дел. бр. 011-00-20/2013-02 датум: 9. 5. 2013.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације и даје мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа који се тичу забране дискриминације (члан 33. тачка 7. Закона о заштити дискриминације, „Службени гласник РС“, број 22/09), Повереница за заштиту равноправности даје

МИШЉЕЊЕ
о одредби чл. 6. ст. 2. Предлога закона о правима пацијената

Одредбом чл. 6. ст. 2. Предлога закона о правима пацијената (у даљем тексту: Предлог закона) прописано је: „У поступку остваривања здравствене заштите, пацијент има право на једнак приступ здравственој служби, без дискриминације у односу на финансијске могућности, место становања, врсту обољења или време приступа здравственој служби“.

Повереница је мишљења да примена овако формулисане одредбе из чл. 6. ст. 2. Предлога закона у пракси може да доведе до несагледивих последица с аспекта остваривања права пацијената на слободу од дискриминације у приступу и коришћењу медицинских услуга, посебно имајући у виду да је ово једина одредба у којој се помиње израз „дискриминација“. Због садржине и начина на који је редигована, ова одредба, пре свега, изазива недоумицу да ли је право на слободу од дискриминације у погледу права на приступ здравственој служби проширено или ограничено, односно да ли је дискриминација у погледу овог права пацијената забрањена по свим основама или само по оним која су у чл. 6. ст. 2. изричито набројана. Поред тога, поставља се питање да ли се забрана дискриминације односи само на приступ здравственој служби или и на сва друга права пацијената, с обзиром да Предлог закона не садржи општу норму о забрани дискриминације у остваривању права пацијената.

Као што је познато, антидискриминационим прописима Републике Србије прописана је општа забрана дискриминације у свим областима друштвеног живота. Дискриминација је забрањена Уставом Републике Србије, који у чл. 21. прописује да су пред Уставом и законом сви су једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Зaкoнoм o зaбрaни дискриминaциje, у чл. 4. прoписaнo je да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно, забрану дискриминације. Сам појам дискриминације дефинисан је у чл. 2. ст. 1. т. 1. овог закона тако што је прoписано дa дискриминaциja и дискриминaтoрнo пoступaњe oзнaчaвajу свaкo нeoпрaвдaнo прaвљeњe рaзликe или нejeднaкo пoступaњe, oднoснo прoпуштaњe (искључивaњe, oгрaничaвaњe или дaвaњe првeнствa), у oднoсу нa лицa или групe кao и нa члaнoвe њихoвих пoрoдицa, или њимa блискa лицa, нa oтвoрeн или прикривeн нaчин, a кojи сe зaснивa нa рaси, бojи кoжe, прeцимa, држaвљaнству, нaциoнaлнoj припaднoсти или eтничкoм пoрeклу, jeзику, вeрским или пoлитичким убeђeњимa, пoлу, рoднoм идeнтитeту, сeксуaлнoj oриjeнтaциjи, имoвнoм стaњу, рoђeњу, гeнeтским oсoбeнoстимa, здрaвствeнoм стaњу, инвaлидитeту, брaчнoм и пoрoдичнoм стaтусу, oсуђивaнoсти, стaрoснoм дoбу, изглeду, члaнству у пoлитичким, синдикaлним и другим oргaнизaциjaмa и другим ствaрним, oднoснo прeтпoстaвљeним личним свojствимa.

Повереница за заштиту равноправности стоји на становишту да ни један закон, па ни Закон о правима пацијената, не сме да сужава листу личних својстава у односу на које важи забрана дискриминације, будући да Устав Републике Србије и Закон о забрани дискриминације, као општи и основни антидискриминациони закон, изричито наводе поједина лична својства, али листу личних својстава остављају отвореном, забрањујући дискриминацију по било ком личном својству.

Евидентно је да се предложено решење садржано у одредби чл. 6. ст. 2. Предлога закона ослања на Европску повељу о правима пацијената из 2002. године, што заслужује похвалу, посебно ако се има у виду чињеница да Република Србија није још увек ратификовала овај документ. Међутим, оно што недостаје у Предлогу закона јесте општа одредба о забрани дискриминације у остваривању (свих) права пацијената, коју треба неизоставно унети у текст закона како би се отклонила свака дилема у погледу важења принципа недискриминације. При томе је потребно имати у виду да Европска повеља о правима пацијената у свом првом делу (Фундаментална права) прописује општу забрану дискриминације, позивањем на члан 21. Повеље о основним правима Европске уније (2000). Такође, у другом делу Европске повеље (14 права пацијената) изричито је прописано да се она примењује на све појединце, уз уважавање чињенице да разлике као што су старосно доба, пол/род, религија, социоекономски статус, писменост и друге разлике, могу утицати на индивидуалне потребе за здравственом заштитом. Овакав нормативни приступ који је примењен приликом израде Европске повеље о правима пацијената омогућио је да се у тач. 2. Европске повеље, под рубрумом „Право на приступ“, апострофирају само поједине специфичне околности које се тичу пацијената, а које су од посебне важности за остваривање права на једнак приступ здравственим услугама, само једног од права пацијената које Европска повеља гарантује.

Повереница указује и на чињеницу да „време приступа здравственој служби“, које је у чл. 6. ст. 2. Предлога закона изричито наведено као посебан основ у погледу којег је дискриминација забрањена, по својој природи не спада у лична својства пацијента, већ је околност које се тиче временског тренутка у којем се остварује здравствена заштита.

Због свега наведеног, имајући у виду потребу да се избегну и предупреде потенцијалне недоумице и спречи погрешно тумачење и примена закона, повереница је мишљења да је потребно преформулисати одредбу чл. 6. ст. 2. Предлога закона тако да она гласи: „У поступку остваривања здравствене заштите, пацијент има право на једнак приступ здравственој служби, без прављења разлике засноване на финансијским могућностима, месту становања, врсти обољења или времену приступа здравственој служби“. Поред тога, потребно је унети општу законску одредбу о забрани дискриминације у погледу остваривања (свих) права пацијената, у складу са важећим антидискриминационим прописима Републике Србије, онако како је то учињено и у другим законима који уређују поједине посебне области друштвених односа.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 Мишљење о Предлогу закона о правима пацијената