра 2012. године до 31. августа 2013. године. У школској 2013/2014. години, школа је на основу одобрења Министарства просвете обезбедила лице за додатну подршку на одређено време, у периоду од 1. октобра 2013. године до 31. августа 2014. године. У школској 2014/2015. години, након добијања сагласности Министарства просвете, ангажован је патронажни учитељ у периоду од 3. новембра 2014. године до 31. августа 2015. године. У школској 2015/2016. години, за рад са Р.С, у периоду од 9. маја 2016. године до 9. августа 2016. године, ангажованa је педагошка асистенткиња, а иста особа наставила је рад са њим и током школске 2016/2017. године, у периоду од 13. септембра 2016. године до 31. октобра 2016. године.

 

• У допису број 915-424-61-46/2017-12 од 11. јула 2017. године, који је Школска управа Зајечар упутила Поверенику за заштиту равноправности, указано је да је 6. јула 2017. године школа упутила захтев Министарству просвете за ангажовање лица за пружање додатне подршке, а обратила се и Градској управи Зајечар са истим захтевом. До краја школске 2016/2017. године, како је даље наведено у допису, ниједно лице није ангажовано за пружање подршке ученику Р.С.

 

• У допису број 0012-072-55/17 од 4. јула 2017. године, који је Национална служба за запошљавање упутила Поверенику за заштиту равноправности, наведено је да расположиви подаци Филијале Зајечар указују да је Р.С. у 2015. години пружана подршка персоналне асистенције и то услуга превоза до школе, док му је у 2016. години пружена подршка педагошке асистенције. Дописом Националне службе за запошљавање, међутим, није прецизирано у ком су периоду током 2015. и 2016. године Р.С. пружане наведене подршке.

 

 

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

 

 

• Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету ценио је наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су приложени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

 

Правни оквир

• Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације^[5] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности^[6].

 

3.3. Конвенција о правима особа са инвалидитетом[7] у чланом 7. прописује да ће државе предузети све неопходне мере да се деци са инвалидитетом обезбеди да равноправно са другом децом, у пуној мери, уживају сва људска права и основне слободе. Чланом 24. је прописано да државе признају право особа са инвалидитетом на образовање, и да им у остваривању овог права без дискриминације и на основу једнаких могућности, државе обезбеђују инклузивни систем образовања на свих нивоима. Инклузивни систем образовања и доживотно учење је у циљу пуног развоја људског потенцијала и осећања достојанства и властите вредности, као и јачање поштовања људских права, основних слобода и различитости међу људима, у циљу развоја личности, талената и креативности особа са инвалидитетом, као и њихових умних и физичких способности до пуног степена њихових потенцијала, али и у циљу омогућавања особама са инвалидитетом да ефикасно учествују у слободном друштву. Истим чланом је прописано да ће, у остваривању права на образовање, државе обезбедити да особе са инвалидитетом не буду искључене из система општег образовања на основу инвалидитета, да деца са инвалидитетом не буду искључена из слободног и обавезног основног или средњег образовања, као и да особе са инвалидитетом имају приступ инклузивном, квалитетном и слободном основном и средњем образовању, равноправно са другима у заједници у којој живе. Поред тога, прописано је да особе са инвалидитетом треба да добију посебну подршку у оквиру система општег образовања ради њиховог ефикаснијег образовања.

3.4. Повереник за заштиту равноправности потом констатује да је Република Србија 1990. године ратификовала Конвенцију о правима детета[8], која у члану 28. предвиђа да дете, између осталог, има право на образовање и да је држава дужна да осигура обавезно и бесплатно основно образовање за све, да омогући да образовне и стручне информације и савети буду доступни свој деци и предузме мере за редовно похађање школе и смањење стопе напуштања школе. Чланом 29. став 1. Конвенције о правима детета дефинисани су циљеви образовања тако што је прописано да образовање детета треба да буде усмерено на свеобухватан развој пуног потенцијала детета, уз развијање поштовања људских права, појачан осећај идентитета и припадности и његову или њену социјализацију и интеракцију са другима и са окружењем.

