бр. 07-00-105/2014-02 датум: 29. 5. 2014.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе коју је поднело Б. н. в. против Т. ш. у П. У притужби је наведено да су ученици и ученице бошњачке националности дискриминисани на основу националне припадности јер у Т. ш. у П. није формирано одељење за наставу на босанском језику, односно, сви похађају наставу на српском језику. Т. ш. у П. се није изјаснила на наводе из притужбе, иако је захтев за изјашњење уредно примила. У току поступка је утврђено да се за наставу на босанском језику определило шест ученика/ца и да одлука Т. ш. у П. да не организује наставу на босанском језику за шест ученика/ца није дискриминаторна, с обзиром на прописе којима је регулисано да се настава на језику националне мањине изводи за 15 ученика, а само уз сагласност министарства надлежног за послове образовања за мањи број од прописаног, као и због чињенице да образовно-васпитни рад са шест ученика/ца не би обезбедио остваривање пуног развоја деце и довео би до издвајања те деце из вршњачке групе. Због тога је Повереница за заштиту равноправности дала мишљење да неорганизовањем наставе на босанском језику у школској 2013/2014 години за шест ученика/ца бошњачке националности, Т. ш. у П. није прекршила одредбе Закона о забрани дискриминације.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности притужбом се 14. марта 2014. године обратило Б. н. в. против Т. ш. у П. У притужби је наведено да школа није формирала одељење за наставу на босанском језику и да сва деца похађају наставу на српском језику.

1.2. Б. н. в. је у притужби навело:

– да сматра да национална припадност ученика бошњачке националности представља основ дискриминације, јер је за ученике српске националности у истим образовно-васпитним установама настава на српском језику организована у складу са законом;
– да не постоји никакво разумно оправдање засновано на закону да се не организује настава на босанском језику за ученике бошњачке националности, јер организовање одељења за наставу на босанском језику не изискује додатне материјалне трошкове, нити проширење просторних и кадровских капацитета образовно-васпитних установа, што је доказано праксом основних и средњих школа у Новом Пазару, Сјеници и Тутину које су од 2. септембра 2013. године организовале наставу на босанском језику за све ученике чији су се родитељи изјаснили за такав модел наставе;
– да је Б. н. в. са Министарством просвете, науке и технолошког развоја предузело низ мера у периоду од краја 2009. године до августа 2013. године, како би у школској 2013/2014 години у Новом Пазару, Тутину, Пријепољу и Сјеници отпочела настава на босанском језику за ученике чији су се родитељи изјаснили да желе да похађају наставу на босанском језику;
– да су у овим местима од 1. априла до краја августа 2013. године, образовно-васпитне установе спровеле анкету у којој су се родитељи ученика изјаснили о моделу наставе;
– да је припремна настава на босанском језику одржана у образовно-васпитним установама у Новом Пазару, Тутину и Сјеници у периоду од 21. фебруара до 7. јуна 2013. године;
– да Министарство просвете, науке и технолошког развоја није донело одговарајуће допуне правилника за наставу на босанском језику у средњим стручним школама. Одобрен је увоз уџбеника из Босне и Херцеговина за средње стручне школе и то: „Наш језик“ – граматика босанског језика, Латински језик, Хемија за први разред гимназије, Хемија за стручне школе, Читанка за први разред средњих стручних школа;
– да се у Т. ш. у П. уписало шест ученика који су се определили за наставу на босанском језику, да одељење за наставу на босанском језику није формирано и да сви слушају наставу на српском језику.

1.3. У прилогу притужбе достављени су следећи докази: списак образовно-васпитних установа против којих је Б. н. в. поднело притужбе Поверенику за заштиту равноправности; резултати уписа у први разред средње школе у Новом Пазару, Тутину, Сјеници и Пријепољу; образац за анкетирање родитеља о моделу наставе у образовно-васпитним установама у Санџаку у школској 2013/2014 години.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације . Т. ш. у П. упућен је захтев 27. марта 2014. године да се у року од 15 дана од дана пријема изјасни о основаности и наводима из притужбе. Како се Т. ш. у П. у остављеном року није изјаснила, а захтев је уредно примила 28. марта 2014. године, Повереници за заштиту равнoправности били су доступни само наводи из притужбе.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Неспорно је да у Т. ш. у П. у току школске 2013/2014 године није организована настава на босанском језику.

