бр. 011-00-35/2015-02 датум: 27.12.2015.
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације и даје мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа који се тичу забране дискриминације (чл. 33. тач. 7. Закона о заштити дискриминације, „Службени гласник РС“, бр. 22/09), Повереница за заштиту равноправности даје
МИШЉЕЊЕ
о појединим одредбама Нацрта закона о равноправности жена и мушкараца
Дописом Кабинета потпредседнице Владе бр. 011-00-7/2015-12 од 24. децембра 2015. године од Повереника за заштиту равноправности је затражено мишљење о Нацрту закона о равноправности жена и мушкараца. Повереница за заштиту равноправности даје мишљење о појединим решењима садржаним у Нацрту закона о равноправности жена и мушкараца (у даљем тексту: Нацрт закона), која су релевантна са аспекта прописа о забрани дискриминације. С обзиром да Нацрт закона има осам одељака, мишљење је сачињено тако да прати ову структуру.
I ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ
1.1. Одредбом члана. 2. Нацрта закона појашњена су значења појединих појмова коришћених у закону, па је одредбом става 1. тачка 6. овог члана дефинисан појам дискриминације као свако прављење разлике, неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), на отворен или прикривен начин, у односу на лица или групе, као и чланове њихових породица или њима блиска лица са циљем или последицом да им се отежа, угрози, онемогући или негира признање, уживање или остваривање људских права у политичкој, економској, друштвеној, културној, грађанској и свакој другој области; дискриминацијом се сматра и неповољније поступање према другом лицу или групи лица, искључиво или углавном што су тражили, покренули или намеравали да покрену поступак за заштиту од дискриминације, понудили или намеравали да понуде доказе о дискриминаторном поступању, дали исказ пред надлежним телом о случају дискриминације, упозорили јавност на случај дискриминације или пружили другу врсту подршке у предвиђеном поступку.
Повереница за заштиту равноправности указује да појам дискриминације треба усагласити са дефиницијом прописаном Законом о забрани дискриминације, који представља основни антидискриминациони закон и којим се уређује општи режим заштите од дискриминације. Посебни закони којим се уређује забрана дискриминације у појединим областима друштвеног живота или у односу на поједине друштвене групе, морају бити у складу са овим законом.
Пoред тога, у дефиницији појма дискриминације изостављена су два кључна обележја, која су основ разликовања дискриминације од других противправних понашања. Најпре, изостављено је једно од суштинских обележја дискриминације, а то је да је дискриминација неоправдано прављење разлике. Треба имати у виду да постоји низ ситуација када је прављење разлике оправдано, те овако дефинисана одредба није у складу са међународним и националним антидискриминационим прописима. Такође, из дефиниције дискриминације изостављен је и други суштински елемент дискриминације – основ дискриминације.
Због тога је неопходно изменити ову одредбу, тако да гласи:
„дискриминација је свако неоправдано прављење разлике, неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), на отворен или прикривен начин, у односу на лица или групе, као и чланове њихових породица или њима блиска лица са циљем или последицом да им се због његовог, односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији отежа, угрози, онемогући или негира признање, уживање или остваривање људских права у политичкој, економској, друштвеној, културној, грађанској и свакој другој области;. дискриминацијом се сматра и неповољније поступање према другом лицу или групи лица, искључиво или углавном што су тражили, покренули или намеравали да покрену поступак за заштиту од дискриминације, понудили или намеравали да понуде доказе о дискриминаторном поступању, дали исказ пред надлежним телом о случају дискриминације, упозорили јавност на случај дискриминације или пружили другу врсту подршке у предвиђеном поступку;“
1.2. Одредбом члана. 2. став. 1. тачка 8. Нацрта закона, посредна дискриминација је дефинисана различито у односу на Закон о забрани дискриминације. Повереница сматра да би дефиницију посредне дискриминације требало усагласити са дефиницијом из општег антидискриминационог закона, како би се избегле непрецизности и недоумице у тумачењу.
1.3. Повереница за заштиту равноправности указује да би овим законом требало прописати забрану вишеструке дискриминације (дискриминација по два или више личних својстава), која представља тежак облик дискриминације.
