бр. 021-01-451/2022-02  датум: 2.6.2022.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

Повереник за заштиту равноправности препоручује Дому здравља  Калуђерица:

• да било новим распоредом ординација или на други начин организује рад и предузме све потребне мере у циљу обезбеђивања приступачности свих услуга здравствене заштите у овом Дому здравља особама које за кретање користе колица или које се отежано крећу због свог инвалидитета, здравственог стања, старосног доба или неког другог личног својства.

Дом здравља Калуђерица обавестиће Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.

Образложење

Поверенику за заштиту равноправности обратила су се Удружење студената са хендикепом, Удружење грађана Калуђерица као и Савет удружења пацијената Србије, која су указале на проблем приступачности које особе са инвалидитетом имају у домену остваривања права на здравствену заштиту. Указано је да проблем приступачности који имају особе са инвалидитетом се најбоље може видети у области здраствене заштите јер многе здравствене установе немају лифтове и рампе, док се најважнија специјалистичка одељења налазе на вишим спратовима. Како је наглашено, проблем архитектонске приступачности постоји у Дому здравља Калуђерица где лифт не ради већ две године. Према даљим наводима, чак и када ради, лифт води само до другог спрата, док се одељење физикалне медицине налази на трећем спрату и особе које се отежано крећу а имају прописану физикалну терапију морају користити степенице. Како је даље наведено, само постојање рампе испред установа здравствене заштите не значи ништа, посебно ако све остало унутар објекта није приступачно.

Непосредним увидом, запослени у Стручној служби Повереника констатовали су да је главни улаз Дома здравља Калуђерица приступачан за особе са инвалидитетом односно да  на улазу у објекат не постоји високи праг који представља архитектонску препреку за особе са инвалидитетом које за кретање користе колица или друга помагала. Даље, на лицу места је уочено да током боравка у објекту особе са инвалидитетом нису у могућности да користе услуге физикалне терапије и рехабилитације, јер се служба за физикалну медицину налази на трећем спрату и до ње је могуће доћи само степеницама јер лифт иде само до другог спрата.

С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности најпре указује да је Уставом Републике Србије[2] прописана забрана дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Република Србија је ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом^[3], чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства^[4]. Конвенција под дискриминацијом на основу инвалидитета подразумева сваку разлику, искључивање или ограничење по основу инвалидитета, што има за циљ или ефекат нарушења или поништења признавања, уживања или вршења, равноправно са другима, свих људских права и основних слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, цивилној или било којој другој области. Конвенцијом су обухваћени и сви облици дискриминације, укључујући и ускраћивање разумног прилагођавања, а државе уговорнице се обавезују да забране сваку дискриминацију по основу инвалидитета и гарантују особама са инвалидитетом једнаку и ефикасну правну заштиту од дискриминације по било ком основу. Чланом 9. Конвенције између осталог је прописано да ће у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које стоје на располагању јавности. Те мере, које укључују и идентификацију и уклањање препрека и баријера приступачности, односе се, између осталог и на зграде.

У Општем коментару број 2 (2014), на члан 9. Конвенције о правима особа са инвалидитетом, Комитет за права особа са инвалидитетом најпре је истакао да је приступачност предуслов за самосталан живот и пуно и равноправно учешће особа са инвалидитетом у  друштву, као и да без приступа физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационо комуникационе технологије и системе, и друге услуге и погодности отворене за или намењене јавности, особе са инвалидитетом не би имале једнаке могућности за учешће у друштву у којем живе. Комитет сматра да ускраћивање приступа треба сматрати актом дискриминације, без обзира на то да ли га је починио неко из јавног или приватног сектора. Такође, Комитет истиче да приступачност треба обезбедити за све особе са инвалидитетом, без обзира на врсту потешкоћа са којом се особа сусреће и без прављења било каквих разлика по било ком личном својству особе са инвалидитетом. Даље, је наведено да право на приступачност загарантовано Конвенцијом има корен у постојећим људским правима, као што су право на једнак приступ јавним службама и сервисима гарантовано Међународним пактом о грађанским и политичким правима^[5] (члан 25 ц) и право на приступ било ком месту или услузи намењеним јавности, гарантовано Међународном конвенцијом о укидању свих облика расне дискриминације^[6] (члан 5 ф).