2.2. Увидом у „Резултате уписа у први разред средње школе у Новом Пазару, Тутину, Сјеници и Пријепољу“ утврђено је да се у Т. ш. у П. у први разред уписало укупно 105 ученика и ученица, а да се за наставу на босанском језику изјаснило шест ученика/ца.

2.3. Увидом у образац за анкетирање родитеља о моделу наставе у образовно-васпитним установама у Санџаку у школској 2013/2014 години утврђено је да је образац двојезичан и намењен родитељима, да су предвиђена места на којим треба уписати податке о месту становања, називу образовно-васпитне установе, име и презиме родитеља, број личне карте и јединствени матични број, адреса, затим име и презиме ученика и разред. Попуњавањем обрасца родитељ се опредељује за једну од две понуђене опције: да ученик/ца похађа наставу на босанском језику или на српском језику.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, изјашњење и антидискриминационе и друге домаће и међународне прописе.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Повереница за заштиту равноправности указује да је међународним и домаћим прописима одређено да је Република Србија у обавези да припадницима националних мањина омогући образовање и васпитање на свом језику или двојезичну наставу или изучавање језика националне мањине са елементима националне историје и културе.

3.4. Потврђивањем Оквирне конвенције Савета Европе за заштиту националних мањина Република Србија се обавезала да ствара потребне услове како би припадници националних мањина очували и развијали своју културу и сачували неопходне елементе свог идентитета, наиме, религију, језик, традиције и културно наслеђе (чл. 5), као и да предузме мере у области образовања и истраживања како би се неговала култура, језик и вера националних мањина и већине (чл. 12).

3.5. Устав Републике Србије забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета. Даље, Устав Републике Србије гарантује припадницима националних мањина, поред осталог и право на школовање на свом језику у државним установама и установама аутономних покрајина.

3.6. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Такође, забрањено је лицу или групи лица на основу њиховог личног својства, отежати или онемогућити упис у васпитно-образовну установу, или искључити их из ових установа, отежати или ускратити могућност праћења наставе и учешћа у другим васпитним, односно образовним активностима, разврставати ученике по личном својству, злостављати их и на други начин неоправдано правити разлику и неједнако поступати према њима.

3.7. Законом о основама система образовања и васпитања забрањена је дискриминација, односно, aктивнoсти кojимa сe угрoжaвajу, oмaлoвaжaвajу, дискриминишу или издвajajу лицa, oднoснo групe лицa, пo oснoву: рaснe, нaциoнaлнe, eтничкe, jeзичкe, вeрскe или пoлнe припaднoсти, физичких и психичких свojстaвa, смeтњи у рaзвojу и инвaлидитeтa, здрaвствeнoг стaњa, узрaстa, сoциjaлнoг и културнoг пoрeклa, имoвнoг стaњa, oднoснo пoлитичкoг oпрeдeљeњa и пoдстицaњe или нeспрeчaвaњe тaквих aктивнoсти, кao и пo другим oснoвимa утврђeним зaкoнoм кojим сe прoписуje зaбрaнa дискриминaциje. Овај закон прописује да је дискриминaциjа лицa или групe лицa свaкo нeпoсрeднo или пoсрeднo, нa oтвoрeн или прикривeн нaчин, искључивaњe или oгрaничaвaњe прaвa и слoбoдa, нejeднaкo пoступaњe или прoпуштaњe чињeњa, oднoснo нeoпрaвдaнo прaвљeњe рaзликa пoвлaђивaњeм или дaвaњeм првeнствa, док не сматра дискриминaциjoм пoсeбнe мeрe које су увeдeнe рaди пoстизaњa пунe рaвнoпрaвнoсти, зaштитe и нaпрeткa лицa, oднoснo групe лицa кoja сe нaлaзe у нejeднaкoм пoлoжajу.