У прилог томе говоре и поједине одредбе Стратегије превенције и заштите од дискриминације, којима је прописано да посебну пажњу треба обратити на спречавање дискриминације вишеструко дискриминисаних група жена, а посебно Ромкиња, жена са инвалидитетом, самохраних мајки, избеглих или интерно расељених жена, старијих жена, жена жртава насиља, жена другачије сексуалне оријентације или родног идентитета. Осим тога, вишеструка дискриминација је у Закону о забрани дискриминације (члан 13. став 1. тачка 5) издвојена као нарочито опасна, односно, прописана је као тежак облик дискриминације.
1.4. Одредбама члана 2. став 1. тачка 11. Нацрта закона прописано је, између осталог, да насиље над женама означава облик дискриминације над женама.
Неспорно је да је насиље над женама узроковано неравноправним положајем жена у друштву и да представља једну од најопаснијих друштвених појава, због чега је ова врста насиља инкриминисана у кривичном законодавству. Међутим, Повереница за заштиту равноправности указује да не треба насиље над женама дефинисати као облик дискриминације, јер би у том случају постојала опасност да жртве родно заснованог насиља потраже заштиту пред Повереником за заштиту равноправности, који не може да им пружи адекватну правну заштиту.
Повереница за заштиту равноправности предлаже да се ова одредба измени на следећи начин:
„насиље над женама означава кршење људских права које је проузроковано неједнаким положајем мушкараца и жена и представља сва дела родно заснованог насиља која доводе до или могу да доведу до: физичке, сексуалне, психичке, односно финансијске повреде или патње за жене, обухватајући и претње таквим делима, принуду или произвољно лишавање слободе, било у јавности било у приватном животу“;
1.5. Одредбом члана 2. став 1. тачка 19. Нацрта закона прописано је да се „мерама“ сматрају званично усвојене погодности којима се женама и мушкарцима омогућава равноправно учешће у јавном животу, отклањају постојеће неравноправности или им се обезбеђују права која су им раније била ускраћена, укључујући равноправно учешће у поступку припреме, усвајања и праћења примене планских докумената и буџета, као и укључивања родне перспективе у планске документе и буџет.
Пoвереница за заштиту равноправности предлаже да се термин „мере“ промени у термин „посебне мере“, како би се терминологија ускладила са терминологијом која се употребљава у Уставу РС и Закону о забрани дискриминације, у циљу избегавања недоумица и усаглашавања терминологије.
II МЕРЕ ПРОТИВ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
2.1. Одредбама члана 4. Нацрта закона прописане су „мере ради отклањања и спречавања неједнаког положаја жена и мушкараца“, те Повереница још једном указује да би било потребно усагласити терминологију са терминологијом која се користи у Уставу РС и Закону о забрани дискриминације, односно, требало би користи термин „посебне мере“.
2.2. Повереница за заштиту равноправности сматра да ради постизања пуне и стварне равноправности жена и мушкараца, одељак II треба допунити новим чланом, који би гласио:
„Органи јавне власти дужни су да употребљавају родно осетљив (родно диференциран) језик у службеној комуникацији, у свим општим и појединачним актима које доносе у складу са својим надлежностима“.
Наиме, у службеној комуникацији у Републици Србији родно сензитивни језик и даље није широко прихваћен, иако језик има фундаменталну улогу у формирању друштвеног идентитета појединаца и појединки и значајно утиче на обликовање друштвених ставова. Употреба језика у којем се присуство, једнак статус и улоге жена у мушкараца у друштву равноправно одражавају и третирају са једнаком вредношћу и достојанством, суштински је аспект родне равноправности и од значаја је за постизање фактичке равноправности. У прилог томе говори и чињеница да је Савет Европе, усвајањем Препоруке Одбора министара о елиминисању сексизма у језику Р(90)4, препоручио државама чланицама да промовишу употребу језика који одражава принципе равноправности жена и мушкараца, као и да предузму мере које су потребне како би усагласили терминологију која се користи приликом израде правних прописа у јавној администрацији и образовању са принципима родне равноправности.
