бр. 07-00-122/2015-02  датум: 27.7.2015.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку по притужби Д. С. против Казнено-поправног завода у С. М, у којем се налази на издржавању казне затвора. У притужби је наведено да се више пута пријавио да буде радно ангажован у Казнено-поправном заводу на пословима израде коверти, али да га је стручни тим одбио. Сматра да је дискриминисан због инвалидитета и старосног доба. У изјашњењу Казнено-поправног завода у С. М. наведено је да се упошљавање осуђених лица врши према психичким и физичким способностима осуђених, стручним квалификацијама и могућностима КПЗ. Између осталог, наведено је да је Д. С. одбијен због инвалидитета и чињенице да у одељењу има лица која су способна за рад, у тешкој материјалној ситуацији и нису радно ангажована, с обзиром да је број осуђених већи у односу на број радних места које је потребно попуњавати. У поступку је утврђено да стручни тим Казнено-поправног завода није вршио оцену радних способности Д. С. у односу на конкретан посао израде коверти, већ га је одбио због чињенице да је особа са инвалидитетом лошег здравственог стања. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да је Казнено-поправни завод у С. М. прекршио одредбе Закона о забрани дискриминације, одбијајући захтев Д. С. за радним ангажовањем због инвалидитета, без претходне провере његових радних способности у односу на потребе конкретног посла. Због тога је дала препоруку Казнено-поправном заводу у С. М. да поново размотри захтев Д. С. за ангажовањем на пословима за које се пријавио, процењујући при томе његове радне способности и могућност обављања конкретног посла. С друге стране, Казнено-поправни завод у С. М. пружио је довољно доказа да Д. С. није дискриминисан због старосног доба, с обзиром да старосна структура осуђених лица која су ангажована на пословима израде коверти, одговара старосној структури осуђених лица у Казнено-поправном заводу у С. М.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности притужбом се обратио Д. С, тренутно на издражавању казне затвора у С. М, притужбом коју је поднео против Казнено-поправног завода у С. М. (у даљем тексту: КПЗ).

1.2. У притужби и допуни притужбе, између осталог, наведено је:

– да му је утврђен инвалидитет III категорије и да због тога није равноправан са осталим осуђеним лицима;

– да је на издржавање казне затвора ступио 14. априла 2014. године, када је распоређен у полуотворено одељење „З.“;

– да се у јуну 2014. године пријавио за рад на издради коверти у „Картонажи“, те да је обавештен да не може одмах да буде радно ангажован али да може да волонтира;

– да је након месец дана волонтирања предложен за радно ангажовање, али га је стручни тим за запошљавање одбио. Након тога, шефови су га још три пута предложили за радно ангажовање али га је стручни тим за запошљавање одбио сваки пут;

– да је због тога писао притужбу Управнику КП завода и Министарству правде, али је његов захтев одбијен, с образложењем да је разлог одбијања његово лоше здравствено стање и привремена накнада коју остварује по основу инвалидитета;

– да се осећа потпуно способним за рад на изради коверти, да му је то препоручио и лекар интерниста, као и да је успешно волонтирао седам месеци;

– да сматра да је одбијен зато што је „инвалид рада III категорије“ и зато што има 56 година;

– да се обраћао и Заштитнику грађана и да је обавештен да уколико жели радно ангажовање у КПЗ, изгубиће право на 50% инвалидске пензије, односно, мораће да је се одрекне. Тим поводом обратио се директору ПИО фонда у З. и добио обавештење да само у случају да стекне право осигураника радним ангажовањем у КПЗ, губи право на исплату новчане накнаде по основу инвалидитета;

– да накнада по основу инвалидитета износи 13.000,00 динара а плата у картонажи 2.000,00 дина, те да му није јасно зашто мора да се одриче накнаде коју прима, с обзиром да је и 1998. године био на издржавању затворске казне, као и 2004. године и није морао да се одриче накнаде на основу инвалидитета када је био радно ангажован.