3.8. Истим законом је прописано да се образовно-васпитни рад остварује на српском језику, да се за припаднике националне мањине образовно-васпитни рад остварује на матерњем језику и изузетно може да се остварује и двојезично или на српском језику, у складу са посебним законом . Одредбама члана 76. прописано је да се основно и средње образовање и васпитање, специјалистичко и мајсторско образовање и други облици стручног образовања остварују на основу школског програма, који се доноси на основу наставног плана и програма, односно програма одређених облика стручног образовања, а да школски програм, између осталог, садржи и језик на коме се остварује програм, као и да школски програм доноси школски одбор, по правилу, сваке четврте године, у складу са наставним планом и програмом.

3.9. Законом о средњем образовању и васпитању прописано је да се образовно-васпитни рад остварује на српском језику, а да се за припаднике националне мањине остварује и на језику и писму националне мањине, односно двојезично, ако се приликом уписа у први разред за то определи најмање 15 ученика. Даље, прописано је да школа може да остварује образовно-васпитни рад на језику и писму националне мањине, односно двојезично и за мање од 15 ученика уписаних у први разред, уз сагласност министарства надлежног за послове образовања, које даје сагласност по прибављеном мишљењу одговарајућег националног савета националне мањине. Такође, када се образовно-васпитни рад остварује на српском језику, за ученике припадника националне мањине организује се настава језика националне мањине са елементима националне културе.

3.10. Одредбама Закона о о заштити права и слобода националних мањина прописано је да припадници националних мањина имају право на васпитање и образовање на свом језику у институцијама предшколског, основног и средњег васпитања и образовања, да је држава дужна да створи услове за организовање образовања на језику националне мањине, а да је, док их не обезбеди, дужна да обезбеди двојезичну наставу или изучавање језика националне мањине са елементима националне историје и културе припадника националне мањине. Даље је прописано да се за остваривање овог права може прописати одређени минимални број ученика, с тим да тај број може бити мањи од минималног броја ученика који је законом прописан за обезбеђење одговарајућих облика наставе и образовања.

Анализа навода притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

3.11. Имајући у виду предмет ове притужбе, у конкретном случају потребно је утврдити да ли је Т. ш. у П, тиме што није организовала наставу на босанском језику, ставила ученике бошњачке националности у неравноправан положај у односу на ученике српске националности, који наставу похађају на матерњем језику.

3.12. Имајући у виду да Т. ш. у П. није доставила тражено изјашњење на наводе из притужбе, остало је непознато из којих разлога школа није организовала наставу на босанском језику за ученике/це који су се изјаснили да желе наставу на босанском језику.

3.13. Увидом у притужбу и прилоге, утврђено је да се за наставу на босанском језику определило шест ученика/ца. Одредбама Закона о средњем образовању и васпитању одређено је да је минималан број ученика за остваривање наставе на језику и писму националне мањине 15 ученика, а у случају да је заинтересовано мање ученика од прописаног броја, могуће је организовати наставу уз сагласност министарства. Дакле, ако је број заинтересованих ученика мањи од 15, школа има могућност да процени да ли ће у конкретном случају тражити сагласност министарства. То ће зависити, пре свега од броја заинтересованих ученика, али и од других услова, као што су материјални, педагошки и организациони. С обзиром да се приликом уписа само шест ученика/ца изјаснило за наставу на босанском језику, Повереница за заштиту равноправности сматра да је одлука школе да не организује наставу на босанском језику оправдана.

3.14. Прописивање минималног броја ученика као услов за формирање одељења и остваривање права припадника националних мањина да похађају наставу на матерњем језику, условљен је потребом да систем образовања и васпитања својом организацијом и садржајем обезбеђује ефикасност и економичност организације система ради постизање што бољег учинка. У конкретном случају, Т. ш. у П је стручна школа са више образовних профила, тако да организовање одвојене наставе за шест или мање ученика једног образовног профила, несумњиво представља додатне организационе и материјалне трошкове за обезбеђење свих услова потребних за одвијање образовно-васпитног рада на босанском језику (посебна учионица, ангажовање додатног стручно квалификованог наставног кадра, додатна опрема и наставна средства за остваривање плана и програма образовања и васпитања на босанском језику). При томе треба имати у виду да образовно-васпитни рад само са шест ученика, не би обезбедио остваривање пуног интелектуалног и социјалног развоја деце. У таквом случају, деца би била сегрегисана и издвојена од својих вршњака, а образовање подразумева много више од формалног школовања и обухвата широк спектар животних искустава и процес учења који омогућава да деца кроз интеракцију са вршњацима, индивидуално и колективно, развијају своју личност, таленте и способности. Имајући то у виду, Повереница за заштиту равноправности је става да постоји објективно и разумно оправдање за неорганизовање наставе на босанском језику за шесторо ученика.

