бр. 021-01-809/2022-02  датум: 7.10.2022.

Поступајући у оквиру законом прописаних надлежности[1] да  прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује Министарству омладине и спорта

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

Повереник за заштиту равноправности препоручује Министарству омладине и спорта да:

– предузме све неопходне мере и радње из своје надлежности, како би слепи и слабовиди шахисти – освајачи медаља на Шаховској олимпијади за слепе и слабовиде шахисте били равноправно третирани са осталим шахистима – освајачима медаља на Шаховској олимпијади, у поступку за остваривање права на национално спортско признање и/или новчану награду.

Министарство омладине и спорта ће у року од 30 дана од дана пријема ове препоруке обавестити Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама и радњама из своје надлежности ради поступања по препоруци.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.

Образложење

Повереник за заштиту равноправности је примио допис у којем је указано да је репрезентација слепих и слабовидих шахиста у октобру 2021. године освојила бронзану медаљу на Шаховској олимпијади за слепе и слабовиде шахисте, да је у прописаном року поднет захтев за спортско признање и новчану награду, али да Министарство омладине и спорта (у даљем тексту: Министарство) још увек није одлучивало по овом захтеву, односно да подносиоци захтева нису добили никакав одговор о поступању по поднетим захтевима. У допису је указано да се у конкретном случају ради о истој ствари тј. о истом чињеничном стању, на основу којег је Европски суд за људска права донео пресуду 25.1.2022. године[2], у којој је утврђено дискриминаторно поступање Републике Србије према подносиоцима представки – слепим и слабовидим шахистима, а којима је претходно ускраћено право на исплату спортске награде и на друга спортска признања. Наведено је да је Европски суд за људска права у поменутој пресуди наложио туженој држави –  Републици Србији да подносиоцима представки исплати по 4.500 евра, као и све настале и будуће финансијске бенефиције и/или награде на које би имали право да су медаље освојили на Шаховској олимпијади за шахисте који виде. С тим у вези, од Повереника је затражено да упути препоруку Министарству, да у најкраћем року одлучи о захтевима слепих и слабовидих шахиста из 2021. године, третирајући на исти начин освајаче олимпијских медаља – слепе и слабовиде шахисте као и подносиоце представки Европском суду за људска права, на основу којих је донета поменута пресуда, будући да се ради о истом чињеничном стању, које је било предмет одлучивања овог суда.

Повереник за заштиту равноправности се овим поводом обратио Министарству омладине и спорта, како би добио неопходна појашњења у вези са наводима из дописа. Министарство је упутило Поверенику одговор бр. 07-00-00067/2022-02/1 од 5.9.2022. године, у којем је између осталог наведено да је Министарству 25.11.2021. године поднет захтев лица које се обратило Поверенику за доделу новчане награде за освајање бронзане медаље на Шаховској олимпијади за слепе и слабовиде шахисте, која је одржана у октобру 2021. године. Даље је наведено да Министарство није одлучивало по овом захтеву из разлога што одредбама Закона о спорту и одредбама других релевантних подзаконских аката није предвиђена ова врста награде за такмичаре који су освојили медаљу на Шаховској олимпијади за слепе и слабовиде шахисте. Министарство је такође навело да су поводом исте ствари, други слепи шахисти – освајачи медаља на Шаховској олимпијади за слепе и слабовиде поднели представку Европском суду за људска права 2020. године, због повреде начела забране дискриминације, односно повреде члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и да је Министарство „посредно преко медија“ сазнало да је Европски суд за људска права донео неправноснажну одлуку у поступку Неговановић против Србије. Истакнуто је да је управо због неправноснажности ове одлуке Европског суда за људска права, а из разлога економичности и целисходности, Министарство застало са поступком решавања по захтевима слепих и слабовидих шахиста – освајача медаља за остваривање права на награду до правноснажности одлуке Европског суда за људска права. Министарство је навело и да је пресуда Европског суда за људска права у предмету Неговановић против Србије, којом је утврђена дискриминација слепих и слабовидих шахиста освајача медаља на Шаховској олимпијади за слепе и слабовиде, постала правноснажна 20.6.2022. године, те да су на основу тога отпочете консултације између Министарства и Државног правобранилаштва о томе како на најбољи начин спровести извршење поменуте пресуде. На крају, Министарство је напоменуло да ће, у сарадњи са државним органима са којима је повезано решавање проблема на који је подносилац притужбе указао, предузети одговарајуће мере из своје надлежности ради даљег поступања по поднетим захтевима. Међутим, до дана доношења ове препоруке Поверенику нису достављене информације да је по захтевима одлучено, што је потврдило у свом обраћању и лице које се обратило Поверенику.