1.3.  Уз притужбу су достављени следећи прилози: 1) решење управника КПЗ С. М. од 25. септембра 2014. године, 2) решење Управе за извршење кривичних санкција од 27. октобра 2014. године и 3) допис Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање од 24. марта 2015. године.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка прибављено изјашњење управника КПЗ С. М.

1.5. У изјашњењу на наводе из притужбе, Н. Д, заменик управника КПЗ С. М. доставио је извештаје надлежних служби КПЗ. У извештају саветнице за упошљавање осуђених лица З. М, између осталог, наведено је:

– да према упутству о радном ангажовању осуђених лица, у полуотвореном одељењу „З.“ осуђена лица могу радити у следећим одељењима: 1) фарма крава, 2) картонажа, 3) котларница, 4) електро одељење, 5) у оквиру павиљона и 6) ватрогасци;

– да је за радно место – израда коверти предвиђено 35 извршилаца, али због смањеног обима посла не попуњавају се сва радна места;

– да су попуњена 24 радна места на основу одлука од 2. октобра 2013. године и 19. марта 2015. године;

– да ја старосна структура радно ангажованих на изради коверти следећа: 1973, 1952, 1980, 1982, 1988, 1982, 1980, 1967, 1980, 1980, 1981, 1969, 1961, 1982, 1988, 1979, 1980, 1985, 1975, 1983, 1984, 1986, 1979, 1970;

– да се упошљавање осуђених врши разврставањем из пријемног одељења, кроз редовно преиспитивање програма поступања, у складу са потребама посла. Врста посла одређује се према психичким и физичким способностима, стручним квалификацијама и могућностима КПЗ;

– да је према подацима Центра за социјални рад, Д. С. остварио право на инвалидску пензију;

– да је по налазу Службе за здравствену заштиту он ограничено способан за рад, без већег физичког напора;

– да је Д.С. из пријемног одељења разврстан у ПОО „З.“ 13. маја 2014. године и да му је одређен индивидуални циљ – активно тражење посла у складу са здравственим стањем;

– да су иницијативе за радно ангажовање на изради коверти разматране на састанцима стручног тима неколико пута, па је 8. јула 2014. године одбијен због здравствених проблема, а 12. августа 2014. године је одбијен због инвалидитета и чињенице да у одељењу има лица која су способна за рад, у тешкој материјалној ситуацији и нису радно ангажована с обзиром да је број осуђених већи у односу на број радних места које је потребно попуњавати. Дана 18. октобра 2014. године одбијен је јер од претходне иницијативе није било других података који би утицали на промену предлога стручног тима;

– да је Д. С. навео да је спреман да се одрекне плате коју би стицао радним ангажовањем у хуманитарне сврхе и да му је потребно радно ангажовање ради остваривања права на годишњи одмор. Навео је да би годишњи одмор користио у Н. Б, али му је појашњено да би наведене погодности могао остваривати само у месту пребивалишта и да се напуштање сматра злоупотребом.

1.6. Уз изјашњење је достављен и допис Службе за обуку и упошљавање КПЗ С. М. у којој је наведено да Д. С. није био волонтерски ангажован, али да је добровољно обављао послове на савијању коверти током 2014. године. Даље, наведено је да је послове обављао савесно и поштено и да рад на савијању коверти не сноси никакве ризике и последице по здравље.

1.7. Уз изјашњење је достављен и табеларни приказ година старости свих осуђених лица.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Између страна у поступку није спорно да се Д. С. налази на издржавању казне затвора у КПЗ С. М, да није радно ангажован, као и да је корисник новчане накнаде у висини 50% инвалидске пензије, због утврђеног инвалидитета III категорије.

2.2. Увидом у решење управника КПЗ С. М. од 25. септембра 2014. године, утврђено је да је одбијена притужба Д. С. од 11. септембра 2014. године, у којој је навео да су му повређена осуђеничка права јер му није омогућено радно ангажовање. У образложењу решења наведено је да се три пута пријављивао за радно ангажовање и да је његов захтев одбијен због тога што је било немогуће упослити све осуђене који су се пријавили за рад на изради коверти а посебно што би упошљавање осуђеног са озбиљним здравственим проблемима носило ризик од погоршања његовог здравственог стања.

