бр. 07-00-549/2014-02 датум: 24.3.2015.
МИШЉЕЊЕ
Мишљење је донето у поступку поводом притужбе полицијског службеника Б. К. против Д. Л, заменика командира чете, ПУ за град Б, због дискриминације на основу здравственог стања, чланства у синдикалној организацији и сексуалне оријентације. У притужби је навено да је непосредни старешина Д. Л. игнорисао његово здравствено стање приликом извршења службеног задатка обезбеђивања утакмице 2. новембра 2014. године, због чега му је указана хитна медицинска помоћ у Ургентном центру. Такође, навео је да му је старешина евидентирао неоправдан изостанак са посла током штрајка запослених, због чласнтва у синдикалној организацији, као и да га је вређао и омаловажавао због подршке коју пружа ЛГБТ популацији, те је био приморан да се изјашњава о својој сексуалној оријентацији. У изјашњењу Д. Л. је појаснио да он замењује лице које је непосредно надређено Б. К, да су наводи из притужбе неистинити и представљају део кампање коју води да би оспорио решење о премештају у другу јединицу. У полицијској хијерархији, Д. Л. нема овлашћења да одлучује о правима Б. К, да су правила о евидентирању запослених током штрајка важила за све и установљена су обавезујућом депешом Министарства унутрашњих послова. Негирао је да је икада позвао Б. К. да се изјасни о својој сексуалној оријентацији и да му је непознато да ли се Б. К. јавно залагао за поштовање права ЛГБТ популаицје. У току поступка утврђено је да Д. Л. није учествовао у одлучивању о премештају Б. К. у другу јединицу, да поступање Д. Л. током службеног задатка 2. новембра 2014. године, као и током штрајка запослених у МУП-у, није било у супротности са одредбама Закона о забрани дискриминације. У поступку није утврђено да је Б. К. био изложен узнемиравајућем и понижавајућем поступању на радном месту због неког свог стварног или претпостављеног личног својства. Због тога је Повереница за заштиту равноправности дала мишљење да Д. Л. није прекршио одредбе Закона о забрани дискриминације поступањем према Б. К. током обављања службеног задатка 2. новембра 2014. године и током штрајка запослениху МУП-у, као и да није утврђено да је Б. К. био изложен понижавајућем поступању или узнемиравању на радном месту због неког свог личног својства.
1. ТОК ПОСТУПКА
1.1. Повереници за заштиту равноправности обратио се Б. К. из Љ, притужбом против Д. Л, заменика командира чете, ПУ за град Б, МУП Републике Србије.
1.2. У притужби је, између осталог, наведено:
– да се непосредни старешина, заменик командира чете Д. Л. већ дуже време дискриминаторно односи према њему, да игнорише његово здравствено стање приликом радних ангажмана, исмева га, понижава и назива погрдним именима у присуству других полицијских службеника, што код њега изазива стање дубоке нелагодности. Сматра да је дискриминисан због чланства у синдикалној организацији, здравственог стања и због подршке коју пружа ЛГБТ популацији,
– да је током извршења радног задатка, обезбеђивања утакмице 2. новембра 2014. године, Д. Л. игнорисао његово лоше здравствено стање, као и молбе да направи кратак одмор, што је довело до тога да му је била неопходна медицинска помоћ у Ургентном центру,
– да је Д. Л, у временик рада, унео неистинит податак да је неоправдано изостао са посла током штајка запослених, те да је подругљиво коментарисао рад синдиката,
– да се дискриминаторно поступање испољава и у погледу подршке коју пружа ЛГБТ популацији, јер га непосредни старешина исмева и шири неистине о њему, представљајући га као особу хомосексуалне оријентације, те је због тога био принуђен да се изјашњава о својој сексуалној оријентацији.
– да сe увредљиво понашање Д. Л. нарочито испољавало приликом обављања службених задатака као што су обезбеђивање објекта „P.“ и пред одржавање Параде поноса. Називао га је пежоративним именима, која се упућују припадницима ЛГБТ популације и обраћао му се речима: „сутра чуваш оне твоје“ и „шта кажу они твоји, хоће ли бити скупа?“. Такође, постављао му је питања „да ли је фурунџија или тобџија“, као и „шта је то клистирање и како га изводи“, а том приликом били су присутни и други полицијски службеници: В. К, Б. В. и М. Ч.
