бр. 07-00-726/2013-02 датум: 19. 5. 2014.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе коју су поднеле организације П. из Б. и Ж. П. из Н, против угоститељске радње М. Р. из Н, чији је власник Љ. С. Притужба је поднета након што је организација П. спровела ситуационо тестирање дискриминације приликом заснивања радног односа у овом угоститељском објекту 1. новембра 2013. године. На основу извештаја о спроведеном ситуационом тестирању, утврђено је да је тестерка Р. С. дошла у просторије овог угоститељског објекта поводом огласа за посао и да је разговарала са запосленом радницом. Током разговора, запослена се распитивала о радном искуству тестерке, да је Р. С. навела да је радила у неколико пицерија и пекара у Н, а запослена радница је прокоментарисала да „мора да је радила као помоћна радница.“ Сат времена након одласка Р. С, у просторије угоститељског објекта дошла је О. Б, контролорка тестирања, која је разговарала са истом запосленом са којом је претходно и Р. С. обавила разговор. Запослена је такође питала за радно искуство и рад на сличним пословима, након чега је узела њене податке и контакт телефон. Три дана касније О. Б. је смс поруком обавештена да може да дође на посао, уколико је још увек заинтересована, док Р. С. нико није контактирао. Љ. С, власник угоститељске радње М. Р. из Н. није се изјаснио на притужбу. Повереница за заштиту равноправности, применом правила о терету доказивања у дискриминационим поступцима, донела је мишљење да је Љ. С, власник угоститељске радње М. Р. из Н, Р. С. ускратио могућност заснивања радног односа само зато што је припадница ромске националне мањине, чиме је извршен акт непосредне дискриминације. Уз мишљење је издата и препорука да Љ. С. приликом избора кандидата и кандидаткиња за обављање посла у свом угоститељском објекту поштује императивне законске прописе о забрани дискриминације, да мишљење и препоруку Повереника за заштиту равноправности објави на огласној табли или другом видном месту у просторијама угоститељске радње М. Р. из Н. и да убудуће у оквиру обављања своје делатности предузме све неопходне мере како би спречио да приликом избора кандидата и кандидаткиња дође до нарушавања једнаких могућности за заснивање радног односа на основу било ког личног својства.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Организација П, у складу са чл. 46. ст. 3. и 4. Закона о забрани дискриминације, обавестила je Повереницу за заштиту равноправности 31. октобра 2013. године о намери спровођења ситуационог тестирања дискриминације. У обавештењу је наведено да је тестирање дискриминације планирано за 1. новембар 2013. године у просторијама угоститељске радње М. Р, предузетника Љ. С. из Н. Циљ ситуационог тестирања дискриминације је да се испита да ли овај послодавац дискриминише припаднике ромске националне мањине у области запошљавања.

1.2. На основу спроведеног ситуационог тестирања дискриминације, организације П. из Б. и Ж. П. из Н. поднеле су притужбу због дискриминаторног поступања на основу националне припадности приликом запошљавања против угоститељске радње М. Р. из Н, чији је власник Љ. С. У притужби је наведено:

– да је тестерка Р. С, која је припадница ромске националне мањине, дошла у просторије овог угоститељског објекта, због објављеног огласа за посао;
– да је разговарала са запосленом радницом, која се распитивала о њеном радном искуству и раду на сличним пословима, а када јој је тестерка рекла да је радила у неколико пицерија и пекара у Н, запослена је прокоментарисала да „мора да је радила као помоћна радница“;
– да је запослена рекла тестерки да пицерија тренутно има радницу која је на пробном раду, али је узела њене податке и контакт телефон;
– да је разговор између Р. С. и запослене у овом угоститељском објекту чуо и Д. Ћ, који је тада био у пицерији;
– да је сат времена након одласка Р. С, у просторије угоститељског објекта дошла О. Б, контролорка тестирања која није ромске националности и да је разговарала са истом запосленом радницом;
– да је запослена радница и њу питала за радно искуство и рад на сличним пословима, а О. Б. је одговорила да има искуства у раду у пицерији. Након тога јој је запослена рекла да ће је позвати и узела њене податке и контакт телефон;
– да је 4. новембра 2013. године, О. Б. обавештена смс поруком да може да дође на посао уколико је још увек заинтересована. О. Б. је заказала разговор за посао за 5. новембар 2013. године у 11 часова. Приликом овог разговора О. Б. се распитала о условима рада, радном времену и дневници, а након разговора је рекла да јој не одговарају услови рада и напустила пицерију;
– да су тестерка и контролорка тестирања били слично обучене, приближно су истих година и навеле су слично радно искуство приликом разговора за посао, због чега се као једнини основ различитог поступања намеће боја коже, односно, припадност Р. С. ромској националној мањини;
– да је у конкретном случају угоститељска радња М. Р, чији је власник Љ. С. из Н. дискриминаторно поступила према Р. С, припадници ромске националне мањине.