2.3. Увидом у решење Управе за извршење кривичних санкција од 27. октобра 2014. године, утврђено је да је одбијена жалба Д. С, изјављена против решења управника КПЗ С. М. од 25. септембра 2014. године и потврђено првостепено решење.

2.4. Увидом у допис Покрајинског фонда за пензијско и инвалидско осигурање утврђено је да је Д. С. обавештен да уколико радним ангажовањем у КПЗ С. М. стиче својство осигураника пензијско-инвалидског осигурања, губи право на исплату новчане накнаде у висини 50% инвалидске пензије.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, изјашњење, прилоге као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Конвенција о правима особа са инвалидитетом, обавезује државе потписнице да признају право особама са инвалидитетом на рад равноправно са другима, да предузму одговарајуће мере усмерене на забрану дискриминације на основу инвалидитета у односу на сва питања у вези са свим облицима запошљавања, укључујући услове запошљавања и примања на посао, напредовање у служби, услове рада, заштиту здравља и безбедности на раду.

3.4. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.5. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

3.6. Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, а одредбама чл. 6. прописано је да непосредна дискриминација постоји ако се лица у истој или сличној ситуацији било којим актом или радњом, стављају у неповољнији положај због њиховог инвалидитета.

3.7. Закон о извршењу кривичних санкција прописује забрану дискриминације осуђених лица на основу расе, боје коже, пола, језика, вере, политичких и других уверења, националног или социјалног порекла, имовног стања, образовања, друштвеног положаја или било ког другог личног својства. Одредбама члана 100. прописано је да се врста посла осуђених лица одређује према психичким и физичким способностима, стручним квалификацијама, израженим жељама осуђеног и према могућностима завода. Психичке и физичке способности за рад осуђеног процењује стручни тим завода. Рад осуђених лица се не урачунава у стаж осигурања. Осуђени има право на накнаду за рад, која износи најмање 20% од најниже цене рада у Републици Србији. Осуђена лица уживају заштиту на раду сходно прописима који уређују заштиту на раду и имају право на дневни, недељни и годишњи одмор, сходно прописима који уређују права из радног односа.

Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

3.8. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је у конкретном случају потребно утврдити да ли је КПЗ у С. М. различито третирао подносиоца притужбе због година старости и инвалидитета, у односу на остала осуђена лица, приликом одлучивања о његовом радном ангажовању. То значи да је потребно утврдити да ли су инвалидитет и старосно доба Д. С. били од утицаја приликом доношења одлуке о радном ангажовању у КПЗ. С обзиром да је у надлежности Повереника за заштиту равноправности да спроводи поступак по притужбама које се односе на акте дискриминације, предмет анализе у овом поступку ограничен је на оне делове притужбе који се односе на повреду прописа о забрани дискриминације. Сагласно томе, у поступку су сагледаване само оне чињенице и докази који су релевантни за испитивање повреде ових прописа.

3.9. Имајући у виду да је подносилац притужбе више пута подносио захтев да буде радно ангажован и да га је стручни тим за запошљавање одбијао, потребно је утврдити којим се разлозима руководио стручни тим КПЗ приликом одлучивања. У образложењу решења управника КПЗ од 15. септембра 2014. године наведено је да Д. С. није радно ангажован јер није било могуће упослити све осуђене који су се пријавили за израду коверти, а посебно из разлога што би радно ангажовање осуђеног са озбиљним здравственим проблемима носило ризик од погоршања његовог здравственог стања. У изјашњењу саветнице за упошљавање осуђених лица наведено је да је Д. С. одбијен због здравствених проблема 8. јула 2014. године, а 12. августа 2014. године, одбијен је због инвалидитета и чињенице да у одељењу има лица која су способна за рад, у тешкој материјалној ситуацији и нису радно ангажована. Овакво образложење управе КПЗ о разлозима због којих Д. С. није радно ангажован, формално је засновано на одредбама Закона о извршењу кривичних санкција, који прописује да се о радном ангажовању осуђених лица одлучује не само на основу жеље осуђених, већ и на основу њихових психофизичких способности и могућности завода. Међутим, у конкретном случају, потребно је анализирати разлоге одбијања захтева Д. С. да буде радно ангажован у КПЗ са аспекта антидискриминационих прописа, с обзиром да су ови прописи императивног карактера и да су обавезујући за све.