– да је циљ оваквог понашања Д. Л. да га извргава руглу пред другим колегама и да га на индиректан начин наведе да се изјасни о својој сексуалној оријентацији. Сматра да постоји опасност да из тих разлога буде непожељан међу осталим колегама, а непосредни старешина је већ предложио да се донесе решење којим се премешта из организационе јединице МУП-а у којој ради, на ниже радно место са мањим примањима.
1.3. Уз притужбу је достављена медицинска документација Б. К, допис који је упутио команданту полицијске бригаде 4. новембра 2014. године, службена белешка коју је Б. К. сачинио у просторијама полицијске бригаде 4. новембра 2014. године, решење Независног полицијског синдиката од 11. октобра 2011. године и одлука Независног синдиката полиције од 25. септембра 2014. године.
1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка прибављено изјашњење Д. Л.
1.5. У изјашњењу, између осталог, наведено је:
– да су наводи из притужбе у целости неистинити и представљају део кампање Б. К. са циљем да оспори решење којим треба да буде трајно премештен из Полицијске бригаде у ПС С. Г,
– да на први поглед изгледа као да постоји проблем и да је Б. К. изложен непрофесионалном третману, који траје дуже време, међутим, не постоји ниједан доказ да се Б. К. било када, пре подношења ове притужбе, жалио на поступање према њему. Притужба је уследила након доношења решења о премештају, које доноси начелник Полицијске управе, на предлог команданта Полицијске бригаде и на предлог и уз сагласност начелника Управе полиције,
– да је непосредни старешина Б. К. заправо Д. С, који је на боловању, а Д. Л. га мења. Ову чињеницу је Б. К. вешто искористио, приказујући да само Д. Л. одлучује о правима из радног односа. Међутим, чињеница је да је већи део медицинске документације и извештаја разних специјалиста у вези са здравственим стањем Б. К, приложено пре него што је командир чете отишао на боловање. Оба пута, када се Б. К. обраћао тим поводом, командант … Батаљона Полицијске бригаде није био сагласан да Б. К. пређе на жељено радно место,
– да је непосредно пре радног задатка обезбеђивања утакмице 2. новембра 2014. године, на који подносилац притужбе указује, упитао све службенике да ли су способни за обављање задатка, а Б. К. је рекао да ће се то видети на терену. Када га је вођа патроле С. С. обавестио да Б. К. има болове у леђима, одмах је послао службено возило, са возачем М. Л. да га превезе у Ургентни центар на преглед. Након прегледа је ступио у контакт са К, који га је обавестио да је способан да се креће сам. Затим је обавестио возача да сачека да се заврши преглед, да одвезе Б. К. до аутобуског стајалишта и да се затим врати на обављање радног задатка. О том догађају је обавештен и консултован руководилац обезбеђења, мајор полиције М. С.
– да је Б. К. 22. јула 2010. године, обавио периодични лекарски преглед и да је том приликом утврђено да је способан за рад на пословима полицијског службеника, у статусу – униформисано овлашћено службено лице.
– да су тврдње о дискриминацији Б. К. због његове подршке ЛГБТ популацији неистините и срачунате на рушење угледа Д. Л, како би се оспорило решење о премештају,
– да је неистина да је упитао Б. К, пред одржавање Параде поноса: „Шта кажу ови твоји, да ли ће бити скупа?“,
– да је К. спреман да злоупотреби положај једне мањинске и осетљиве групе у друштву, ЛГБТ популације, како би остварио своје личне интересе,
– да су предложени сведоци пристрасни, јер је сведок В. К. једном приликом принудно довођен пред суд, зато што се није одазвао на позив за саслушање у својству осумњиченог и више пута је дисциплински кажњаван, док су сведоци Б. В. и М. Ч. изреволтирани зато што су и они добили решење о трајном премештају из полицијске бригаде, по истој процедури као и подносилац притужбе,
– да су неосноване оптужбе за дискриминацију на основу чланства у синдикату и да су неистине тврдње да му је за време штрајка полиције, у временику рада уписивао да је неоправдано одсутан. На нивоу целог министарства, а на основу депеше МУП-а 06/1 бр 187/14 од 2. октобра 2014. године, прописано је како се воде временици за све запослене који су у штрајку, па је за Б. К. уписано исто што и за све остале,
– да није чуо нити је упознат са тим да ли се Б. К. изјашњавао о својој сексуалној оријентацији,
– да у протеклих шест месеци, за који период је тражено изјашњење, Б. К. ниједном није упућен да обезбеђује ноћни клуб „P.“, што се може утврдити увидом у радне евиденције. Б. К, као и сви други полицијски службеници, био је упућиван да обезбеђује овај клуб, како би сви запослени равномерно били оптерећени у раду, а том приликом му се никада није непрофесионално обраћао,
– да му није познато и није чуо да се подносилац притужбе икада залагао за поштовање права ЛГБТ особа,
– да његова сексуална оријентација никада није била предмет разговора,
– да он није предложио премештај Б. К, већ командант Полицијске бригаде, на основу кога начелник Управе полиције доставља предлог начелнику Полицијске управе за град Б., који доноси решење о премештају.