1.3. Уз притужбу је достављен извештај о спроведеном ситуационом тестирању дискриминације од 1. новембра 2013. године, у којем је наведено:

– да је тестирање спроведено ради провере примене антидискриминационих прописа у области запошљавања припадника ромске националне мањине, с обзиром да је послодавац, угоститељска радња М. Р, предузетник Љ. С, претходно поставио оглас, у излогу своје пицерије, да тражи раднице;
– да је 1. новембра 2013. године, без претходне најаве, у пицерију најпре отишла Р. С, тестерка, која се пријавила за посао;
– да је у време док је трајао разговор између тестерке и запослене раднице, Д. Ћ. био у пицерији и да је чуо овај разговор;
– да је тестерка разговарала са запосленом радницом која се распитивала о радном искуству тестерке и раду на сличним пословима, да је тестерка рекла да је радила у неколико пицерија и пекара у Н, а запослена констатовала да „мора да је радила као помоћна радница“;
– да је запослена радница обавестила тестерку да пицерија тренутно има радницу која је на пробном раду, али је узела њене податке и контакт телефон;
– да је након тога, О. Б, контролорка тестирања дошла у пицерију и разговарала са истом запосленом са којом је претходно разговарала Р. С;
– да је и О. Б. запослена питала за радно искуство и рад на сличним пословима, да је О. Б. навела да има искуства у раду у пицерији, након чега јој је запослена рекла да ће је позвати и узела њене податке и контакт телефон;
– да је 4. новембра 2013. године О. Б. обавештена смс поруком да може да дође на посао у овај угоститељски објекат, а да је разговор заказан за 5. новембар 2013. године у 11 часова. Приликом овог разговора О. Б. се распитала за услове рада, радно време, дневницу, након чега је обавестила запослену да јој услови рада не одговарају и напустила пицерију.

1.4. Уз притужбу су достављени упитници о спроведеном тестирању које су попуниле Р. С. и О. Б, изјаве сведока Д. Ћ. и Т. М, изјава О. Б. и фотографија смс поруке коју је О. Б. примила од пицерије М. Р. из Н.

1.5. Повереница за заштиту равноправности, у складу са чл. 35. став 4. и 37. став 2. Закона о забрани дискриминације , затражила је изјашњење Љ. С, власника угоститељске радње „М. Р.“ из Н, али до окончања поступка изјашњење није достављено.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. На основу навода из притужбе и доказа који су достављени утврђено је да су 1. новембра 2013. године, Р. С, тестерка и О. Б, контролорка ситуационог тестирања, биле у просторијама угоститељске радње М. Р, предузетника Љ. С. из Н, како би испитале примену правила о забрани дискриминације приликом заснивања радног односа припадника/припадница ромске националне мањине код овог послодавца.

2.2. На основу извештаја о спроведеном ситуационом тестирању од 1. новембра 2013. године, утврђено је да је запослена радница угоститељске радње М. Р. разговарала најпре са Р. С, а затим са О. Б. Утврђено је, такође, да је запослена прокоментарисала да тестерка „мора да је радила као помоћна радница“, у тренутку када је тестерка говорила о свом искуству на сличним пословима. Из наведеног извештаја утврђено је и да је О. Б. 4. новембра 2013. године обавештена смс поруком да може да дође на посао, да је отишла на разговор 5. новембра 2013. године, као и да је након разговора обавестила послодавца да јој не одговарају услови рада и напустила пицерију. Р. С. није добила никакво обавештење од послодавца, нити јој је понуђено заснивање радног односа у овом угоститељском објекту.

