дел. бр. 07-00-00400/2012-01 датум: 12. 3. 2013.

МИШЉЕЊЕ

донето у поступку поводом притужбе М. М. из И, мајке малолетног У. М, која је поднета против Основне школе „Д. Ј.“ из И. и директора школе Ј. К, поводом изјава директора школе, објављених у више медија, након догађаја везаних за исписивање одређеног броја деце из одељења које похађа У. М.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности притужбом се обратила М. М, мајка малолетног У. М, поводом изјава директора ОШ „Д. Ј.“ из И, објављених на РТ И, С. телевизији, РТ Војводина, телевизији Б92 и недељнику „С. н.“, а након догађаја који су резултирали исписивањем неколико деце из одељења које похађа У. М.

1.2. У притужби је, између осталог, наведено:

– да је директор ОШ „Д. Ј.“ из И. 29. октобра 2012. године, дао неколико изјава за РТ И, С. телевизију и РТ Војводина, телевизију Б92 и недељник „С. н.“;
– да су директорове изјаве некоректне према особама са инвалидитетом, чиме је угрозио могућност да У. М. настави започето школовање у ОШ „Д. Ј.“ из И.;
– да је овим изјавама директор школе показао непрепознавање разлике између појмова и задатака персоналног асистента, педагошког асистента и личног пратиоца, те да је за дете са сметњама у развоју користио термине: „таквог једног дечака“, „дечака са посебним потребама“, „деца са тешким оштећењима“ и сл.;
– да је директор изнео лични став, као и став колектива школе којом руководи, да је „закон крив што су деца са тешким оштећењем у редовном систему образовања“, те да родитељима треба одузети право на одлуку да ли ће њихова деца са сметњама у развоју да похађају редовну школу, већ да такву одлуку треба препустити стручњацима;
– да је директор школе изнео личне ставове којим тврди да су просветни радници хуманисти, да је за децу са сметњама у развоју најбоље да похађају специјална одељења, те да се процес социјализације спроводи њиховим укључивањем у неке од ликовних или музичких радионица ради привременог дружења са децом без сметњи у развоју;
– да је директор школе, такође, изјавио да је потребна посебна едукација наставника за рад са децом са сметњама у развоју, као и да су остали ученици и ученице из одељења У. М. ускраћени за квалитетније образовање;
– да из изјава директора Ј. К. произлази да се није потрудио да се информише о предностима инклузивног образовања, већ своје ставове базира на У. немогућностима, а не потенцијалима;
– да је циљ медијске хајке да се У. испише из ОШ „Д. Ј.“ у И;
– да је директор школе, својим ставовима, индиректно подржао родитеље који су исписали децу из школе, те да је „тешко оптужио“ У. М. за физичко, психичко и сексуално узнемиравање других ученика;
– да је подноситељка притужбе овакве телевизијске и новинске прилоге доживела као притисак који јој може изазвати додатне здравствене проблеме.

1.3. Уз притужбу је достављен списак интернет страница на којима се могу погледати изјаве директора ОШ „Д. Ј.“ у И.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације , па је у току поступка прибављено изјашњење Ј. К, директора ОШ „Д. Ј.“ у И.

1.5. У изјашњењу на притужбу, између осталог, наведено је:

– да се 2012. године у пети разред ОШ „Д. Ј.“ у И, уписао У. М, дете са сметњама у развоју, који је распоређен у одељење у којем има најмање евидентираних проблема са учењем и владањем;
– да су наставници, након уписивања ученика са сметњама у развоју, започели са прилагођавањем свог рада, и то пре него што је урађен предагошки профил ученика и ИОП;
– да су стручни сарадници, директор и одељенски старешина, првог дана наставе, упознали ученике V-4 одељења са новим учеником који има сметње у развоју. О доласку ученика са сметњама у развоју наставници ове школе упознати су током припрема за почетак школске 2012/2013 године, а родитељи ученика V-4 одељења на првом родитељском састанку почетком септембра 2012. године. Наведено је да је и подноситељка притужбе присуствовала овом родитељском састанку;
– да је 12. септембра 2012. године упућен захтев Интерресорној комисији за давање мишљења о врсти подршке ученику са сметњама у развоју,
– да се у одељењу, након неког времена, појављује проблем због непримереног понашања У. М. према другим ученицима и наставницима, што је изазвало реакције родитеља других ученика;
– да је због ових проблема одржано неколико родитељских састанака, у циљу пружања охрабрења и постизања сарадње, уз гаранцију школе да се предузимају све мере за стварање што бољих услова рада у одељењу;
– да је школа са подноситељком притужбе постигла договор да буде присутна у школи, током свих часова, до реализације мишљења интерресорне комисије;
– да су и поред понуђених решења за ове проблеме, родитељи 12 ученика одељења V-4 одлучили да децу пребаце у другу школу, што је и медијски пропраћено;
– да изјаве које је дао медијима нису биле усмерене против инклузивног образовања и против детета подноситељке притужбе, већ да је желео да укаже на потешкоће које се појављују услед недостатка законом предвиђене подршке;
– да ОШ „Д. Ј.“ у И. похађају још три ученика са сметњама у развоју, као и да је, у овим случајевима, постигнуто задовољство ученика, родитеља и запослених;
– да је проблем сина подноситељке притужбе, непредвидљиво понашање које захтева константно присуство личног пратиоца, те да је тренутно мајка присутна на часовима са дететом;
– да стоји иза изјава датих медијима – да је за спровођење инклузивног образовања потребна боља едукација свих запослених у школи, да су просветни радници хуманисти, јер обављају посао који захтева велику љубав, пожртвовање и опредељење за рад са децом без обзира на потешкоће у раду, те да просветни радници, ипак, сматрају да највећи терет инклузивног образовања сносе саме школе;
– да школа у целости поштује и прихвата мишљење Интерресорне комисије, као и да је упутила захтеве Министарству просвете и локалној самоуправи за ангажовање педагошког асистента и личног пратиоца за сина подноситељке притужбе;
– да са подноситељком притужбе и њеним сином има свакодневни контакт и сарадњу, као и да је подноситељка притужбе чланица Савета родитеља, као представница родитеља ученика са сметњама у развоју;
– да психолог школе одржава радионице са свим ученицима одељења V-4 на којима ради на зближавању и упознавању деце у непосредној и отвореној комуникацији, са задатком да се оствари сензибилизација ученика на нивоу одељења.

1.6. Уз изјашњење је достављена и следећа документација: мишљења Интерресорне комисије бр. 560-25/2012 од 12. октобра 2012. године и бр. 560-25-13/2012 од 8. новембра 2012. године, записници са састанка Тима за заштиту од насиља ОШ „Д. Ј.“ у И. од 21. септембра 2012. године и 7. новембра 2012. године, хронолошки приказ педагога школе о васпитно-образовним пословима и активностима у процесу стварања функционалних услова за боравак и учење ученика у одељењу V-4 и приказ ангажованости психолога школе у раду са учеником У. М.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. У току поступка утврђено је да је директор ОШ „Д. Ј.“ у И. Ј. К, поводом догађаја у вези са исписивањем из школе ученика одељења V-4, дао више изјава за медије о овом догађају. Наиме, више медијских кућа („РТ Војводина“, „С. ТВ“, „Б92″, „С. телевизија“ и „С. н.“), објавиле су вест да су родитељи ученика V-4 одељења ОШ „Д. Ј.“ у И. тражили од директора школе да заштити њихову децу од ученика са сметњама у развоју, који похађа ово одељење. Након тога родитељи нису пуштали децу да неколико дана похађају наставу, а на крају је 12 ученика исписано из ОШ „Д. Ј.“ у И. и уписано у другу школу. У већини медијских прилога цитирају се, односно, преносе изјаве родитеља, чланова Интерресорне комисије и директора школе, који су дали своје виђење овог догађаја.

2.2. Увидом у достављене прилоге, утврђено је да се изјаве директора школе, у начелу, односе на радње које је школа предузела поводом ових догађаја. Наиме, директор школе је у својим изјавама навео да се школа обратила интерресорној комисији и специјалној школи „А. С.“ из Н. П. за помоћ и подршку у раду са учеником са сметњама у развоју. Директор је, такође, навео да је интерресорна комисија проценила да је ученику потребан педагошки асистент, међутим, средства за ангажовање асистента нису одобрена, те није било могуће омогућити ученику овај вид подршке.