3.5. Одредбом члана 29. Конвенције о правима детета, која је проширена и појашњена Општим коментаром бр. 1. из 2001. године, наведено је да члан 29. став 1. Конвенције инсистира на потреби да образовање буде усмерено на дете, прилагођено детету и да омогућава његово или њено оснаживање. Образовање на које свако дете има право јесте оно које је осмишљено тако да развије код детета животне вештине, да ојача дететову способност да ужива читав низ људских права и да утиче на стварање културе прожете одговарајућим вредностима људских права. Комитет за права детета напомиње да наставни план мора да буде у директној вези са дететовим потребама, као и да потпуно узме у обзир дететове способности које се развијају. Наставне методе, стога, треба да се прилагоде различитим потребама различите деце. Образовање треба да тежи томе да обезбеди да свако дете савлада основне животне вештине и да ниједно дете не изађе из школе, а да није опремљено за суочавање са изазовима са којима се може очекивати да ће се суочити у животу. Комитет наглашава да је важно да деца усвоје и животне вештине као што су способност да се доносе уравнотежене одлуке; да се сукоби решавају на ненасилан начин; да се развије здрав начин живота, добри односи у друштву и одговорност, критичко размишљање, таленти и друге способности. Насупрот томе, Комитет напомиње да дискриминација, по било ком основу, било да је отворена или скривена, вређа људско достојанство детета и у стању је да подрије или чак уништи способност детета да има користи од могућности које му пружа образовање.

3.6. Комитет за права детета донео је и Коментар бр. 9. који се односи на права детета са сметњама у развоју, у којем се наводи да држава треба да предузме одговарајуће мере ради спречавања сваке дискриминације деце, укључујући и на основу сметњи у развоју. Изричито навођење сметњи у развоју као основа дискриминације је јединствено а може се објаснити чињеницом да деца са сметњама у развоју припадају једној од најосетљивијих група деце. Комитет посебну пажњу поклања инклузивном образовању, те наводи да оно треба да буде циљ образовања деце са сметњама у развоју. Начин и облик укључивања треба да буду диктирани индивидуалним образовним потребама детета, јер образовање неке деце са сметњама у развоју захтева врсту подршке коју није лако пронаћи у редовном школском систему.

3.7. Устав Републике Србије[9] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.8. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама члана 19. ст. 1. и 2. прописано је да свако има право на предшколско, основно, средње и високо образовање и стручно оспособљавање под једнаким условима, у складу са законом. Забрањено је лицу или групи лица на основу њиховог личног својства, отежати или онемогућити упис у васпитно-образовну установу, или их искључити из ових установа, отежати или ускратити могућност праћења наставе и учешћа у другим васпитним, односно образовним активностима, разврставати ученике по личном својству, злостављати их и на други начин неоправдано правити разлику и неједнако поступати према њима.

3.9. Законом о основама система образовања и васпитања[10]  дефинисано је једнако право и доступност образовања и васпитања за све, као и начини за укључивање деце са сметњама у развоју у образовни систем. Одредбама чл. 6. прописано је да свако лице има право на образовање и васпитање, као и да лица са сметњама у развоју и инвалидитетом имају право на образовање и васпитање које уважава њихове образовне и васпитне потребе у редовном систему образовања и васпитања, у редовном систему уз појединачну, односно групну додатну подршку или у посебној предшколској групи или школи, у складу са овим и посебним законом. Одредбом члана 44. став 1. овог закона прописана је забрана дискриминације, те је одређено да су у установи забрањене активности којима се угрожавају, омаловажавају, дискриминишу или издвајају лица, односно групе лица, по основу: расне, националне, етничке, језичке, верске или полне припадности, физичких и психичких својстава, сметњи у развоју и инвалидитета, здравственог стања, узраста, социјалног и културног порекла, имовног стања, односно политичког опредељења и подстицање или неспречавање таквих активности, као и по другим основима утврђеним законом којим се прописује забрана дискриминације. Чланом 117. став 8. прописано је да изузетно, ради пружања помоћи детету, односно ученику са сметњама у развоју, образовно-васпитном раду може да присуствује и пратилац детета, односно ученика.

3.10. Чланом 20. став 1. тачка 17. Закона о локалној самоуправи[11] прописано је да општина, преко својих органа, у складу са Уставом и законом, оснива установе у области социјалне заштите и прати и обезбеђује њихово функционисање, даје дозволе за почетак рада установа социјалне заштите које оснивају друга правна и физичка лица, утврђује испуњеност услова за пружање услуга социјалне заштите, утврђује нормативе и стандарде за обављање делатности установа чији је оснивач, доноси прописе о правима у социјалној заштити и обавља послове државног старатеља. Одредбе овог закона које се односе на општину примењују се и на град, ако овим законом није друкчије одређено.[12]

3.11. Законом о социјалној заштити[13] прописане су услуге социјалне заштите, међу којима су посебно наведене услуге подршке за самосталан живот (становање уз подршку; персонална асистенција; обука за самостални живот и друге врсте подршке неопходне за активно учешће корисника у друштву).