2.3. Из изјаве сведока Д. Ћ, који је присуствовао разговору тестерке Р. С. и запослене раднице у угоститељском објекту М. Р. из Н, 1. новембра 2013. године, утврђено је да се запослена распитивала о радном искуству тестерке, да је Р. одговорила да је радила у пекари и пицерији, на шта јој је запослена упутила коментар да „мора да је радила као помоћна радница“, након чега је тестерка рекла да је радила у кухињи и да има искуства на раду са машином за палачинке, а не само на чишћењу.

2.4. Из изјаве сведокиње Т. М. из Н, утврђено је да је 5. новембра 2013. године заједно са О. Б, контролорком ситуационог тестирања, отишла у угоститељски објекат М. Р. у Н, да се О. Б. распитивала за услове рада, дневницу и радно време, а након добијања ових информација обавестила је послодавца да јој не одговарају услови рада. Након тога су заједно напустиле пицерију.

2.5. Из изјаве О. Б. утврђено је да је 1. новембра 2013. године, заједно са Р. С, припадницом ромске националне мањине, спровела ситуационо тестирање дискриминације у угоститељској радњи М. Р. из Н, да је запослена радница из пицерије узела њихове податке и контакт телефоне, али да је само О. Б. добила понуду за посао код овог послодавца. Утврђено је, такође, да је 5. новембра 2013. године, са Т. М. отишла у овај угоститељски објекат, након што је што је добила смс поруку да се јави на посао, као и да је, након добијања информација о условима рада, објаснила да јој посао не одговара и отишла.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, анализирала је наводе из притужбе, доказе који су достављени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.
Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Европска конвенције за заштиту људских права и основних слобода у чл. 14. прописује да се уживaњe прaвa и слoбoдa прeдвиђeних у oвoj кoнвeнциjи oбeзбeђуje, бeз дискриминaциje пo билo кoм oснoву, кao штo су пoл, рaсa, бoja кoжe, jeзик, вeрoиспoвeст, пoлитичкo или другo мишљeњe, нaциoнaлнo или сoциjaлнo пoрeклo, вeзa с нeкoм нaциoнaлнoм мaњинoм, имoвнo стaњe, рoђeњe или други стaтус. Међународна конвенција о укидању свих облика расне дискриминације у чл. 1. дефинише расну дискриминацију као свако разликовање, искључивање, ограничавање или давање првенства који се заснива на раси, боји, прецима, националном или етничком пореклу и које има за циљ или за резултат да наруши или да угрози признавање, уживање или вршење, под једнаким условима, људских права и основних слобода у политичкој, привредној, социјалној, културној или било којој другој области јавног живота.

3.4. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.5. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. т. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Oдрeдбaмa чл. 4. Зaкoнa o зaбрaни дискриминaциje прoписaнo je да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно, забрану дискриминације. Према одредби чл. 6. овог закона непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Одредбама чл. 15-27. Закона о забрани дискриминације прописани су посебни случајеви дискриминације, па је тако у чл. 16. ст. 1. прописана забрана дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености. Заштиту од дискриминације из ст. 1. овог члана ужива лице у радном односу, лице које обавља привремене и повремене послове или послове по уговору о делу или другом уговору, лице на допунском раду, лице које обавља јавну функцију, припадник војске, лице које тражи посао, студент и ученик на пракси, лице на стручном оспособљавању и усавршавању без заснивања радног односа, волонтер и свако друго лице које по било ком основу учествује у раду.

3.6. Према Закону о забрани дискриминације, тестер (добровољни испитивач дискриминације) је лице које се свесно изложи дискриминаторном поступању у намери да у конкретном случају непосредно провери примену правила о забрани дискриминације. (чл. 46. ст. 3). С обзиром да у судском и у другим поступцима доказивање дискриминације стандардним доказним средствима често не даје задовољавајуће резултате, законом је успостављен посебан метод добровољног испитивања дискриминације(ситуационог тестирања), који олакшава доказивање дискриминације. Ситуaциoнo тeстирaњe користи се са циљем дa сe дискриминaциja утврди „нa лицу мeстa“, како би се доказало неједнако (неповољније) третирање лица или групе лица засновано на неком личном својству, односно, како би се учиниле видљивим дискриминаторне праксе. Овај метод/механизам омогућава откривање дискриминације која је често „прикривена“ и правда се различитим изговорима (нпр. када се испред дискотеке појаве Роми, забрањује им се улазак уз образложење да нема места, или им се тражи чланска карта или резервација која се не тражи другима). Ситуационо тестирање је посебан механизам који подразумева креирање одређене ситуације, у којој је особа (потенцијални дискриминатор) доведена у позицију да може да се понаша/поступа дискриминаторно без бојазни да је неко посматра, а тестери су они који се излажу поступању потенцијалног дискриминатора и проверавају да ли се он у датој ситуацији дискриминаторно понаша. Ситуациона тестирања имају велики потенцијал за ојачавање доказа дискриминаторног поступања у појединачним случајевима, а користе се и за подизање свести јавности и развој јавних политика. Према чл. 46. ст. 4. Закона о забрани дискриминације, лице које намерава да спроведе ситуационо тестирање дужно је да обавести Повереника за заштиту равноправности о намераваној радњи, осим ако околности то не дозвољавају, као и да о предузетој радњи извести Повереника у писменом облику.
Анализа навода из притужбе са аспекта антидискриминационих прописа