1.6. Повереница за заштиту равноправности, сагласно одредбама чл. 37. ст. 1. Закона о забрани дискриминације, затражила је изјашњење о релевантним чињеницама о којима имају сазнања од сведока Б. В, М. Ч. и В. К.
1.7. У исказу Б. В, који није потписан, наведено је:
– да је Б. К. дискриминисан због тога што се Д. Л. према њему није опходио као према осталим колегама који су се изјаснили да имају здравствених проблема и није хтео да га ослободи рада који изискује физички напор,
– да је упознат са чињеницом да Б. К. пружа подршку ЛГБТ популацији и да је то један од повода за дискриминаторно поступање према њему, као и његово синдикално ангажовање.
1.8. У исказу М. Ч, наведено је:
– да се не сећа да је присуствовао догађајима у којима Д. Л. одбија захтев Б. К. за упућивање на лекарски преглед или га назива погрдним именима због чланства у синдикату и изражавања подршке ЛГБТ популацији.
– да нема сазнања да је са старешином разговарао о својој сексуалној оријентацији нити да га је било ко позвао да се о томе изјасни.
– да Б. К. јесте изражавао подршку ЛГБТ популацији, али да је то изречено кроз шалу. Ту изјаву није коментарисао са старешином и не зна каква је његова реакција на ту изјаву, а не сећа се да је старешина био присутан том приликом.
1.9. У исказу В. К, наведено је:
– да је био присутан када је Л. Д. питао Б. К. „шта је то клистирање и како се ради“. Такође, присуствовао је када су Д. Л. и Б. К. разговарали о геј популацији и када је Б. К. изражавао подршку геј популацији. Д. Л. је неколико пута питао Б. К. да ли је тобџија или фурунџија,
– да је, по његовом мишљењу, све то изречено у шали и да не представља ништа озбиљно,
– да је био присутан када је пред Параду поноса, Д. Л. питао Б. К. да ли ће ови његови шетати,
– да наведеним изјавама није придавао значаја, с обзиром да је све изречено у шали,
– да се сећа да је Б. К. причао да ће основати своје удружење у оквиру МУП-а.
2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ
2.1. У току поступка утврђено је да је Б. К. у радном односу у МУП-у Србије, Полицијска управа за град Б, Полицијска бригада…. Батаљон…. Чета… и да је тренутно његов непосредни старешина Д. Л, заменик командира чете. Утврђено је да се приликом обављања службеног задатка обезбеђивања фудбалске утакмице 2. новембра 2014. године, Б. К. жалио на болове у леђима, због чега га је, по одобрењу Д. Л, колега одвезао у ургентни центар. Такође, неспорно је да је донето решење о премештају Б. К. из Полицијске бригаде у Полицијску станицу С. Г.
2.2. Увидом у медицинску документацију Б. К, утврђено је да има лумбоишијалгију, која му је дијагностикована на прегледу 30. јуна 2014. године, у Институту за ортопедско-хируршке болести „Б“. Дана 2. новембра 2014. године, Б. К. примљен је у Ургентни центар због хроничног бола у леђима. Преписана му је терапија, а 27. новембра 2014. године прегледан је у неуролошкој амбуланти Ургентног центра, због болова у доњем делу кичме, где му је, такође, преписана терапија.
2.3. Увидом у допис од 4. новембра 2011. године, утврђено је да се Б. К. обратио команданту Полицијске бригаде, са захтевом да му одобри прелазак у … чету … Батаљона за обезбеђење одређених објеката и личности Полицијске бригаде, због тога што при дужем стајању и коришћењу заштитне опреме осећа здравствене проблеме.