У изјави за РТВ И. директор Ј. К. изјавио је, између осталог, да је школа уложила приговор интерресорној комисији, с обзиром да није ангажован педагошки асистент и затражила да се уместо педагошког асистента, детету са сметњама у развоју обезбеди „персонални асистент, тј. лични пратилац“, који би дете „кориговао у понашању“. Директор, надаље, наводи да је мајка детета константно присутна на настави, до одобрења за ангажовање персоналног асистента, као и да је „изузетно вољна да сарађује и сарађује максимално са школом, у сваком тренутку, неко време када није била у школи, ми смо је позивали, она дође и реагује, а сада када смо увидели да неко мора бити са учеником она је нон-стоп присутна, од почетка доласка у школу до краја часова.“ Такође, директор истиче да је од доласка сина подноситељке притужбе било проблема, „неколико ексцеса у понашању, где су деца на неки начин била малтретирана и то се преноси родитељима, а онда се то још мало увећа и тај страх постоји код родитеља“, те да су родитељи од почетка школске године били упознати са доласком „једног таквог ученика у одељење“, али да су неки од родитеља ипак одлучили да децу испишу из школе. У наставку изјаве директор коментарише процес инклузије у настави и истиче да су наставници у школи спремни да раде по прилагођеном наставном плану и програму, иако нису у потпуности едуковани за рад са децом са сметњама у развоју, те да сматра, као и његов колектив, да треба препустити стручњацима да донесу одлуку да ли ће дете са сметњама у развоју ићи у редовну школу или не. Такође наводи да би „неко дете које је већег степена ометености“ требало да похађа „неку другу школу“ у којој су далеко бољи услови, али и да се повремено укључује у део наставе у редовној школи (ликовне радионице, музичке и друге секције итд.).

2.3. Увидом у мишљење Комисије за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету/ученику бр. 560-25/2012 од 12. октобра 2012. године, утврђено је да је Комисија за ученика У. М, између осталог, препоручила ангажовање логопеда и дефектолога, развој социјалних вештина код ученика, укључење у целодневни боравак, ангажовање педагошког асистента, саветодавни рад са У. родитељима и У. на успостављању правила понашања у школи и ширем социјалном окружењу, сензибилизацију других ученика, наставника, родитеља других ученика за У. специфичности и посебне потребе, упућивање У. на неговање пријатељстава са сензибилисаним вршњацима из одељењске заједнице, те укључивање у ваннаставне активности, прилагођено сексуално образовање, обавезу директора да формира тимове, итд.

2.4. Измењеним мишљењем Комисије за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене и социјалне подршке детету/ученику бр. 560-25-13/2012 од 8. новембра 2012. године, Комисија је поновила препоруке за подршку и додатну подршку ученику са сметњама у развоју У. М, уз препоруку да је неопходно да Министарство просвете, локална самоуправа и ОШ „Д. Ј.“ из И. ангажују као подршку личног пратиоца за У.

2.5. Увидом у записник са састанка Тима за заштиту деце од насиља ОШ „Д. Ј.“ из И. од 21. септембра 2012. године, утврђено је да је записником констатовано да су сви чланови тима упознати са „случајем ученика У. М. у V-4 одељењу“, да је тим предложио да педагошки асистент присуствује часовима као подршка ученику са сметњама у развоју, осталим ученицима и наставнику, да ученик са сметњама у развоју крши школска правила понашања „која су у границама толеранције“, те је потребно пратити ситуацију у овом одељењу и у случајевима сумње или сазнања о постојању насиља обавестити Тим, омогућити мирно решење насталих проблема, односно, узнемирености родитеља осталих ученика одељења V-4 путем разговора са родитељима ученика и мајком ученика са сметњама у развоју.

2.6. Увидом у записник са састанка Тима за заштиту деце од насиља ОШ „Д. Ј.“ из И. од 7. новембра 2012. године, утврђено је да је помоћница координатора тима упознала чланове тима са концептом „Блога ненасиља“ који је покренут у оквиру школског сајта. Такође, чланови тима упознати су са проблемом исписивања ученика из школе због „узнемиравања и вршњачког насиља“, те да су предузете мере подизања безбедности у одељењу V-4, који похађа ученик са сметњама у развоју, и то тако што мајка ученика присуствује настави и одморима, уз подизање нивоа дежурстава на „степен високе будности и брзог реаговања“. Поред тога, тим је анализирао примедбе просветне саветнице и предложио да се на видном месту презентују све информације у вези са радом Тима за заштиту деце од насиља, вођење евиденције о свим случајевима насиља, креирање индивидуалног плана подршке за „децу насилнике и децу жртве“, израда плана активности на подизању нивоа безбедности ученика у току школског одмора и када напуштају школску зграду. Тим је, такође, предложио мере за унапређење социјалних вештина У. М, и то тако што је предложена: израда ИОП-а, анимација детета у оквиру различитих секција, вршњачка подршка, радионице са психологом на нивоу одељења, активности на школским одморима („игре у пару ради међусобног помагања и подршке, али и уважавања и толеранције различитости“). На крају записника, тим констатује као пример добре праксе учешће У. М. на сусрету деце песника и песника из књижевног клуба „Мирослав Антић“, поводом обележавања Дечје недеље. Наиме, том приликом наступ У. М. је пропраћен „добрим пријемом и похвалама, а он лично осетио велико задовољство и срећу и данима је причао о својим утисцима“.