3.7. Имајући у виду садржину притужбе као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају је потребно утврдити да ли је Љ. С, власник угоститељске радње М. Р. из Н, дискриминисао Р. С. а основу њене припадности ромској националној мањини, у поступку запошљавања.

Да би се утврдило ли је у конкретном случају поступање послодавца дискриминаторно, од кључне важности је правилна примена правила о прерасподели, односно, пребацивању терета доказивања из чл. 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, у конкретном случају, подносилац притужбе треба да учини вероватним да је послодавац извршио акт дискриминације на основу националне припадности Р. С, а уколико то учини, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно, начела једнаких права и обавеза лежи на послодавцу.

3.8. Подносилац притужбе је учинио вероватним акт дискриминације, у смислу чл. 45. ст. 2. Закона о забрани дискриминације. Наиме, на основу навода из притужбе, који су поткрепљени достављеним доказима, и то извештајем о спроведеном ситуационом тестирању од 1. новембра 2013. године и сагласним исказима сведока који су непосредно присуствовали овом догађају, Повереница за заштиту равноправности констатује да је неспорно да су Р. С. и О. Б. дошле у просторије угоститељске радње М. Р, власника Љ. С. из Н, 1. новембра 2013. године, ради разговора за посао код овог послодавца. Неспорно је, такође, да је, најпре Р. С. разговарала са запосленом радницом у овом угоститељском објекту и да је на одговор Р. С. о радном искуству, запослена радница прокоментарисала да „мора да је радила као помоћна радница“. Неспорно је и да је сат времена након одласка Р. С, у просторије угоститељског објекта М. Р. из Н. дошла О. Б. и разговарала са истом запосленом радницом. Запослена је узела податке и контакт телефон и од Р. С. и О. Б, међутим три дана након обављеног разговора за посао, само је О. Б. обавештена да може да се јави на посао, уколико је и даље заинтересована.

3.9. С обзиром на то да је акт дискриминације учињен вероватним, терет доказивања да у овом случају није повређено начело једнакости сноси послодавац, угоститељска радња М. Р, чији је власник Љ. С. Сагласно томе, послодавац је био у обавези да докаже да постоје објективни разлози због којих Р. С. није понудио посао у пицерији, који нису ни у каквој вези са њеном националном припадношћу, а који пружају објективно и разумно оправдање за такво поступање послодавца. Међутим, у конкретном случају, Љ. С, власник угоститељске радње М. Р. из Н. то није учинио, нити се до окончања поступка изјаснио на наводе из притужбе.

Наиме, у току поступа, Љ. С, власнику угоститељске радње М. Р. из Н. је упућен захтев 30. децембра 2013. године, затим 15. јануара 2014. године и 9. априла 2014. године, да се у року од 15. дана изјасни о основаности и наводима притужбе. Захтеви за изјашњење су упућени на адресу на којој овај привредни субјекат активно послује и на којој је регистровано седиште у Агенцији за привредне регистре (Трг краља Милана бр. 11, Ниш), али су сви враћени са назнаком поште „обавештен – није тражио“. Због тога су примењене одредбе Закона о општем управном поступку о достављању, а у складу са одредбом чл. 40. ст. 4. Закона о забрани дискриминације. Дописом Поштанске јединице Ниш од 17. априла 2014. године, Повереница је обавештена да је уручење пошиљке предузетнику Љ. С. спроведено тако „што је поштар уредно оставио извештај о приспећу пошиљке, с обзиром да прималац није затечен на овој адреси, а нико од присутних у овом угоститељском објекту нема печат, те како ни након извештаја није преузео пошиљку у испорученој пошти, због чега су пошиљке након рока од 5 дана враћене пошиљаоцу“, то се у конкретном случају, сходно одредби чл. 78. у вези чл. 77. ст. 2. и чл. 76. Закона о општем управном поступку, достављање сматра извршеним.