2.4. Увидом у службену белешку коју је сачинио Б. К. 4. новембра 2014. године, утврђено је да Б. К. описао догађај од 2. новембра 2014. године, када је обављао службени задатак обезбеђивања утакмице. Навео је да су га заболела леђа од дужег стајања, због чега се обратио команданту одељења С. С, који је о томе обавестио заменика командира чете Л. Д. Упитао га је најпре који су му симптоми, а затим наложио да га одвезу у ургентни центар. У ургентном центру је примио инјекције а лекар му је рекао да се сутрадан јави свом изабраном лекару.
2.5. Увидом у решење Независног полицијског синдиката од 11. октобра 2014. године, утврђено је да Б. К. постављен на место координатора независног полицијског синдиката Србије – Бригада полиције Б.
2.6. Из одлуке Независног полицијског синдиката од 25. септембра 2014. године, утврђено је да је Б. К. члан штрајкачког одбора, који је формиран у складу са Одлуком о ступању у штрајк бр. 477-09/14 од 16. септембра 2014. године.
3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА
3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе и изјашњења са свим достављеним прилозима, као и релевантне правне прописе из области заштите од дискриминације.
Правни оквир
3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.
3.3. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, у чл. 14. забрањује дискриминацију и прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.
3.4. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
3.5. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.
Одредбом члана 12. Закона о забрани дискриминације забрањено је узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење, док је одредбама чл. 21. прописано да је сексуална оријентација приватна ствар и нико не може бити позван да се јавно изјасни о својој сексуалној оријентацији. Одредбом члана 25. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација због политичких убеђења лица, односно припадности или неприпадности политичкој странци или синдикалној организацији, а одредбом члана 27. забрањена је дискриминација лица с обзиром на њихово здравствено стање.
Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа
3.6. Имајући у виду наводе из притужбе, исказа сведока и изјашњења, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, задатак Повереника био је да утврди да ли је Д. Л, заменик командира чете, дискриминисао Б. К. на основу његових стварних или претпостављених личних својстава – здравственог стања, чланства у синдикалној организацији и сексуалне оријентације.
Да би се одговорило на питање да ли је у конкретном случају поступање Д. Л. било дискриминаторно, од кључне важности је правилна примена правила о прерасподели терета доказивања из чл. 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, у конкретном случају, подносилац притужбе треба да учини вероватним да је његов непосредно претпстављени извршио акт дискриминације, а уколико то учини, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно, начела једнаких права и обавеза, лежи на његовом непосредно претпостављеном.
3.7. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да подносилац притужбе није учинио вероватним акт дискриминације на основу здравственог стања и чланства у синдикалној организацији, у смислу чл. 45. ст. 2. Закона о забрани дискриминације. Наиме, подносилац притужбе је доставио медицинску документацију из које се може закључити да има одређених здравствених проблема, али није учинио вероватним да је понашање Д. Л. на било који начин засновано на његовом здравственом стању. У односу на наводе из притужбе да након прегледа у Ургентном центру 2. новембра 2014. године, старешина није наложио да К. одвезу кући службеним возилом, Повереница указује да не постоји обавеза старешине да обезбеди превоз до куће запосленом, посебно уколико за то не постоје медицински оправдани разлози. При томе, из навода из изјашњења утврђено је да је Д. Л. обезбедио превоз службеним возилом до Ургентног центра, да је након обављеног прегледа најпре проверио да ли је Б. К. способан да се креће, као и да је обезбедио да га службено возило одвезе до аутобуса. Све наведено указује на професионалан однос Д. Л. према полицијском службенику који је због здравствених проблема прекинуо рад на обављању радног задатка. С друге стране, Повереница констатује да се из медицинске документације може закључити да је Б. К, према мишљењу лекара са периодичног лекарског прегледа, здравствено способан за обављање радних задатака из описа свог радног места.