2.7. Увидом у такстативни хронолошки приказ васпитно-образовних послова и активности у процесу стварања функционалних услова за боравак и учење ученика у одељењу V-4, утврђено је да су у питању активности које је сачинила педагошкиња школе, у вези са радом са ученицима V-4, и то: разговор са подноситељком притужбе пре почетка школске године у циљу прикупљена основних информације о ученику, разговор са У. учитељицом, формирање одељења V-4, информисање Наставничког већа и одељењског већа одељења V-4 о доласку ученика са сметњама у развоју, час одељенског старешине који је одржан првог дана наставе на коме су остали ученици упознати „са одређеним карактеристикама новог ученика са сметњама у развоју, потреби да се са учеником понекад ради на другачијим садржајима или на другачији начин, потреби да буду толерантни према одређеним потребама ученика, потреби да се придржавају одређених правила понашања у школи…“, учешће на родитељским састанцима у циљу упознавања родитеља са доласком новог ученика у одељење, појашњавање појма инклузије у образовању, свакодневни боравак у одељењу, свакодневни рад педагошкиње са учеником са сметњама у развоју у моментима „опадања пажње и концентрације ученика“; сарадња са подноситељком притужбе због проблема у понашању њеног детета, сарадња са интерресорном комисијом, сарадња са наставницима и сарадња са тимовима (стручни инклузивни тим, тим за развојно планирање, вршњачки тим, ученички парламент).

2.8. Психолошкиња ОШ „Д. Ј.“ из И. доставила је списак активности које је спровела у раду са учеником У. М. Наведено је да је, између осталог, 3. септембра 2012. године разговарала са ученицима одељења V-4, да је присуствовала на три родитељска састанка током септембра и октобра 2012. године, водила разговоре са подноситељком притужбе, У, ученицима, родитељима и наставницима одељења V-4, присуствовала на девет часова наставе у одељењу V-4, посетама надзорних служби, те предложила одржавање састанака Тима за заштиту деце од насиља, злостављања и занемаривања. Наводи и да је одржана радионица „Релације са неким – Моја породица“, са темом упознавања и зближавања деце, као и сензибилизације ученика на нивоу одељења, а да су ученици тражили и друге радионичарске сусрете. На крају, наводи да је предложила директору да се реализује и семинар са наставницима у циљу повећања њихових компетенција и сензибилизације за рад са ученицима са сметњама у развоју.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, изјашњење са прилозима, као и изјаве директора школе ОШ „Д. Ј.“ у И. дате медијима поводом догађаја везаног за исписивање неколико ученика из одељења V-4 ове школе.
Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је Република Србија 1990. године ратификовала Конвенцију о правима детета , која у чл. 28. предвиђа да дете, између осталог, има право на образовање и да је држава дужна да осигура обавезно и бесплатно основно образовање за све, да омогући да образовне и стручне информације и савети буду доступни свој деци и предузме мере за редовно похађање школе и смањење стопе напуштања школе. Чланом 29. став 1. Конвенције о правима детета дефинисани су циљеви образовања тако што је прописано да образовање детета треба да буде усмерено на свеобухватан развој пуног потенцијала детета, уз развијање поштовања људских права, појачан осећај идентитета и припадности и његову или њену социјализацију и интеракцију са другима и са окружењем.