Имајући у виду наведено, Повереник указује да Устав Републике Србије^[3] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Република Србија је ратификовала Конвенцију о правима особа са инвалидитетом^[4], чији је циљ да унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства^[5]. Одредбама члана 5. Конвеције прописано је да су сви појединци једнаки пред законом и по закону, да имају право да без икакве дискриминације уживају једнаку заштиту и једнаке погодности у складу са законом, да ће државе стране уговорнице забранити сваку дискриминацију по основу инвалидности и гарантовати особама са инвалидитетом једнаку и ефикасну правну заштиту од дискриминације по било ком основу, да ће предузети све одговарајуће кораке за обезбеђење разумног прилагођавања, како би унапредиле једнакост и отклониле дискриминацију, као и да се неће сматрати дискриминацијом у смислу одредаба ове Конвенције посебне мере које су неопходне за убрзавање или достизање де факто једнакости особа са инвалидитетом.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.^[6] Одредбама члана 26. став 1. прописано је да дискриминација особа са инвалидитетом постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

Чланом 4. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом^[7], прописано је да су органи јавне власти дужни да особама са инвалидитетом обезбеде уживање права и слобода без дискриминације. Чланом 11. став 1. овог закона прописано је да орган јавне власти не сме својом радњом или пропуштањем вршити дискриминацију особа са инвалидитетом, док је ставом 2. истог члана између осталог прописано да дискриминација особа са инвалидитетом од стране органа јавне власти обухвата ускраћивање права особи са инвалидитетом, ако се ово право у истим околностима признаје особама без инвалидитета.

Чланом 4. став 3. Закона о спорту^[8] прописано је да  је забрањена свака непосредна и посредна дискриминација, укључујући и говор мржње, по било ком основу, спортиста, спортских стручњака, спортских организација и других лица учесника у систему спорта, на отворен или прикривен начин, а која се заснива на неком стварном или претпостављеном личном својству, док је ставом 10. прописано да се на забрану дискриминације из ст. 3. и 6. овог члана примењују одредбе закона којим је уређена забрана дискриминације, ако овим законом није друкчије утврђено. Одредбама члана 112. овог закона одређен је општи интерес у области спорта, у којем је између осталог наведено да општи интерес у области спорта јесте и унапређење спортске рекреације, промоција и подстицање бављења спортом свих грађана Републике Србије, а нарочито деце, жена, младих и особа са инвалидитетом.

Одредбама члана 123. Закона о спорту прописано је да се спортистима, држављанима Републике Србије, који као репрезентативци Републике Србије освоје медаљу на Олимпијским играма, Параолимпијским играма, Шаховској олимпијади, светским и европским првенствима у олимпијским и параолимпијским спортским дисциплинама, или су били, односно буду носиоци светског рекорда у олимпијским и параолимпијским спортским дисциплинама, или постану финалисти ДЕЈВИС купа или ФЕД купа Међународне тениске федерације, додељује национално спортско признање у виду доживотног месечног новчаног примања након навршених 40 година живота (став 1.), као и да се спортистима и тренерима држављанима Републике Србије, који као чланови репрезентације Републике Србије на Олимпијским играма, Параолимпијским играма, Шаховској олимпијади и светским и европским првенствима у олимпијској или параолимпијској спортској дисциплини освоје једну од медаља или постану финалисти ДЕЈВИС купа или ФЕД купа Међународне тениске федерације, додељује новчана награда (став 2.). Чланом 124. став 2. и 3. овог закона прописано је да Влада уређује ближе услове, начин исплате и висину националних спортских признања и новчаних награда, као и да одлучује решењем о додели националног спортског признања и новчане награде, на предлог Министарства, а по поднетом захтеву лица које испуњава услове из члана 123. овог закона.

Уредбом о националним спортским признањима и новчаним наградама прописано је да се овом уредбом утврђују ближи услови, начин исплате и висина националних спортских признања и новчаних награда за посебан допринос развоју и афирмацији спорта.^[9] Чланом 2. став 1. тачка 1. Уредбе прописано је да спортиста јесте држављанин Републике Србије који је као члан сениорске прве А селекције националне спортске репрезентације Републике Србије наступао најмање једанпут на утакмицама, односно појединачним такмичењима одржаним у оквиру међународног спортског такмичења на којем је остварен релевантан спортски резултат у смислу ове уредбе, док је тачком 4. истог става прописано да релевантан спортски резултат представља златна, сребрна или бронзана медаља освојена на Олимпијским играма, Параолимпијским играма, Шаховској олимпијади, светским и европским првенствима у олимпијским и параолимпијским спортским дисциплинама и светски рекорд у олимпијским и параолимпијским спортским дисциплинама, као и учешће у финалу ДЕЈВИС купа или ФЕД купа Међународне тениске федерације. Чланом 3. Уредбе, прописано је да се национално спортско признање додељује спортистима, држављанима Републике Србије, који као чланови националне спортске репрезентације Републике Србије освоје медаљу на Олимпијским играма, Параолимпијским играма, Шаховској олимпијади, светским и европским првенствима у олимпијским и параолимпијским спортским дисциплинама, или су били, односно буду носиоци светског рекорда у олимпијским и параолимпијским спортским дисциплинама, или постану финалисти ДЕЈВИС купа или ФЕД купа Међународне тениске федерације.