Такође, Закључна запажања Комитета за права особа са инвалидитетом у вези са Иницијалним извештајем о примени Конвенције о правима особа са инвалидитетом[7] са препорукама за заштиту и унапређење положаја особа са инвалидитетом у наредном извештајном периоду (CRPD/C/SRB/CO/1), које је Републици Србији након представљања овог извештаја упутио Комитет за права особа са инвалидитетом УН, садрже и препоруку која се односи на израду свеобухватног плана приступачности и охрабривање у примени универзалног дизајна у свим областима, прикупљање и обраду статистичких података о особама са инвалидитетом и услугама које им се пружају и других.^[8] Наиме, Комитет је упутио Републици Србији препоруку да развије свеобухватан план за обезбеђивање приступачности уз ефикасан надзор и мапу пута која ће поставити полазне тачке за уклањање постојећих препрека и да промовише универзални дизајн за све зграде, јавне сервисе и јавни транспорт, као и приступачност информација и медија, посебно електронских медија, а све у складу са Општом препоруком број 2 на Приступачност. У том смислу, Комитет је упутио препоруку да држава чланица између осталог одреди довољно средстава за надзирање спровођења стандарда приступачности, уз подршку ажуриране националне базе података на својој територији, да утврди делотворне санкције за одвраћање које се могу наметнути због неспровођења и укључи организације особа са инвалидитетом у овај процес.

Уставна забрана дискриминације ближе је дефинисана Законом о забрани дискриминације^[9], који у члану 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом члана 6. Закона о забрани дискриминације је прописано да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Даље, одредбом члана 17. став 2. овог закона прописано је да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби (објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма, објекти који се користе за заштиту животне средине, за заштиту од елементарних непогода и сл.), у складу са законом. Такође, чланом 26. став 1. Закона о забрани дискриминације прописано је да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом^[10], поред тога што уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, прописује и посебан случај дискриминације у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина. Одредбом члана 13. став 1. овог закона изричито је забрањена дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама, док је ставом 2. истог члана прописано да се под услугом, у смислу овог закона сматра свака услуга коју, уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања. Под објектима у јавној употреби, у смислу овог закона, сматрају се: објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма или објекти који се користе за заштиту животне средине, заштиту од елементарних непогода и слично.^[11] Поред тога, одредбом члана 16. став 1. овог закона прописано је да је власник објекта у јавној употреби, дужан да обезбеди приступ објекту у јавној употреби свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њиховог инвалидитета.

Одредбама члана 5. Закона о планирању и изградњи^[12] прописано је да се зграде јавне и пословне намене морају пројектовати, градити и одржавати тако да свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама, омогућавају несметан приступ, кретање и боравак, односно коришћење у складу са одговарајућим техничким прописима чији су саставни део стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове пројектовања, планирања и изградње, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.

Правилником о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама^[13] се ближе утврђују технички стандарди приступачности за несметано кретање особа са инвалидитетом. Приступачност, у смислу овог правилника, резултат је примене техничких решења у пројектовању и грађењу грађевина, којим се особама са инвалидитетом омогућава несметан приступ, кретање, боравак и рад у тим грађевинама на једнакој основи као и осталим особама. Одредбом члана 2. овог правилника наведени су објекти који се могу сматрати објектима за јавно коришћење, па је између осталог прописано да ту спадају објекти у области здравства. Одредбом члана 3. став 1. тачка 2. прописано је да су особе смањење покретљивости особе са физичким или сензорним инвалидитетом, старе особе, труднице, и/или друге особе чија је могућност несметаног кретања повремено или трајно смањења услед баријера са којима се сусрећу у окружењу, као и да је тачком 6. утврђено да је препрека физичка, комуникацијска и/или оријентацијска сметња која постоји у простору, а која особу може ометари и/или спречавати у несметаном приступу, кретању, боравку, примању неке услуге и/или у раду. Тачком 8. наведеног члана утврђено је да приступачан објекат, његов део или опрема јесте онај објекат, део објекта или опреме која осигурава испуњавање обавезних елемената приступачности прописаних овим правилником. Одредбом члана 5. овог правилника као обавезни елементи приступачности између осталих утврђени су и елементи приступачности за савладавање висинских разлика, који подразумевају обезбеђивање приступачности прилаза до објеката, улаза у објекат и слично и елементи приступачности кретања и боравка у простору – стамбене и стамбено-пословне зграде и објекте за јавно коришћење, који подразумевају обезбеђивање несметаног кретања и боравка у простору, савладавање етажних разлика, обезбеђивање приступачности тоалета и слично,  док је чланом 9. утврђено да су обавезни елементи приступачности елементи за пројектовање, грађење, реконструкцију, доградњу и адаптацију којима се одређује величина, својства, инсталације, уређаји и друга опрема на јавним површинама и објектима ради осигурања приступа, кретања, боравка и рада за све потенцијалне кориснике, а у складу са овим правилником.