Повереница за заштиту равноправности сматра да је у актуелним друштвеним околностима, када су жене у значајној мери укључене у друштвени, политички и јавни живот, неприхватљива употреба назива њихових звања и функција у мушком граматичком роду. На овај начин наставља се са традиционалном и родно стереотипном поделом занимања на „мушка“ и „женска“, не прате се промене које су несумњиво наступиле, одржавају се постојећи стереотипи и предрасуде и отежава равномерно укључивање жена у друштвени и политички живот.
2.3. Одредбом члана 8. Нацрта закона прописано је да су послодавац и пружалац услуге који у радном односу имају више од 250 лица дужни да у вези са својим запосленима најкасније до 31. јануара сваке године: а) усвоје план мера за отклањање или ублажавање неравномерне запослености и радне ангажованости жена и мушкараца за текућу годину; б) израђују извештај о спровођењу плана мера за отклањање или ублажавање неравномерне запослености и радне ангажованости жена и мушкараца за претходну годину. План мера и извештај из претходног става овог члана послодавац и пружалац услуге који имају више од 250 запослених и радно ангажованих лица достављају служби образованој у складу са овим законом (даље у тексту: служби) најкасније до 31. марта наредне године у односу на годину обухваћену извештајем […]
Међутим, нејасно је из ког разлога је ова дужност наметнута само послодавцима који у радном односу имају више од 250 запослених, имајући у виду чињеницу да веома мали број послодаваца у Србији запошљава, односно, радно ангажује више од 250 запослених. Према подацима Министарства привреде, у Републици Србији 99,8% привредних субјеката спада у категорије микро, малих и средњих предузећа (између осталог, са мање од 250 запослених). Повереница подсећа да је одредбама члана 13. ст. 1. и 2. Закона о равноправности полова („Сл. гласник РС“, бр. 22/2009) прописано да послодавац који има у радном односу више од 50 запослених на неодређено време има дужност да усвоји план мера за отклањање или ублажавање неравномерне заступљености полова, као и да сачини извештај о спровођењу плана ових мера. Дужност послодавца да води рачуна о равномерној запослености мушкараца и жена је од велике важности за достизање суштинске родне равноправности. Због тога је и обавезивање послодаваца да једном годишње усвајају план мера за отклањање или ублажавање неравномерне запослености мушкараца и жена, као и да сачињавају извештај о спровођењу плана мера за отклањање или ублажавање неравномерне запослености, у том смислу, веома значајна. Од послодаваца се очекује да постепеним реструктурирањем радне снаге успоставе равномерну запосленост жена и мушкараца.
Повереница указује да нема разумног и објективног оправдања да се ова обавеза односи само на предузећа и пружаоце услуга са преко 250 запослених, што је уједно и знатно смањење правних субјеката који имају ову дужност према одредбама Закона о равноправности полова, а посебно ако се има у виду чињеница да у Републици Србији само 0,2% предузећа запошљава преко 250 запослених.
Због тога Повереница предлаже да се овим законом пропише дужност послодаваца и пружалаца услуга који имају у радном односу више од 50 запослених да усвајају план мера за отклањање или ублажавање неравномерне запослености мушкараца и жена, као и да сачињавају извештај о спровођењу плана мера за отклањање или ублажавање неравномерне запослености.
2.4. Повереница за заштиту равноправности сматра да је веома значајна одредба члана 10. став 4. Нацрта закона да се по повратку на посао, лицу које је одсуствовало због трудноће, материнства, односно родитељства преписује последња оцена везана за напредовање на послу и поздравља регулисање овог питања, имајући у виду да су многе запослене жене које су одсуствовале са посла због трудноће и родитељства често трпеле негативне последице у могућности напредовања на послу, јер нису биле оцењиване током периода одсуства.