3.4. Чл. 29. Конвенције о правима детета проширен је и појашњен Општим коментаром бр. 1. из 2001. године, у коме је између осталог наведено да чл. 29. ст. 1. Конвенције инсистира на потреби да образовање буде усмерено на дете, прилагођено детету и да омогућава његово или њено оснаживање. Образовање на које свако дете има право јесте оно које је осмишљено тако да развије код детета животне вештине, да ојача дететову способност да ужива читав низ људских права и да утиче на стварање културе прожете одговарајућим вредностима људских права. Комитет за права детета напомиње да наставни план мора да буде у директној вези са дететовим потребама, као и да потпуно узме у обзир дететове способности које се развијају. Наставне методе, стога, треба да се прилагоде различитим потребама различите деце. Образовање треба да тежи томе да обезбеди да свако дете савлада основне животне вештине и да ниједно дете не изађе из школе, а да није опремљено за суочавање са изазовима са којима се може очекивати да ће се суочити у животу. Комитет наглашава да је важно да деца усвоје и животне вештине као што су способност да се доносе уравнотежене одлуке; да се сукоби решавају на ненасилан начин; да се развије здрав начин живота, добри односи у друштву и одговорност, критичко размишљање, таленти и друге способности. Насупрот томе, Комитет напомиње да дискриминација, по било ком основу, било да је отворена или скривена, вређа људско достојанство детета и у стању је да подрије или чак уништи способност детета да има користи од могућности које му пружа образовање. Стога, Комитет за права детета истиче значај образовања о људским правима, и то тако што ће деца гледати како се стандарди људских права примењују у пракси, било код куће, у школи или унутар заједнице. Због тога, образовање о људским правима треба да буде свеобухватан, доживотни процес, и да почне одражавањем вредности људских права у свакодневном животу и искуствима деце.

3.5. Комитет за права детета је донео и Коментар бр. 9. који се односи на права детета са сметњама у развоју, у којем се наводи да држава треба да предузме одговарајуће мере ради спречавања сваке дискриминације, укључујући и оне на основу сметњи у развоју. Такође, наводи се и чињеница да друштвено обележавање, страхови, презаштићеност, негативни ставови, заблуде и преовлађујуће предрасуде против деце са сметњама у развоју доводе до маргинализације и отуђивања деце са сметњама у развоју. Такође се одређује да учестала пракса ограничавања деце са сметњама у развоју на активности које су посебно организоване и намењене само њима, води даљој маргинализацији и повећава осећај изолованости деце са сметњама у развоју. Стога, Комитет за права детета у овом коментару напомиње да инклузивно образовање треба да буде циљ образовања деце са сметњама у развоју, без искључивања из општег образовног система.

3.6. Конвенција о правима особа са инвалидитетом у чл. 7. прописује да ће државе предузети све неопходне мере да се деци са инвалидитетом обезбеди да равноправно са другом децом, у пуној мери уживају сва људска права и основне слободне. Чланом 24. је прописано да државе признају право особа са инвалидитетом на образовање, и да им у остваривању овог права без дискриминације и на основу једнаких могућности, државе обезбеђују инклузивни систем образовања на свих нивоима. Инклузивни систем образовања и доживотно учење је у циљу пуног развоја људског потенцијала и осећања достојанства и властите вредности, као и јачање поштовања људских права, основних слобода и различитости међу људима, у циљу развоја личности, талената и креативности особа са инвалидитетом, као и њихових умних и физичких способности до пуног степена њихових потенцијала, али и у циљу омогућавања особама са инвалидитетом да ефикасно учествују у слободном друштву. Истим чланом је прописано да у остваривању права на образовање, државе ће обезбедити да особе са инвалидитетом не буду искључене из система општег образовања на основу инвалидитета, као и да деца са инвалидитетом не буду искључена из слободног и обавезног основног или средњег образовања, као и да особе са инвалидитетом имају приступ инклузивном, квалитетном и слободном основном и средњем образовању, равноправно са другима у заједници у којој живе.

3.7. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.8. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације , који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

3.9. Законом о основама система образовања и васпитања дефинисано је једнако право и доступност образовања и васпитања за све, као и начини за укључивање деце са сметњама у развоју у образовни систем. Одредбама чл 6. прописано је да свако лице има право на образовање и васпитање, као и да лица са сметњама у развоју и инвалидитетом имају право на образовање и васпитање које уважава њихове образовне и васпитне потребе у редовном систему образовања и васпитања, у редовном систему уз појединачну, односно групну додатну подршку или у посебној групи у школи у складу са овим законом. Установа и запослени су дужни да обезбеде остваривања права ученика (чл. 103), између осталог и уважавање личности, зaштиту oд дискриминaциje, нaсиљa, злoстaвљaњa и зaнeмaривaњa, oствaривaњe свих прaвa учeникa, укључујући и прaво нa зaштиту и прaвичнo пoступaњe и у ситуацијама кaдa ученик пoврeди oбaвeзу утврђeну oвим зaкoнoм. Такође, чл. 44 ст. 1. овог закона прописана је забрана дискриминације, те је одређено да су у установи забрањене активности којима се угрожавају, омаловажавају, дискриминишу или издвајају лица, односно групе лица, по основу: расне, националне, етничке, језичке, верске или полне припадности, физичких и психичких својстава, сметњи у развоју и инвалидитета, здравственог стања, узраста, социјалног и културног порекла, имовног стања, односно политичког опредељења и подстицање или неспречавање таквих активности, као и по другим основима утврђеним законом којим се прописује забрана дискриминације.