3.12. Правилником о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету и ученику[14] прописано је да се додатна подршка обезбеђује без дискриминације по било ком основу сваком детету, односно ученику из друштвено осетљивих група, коме је услед социјалне ускраћености, сметњи у развоју, инвалидитета, тешкоћа у учењу и других разлога потребна додатна подршка у образовању, здравству или социјалној заштити. Одредбама члана 4. уређена је процена потреба која се врши ради сагледавања потреба детета и могућности да се у породици, у редовном систему образовања, у посебној предшколској групи или школи, у установи социјалне или здравствене заштите, у складу са законом и другим прописима обезбеде мере подршке, односно, непосредна и посредна додатна подршка које захтевају додатна финансијска средства. Непосредна додатна подршка, између осталог, подразумева: прилагођавање и набавку уџбеника и наставних средстава; индивидуални образовни план који подразумева прилагођавање стандарда постигнућа из једног или више предмета; употреба прилагођених наставних средстава и асистивне технологије; ангажовање педагошког асистента у образовно-васпитном раду, према потреби (током целог дана или само за неке предмете или активности); превазилажење језичке баријере, као подршка деци којој матерњи језик није српски; ангажовање пратиоца за личну помоћ детету ради лакшег функционисања и комуникације са другима током остваривања васпитно-образовног рада у предшколској установи или образовно-васпитног рада у школи, током целодневне наставе или продуженог боравка, ваннаставних активности, извођења наставе у природи, излета, екскурзија, одмора и слично.

3.13. Правилником о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите[15] прописано је да је лични пратилац доступан детету са инвалидитетом односно са сметњама у развоју, коме је потребна подршка за задовољавање основних потреба у свакодневном животу у области кретања, одржавања личне хигијене, храњења, облачења и комуникације са другима, под условом да је укључено у васпитно-образовну установу, односно школу, до краја редовног школовања, укључујући завршетак средње школе. Сврха ангажовања личног пратиоца је пружање детету одговарајуће индивидуалне практичне подршке ради укључивања у редовно школовање, и активности у заједници, ради успостављања што већег нивоа самосталности.

 

Анализа доказа достављених уз притужбу и навода из изјашњења

3.14. На почетку, Повереник за заштиту равноправности констатује да је имао у виду да је притужба поднета против Градске управе града З. С тим у вези разматране су одредбе Закона о локалној самоуправи[16] према којима је градска управа орган који оперативно спроводи одлуке и друге акте скупштине града, градоначелника и градског већа. У том смислу градска управа је орган града без посебног правног субјективитета, али и орган који не може самостално да одговара за пропусте у извршавању законских обавеза јединица локалне самоуправе.

3.15. На основу притужбе и доказа који су достављени уз притужбу, утврђено је да је Комисија за процену потреба за пружањем додатне образовне здравствене или социјалне подршке детету/ученику, 15. марта 2017. године, донела мишљење којим је указала да Р.С, ученику ОШ „Љ.Н.ˮ у З, није обезбеђена подршка педагошког асистента и личног пратиоца, иако постоји потреба за обезбеђивањем ових видова подршке. У одељку мишљења којим се утврђује индивидуални план подршке детету, комисија је навела да је за наставак школовања потребно ангажовање личног и/или педагошког асистента, организовање корективних вежби и предузимање ваннаставних активности.

3.16. Повереник за заштиту равноправности констатује да је најпре потребно сагледати појам, улогу и значај личног пратиоца детета и ученика у васпитно-образовном раду. Наиме, лични пратилац представља меру подршке детету ради лакшег функционисања и комуникације са другима током остваривања васпитно-образовног рада у предшколској установи или образовно-васпитног рада у школи, током целодневне наставе или продуженог боравка, ваннаставних активности, извођења наставе у природи, излета, екскурзија, одмора и слично. Важно је нагласити да овај додатни вид подршке детету и ученику спада у услуге из домена социјалне заштите, те је стога обавеза јединице локалне самоуправе да успостави и обезбеди пружање услуге личног пратиоца свој деци којој је ова услуга неопходна. Из наведеног произлази да је у надлежности локалне самоуправе да обезбеди подршку личног пратиоца оној деци којој је овај вид подршке потребан.

Стога, задатак Повереника за заштиту равноправности у конкретном случају је да испита да ли је град Зајечар пропустио да Р.С. обезбеди потребну додатну подршку личног пратиоца и тиме извршио акт дискриминације на основу његовог личног својства – инвалидитета.