Поред тога, потребно је указати и да је пракса Повереника за заштиту равноправности показала да у случајевима када утврђују вишак запослених или одлучују о другим променама радноправног статуса запослених, послодавци често стављају у неједнак положај запослене које одсуствују са рада због трудноће и родитељства, правдајући своје одлуке чињеницом да рад ових запослених није вреднован у време доношења одлуке, јер су били одсутни са рада. Повереница указује да су овакве одлуке послодаваца дискриминаторне, јер не постоје никакве препреке да се запослени који одсуствују са рада због трудноће и родитељства укључе у процес вредновања свог рада, чиме би им се пружила прилика да равноправно са осталим запосленима, активно учествују у доношењу одлуке о свом радноправном статусу.
Због тога Повереница препоручује да се члан 10. допуни одредбом, која би гласила:
„Запослени чији рад није вреднован током трудноће и породиљског одсуства, као и током одсуства са рада ради неге детета и посебне неге детета, не могу били доведени у неједнак положај у односу на остале запослене, уколико им послодавац на било који начин мења радноправни статус током њиховог одсуства са рада“.
2.5. Повереница за заштиту равноправности сматра да је веома важно да се у делу закона који се односи на запошљавање и радне односе, пропише обавеза запослених у инспекцијама рада да прођу обуку за препознавање и адекватно реаговање у случајевима дискриминације на основу пола и рода, на раду и у вези са радом, нарочито имајући у виду чињеницу да је Нацртом закона прописано да ће наведени орган вршити надзор над применом овог закона.
2.6. Одредбом члана 13. Нацрта закона прописано је да у складу са прописима којима се уређује социјална и здравствена заштита, органи јавне власти у области здравствене и социјалне заштите обезбеђују поштовање равноправности у свим доменима социјалне и здравствене заштите, укључујући примену мера за праћење, подршку и унапређење репродуктивног здравља становништва, особа са инвалидитетом, лица која су претрпела насиље, те организују и реализују програме за превазилажење проблема ране трудноће и ране интимне кохабитације, у којој је макар једно лице млађе од 16 година.
Повереница сматра да ову одредбу члана 13. став 1. тачка 1. треба проширити, тако да гласи:
„У складу са прописима којима се уређује социјална и здравствена заштита, органи јавне власти у области здравствене и социјалне заштите:
„1) обезбеђују поштовање равноправности у свим доменима социјалне и здравствене заштите, укључујући примену мера за праћење, подршку и унапређење репродуктивног здравља становништва, нарочито жена из вишеструко дискриминисаних група, посебно жена са инвалидитетом, жена која су претрпеле насиље, Ромкиња, старијих жена, избеглица и интерно расељених жена, жена другачије сексуалне оријентације и родног идентитета и жена које живе са ХИВ/АИДС-ом“.
2.7. Повереница подсећа на податке из Другог и трећег периодичног извештаја о примени CEDAW конвенције, који показују да се Ромкиње веома често сусрећу са предрасудама у области здравствене заштите, неадекватним лечењем, коришћењем туђих здравствених књижица, као и порођаја у кући, без адекватних услова и стручне помоћи. Због тога је потребно прописати, у делу закона који се односи на здравствену заштиту, обавезу запослених у здравственим установама да прођу обуку у циљу повећања нивоа знања и разумевања дискриминације по основу пола и рода, посебно особа које су вишеструко дискриминисане (Ромкиње, особе другачије сексуалне оријентације и родног идентитета, особе које живе са ХИВ/АИДС-ом). Повереница сматра да у ове обуке треба укључити и саветнике за заштиту права пацијената и чланове локалних савета за здравље, као и запослене у РФЗО и филијалама фонда.
2.8. Одредбом члана 15. Нацрта закона прописано је да установе социјалне и здравствене заштите, као и сервиса за становништво (предшколски и школски боравак без обзира на власништво, поште, поштанске штедионице, градске и општинске управе) морају свој рад и распоред радног времена прилагодити потребама корисника, организовањем рада у сменама.