3.10. Стратегијом развоја образовања у Србији до 2020. године уочени су проблеми у досадашњем развоју и реформи образовања, на пример са увођењем инклузивног приступа због, између осталог, слабих капацитета школа за препознавање унутрашњих препрека и прављење инклузивног школског развојног плана, великог отпора инклузији, још увек медицинског, а не педагошког приступа проблему, доминантно предавачке наставе која не оставља простор за индивидуализован приступ. Такође је констатовано да запослени у образовању генерално мало знају о инклузији и не разумеју је добро, указано је на недостатак педагошких асистената, као и на недовољну примену индивидуализованог приступа и прилагођавања наставе потребама деце. Стога, стратегија предвиђа да програм рада школе треба да подразумева коришћење разноврсних облика и метода наставе/учења усмерених на учење и ученика (добра предавачка настава, стваралачке и културне активности, самостални рад ученика, пројекатска настава, лабораторијске и теренске вежбе). У том смислу, у стратегији се наводи да овакве разноврсне методе рада омогућавају бољу индивидуализацију наставе, излазе у сусрет специфичним потребама ученика, било да је реч о талентованим и обдареним ученицима или о ученицима који имају сметње и тешкоће у раду, јер без модерних облика рада немогуће је конципирати развој земље на принципима паметног, одрживог и инклузивног развоја, и развити компетенције потребне за живот у савременом друштву.

Анализа прилога са аспекта антидискриминационих прописа

3.11. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да се притужба односи на медијске изјаве директора ОШ „Д. Ј.“ из И. Поред тога, у поступку је утврђивано да ли је поступцима и радњама школе извршена дискриминација У. М, с обзиром да су изјаве директора школе у директној вези са радњама које је школа евентуално предузела, односно, пропустила да предузме, од уписивања У. М. у одељење V-4 ОШ „Д. Ј.“ из И.

С тим у вези, неопходно је напоменути да је Повереник за заштиту равноправности државни орган у чијој је надлежности да спроводи поступак по притужбама које се односе на акте дискриминације. Сагласно томе, предмет анализе у овом случају ограничен је на утврђивање постојања дискриминације детета са сметњама у развоју, на основу Закона о забрани дискриминације и других релевантних прописа који садрже антидискриминаторне одредбе. Стога, евентуалне повреде процедура и непримењивање других прописа који су нпр. у вези са образовном и социјалном подршком ученику са сметњама у развоју, не спадају у надлежност Повереника за заштиту равноправности, па у овом поступку нису анализиране процедуре које су школа, интерресорна комисија, као и друга надлежна тела били дужни да примене (нпр. педагошки профил ученика, доношење и примена индивидуалног образовног плана), имајући у виду да су за контролу ових процедура и њихову усклађеност са важећим прописима надлежни други државни органи и институције.

3.12. Повереница за заштиту равноправности утврдила је да је директор ОШ „Д. Ј.“ из И. Ј. К, поводом догађаја у школи, дао више изјава за телевизијске и штампане медије. Изјаве се, начелно, односе на ситуацију у одељењу V-4 која је резултирала исписивањем неколико ученика овог одељења, уз изражавање жаљења због настале ситуације и немогућности школе да реализује мишљење интерресорне комисије, због недостатка финансијских средстава које треба да обезбеди надлежно министарство, као и његовом ставу о процесу инклузије у систему основног образовања.

3.13. Анализом наведених изјава, утврђено је да је директор Ј. К. указао на изразито проблематичну ситуацију до које је дошло у ОШ „Д. Ј.“ из И, да се ситуација није решила на задовољавајући начин, већ је ескалирала исписивањем ученика из школе и „обавезом“ подноситељке притужбе да присуствује свим школским часовима свога детета. Поред тога, из наведених изјава се може закључити да директор показује отпор према процесу инклузије у образовању и недовољно разумевање предности овог процеса, али и указује на неке реалне потешкоће са којима се његова школа сусрела у реализацији ИОП-а (ангажовање педагошког и персоналног асистента за малолетног У. М).