3.10. Стручни тим КПЗ одбио је захтев Д. С. за радним ангажовањем, како због могућности завода, тако и због његовог здравственог стања и инвалидитета. Међутим, у решењу управника КПЗ од 15. септембра 2014. године, као ни у изјашњењу управе КПЗ на наводе из притужбе, није наведено на који начин је извршена процена психичких и физичких способности осуђеног Д. С. за рад, у каквој је вези инвалидитет Д. С. са могућностима обављања послова за који се пријавио, нити какав ризик по здравствено стање Д. С. носи обављање послова савијања коверти. Дакле, неспорно је да је стручни тим завода овлашћен да врши процену психофизичких способности осуђених лица и да, у складу са тим, одбије захтев осуђеног лица уколико не испуњава ове услове. Међутим, у конкретном случају није јасно због чега је здравствено стање и инвалидитет Д. С. сметња за обављање конкретног посла за који се пријавио и који су ризици тог посла по његово здравствено стање. При томе, из изјашњења шефа Одсека за опште послове, утврђено је да је Д. С. већ радио на савијању коверти у другој половини 2014. године, да је посао обављао савесно и поштено и да рад на савијању коверти не носи никакве ризике и последице по здравље. Имајући то у виду, сасвим је извесно да је стручни тим КПЗ одбио захтев Д. С. због чињенице да има инвалидитет, без претходне провере његових способности за обављање послова савијања коверти.

3.11.  Закон о извршењу кривичних санкција прописује да је рад осуђених лица саставни део програма поступања. Малобројни стручни текстови из ове области указују да се рад осуђених лица у нашем праву не може сматрати радним односом. Циљ рада осуђених лица није стицање средстава за живот, већ превасходно рехабилитација. Поједини аутори озбиљно критикују овакво решење, по коме рад осуђених лица не представља радни однос и сматрају да је супротно идеји људских права а и логици кривичног права, да осуђеним лицима, којима је већ изречена казна, буде укинута и слобода уговарања, односно, да буду лишени права на закључивање уговора о раду. Међутим, и у тренутној ситуацији у Србији, рад осуђених особа није потпуно ван општих прописа којима су регулисани рад и радни односи. Повереница за заштиту равноправности указује да Закон о извршењу кривичних санкција упућује директно на прописе о заштити на раду, као и на прописе којима се уређују радни односи у вези са остваривањем права на одмор. Имајући у виду да су антидискриминациони прописи императивног карактера и да су обавезујући за све, Повереница за заштиту равноправности указује да се приликом радног ангажовања осуђених лица не сме правити разлика на основу било ког њиховог личног својства. Због тога треба подсетити, уз уважавање чињенице да је радни ангажман осуђених лица регулисан посебним законом, да Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом прописује да процена радне способности и могућности запослења обухвата медицинске, социјалне и друге критеријуме којима се утврђују могућности и способности особе са инвалидитетом за обављање конкретних послова. Поред тога, Законом о раду, на који, у одређеним областима регулисања, упућује Закон о извршењу кривичних санкција, забрањена је дискриминација у области рада и запошљавања, на основу било ког личног својства, међу којима је и инвалидитет.

3.12. Повереница за заштиту равноправности посебно указује на чињеницу да је Д. С. посао израде коверти обављао без икаквих потешкоћа, што је потврђено и у допису Службе за обуку и упошљавање КПЗ С. М. у коме је наведено да је он добровољно обављао послове на савијању коверти током 2014. године, да је ове послове обављао савесно и поштено, као и да рад на савијању коверти не носи никакве ризике и последице по здравље.