3.8. Б. К. је приложио доказе да је члан синдикалне организације, и то решење од 11. октобра 2014. године, којим је постављен на место координатора Независног полицијског синдиката Србије за Бригаду полиције Б. и одлуку од 25. септембра 2014. године о ступању у штрајк, којом је именован за члана штрајкачког одбора. Међутим, није учинио вероватним постојање узрочно-последичне везе између његовог чланства у синдикалној организацији и поступања Д. Л. Наиме, из писаних доказа и изјашњења Д. Л, утврђено је да је Б. К. постављен за координатора синдиката пре него што је Д. Л. ступио на место заменика командира чете. Такође, из одлуке о ступању у штрајк, утврђено је да је председник штрајкачког одбора био С. Г, а Б. К. је био члан штрајкачког одбора, поред још два именована члана. Међутим, у притужби нико од чланова штрајкачког одбора није наведен као сведок евентуалног дискриминаторног поступања према Б. К, нити је председник синдикалне организације предложен да се о овим околностима изјасни. С друге стране, у изјашњењу Д. Л. наведено је да је тачно да је у временику рада уписано да је Б. К. био неоправдано одсутан у периоду од 26. септембра до 5. децембра 2014. године, али је то била одлука Министарства унутрашњих послова, на основу депеше бр. 187/14 од 2. октобра 2014. године, која је важила за све запослене који су били у штрајку, без обзира на припадност синдикалној организацији. Додатно, предложени сведоци М. Ч. и В. К, у својим писаним исказима, не помињу чланство подносиоца притужбе у синдикалној организацији. Једино се у изјашњењу сведока Б. В. износи једна уопштена и паушална тврдња да је Б. К. дискриминисан због подршке коју пружа ЛГБТ популацији и синдикалног ангажовања. Међутим, овакви наводи нису конкретизовани нити појашњени и не може се утврдити које радње Д. Л. представљају акт дискриминације на основу чланства Б. К. у синдикалној организацији. Додатно, Повереница за заштиту равноправности имала је у виду да исказ Б. В. није потписан, те се не може прихватити као валидан доказ у поступку.
3.9. Даље је било потребно анализирати да ли је у конкретном случају извршен акт дискриминације на основу претпостављене сексуалне оријентације Б. К. Наиме, у притужби је наведено да је Д. Л. исмевао и ширио неистине о Б. К., као о особи хомосексуалне оријентације, због чега је био приморан да се изјашњава о својој сексуалној оријентацији. Навео је да се такво понашање Д. Л. нарочито испољавало приликом слања на радни задатак обезбеђивања ноћног клуба P, као и пред одржавање Параде поноса, да га је тада називао погрдним именима, карактеристичним за припаднике ЛГБТ популације. Подносилац притужбе сматра да га је Д. Л, на тај начин, сврстао у групу непожељних, због чега је и донето решење о премештају у другу јединицу. Повереница за заштиту равноправности указује да резултати истраживања спроведених 2012. и 2013. године, показују постојање велике социјалне дистанце према припадницима ЛГБТ популације. Према резултатима истраживања, чак 33% испитаних не жели да међу колегама има особу другачије сексуалне оријентације, док 41% испитаних не жели да им таква особа буде шеф. Имајући у виду наводе подносиоца притужбе, чињеницу да је донето решење о његовом премештају, исказ сведока В. К, као и положај сексуалних мањина у Србији и доминантно традиционалан и патријархалан модел понашања који посебно карактерише војску и полицију, Повереница констатује да је Б. К. учинио вероватним акт дискриминације.
С обзиром да је Б. К. учинио вероватним акт дискриминације, терет доказивања да у овом случају није повређено начело једнакости сноси Д Л. Сагласно томе, мора се оценити да ли чињенице које је Д. Л. понудио у прилог тврђењу да није извршена дискриминација, пружају довољно основа за закључак да постоје други разлози за премештај Б. К. у другу јединицу, као и да није није вређао његово достојанство због претпоставки о његовој сексуалној оријентацији које би створиле понижавајуће и увредљиво окружење, због којих је Б. К. био приморан да се јавно изјасни о својој сексуалној оријентацији.
3.10. Д. Л. је у изјашњењу негирао све наводе из притужбе и навео да Б. К, подношењем притужбе, заправо покушава да оспори решење о премештају из Полицијске бригаде у ПС С. Г. Навео је да је он заменик његовог непосредног старешине Д. С, који се налази на боловању. Б. К. је 31. јула 2014. године и 4. децембра 2014. године поднео писани захтев за премештај на лакше радно место у оквиру полицијске бригаде, али командант …. Батаљона Полицијске бригаде није био сагласан са премештајем, о чему постоје писани докази. Нагласио је да је Полицијска бригада јединица полувојног типа, те да он, у командном ланцу, обавља техничку, најнижу функцију тј. мења командира чете и самим тим нема овлашћења да одлучује о радним правима Б. К. Из решења о премештају Б. К. може се закључити да је ово решење донео начелник Полицијске управе за град Б, на предлог Команданта полицијске бригаде, уз сагласност начелника Управе полиције.