3.15. Право припадника националне мањина на образовање на матерњем језику омогућава ученицима припадницима одређене националне мањине да се, пре свега, изразе на матерњем језику, да упознају националну историју и културну баштину на матерњем језику, али и очување националног идентитета мањине. Домаћим и међународним прописима утврђено је да је право на образовање на матерњем језику засновано на избору представника националне мањине. Стога, потребно је припадницима националне мањине омогућити да одаберу да ли желе да искористе то своје право и школа је дужна да испита заинтересованост ученика и ученица да се организује настава на босанском језику, а потом, ако су испуњени други прописани услови, и да организује наставу на језику националне мањине.

3.16. Повереница за заштиту равноправности констатује да је, и поред постојања доброг правног оквира и законом дефинисаних високих стандарда у заштити права и слобода припадника националних мањина, потребно унапредити положај националних мањина, поготово постоји потреба за већом доследношћу у примени и поштовању постојећег правног оквира. Наиме, право припадника националне мањине на образовање, у склопу са другим мањинским правима, помаже очувању националног идентитета и спречавању асимилације припадника националне мањине. Истовремено, процес образовања и васпитања носи потенцијал јачања међусобног поштовања и разумевања различитих заједница унутар једног друштва. Право очувања колективног идентитета помоћу образовања на језику мањине, мора да буде уравнотежено са потребом интегрисања и учешћа у широј државној заједници. Циљ образовања и васпитања јесте, поред стицање квалитетних знања и способности неопходних за лично остварење и активан рад и живот у заједници, поштовање равноправности, унапређивање толеранције и уважавање различитости.

3.17. На крају, потребно је скренути пажњу да је приликом анкете о моделу наставе у образовним установама потребно затражити мишљење детета, тј. ученика и ученица школе. Наиме, у анкетном обрасцу „Образац за анкетирање родитеља о моделу наставе у образовно васпитним установама у Санџаку у школској 2013/2014″, могућност да се изјасне имају само родитељи, а деца није пружена могућност да искажу своје мишљење. Повереница за заштиту равноправности указује да је међународним и домаћим прописима утврђено право детета да искаже своје мишљење у стварима која се тичу детета. У Општем коментару бр. 12 Конвенције о правима детета, Комитет за права детета је препоручио државама уговорницама да предузму радње како би деци створиле могућности да изразе своје мишљење и да се оно пажљиво размотри у сваком образовном окружењу, укључујући и образовне програме, али и изван школе, на локалном и националном нивоу о свим аспектима образовне политике, укључујући, између осталог и школске програме, методе поучавања и структуру школа. Комитет истиче да се у одлукама о преласку на следећи ниво школовања или избору предмета мора обезбедити право деце да искажу мишљење. Зато су образовне установе, као и национални савети у свом раду у области образовања и другим областима која се тичу деце, обавезни да поштују право детета да изрази мишљење и да оно буде пажљиво размотрено.

3.18. Сагледавајући све чињенице и окoлности, Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да Т. ш. у П, неорганиозовањем наставе на босанском језику за шест ученика/ца првог разреда, није прекршила одредбе Закона о забрани дискриминације.

4. МИШЉЕЊЕ

Неорганизовањем наставе на босанском језику у школској 2013/2014 години за шест ученика/ца бошњачке националности, Т. ш. у П. није прекршила одредбе Закона о забрани дискриминације.
Против овог мишљења није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 Притужба Националног савета националне мањине против средње стручне школе због дискриминације по основу националне припадности у области образовања