3.13. Повереница за заштиту равноправности констатује да је одбијање захтева за радним ангажовањем Д. С. због здравственог стања и инвалидитета, без претходног утврђивања од каквог су утицаја ове чињенице на могућности подносиоца притужбе да обавља конкретан посао, у супротности са антидискриминационим прописима. Истицање чињенице да је Д. С. особа са инвалидитетом и лошег здравственог стања, односно, одбијање његовог захтева без адекватне процене његове радне способности у односу на посао за који се пријавио, представља акт дискриминације.

3.14.  У односу на наводе из притужбе који се односе на дискриминацију на основу старосног доба, Повереница констатује да је уз изјашњење достављена табела са старосном структуром осуђених лица која су ангажована на пословима израде коверти. Ове послове обавља 24 извршилаца, различитог старосног доба, који су рођени од 1952. до 1988. године. Достављен је и табеларни приказ старосне структуре свих осуђених лица која се тренутно налазе на издржавању казне затвора у КПЗ С. М. Старосна структура осуђених лица у КПЗ одговара старосној структури осуђених лица која су ангажована на пословима израде коверти у одељењу Картонажа. Због тога Повереница за заштиту равноправности констатује да је управа КПЗ С. М. пружила довољно доказа да није повређено начело једнакости приликом радног ангажовања осуђених лица када је у питању њихово старосно доба, односно, да године живота Д. С. нису биле од утицаја приликом одлучивања о његовом радном ангажовању.

3.15.  Повереница за заштиту равноправности указује на тежак друштвено економски положај особа са инвалидитетом. Истраживања показују да је у Србији дискриминација особа са инвалидитетом, непосредна и посредна, широко распрострањена појава у свим областима друштвеног живота, а посебно у областима образовања, рада и запошљавања, живота у заједници, једнакости пред законом, приступу услугама и информацијама. Друштвени и правни положај особа са инвалидитетом је, пре свега, питање људских права, што подразумева обавезу органа јавне власти и других друштвених актера, да обезбеде поштовање, остваривање и заштиту права ове групе грађана, укључујући и право на равноправност. При томе, Повереница указује да је положај особа са инвалидитетом додатно отежан у специфичним условима издржавања заводских санкција, те да КПЗ има додатну одговорност да води рачуна о остваривању свих права које осуђеници имају, без дискриминације.

3.16. Оценом утврђених чињеница и анализом правних прописа, Повереница за заштиту равноправности, сагласно члану 33. став 1. Закона о забрани дискриминације, дала је мишљење су приликом одлучивања о радном ангажовању Д. С. прекршени прописи о забрани дискриминације, с обзиром да је инвалидитет подносиоца притужбе био један од разлога за одбијање захтева за радним ангажовањем, без процене његових радних способности у односу на могућности обављања конкретног посла.

4.   МИШЉЕЊЕ

4.1. Одбијањем захтева Д. С. за радним ангажовањем у КПЗ С. М, због чињенице да је особа са инвалидитетом, без адекватне процене његових радних способности и могућности за обављање конкретног посла, управа КПЗ у С. М. прекршила је одредбе Закона о забрани дискриминације.

4.2. КПЗ у С. М. није дискриминисао Д. С. на основу његовог старосног доба, имајући у виду чињеницу да старосна структура осуђених лица која су ангажована на пословима израде коверти, одговара старосној структури осуђених лица у КПЗ у С. М.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности препоручује управи Казнено-поправног завода С. М. да поново размотри захтев Д. С. да буде радно ангажован, процењујући при томе његов инвалидитет и здравствено стање искључиво са аспекта психофизичких способности које су у непосредној вези са конкретним послом за који се пријавио.

Потребно је да управа Казнено-поправног завода С. М. обавести Повереницу за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, уколико КПЗ С. М. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА

ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

Бранкица Јанковић

Притужба Д. С. протиив казнено поправног дома у С.М. на основу инвалидитета у поступку пред органима јавне власти