3.11. Д. Л. је у изјашњењу навео да Б. К. није познавао пре него што је ступио на место заменика његовог надређеног, да није упознат да ли се Б. К. изјашњавао о својој сексуалној оријентацији, као и да није му познато да ли се залагао за поштовање права ЛГБТ популације. Повереница је анализирала исказе сведока В. К. и М. Ч, будући да исказ Б. В. није потписан и не може служити као доказ у поступку. Сведок В. К, наводи да је био присутан када је Д. Л. питао Б. К. шта је то клистирање и када га је питао да ли је топџија или фурунџија. Такође, навео је и да га је Д. Л. питао да ли ће ови његови шетати, али је навео и да није придавао значај овим изјавама, будући да је све то изречено у шали. Сведок М. Ч. навео је да нема сазнања о томе да је Д. Л. називао погрдним именима Б. К, као ни да ли је разговарао са њим о својој сексуалној оријентацији. Навео је да Б. К. јесте изражавао подршку ЛГБТ популацији, али је то изречено кроз шалу. Повереница за заштиту равноправности констатује да ниједан сведок није потврдио да се Б. К. изјашњавао о својој сексуалној оријентацији, као ни да га је Д. Л. или било ко други позвао да се о томе изјасни.
3.12. Повереница за заштиту равноправности констатује да је у конкретном случају потребно утврдити да ли је Д. Л. повредио достојанство Б. К. на основу неког његовог стварног или претпостављеног личног својства, а нарочито да ли је тиме створено увредљиво и понижавајуће окружење. Повереница је имала у виду да је Д. Л. негирао у свом изјашњењу да је имао сазнања о залагању подносиоца притужбе за ЛГБТ права, да његова сексуална оријентација никада није била предмет разговора, као и да сматра да су сведоци које је Б. К. предложио пристрасни. С друге стране, Повереница констатује да се из исказа сведока В. К. може консттовати да је постојала извесна комуникација између Д. Л. и Б. К. о положају ЛГБТ популације, а сведок је користио одређене изразе који се односе или се најчешће повезују за понашање сексуалних мањина. Такође, оба сведока су навела да нису придавала значај овој комуникацији, с обзиром да је све било изговорено у шаљивом контексту. Повереница за заштиту равноправности, без упуштања у утврђивање евентуалне пристрасности сведока, констатује да на овај начин, уколико је Д. Л. и изговорио наведене реченице, тиме није створио атмосферу у којој би постојао страх од узнемиравања или понижавајућег поступања према Б. К. На крају, из исказа сведока, а у контексту изјашњења Д. Л, не може се са сигурношћу утврдити да је Д. Л. претпостављао да је Б. К. припадник ЛГБТ популације, односно, чињеница да је знао да Б. К. подржава ЛГБТ права, не представља сама по себи основ дискриминације.
3.13. На основу свега наведеног, Повереница за заштиту равноправности констатује да је у конкретном случају Д. Л. понудио довољно чињеница и доказа на основу којих се може закључити да није имао утицаја на доношење решења о премештају Б. К. из Полицијске бригаде у ПС С. Г, као и да није дискриминатоно поступио према њему током извршавања службеног задатка 2. новембра 2014. године, односно, да понашање Д. Л. није засновано на личним својствима Б. К. – здравственом стању и чланству у синдикалној организацији. Повереница констатује и да није утврђено да је Л. Д. позвао Б. К. на директан или индиректан начин да се изјасни о својој сексуалној оријентацији нити да је стварао увредљиво и понижавајуће окружење због било ког стварног или претпостављеног личног својства Б. К.
4. МИШЉЕЊЕ
4.1. Поступањем Д. Л. према Б. К. током извршења службеног задатка обезбеђења утакмице 2. новембра 2014. године и током штрајка запослених у Министарству унутрашњих послова, нису прекршене одредбе Закона о забрани дискриминације.
4.2. Није утврђено да је Б. К. био изложен узнемиравању и понижавајућем поступању на радном месту због било ког свог стварног или претпостављеног личног својства.
Против овог мишљења није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.
ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
др Невена Петрушић
Притужба Б.К. против заменика командира ПУ због вишеструке дискриминације у области рада 
