бр. 07-00-540/2018-02  датум: 10. 11. 2018.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе М. Г. против привредног друштва Z. T. доо Б, због дискриминације на основу инвалидитета. У притужби је наведено да је М. Г, користећи услуге превођења тумача из Видео релеј центра Градске организације глувих Београда, позвао Z. T. доо Б. са намером да изнајми аутомобил. Даље је наведено да је М. Г. разговарао са И. Ђ, запосленом у привредном друштву, који је инсистирао на питањима: „Глува особа вози?“ и „Глува особа хоће возило?“ и који му је рекао да је политика куће да глувим особама изнајмљују само возила са аутоматским мењачем, а да тренутно немају слободна таква возила. Наводе притужбе је потврдила сведокиња В. Ј. која је у конкретном разговору била ангажована као тумачица са и на српски знаковни језик. У изјашњењу је наведено да није политика куће да глувим особама изнајмљују само возила са аутоматским мењачем и да запослени И. Ђ. није дао прецизна упутства због чега је дисциплински одговарао. У изјашњењу директора привредног друштва је наведено да је запослени предлагао возило са аутоматским мењачем. И. Ђ. је у изјашњењу навео да му ја жао што је дошло до неспоразума, да је био у великој гужви тог дана, да је био изненађен јер никада није разговарао путем тумача, као и да се извињава ако је проузроковао непријатности. У току поступка је утврђено да је запослени у Z. T. доо Б. М. Г. поставио додатни услов, који не поставља другим корисницима услуге, а то је да може да изнајми само возило са аутоматским мењачем, чиме је М. Г. стављен у неравноправан положај у односу на друге кориснике на основу свог личног својства – инвалидитета, као и да је инсистирање запосленог Z. T. доо Б. И. Ђ. на питањима: „Глува особа вози?“ и „Глувој особи треба возило?“ узнемирило М. Г. и створило понижавајуће и увредљиво окружење. По спроведеном поступку Повереник за заштиту равноправности је дао мишљење да је, поступањем запосленог Z. T. доо Б, И. Ђ, М. Г. стављен у неповољнији положај у односу на друге кориснике услуга овог привредног друштва на основу његовог личног својства – инвалидитета, чиме је дошло до повреда одредаба члана 6. и 12. у вези са чланом 17. став 1. Закона о забрани дискриминације. Повереник за заштиту равноправности препоручио је привредном друштву Z. T. доо Б. да упути писано извињење М. Г, као и да убудуће води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши законске прописе о забрани дискриминације.

1. ТОК ПОСТУПКА

• Поверенику за заштиту равноправности обратио се М. Г. притужбом против привредног друштва Z. T. доо Б, због дискриминације на основу инвалидитета.
• У притужби је, између осталог, наведено:

• да сматра да је дискриминисан на основу свог инвалидитета зато што му, будући да је глува особа, није омогућено да бира возило које жели и које му одговара, као што би то могао било који други клијент, већ му је, зато што је глув, остављена могућност да изнајми једино возило са аутоматским мењачем, иако такво возило никада раније није возио;
• да је 6. јуна 2018. године у 10:45 часова позвао агенцију Rent a Car, користећи услуге превођења тумача из Видео релеј центра Градске организације глувих Београда, као и да је разговор преводила тумачица В. Ј;
• да је позвао агенцију, представио се и објаснио да је глува особа и да позива путем тумача за знаковни језик;
• да га је саговорник, када је рекао да жели да изнајми возило, прекинуо и рекао „Та глува особа хоће ауто?“ и наставио неколико пута да понавља реченицу „Глувој особи треба ауто, она вози?“;
• да је након тога М. Г. упозорио особу из агенције да обрати пажњу на то шта говори, на шта се он извинио и рекао да М. настави;
• да је питао да ли имају слободно возило за тај дан, на два дана, да возило буде веће а не мало градско возило, пошто ће путовати четири мушкарца;
• да му је службеник из агенције одговорио да нажалост немају слободно возило са аутоматским мењачем и да глувим особама могу да изнајме само возило са аутоматским мењачем;
• да му је на то М. рекао да никада није возио аутомобил са аутоматским мењачем, због чега не жели да изнајмљује такав аутомобил, да дуго година вози и то увек аутомобиле са мануелним мењачем и зато жели да изнајми искључиво возило са мануелним мењачем;
• да му је службеник агенције одговорио да је то политика куће, да се глувим особама не изнајмљују возила са мануелним мењачем;
• да је то исто поновио и када је М. Г. затражио да разговара са неким шефом или директором и додао да нема потребе да М. разговара са директором јер је политика таква, и да га није пребацио директору;
• да је М. након тога питао службеника да се представи, што је он и учинио и рекао да се зове И. Ђ;
• да не може да поверује да заиста постоји политика фирме поводом изнајмљивања возила глувим особама, посебно имајући у виду чињеницу да не постоје посебна прилагођена возила за глуве и наглуве;
• да ово види као директну дискриминацију особа са инвалидитетом, конкретно глуве особе;
• да је као дискриминаторно доживео и инсистирање на питањима „Глува особа вози?“ и „Глувој особи треба возило?“.
  • Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације[1], па је у току поступка прибавио изјашњења М. М, директора T. доо Б. и И. Ђ, запосленог у агенцији.
  • У изјашњењу М. М, директора T. доо Б, између осталог, наведено је:
• да је политика фирме да свим клијентима без било какве дискриминације пружа најквалитетнију и најсврсисходнију услугу;
• да ни глуве ни друге особе са инвалидитетом на било који начин нису дискриминисане приликом пружања услуга ове фирме;
• да је запослени И. Ђ. приликом контакта са тумачем Видео релеј центра дао непотпуну информацију и предложио изнајмљивање возила са аутоматским мењачем а не инсистирао да је то једино возило које глувим особама може издати;
• да је запосленом И. Ђ. уручена писмена опомена како би у будућем раду пружао квалитетнију услугу;
• да је политика Z. T. доо Б. да се сви упити за возила упућују писмено, како не би дошло до било каквог неспоразума, а због природе посла, нарочито током летњих месеци када се дешава да разговарају са више клијената у исто време;
• да се надају да ће бити прилике да сарађују са М. Г. који је увек добродошао у Z. T. доо Б.
  • У изјашњењу И. Ђ, између осталог, наведено је:
• да му је жао што је дошло до неспоразума током телефонског разговора;
• да је био изненађен разговором преко тумача јер раније није имао такво искуство и није знао како да одреагује;
• да му је у том тренутку у канцеларији била велика гужва а он није „имао адекватну консултацију“;
• да политика куће није да глувим особама не изнајмљују возила и да се извињава ако је проузрокована било каква непријатност.
  • У току поступка је, у складу са одредбом члана 37. став 1. Закона о забрани дискриминације, прибављена и изјава сведокиње В. Ј, тумачице за знаковни језик, ангажоване у Преводилачком сервису за знаковни језик Градске организације глувих Београда.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

• У изјави сведокиње В. Ј, између осталог, наведено је:

• да се 6. јуна 2018. године М. Г. обратио Видео релеј центру Градске организације глувих Београд, у којем она ради, а који пружа услуге превођења са и на српски знаковни језик за глуве и наглуве особе, и да је желео да позове агенцију за издавање аутомобила;
• да се М. представио особи из агенције, рекао да је глува особа и да позива путем тумача за српски знаковни језик, и да жели да изнајми возило;
• да је радник агенције питао да ли је глувој особи потребно возило што је М. потврдио, као и да је радник агенције поновио питање као да жели да буде сигуран да је добро разумео. Након тога га је М. Г. опоменуо да то питање није на месту на шта се он извинио и наставили су разговор;
• да је М. Г. објаснио какво му је возило потребно и у ком периоду, а да је радник агенције рекао да нажалост тренутно немају на располагању ни једно возило са аутоматским мењачем;
• да је М. Г. одговорио да му није потребно возило са аутоматским мењачем пошто такво возило никада није возио, да вози већ дуго и то искључиво возила са мануелним мењачем па такво возило и жели да изнајми;
• да је радник агенције одговорио да је то политика куће, да глувим особама могу да изнајме само возило са аутоматским мењачем;
• да је М. Г. покушао поново да појасни да он такво возило никада није возио, да је навикао на возила са мануелним мењачем и да се осећа најсигурније у вожњи таквог аута, на шта је опет добио одговор да је то политика куће;
• да је М. Г. затражио да разговара са неким шефом или директором, међутим добио је опет одговор да је то политика куће и да нема потребе да разговара ни са ким другим, и да га запослени није пребацио никоме од надређених;
• да га је М. Г. питао да каже своје име, што је запослени и рекао, али да се она не сећа имена радника, након чега је М. Г. поздравио и прекинуо везу.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

• Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе из притужбе и изјашњења, изјаву сведокиње, као и антидискриминационе прописе.

Правни оквир

• Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације^[2] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности^[3].