Повереник за заштиту равноправности наглашава да поштовање личности и достојанства особе са инвалидитетом захтева обезбеђивање услова за самосталност особе са инвалидтетом у коришћењу јавних услуга и простора.

Конвенција Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом, коју је Република Србија ратификовала, захтева од држава чланица да предузимају одговарајуће мере како би особама са инвалидитетом обезбедиле приступачност физичког окружења, у циљу самосталног живота и пуног учешћа у свим сферама живота. Те мере, између осталог, укључују идентификовање и уклањање баријера које ометају или отежавају приступ објектима у јавној употреби.

Повереник за заштиту равноправности указује да приступачност представља један од основних предуслова за самосталан живот особа са инвалидитетом и њихово активно и равноправно учешће у свим сферама друштвеног живота, на равноправној основи. Неопходно је нагласити да се неприступачношћу јавних површина и објеката, особе са инвалидитетом доводе у ситуацију у којој им је онемогућено или отежано остваривање основних људских права, која су доступна свим другим грађанима и грађанкама. Будући да је приступачност резултат примене техничких стандарда помоћу којих се свим људима, без обзира на њихове физичке, сензорне, интелектуалне карактеристике, или године старости, осигурава несметан приступ, кретање, коришћење услуга, боравак и рад у објектима у јавној употреби, у које као једне од најважнијих спадају установе здравствене заштите, Повереник истиче да необезбеђивање само једног од прописаних обавезних елемента приступачности може довести особе са инвалидитетом у ситуацију тзв. „прекинутог ланца кретања” у којој им је онемогућено самостално кретање и остваривање загарантованих права.

У редовном годишњем извештају Повереника за заштиту равноправности за 2021. годину[14] наведено је да је од укупног броја притужби поднетих због дискриминације на основу инвалидитета, највећи број притужби поднет због дискриминације приликом пружања услуга или приликом коришћења јавних површина или објеката које због постојања физичких баријера особе са инвалидитетом нису могле да користе или им у њима није могла бити пружена услуга.

У складу са наведеним прописима неопходно је да здравствене установе као јавни објекти од значаја за све грађане и грађанке, па тако и особе са инвалидитетом, особе које се отежано крећу или не могу самостално да се крећу без помоћи другог лица или помагала, старији суграђани, родитељи са малом децом и сл, буду у потпуности приступачни, односно да се организација рада уреди на начин да све услуге, посебно услуге здравствене заштите буду доступне свим грађанима и грађанкама без обзира на инвалидитет, здравствено стање, старосно доба и сл. Мере које корисници јавних објеката и површина треба да предузму, првенствено се односе на идентификовање и уклањање баријера које ометају или отежавају приступ објекту.

Имајући у виду наведено, Повереник за заштиту равноправности, сагласно члану 33. став 1. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује ову препоруку мера за остваривање равноправности како би особе са инвалидитетом могле самостално, без помоћи других лица да уђу у објекат и задовољавају своје основне потребе.

Дом здравља Калуђерица, обавестиће Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09 и 52/21), члан 33. став 1. тaч. 9.

[2] „Службени гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21

[3] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09)

[4] Конвенција о правима особа са инвалидитетом,  члан 1. став 1.

[5] Закон о ратификацији Међународног пакта о грађанским и политичким правима („Службени лист СФРЈˮ, број 7/71)

[6] Закон о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације („Службени лист СФРЈ“, број 31/67)

[7] www.ljudskaprava.gov.rs

[8] Извештај надлежних власти Републике Србије у вези са применом препорука број 34. и број 54. Комитета за права особа са инвалидитетом у вези са Иницијалним извештајем Републике Србије о примени Конвенције о правима особа са инвалидитетом, у вези са препоруком 54, Влада Републике Србије, 8. мај 2017. године, стр 1 и 2 – Доступно на интернет адреси: http://www.ljudskaprava.gov.rs/sh/node/19868

[9] „Службени гласник РС“, број 22/09 и 52/21

[10] „Службени гласник РС”, бр. 33/06 и 13/16

[11] Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Службени гласник РС”, бр. 33/06 и 13/16), члан 13. став 3.

[12] „Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09 – испр., 64/10 – одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13 – одлука УС, 50/13 – одлука УС, 98/13 – одлука УС, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19, 37/19 – др. закон, 9/20 и 52/21

[13] „Службени гласник РС“, број  22/15

[14] https://ravnopravnost.gov.rs/wp-content/uploads/2022/04/Poverenik-za-zastitu-ravnopravnosti-Godisnji-izvestaj-za-2021-compressed.pdf

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Препорука мера Дому здравља Калуђерица