3.10. На основу овако утврђеног чињеничног стања, може се закључити да је једини разлог због којег Љ. С, власник угоститељске радње М. Р. из Н. није понудио посао Р. С, њена национална припадност, с обзиром да је ову могућност пружио контролорки ситуационог тестирања. Наиме, добровољна испитивачица дискриминације (тестерка) и контролорка ситуационог тестирања су 1. новембра 2013. године, у временском размаку од сат времена дошле на разговор за посао у угоститељски објекат М. Р. из Н. Биле су слично обучене, приближно су истих година и приликом разговора са запосленом радницом код послодавца навеле су слично радно искуство. Једина разлика међу њима је боја коже, тј. национална припадност Р. С.

3.11. Имајући у виду цитиране прописе, чињеничне наводе из притужбе и доказе који су достављени, из којих јасно произлази неједнако поступање према тестерки, Повереница за заштиту равноправности констатује да се у конкретном случају, Љ. С, власник угоститељске радње М. Р. из Н, приликом избора лица која ће запослити у свом угоститељском објекту, руководио личним својством Р. С, неоправдано правећи разлику засновану на њеној националној припадности, чиме је учинио акт непосредне дискриминације. Повереница за заштиту равноправности указује да су припадници ромске националне мањине и даље једна од најугроженијих националних мањина за које се везују бројни стереотипи и предрасуде, те им се често ограничава или потпуно онемогућава уживање појединих права у готово свим областима друштвеног живота, а што у овом случају потврђује и поступање власника угоститељске радње М. Р. из Н, који није запослио Р. С. због њене припадности ромској националној мањини.

3.12. Повереница за заштиту равноправности указује да власник угоститељске радње М. Р, у складу са важећим прописима и на основу објективних критеријума, има пуну слободу одлучивања о избору лица која ће запослити или радно ангажовати, процењујући њихова стручна знања и способности. Међутим, у поступку запошљавања није дозвољено искључивање или давање првенства одређеним лицима на основу личних својстава која нису стварни и одлучујући услов за обављање посла, с обзиром на природу и особеност посла и услове у којима се он обавља. Такво поступање је противзаконито и представља повреду императивних прописа о забрани дискриминације, који су обавезујући за све правне субјекте.

3.13. Сагласно наведеном, имајући у виду све околности конкретног случаја, утврђено чињенично стање и примену правила о терету доказивања у дискриминационим поступцима, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да Р. С. није омогућено да заснује радни однос у овој пицерији само на основу њеног личног својства – припадности ромској националној мањини.

4. МИШЉЕЊЕ

Љ. С, власник угоститељске радње М. Р. из Н, приликом избора лица за запослење у свом угоститељском објекту, ускратио је Р. С. могућност за заснивање радног односа зато што је припадница ромске националне мањине, чиме је извршен акт непосредне дискриминације на основу њеног личног својства, забрањен чл. 2, 6. и 16. Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности препоручује Љ. С, власнику угоститељске радње М. Р. из Н, да:

5.1. Убудуће, приликом избора кандидата и кандидаткиња за обављање посла у угоститељској радњи М. Р. поштује императивне законске прописе о забрани дискриминације

5.2. Мишљење и препоруку Повереника за заштиту равноправности објави на огласној табли или другом видном месту у просторијама угоститељске радње М. Р. из Н. Потребно је да мишљење и препорука буду истакнути најмање 8 дана на огласној табли или другом видном месту у просторијама угоститељске радње М. Р. из Н.

Потребно је да Љ. С, власник угоститељске радње М. Р. из Н, обавести Повереницу за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Љ. С, власник угоститељске радње М. Р. из Н. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.
Повереник за заштиту равноправности не одлучује о правима и обавезама правних субјеката. У складу са тим, није ни прописана могућност изјављивања жалбе или приговора против мишљења и других правних аката које Повереник доноси.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 Притужба организација П. и Ж.п. против угоститељске радње М. због дискриминације по основу националне припадности у области рада и запошљавања