Повереница за заштиту равноправности сматра да је ово значајан корак у обезбеђивању баланса између приватног и професионалног живота за све запослене којима су потребне наведене услуге. Међутим, треба имати у виду и запослене у овим службама и сервисима за становништво те прецизирати да се рад у овим службама може организовати у две смене са пуним радним временом, како би се избегла могућност да запослени буду принуђени да раде двократно. У супротном, запослени у овим службама би били доведени у неједнак положај у односу на запослене који раде код других послодаваца, уз велике тешкоће да ускладе пословни и приватни живот.
Стога, Повереница за заштиту равноправности сматра да одредбу члана 15. треба прецизирати, тако да гласи:
„Установе социјалне и здравствене заштите, као и сервиса за становништво (предшколски и школски боравак без обзира на власништво, поште, поштанске штедионице, градске и општинске управе) морају свој рад и распоред радног времена прилагодити потребама корисника организовањем рада у две смене са пуним радним временом. Прописи којима се регулише распоред радног времена наведених субјеката усклађују се са овом одредбом“.
III БРАЧНИ ЖИВОТ
3.1. Одредбом члана 25. став. 2. Нацрта закона прописано је да су супружници и ванбрачни партнери равноправни у складу са законом. Међутим, Повереница сматра да брачне и ванбрачне заједнице треба у потпуности изједначити у свим сферама друштвених односа. Наиме, према одредби члана 28. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, право на породичну пензију признато је само супружнику умрлог осигураника, а не и његовом ванбрачном партнеру. Такође, и у члану 8. Закона о наслеђивању постоји разлика између брачних и ванбрачних партнера.
Стога, Повереница за заштиту равноправности сматра да члан 25. став 2. треба изменити тако да гласи:
„Супружници и ванбрачни партнери равноправни су у свим правима и обавезама у свим областима друштвеног живота“.
Повереница сматра да након овог става, треба додати још један став:
„Прописи којима се регулишу права и обавезе супружника и ванбрачних партнера у специфичним областима друштвеног живота усклађују се са овом одредбом“.
Поред тога, треба прописати рок у коме ће се сви закони, у којима брачна и ванбрачна заједница нису у потпуности изједначене, ускладити са овим законом.
3.2. Повереница за заштиту равноправности сматра да у делу закона који се односи на породични живот, треба прописати посебне мере за подстицање очева да користе право на одсуство ради неге детета. Поред тога, потребно је прописати одређене мере (обавезне обуке и слично), намењене запосленима у систему социјалне заштите и правосуђу, којима ће се утицати на измене стереотипа и предрасуда у вези са родним улогама, односно, које ће допринети измени уобичајене праксе да након престанка заједнице живота родитеља, у већини случајева, децу поверавају мајци на чување и васпитање.
Треба имати у виду да у Србиjи ниje пoстигнутa ствaрнa рaвнoпрaвнoст измeђу жeнa и мушкaрaцa по питању родитељских обавеза. Културни стереотип и друштвену предрасуду да је родитељска улога мајке примарна подржавају не само родитељи, већ и државни органи и институције. У прилог овоме говори чињеница да прaвo на oдсуство сa рaдa рaди нeгe детета, нa гoдишњeм нивoу у Србији, кoристи у просеку oкo 33.000 мајки и око 10–15 очева.
IV СПРЕЧАВАЊЕ НАСИЉА
4.1. Повереница за заштиту равноправности сматра да би било од изузетног значаја да се у овом закону дефинише прогањање, као посебан облик родно заснованог насиља и уједно да се пропише као кривично дело. Тиме би Република Србија, између осталог, испунила једну од обавеза које је преузела ратификацијом Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља према женама и насиља у породици (Истанбулска конвенција) – да ће предузети неопходне законодавне или друге мере и обезбедити да прогањање буде законом забрањено и кажњиво дело.
Прогањање се може дефинисати као праћење или ухођење друге особе или настојање да се са њом, директно или преко треће особе или на други начин, успостави нежељени контакт и тиме код ње изазове промена животних навика, тескоба или страх за њену сигурност или сигурност њој блиских особа. Повереница подсећа на иницијативу Аутономног женског центра и Мреже жена против насиља, организација које већ неколико година указују на проблем прогањања и на неопходност прописивања кривичног дела прогањања у кривичноправном систему Републике Србије. У Србији је све већи број случајева прогањања, од којих су се неки, на жалост, завршили смртним исходом. Истраживање је показало да је сваку пету жену у Војводини прогањао члан породице, садашњи или бивши партнер. Неке жене су прогањали мушкарци са којима никада нису биле у вези и са којима не желе било какав однос.