У вези са одредбама члана 123. Закона о спорту, као и одредбама Уредбе о националним спортским признањима и новчаним наградама, којима је прописан круг лица који могу остварити право на национално спортско признање и/или новчану награду, као и начин остваривања овог права, неопходно је указати на Пресуду Европског суда за људска права бр. 29907/16 од 25.1.2022. године, донету на основу представки поднетих поводом одбијања Републике Србије – Минситарства омладине и спорта да слепим и слабовидим шахистима – освајачима медаља на Шаховској олимпијади за слепе и слабовиде шахисте призна право на национално спортско признање и/или новчану награду. У том смислу, неопходно је и напоменути да је Европски суд за људска права поступао у битно сличној правној и чињеничној ствари, будући да су предмет разматрања у овом поступку биле одредбе члана 123. Закона о спорту као и одредбе Уредбе о националним спортским признањима и новчаним наградама, као и поступање државе према подносиоцима представки на основу наведених одредаба. Другим речима, предмет разматрања Европског суда за људска права у конкретном случају било је утврђивање да ли је Република Србија дискриминаторски поступила према подносиоцима представки – слепим и слабовидим шахистима – освајачима медаља на Шаховској олимпијади за слепе и слабовиде шахисте, будући да напред наведним законским и подзаконским прописима није омогућила равноправан третман освајача медаља на Шаховској олимпијади и освајача медаља на Шаховској олимпијади за слепе, односно да није прописала могућност остваривања права на национално спортско признање и новчану награду за слепе и слабовиде шахисте – освајаче медаља на Шаховској олимпијади за слепе и слабовиде шахисте.

Повереник за заштиту равноправности указује да је Европски суд за људска права у току поступка испитивао да ли постоји иста или слична ситуација, у вези са прављењем разлике у погледу остваривања права на национално спортско признање и/или новчану награду између слепих и слабовидих шахиста, освајача медаља на Шаховској олимпијади за слепе и шахиста освајача медаља на Шаховској олимпијади. Европски суд за људска права је у овој пресуди бр. најпре констатовао да је Светска шаховска федерација (FIDE) послала писмо Шаховској федерацији Србије 29.10.2014. године у којем је наведено да је „Међународна шаховска асоцијација на Брајевом писму (IBCA) саставни део шаховске федерације…Резултати које постижу чланови IBCA на сведским и европским првенствима такође су званични резултати FIDE. Слепи шахисти имају исте шаховске титуле, које се стичу на исти начин као и здрави шахисти. Поред тога, слепи шахисти се наводе на регистрационим и рејтинг листама FIDE заједно са здравим шахистима, а на основу резултата постигнутих на IBCA такмичењима, која су део такмичарског система FIDE. Сваки слепи шахиста као и сваки здрав има свој регистрациони и матични број, на основу којег…..(он или она)…..се могу налазити на регистрационој и рејтинг листи FIDE. Светска шаховска олимпијада, која се одржава у оквиру такмичарског система FIDE, обухвата шаховске олимпијаде за здраве као и за слепе (Шаховска олимпијада слепих). Исто је и са другим европским и светским турнирима које организује FIDE – они обухватају турнире и за здраве и за слепе шахисте. Ово мишљење се издаје на захтев Шаховског савеза Србије ради остваривања права слепих шахиста на добијање националних спортских признања која издаје Република Србија на исти начин на који то чине здрави шахисти. Као што је радније споменуто, FIDE третира обе групе шахиста једнако – они имају право на исте титуле и рејтинге, те иста права.“

Европски суд за људска права је констатовао да се „подносиоци представки као слепи шахисти који су своје медаље освојили на шаховској олимпијади слепих, с једне стране, и шахисти здравог вида који су своје медаље освојили на шаховској олимпијади, с друге стране, морају према мишљењу Суда посматрати као две групе лица која се баве истом делатношћу, односно играњем шаха, и поред тога, као две групе чији су чланови стекли нека од назначајнијих међународних признања. Из тога произлази да се слепи шахисти са здравим видом, у контексту овог случаја и у смислу праксе Суда, морају сматрати двема групама лица у аналогним или релевантно сличним ситуацијама“. Из наведеног произлази да је неспорно да се ради о прављењу разлике између слепих шахиста и шахиста који виде у истој или сличној ситуацији.