3.17. Повереник је ценио навод из изјашњења Градске управе Зајечар да град Зајечар није био у могућности да обезбеди додатну подршку личног пратиоца за децу и ученике са инвалидитетом односно сметњама у развоју, јер у буџету за 2017. годину нису обезбеђена средства за ту врсту социјалне услуге. С тим у вези, Повереник указује на став Комитета за економска, социјална и културна права УН изражен у Општем коментару бр. 20 (2009) је да се недостатак расположивих средстава не може сматрати објективним и разумним оправдањем за разлику у поступању ако држава уговорница не покаже „да је уложила максималан напор да употреби сва средства која су јој на располагању да би приоритетно задовољила минимум својих обавеза“^[17].

3.18. Наиме, ангажовање личног пратиоца има за циљ да се детету и ученику пружи одговарајућа индивидуална подршка ради укључивања у редовно школовање и активности у заједници и ради постизања што већег нивоа самосталности детета. Стога, подршка личног пратиоца није услуга на коју дете може да чека, јер пропусти у њеном обезбеђивању могу да отежају деци са инвалидитетом и сметњама у развоју укључивање у редован систем образовања. Стога је неприхватљив навод из изјашњења да у буџету нису обезбеђена средства за ову важну услугу за децу са инвалидитетом, што је довело до последице да Р.С. нема потребну асистенцију, што је у Мишљењу интерресорне комисије наведено као препрека и тешкоћа са којом се овај ученик сусреће. С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности је ценио и околност да је Р.С. током досадашњег школовања добијао повремену подршку лица у различитом својству (приправника – стажисткиња, лица за додатну подршку ученику, патронажног учитеља и педагошког асистента). Међутим, утврђено је да од 1. новембра 2016. године до краја школске 2016/2017. године, ниједан вид подршке, укључујући персоналну и педагошку асистенцију, детету није обезбеђен.

3.19. Сагледавајући све околности овог случаја, Повереник за заштиту равноправности је мишљења да је град Зајечар, пропуштајући да обезбеди додатну подршку личног пратиоца, отежао Р.С. остваривање права на образовање и пуно укључивање у образовни систем, чиме је извршио акт дискриминације на основу његовог личног својства – инвалидитета.

 

4. МИШЉЕЊЕ

Пропуштањем да обезбеди додатну подршку личних пратиоца за децу и ученике којој је овај вид подршке потребан, град Зајечар онемогућио је да Р.С. добије потребну додатну подршку за образовање, чиме је прекршио одредбе чл. 6. и 19. Закона о забрани дискриминације.

 

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује граду Зајечару да:

5.1. Предузме све неопходне радње и мере којима ће обезбедити ангажовање личног пратиоца за Р.С, ученика ОШ „Љ.Н.ˮ у З.

5.2. Убудуће води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши законске прописе о забрани дискриминације.

Потребно је да град Зајечар обавести Повереника за заштиту равноправности о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико град Зајечар не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

 

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09

[2] „Службени гласник РС“, број 24/11

[3] „Службени лист града Зајечараˮ, бр. 31/13 и 3/16

[4] „Службени гласник РСˮ, број 42/13

[5] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 1. став 2.

[6] Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33.

[7] „Службени глaсник РС – Meђунaрoдни угoвoри“, број 42/09

[8] Закон о ратификацији Конвенције УН о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, бр. 4/96 и 2/97)

[9] „Службени гласник РС”, број 98/06

[10] „Службени гласник РС“, бр. 72/09, 52/11, 55/13, 35/15 – аутентично тумачење, 68/15 и 62/16 – одлука УС

[11] „Службени гласник РС“, бр. 129/07 и 83/14 – др. закон и 101/16 – др. закон

[12] Закон о локалној самоуправи („Службени гласник РС“, бр. 129/07, 83/14 – др. закон и 101/16 – др. закон), члан 23. став 4

[13] „Службени гласник РС”, број 24/11, члан 40. став 1. тачка 3. у вези са чланом 44.

[14] „Службени гласник РС”, број  63/10

[15] „Службени гласник РС”, број  42/13, чл. 83-88.

[16] „Службени гласник РС“, бр. 129/07, 83/14 – др. закон и 101/16 – др. закон

[17] Општи коментар бр. 20 (2009): Забрана дискриминације у остваривању економских, социјалних и културних права (члан 2, став 2 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима) (Е/C.12/GC/20), став 13, доступно на http://www.refworld.org/docid/4a60961f2.html

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

---

Притужбa Р.A. прoтив грaдскe упрaвe З. збoг дискриминaциje пo oснoву инвaлидитeтa у oблaсти oбрaзoвaњa

---