3.14. Повереница за заштиту равноправности указује да су током претходних година, различита надлежна тела и институције дала дефиницију инклузивног образовања и његовог значаја за напредовање и едукацију деце са сметњама у развоју. Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) у „Смерницама за укључивање“ дефинише инклузивно образовање као процес сагледавања и одговора на различите потребе свих ученика кроз веће учешће у учењу, културама и заједницама, као и смањење искључивања унутар и из образовања. Инклузивно образовање, стога, подразумева промене и прилагођавања у садржају, приступима, структурама и стратегијама, уз заједничку визију која обухвата сву децу унутар одговарајућег старосног распона, као и убеђење да на редовном систему лежи одговорност за образовање све деце.

3.15. Такође, током претходних деценија рађена су бројна истраживања на тему инклузивног образовања и укључивања деце са сметњама у развоју у систем редовног школовања, а резултати оваквих истраживања показали су вишеструку корист инклузивног образовања. Деца са сметњама у развоју која су похађала редовну наставу имају могућност успостављања пријатељстава и осећаја прихваћености са децом без инвалидитета, што доприноси њиховом неопходном укључивању у редовне токове живота, као и осамостаљивању и развијању осећаја самопоштовања; учење у природној вршњачкој групи; оспособљеност за укључивање у живот и рад; оснаживање родитеља деце са сметњама у развоју да им деца буду прихваћена од стране заједнице у којој живе; повећање компетенције наставника и професора; реструктуирање праксе и принципа васпитно-образовног рада тако да се може одговорити на различите потребе ученика; успостављање сарадње и тимског рада међу ученицима и наставницима; прихватање различитости као нормалне појаве; излажење у сусрет потребама свих ученика; прихватање и подржавање различитих стилова и темпа учења; осигурање квалитета образовања за све ученике кроз стратегије подршке и подучавања као и потпуна искоришћеност свих људских потенцијала у друштву .

3.16. Што се тиче навода директора да наставници нису довољно едуковани за рад са децом са сметњама у развоју, Повереница сматра да су наставници оспособљени за рад са децом и вођење наставе, да имају могућност да унапређују свој рад и уведу све предагошке иновације у инклузивном моделу, као и да релевантна истраживања показују да нема ни једног доказа да деца без развојних тешкоћа бивају занемарена у оваквом моделу рада . Поред тога, истраживања из ове области показују да подучавање у инклузивном окружењу поправља професионалне вештине наставника, јер уместо да користе „специјалне програме“ као део тзв „специјалног образовања“, раде на развоју вештина које омогућава укључивање детета са сметњама у развоју у вршњачку групу. С друге стране, наставници на тај начин, помажу и ученицима без сметњи у развоју да развију позитивније ставове према особама са инвалидитетом, а самим тим и толерантном друштву .

Такође, из списка активности које је психолошкиња ОШ „Д. Ј.“ спровела у раду са учеником У. М, утврђено је да је директору школе предложено да се реализује семинар са наставницима у „циљу повећања компетенција и сензибилитета наставника“ за рад са ученицима са сметњама у развоју. С обзиром на значај и утицај предавача за рад са децом са и без сметњи у развоју, те иновативан приступ инклузивног образовања, Повереница сматра да је овај предлог веома значајан и може побољшати компетенције и педагошке вештине наставника за рад у одељењима која похађају деца са сметњама у развоју.

С друге стране, разумљиво је незадовољство директора школе због немогућности школе да ученику са сметњама у развоју обезбеди подршку педагошког асистента и личног пратиоца, у складу са мишљењем интерресорне комисије. Повереница напомиње да је у том смислу и Заштитник грађана, као надлежни државни орган, издао већи број препорука надлежним министарствима којима је, између осталог, препоручио да на јединствен начин детаљно уреде и дефинишу мере додатне подршке које захтевају додатна финансијска средства: начин њиховог остваривања и финансирања; органе надлежне за обезбеђивање препоручених мера, њихове обавезе и одговорности и механизам контроле спровођења мера подршке деци са сметњама у развоју; те да у већој мери обезбеди едукације запослених и руководилаца у установама образовања и васпитања о образовању деце са сметњама у развоју, усмерене на повећавање осетљивости и стицање практичних знања и вештина у раду са децом са сметњама у развоју.