• Устав Републике Србије[4] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета.[5]

• Повереник указује да је Република Србија 29. маја 2009. године, ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом[6], чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства[7]. Ратификацијом ове Конвенције, Србија се обавезала да предузима одговарајуће мере да особама са инвалидитетом омогући да самостално и у потпуности учествују у свим аспектима живота. Те мере се, између осталог, предузимају да обезбеде да приватна правна лица која пружају услуге и погодности отворене или на располагању јавности воде рачуна о свим аспектима њихове приступачности особама са инвалидитетом[8].

• Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[9], којим је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а која се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама члана 6. прописано је да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај, док је чланом 17. став 1. прописано да дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова које се не траже од других лица или групе лица, односно ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица. Даље, одредбама члана 12. забрањено је узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење.

• Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом^[10], поред тога што уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, прописује и посебан случај дискриминације у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина. Одредбама члана 13. став 1. забрањена је дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама, док је одредбама става 5. овог члана прописано да дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга нарочито обухвата: 1. одбијање пружања услуга особи са инвалидитетом, осим ако би пружање услуге угрозило живот или здравље особе са инвалидитетом или другог лица; 2. пружање услуге особи са инвалидитетом под другачијим и неповољнијим условима од оних под којима се услуга пружа другим корисницима, осим ако би пружање услуге под редовним условима угрозило живот или здравље особе са инвалидитетом или другог лица; 3. одбијање да се изврши техничка адаптација објекта неопходна да би се услуга пружила кориснику са инвалидитетом.

Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

• Имајући у виду предмет ове притужбе, у конкретном случају потребно је утврдити да ли је М. Г. на основу инвалидитета, као личног својства стављен у неоправдано неповољнији положај у односу на друге кориснике овог привредног друштва.

• Неспорно је да је М. Г. 6. јуна 2018. године, користећи услуге превођења тумача из Видео релеј центра Градске организације глувих Београда позвао агенцију за изнајмљивање аутомобила Z. T. доо Б. са намером да изнајми аутомобил, као и да је разговарао са запосленим радником И. Ђ.

• Подносилац притужбе наводи да је запослени у агенцији изјавио да је политика агенције таква да глувим особама изнајмљују само возила са аутоматским мењачем, као и да тренутно немају слободних возила са аутоматским мењачем. У изјашњењу директора Z. T. доо Б. оспорава се да је у питању пословна политика куће, већ се наводи да је дошло до неспоразума и да је запослени И. Ђ. дао непотпуне информације. Наводи се да је запослени „предлагао“ изнајмљивање возила са аутоматским мењачем, а не инсистирао да је то једино возило које глувим особама може издати. Даље је наведно да је запосленом И. Ђ. због пропуста у раду изречена мера опомене. У притужби је подносилац притужбе предложио да се у поступку саслуша сведокиња, тумачица за знаковни језик. У свом исказу сведокиња је навела да је оваква тврдња изречена више пута у току разговора. Повереник констатује да је М. Г, на овај начин постављен додатни услов, који се не поставља другим корисницима услуге, а то је да може да изнајми само возило са аутоматским мењачем, чиме је М. Г. стављен у неравноправан положај у односу на друге кориснике на основу свог личног својства – инвалидитета.

• Поред тоге, сведокиња је потврдила и наводе притужбе да је запослени у Z. T. доо Б, И. Ђ. више пута са чуђењем изјавио: „Глувој особи треба возило?“ и „Глува особа вози?“. Даље је наведено да је М. Г. указао запосленом да таква питања нису на месту након чега је запоселни упутио извињење. У изјашњењима директора привредног друштва и запосленог радника нису оспорени ови наводи, док је у изјашњењу запосленог наведено да се извињава ако је проузроковао било какве непријатности, као и да га је разговор путем тумача изненадио јер раније није имао такво искуство и није знао како да одреагује. Наведени коментари изражени у виду питања са неверицом да глува особа жели да изнајми возило, односно да глува особа вози, указују на предрасуде запосленог у Z. T. доо Б. о могућностима особа са инвалидтетом, у конкретном случају глуве особе. Изражавање оваквог става запоселног изазвало је код подноситеља притужбе нелагодност коју је изразио указивањем запосленом да питања нису примерена. Оваквим поступањем запоселни у Z. T. доо Б. узнемирио је подносиоца притужбе који је инсистирање на питањима „Глува особа вози?“ и „Глувој особи треба возило?“ доживео као дискриминацију што је, несумњиво повредило његово достојанство и створило понижавајуће и увредљиво окружење.