Што се тиче испитивања постојања/непостојања објективног и разумног оправдања за наведено прављење разлике у истој или сличној ситуацији, Европски суд за људска права је заузео став да, ако се држава одлучи да обезбеди одређену бенефицију, она то мора учинити на начин који је компатибилан са антидискриминационим прописима. Другим речима, с обзиром на чињеницу да је држава одлучила да успостави систем признавања и награђивања спортских достигнућа, морала је то учинити на начин који не крши прописе о забрани дискриминације. Суд даље у пресуди наводи да Влада Републике Србије није показала зашто би несумњиво значајна признања која су подносиоцима представки – слепим и слабовидим шахистима додељена, била мање „популарна“ или „међународно мање значајна“ од сличних медаља које су освојили шахисти са здравим видом. Суд је и констатовао да је „незамисливо да престиж игре или спорта као таквог, укључујући на пример неке од најпопуларнијих спортова, зависи само од тога да ли га практикују особе са или без инвалидитета“, напомињући да је сама Уредба о националним спортским признањима и новчаним наградама доделила исти значај Олимпијским и Параолимпијским играма и да се стога сматрало да достигнућа спортиста – особа са инвалидитетом у дотичним спортовима заслужују једнако признање, док у шаху то није случај. Такође је наведено и да, у смислу доприноса шаха развоју и афирмацији угледа земље, равноправан третман слепих шахиста и шахиста са здравим видом за слична достигнућа, како у српском законодавству, тако и у пракси, могао је само да допринесе унапређењу угледа земље у иностранству и промоцији инклузивности у земљи. На крају, Суд је навео да „Имајући у виду горе наведено и без обзира на поље слободне процене државе, Суд не може а да не закључи да није било објективног и разумног оправдања за различит третман подносилаца представки само на основу њиховог инвалидитета…“

Узимајући у обзир све наведено, као и да, према информацијама којима Повереник располаже, још увек није поступљено по пресуди Европског суда за људска права у погледу равноправног третмана слепих и слабовидих шахиста у односу на шахисте који виде, а самим тим и једнаког третмана слепих и слабовидих шахиста који су се нашли у истој ситуацији након донете пресуде Европског суда за људска права, Повереник упућује ову препоруку мера Министарству омладине и спорта за унапређење равноправности и заштите од дискриминације. У погледу извршења пресуде Европског суда за људска права неспорна је обавеза државе да изврши правноснажну пресуду. С тим у вези, Повереник указује да је такође неспорно да се пресуда односи на подносиоце представки Европском суду за људска права, али је исто тако неспорно да се након пресуде догодила идентична ситуација у погледу лица која се тим поводом нису обратила Европском суду за људска права. Имајући у виду да и даље стоје сви разлози из образложења пресуде Европског суда за људска права у погледу неоправданог прављења разлике у погледу остваривања права на национално спортско признање и/или новчану награду између слепих и слабовидих шахиста и шахиста који виде, а који су освајачи/це медаља на одређеним такмичењима, неопходно је да Министарство у што краћем року поред извршења пресуде Европског суда за људска права примени исти принцип и за све будуће случајеве када су у питању постигнућа која су била предмет разматрања суда у Стразбуру.

Република Србија је кроз различите видове подршке препознала значај равноправног бављења спортом и другим активностима за особе са инвалидитетом о чему сведоче и одређене одредбе Закона о спорту. Међутим, уколико је овај закон потребно унапредити, Повереник указује да је Министарство омладине и спорта овлашћени предлагач Закона о спорту у складу са прописима Републике Србије, те да је у надлежности овог министарства припрема нацрта закона који ће бити упућен Влади ради утврђивања предлога.

Потребно је да Министарство омладине и спорта обавести Повереника о предузетим радњама и мерама у циљу поступања по датој препорци у року од 30 дана од дана пријема ове препоруке.

[1] Закон о забрани дискриминације (“Службени гласник РС“, број 22/09 и 52/21), члан 33. став 1. тачка 9.

[2] Пресуда Европског суда за људска права „Неговановић и други против Србије“ бр. 29907/16 од 25.1.2022. године, доступно на https://hudoc.echr.coe.int/eng#{%22appno%22:[%2229907/16%22],%22itemid%22:[%22001-215183%22]}

[3] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 98/06, 115/21 и 16/22), члан 21. став 3.

[4] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, „Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09

[5] Члан 1. став 1. Конвенције о правима особа са инвалидитетом

[6] Закон о забрани дискриминације, члан 2. став 1. тачка 1.

[7] Члан 4. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом ( „Службени гласник РС“, бр. 33/06 и 13/16)

[8] „Службени гласник РС“, бр. 10/16

[9] „Службени гласник РС“, бр. 22/16, 83/17, 65/19 и 74/21, члан 1.

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Препорука мера за остваривање равноправности Министарству омладине и спорта