3.17. По питању става директора Ј. К. да није добро решење да родитељи самостално одлучују да ли ће њихова деца са сметњама у развоју похађати редовну или тзв. „специјалну школу“, Повереница указује да према Закону о основама система образовања и васпитања родитељи/старатељи доносе одлуку о врсти школе коју ће дете похађати. Овакво решење је веома значајно, с обзиром да су управо родитељи ти који су највише заинтересовани за постигнућа свог детета и представљају незаобилазне партнере у образовном процесу. С тим у вези, активна улога родитеља у образовном процесу почиње од избора школе коју ће дете похађати, а наставља се кроз различите активности и учествовање у доношењу свих одлука које се тичу детета.

3.18. Повереница за заштиту равноправности сматра да је важно осврнути се на део изјаве директора Ј. К, којим је исказан став да деца са већим степеном сметњи у развоју треба да иду у школе у којима су бољи услови, а да се повремено, путем секција, укључују у рад са децом из редовних школа. Наиме, оваквим ставом се подржава идеја која је дуги низ година егзистирала у нашем образовном систему – да децу са сметњама у развоју треба изоловати од друге деце. Повереница указује да је овакав став у модерном друштву превазиђен, с обзиром да се систем образовања у нашој земљи заснива на инклузивном моделу, а изузетно, на основу мишљења интерресорне комисије и уз сагласност родитеља, деца са сметњама у развоју могу се уписивати и у школе за образовање ученика са сметњама у развоју.

Наиме, принцип инклузивног образовања усмерен је на промену школе, а не деце која је похађају, што значи да школе морају да буду спремне да одговоре на потребе потпуно различитих ученика, и да то чине у „редовним одељењима“.

3.19. Анализом прилога достављених уз изјашњење ОШ „Д. Ј.“ из И, утврђено је да је школа предузела низ мера које су потребне за укључивање детета са сметњама у развоју у систем редовног школовања. У том смислу, Повереница за заштиту равноправности сматра да је потребно похвалити спремност запослених у школи на сарадњу, организовање разговора и родитељских састанака, креирање „Блога ненасиља“, укључивање тима за заштиту деце од насиља и учешће педагошко-психолошке службе у раду са учеником са сметњама у развоју и другим ученицима.

Међутим, из навода притужбе и изјашњења, може се констатовати да постоји нетолеранција и неразумевање између ученика, родитеља и наставника, као и проблеми у укључивању У. М. у систем редовне наставе, што је резултирало конфликтом и исписивањем неколико деце из одељења V-4.

3.20. Током поступка је констатовано да директор, својим изјавама, показује неразумевање предности инклузивног образовања, али с друге стане, не онемогућава укључивање деце са сметњама у развоју у школу. Изјавама које је дао, директор школе није вређао ни понижавао У. М. због сметњи у развоју, а није му ни ускратио право да настави школовање у ОШ „Д. Ј.“ из И. Такође, није утврђено да је школа на било који начин, поступањем или пропуштањем, ставила у неповољнији положај У. М. у односу на децу без сметњи у развоју.

3.21. На крају, Повереница за заштиту равноправности напомиње да школе и друге образовне институције имају обавезу да пруже заштиту ученицима од свих облика вршњачког насиља, али и да обезбеде разумевање различитости, толеранцију и адекватну припрему свих ученика за учење и рад у вршњачкој заједници.

4. МИШЉЕЊЕ

У поступку који је спроведен по притужби М. М, мајке У. М, није утврђено да су ОШ „Д. Ј.“ из И. и директор школе Ј. К. дискриминисали У. М. на основу његовог личног својства – сметњи у развоју.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности, на основу чл. 33. тач. 9. Закона о забрани дискриминације, препоручује директору ОШ „Д. Ј.“ из И. да:

5.1. Предузме све неопходне радње и мере којима ће обезбедити да сви запослени у ОШ „Д. Ј.“ прођу обуку/стручно усавршавање на тему забране дискриминације, са посебним акцентом на образовање деце са сметњама у развоју, како би се обезбедила већа сензибилисаност свих запослених.

5.2. Предузме све неопходне мере из своје надлежности, како би се кроз одговарајуће програме, обуке и едукације међу ученицима развијао дух толеранције, прихватања различитости и недискриминаторног понашања.

Потребно је да ОШ „Д. Ј.“ из И. обавести Повереницу за заштиту равноправности о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужба М. М. из И. против ОШ Д. Ј. из И. због дискриминације ученика са сметњама у развоју