• Повереник за заштиту равноправности напомиње да је један од принципа на којем почива савремено демократско друштво и принцип поштовања различитости, као и да доприноси које особе са инвалидитетом могу да дају друштву треба да буду признати и вредновани. Поштовање овог принципа подразумева превазилажење предрасуда о ограниченим могућностима особа са инвалидитетом и напуштање медицинског модела приступа инвалидитету. Особе са инвалидитетом су једна од најугроженијих и највише дискриминисаних друштвених група у свим областима јавног и приватног живота. Отежавање или онемогућавање приступа услугама и објектима представљају једну од сметњи за равноправно укључивање особа са инвалидитетом у све друштвене односе. За особе са инвалидитетом често се везују негативни ставови и предрасуде који су последица недовољне информисаности и незнања. Предрасуде о могућностима особа са инвалидитетом и недовољно знање о правима особа са инвалидитетом, имају за последицу нетолеранцију, игнорисање и социјалну искљученост, као и сажаљење, страх и потцењивање. Једна од најчешћих предрасуда према особама са инвалидитетом јесте да су мање способне и да због свог инвалидитета не могу да остваре своја права као и други грађани и грађанке. Поред тога, због недовољне информисаности и незнања, загарантована права особа са инвалидитетом се пласирају као доброчинство и сажаљење друштва. Овоме посебно доприносе и заостали трагови медицинског модела инвалидитета, који се још увек присутан у Србији. Најбољи начин да се промене негативни ставови о особама са инвалидитетом и њихова пуна социјална инклузија је повећање контакта са особама са инвалидитетом, уз информисање и едукацију шире јавности о њиховим правима, потребама и могућностима.

• У изјашњењу И. Ђ. је наведено да је био изненађен разговором преко тумача и да није знао како да одреагује, као и да се извињава ако је проузроковао непријатности. Повереник указује да у случајевима дискриминације намера није правно релевантна, односно, да за утврђивање да ли је неко извршио акт дискриминације, није од значаја да ли је постојала намера да се друго лице дискриминише. Дискриминација се може извршити и без постојања намере, дакле и у незнању да је акт који се врши дискриминаторан и без постојања свести да се неко дискриминише. Повереник поздравља то што је привредно друштво пре доношења овог мишљења изрекло опомену запосленом због поступања према особи са инвалидитетом и очекује да ће сви запослени у привредном друштву бити упознати како да поступају у различитим ситуацијама како би се спречила могућност да запослени неоправдано неједнако третирају особе са инвалидитетом у односу на остале кориснике услуга.

• Имајући у виду све наведено, Повереник за заштиту равноправности констатује да иако је Z. T. доо Б. изрекао опомену запосленом, М. Г. није изнајмио ауто, односно за пружање ове услуге му је тражено испуњење услова који се не тражи од других лица (да изнајме искључиво возило са аутоматским мењачем) чиме је М. Г. стављен у неповољнији положај у односу на друге кориснике, због свог личног својства – инвалидитета. Такође, инситирање запосленог радника Z. T. доо Б. И. Ђ. на питањима: „Глува особа вози?“ и „Глувој особи треба возило?“ узнемирило је М. Г. и створило понижавајуће и увредљиво окружење.

4. МИШЉЕЊЕ

Поступањем запосленог Z. T. доо Б, И. Ђ, Z. T. доо Б. је ставио М. Г. у неповољнији положај у односу на друге кориснике услуга овог привредног друштва на основу његовог личног својства – инвалидитета, чиме је дошло до повреде одредаба члана 6. и 12. у вези са чланом 17. став 1. Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује привредном друштву Z. T. доо Б:

5.1. Да упути писано извињење М. Г.

5.2. Да убудуће води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши законске прописе о забрани дискриминације.

Потребно је да Z. T. доо Б. обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Уколико Z. T. доо Б. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење спроведе, Повереник за заштиту равноправности ће о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други начин.

Против овог мишљења није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС”, број 22/09

[2] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 1. став 2.

[3] Закон о забрани дискриминације, члан 33.

[4] „Службени гласник РС”, број 98/06

[5] Устав Републике Србије, члан 21.

[6] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09)

[7] Конвенција о правима особа са инвалидитетом, члан 1. ст. 1.

[8] Конвенција о правима особа са инвалидитетом, члан 9. ст. 1. и 2.

[9] Закон о забрани дискриминације, члан 2.

[10] „Службени  гласник РС“, број 33/06

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Мишљење по притужби М. Г. против З.Т. доо Б. због дискриминације на основу инвалидитета у области пружања услуга