4.2. Такође, Повереница за заштиту равноправности сматра да члан 26. став 1. треба проширити, тако да гласи:
„Насиље није дозвољено како у јавном, тако и у приватном животу. Није дозвољено обавезно посредовање и помирење у разрешењу спорова у односу на насиље. Није дозвољено пружање услуга онима који су претрпели насиље у истој просторији са учиниоцима насиља.“
Повереница сматра да је забрана пружања било ког вида услуга особама које тврде да су претрпеле насиље у породици (нарочито у поступку пред центрима за социјални рад када, по налогу суда, утврђују сврсисходност изрицања мера заштите од насиља у породици), од круцијалне важности за заштиту жртава насиља у породици. Наиме, пракса показује да присуство насилника током давања изјаве о претрпљеном насиљу секундарно виктимизира жртве, излаже их осећају беспомоћности и евентуално доводи у ситуацију да због страха за своју безбедност, не буду искрене у описивању догађаја и изношењу својих емоција и страхова од насилника.
4.3. Надаље, Повереница за заштиту равноправности указује да овај одељак треба проширити, на тај начин што ће се свим особама у ситуацији насиља у породици, без обзира на њихова лична својства, обезбедити пружање свих специјализованих услуга, укључујући и прихватилишта за безбедан смештај.
Стога, Повереница предлаже да се у одељак IV дода нови члан, који би гласио:
„Све специјализоване услуге, укључујући прихватилишта за безбедан смештај особама које су претрпеле насиље морају бити прилагођене свима којима су ове услуге потребне без обзира на њихова лична својства, док посебну пажњу треба посветити особама са инвалидитетом, особама другачије сексуалне оријентације од хетеросексуалне, особама које живе са ХИВ/АИДС-ом, трудницама и породиљама, мигрантима и азилантима, самохраним родитељима, старијим особама и слично“.
4.4. Повереница за заштиту равноправности сматра да је под рубрумом „Спречавање насиља“ потребно указати и на проблем трговине женама, с обзиром да је у питању један од облика родно заснованог насиља над женама који доводи до најгрубљег кршења људских права и достојанства жена.
Због тога треба унети одредбу којом ће се прописати дужност надлежних државних органа, институција, служби и организација да предузму све потребне мере из своје надлежности како би обезбедили одговарајући ниво помоћи и подршке женама жртвама трговине људима, спречили њихову секундарну виктимизацију и помогли пуну реинтеграцију жртава, у складу са њиховим индивидуалним потребама.
V СУДСКА ЗАШТИТА
Одредбом члана 28. став 1. Нацрта закона прописано је да се тужба за заштиту од дискриминације подноси у складу са законом којим се уређује забрана дискриминације чак и у случају да је дошло до окончања наводно извршеног акта дискриминације.
Повереница за заштиту равноправности указује да је нејасна формулација „чак и у случају да је дошло до окончања наводно извршеног акта дискриминације“, имајући у виду да је по самој логици ствари потребно да се акт дискриминације деси да би се могла затражити судска заштита од дискриминације. Због тога предлаже да се ова одредба Нацрта закона измени, односно, да се означени део избрише.
Поред тога, потребно је додатно прецизирати да се у судска заштита од дискриминације остварује у посебном парничном поступку прописаном општим законом о забрани дискриминације.
VI КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ
6.1. Повереница за заштиту равноправности сматра да казнене одредбе Нацрта закона треба допунити, односно, прописати прекршаје за неиспуњавање законом прописаних обавеза и дискриминацију жена и мушкараца у погледу престанка радног односа и радног ангажовања, принципа једнаке зараде за исти рад или рад једнаке вредности и кршење забране обавезног посредовања и помирења у разрешењу спорова у односу на насиље и пружање услуга жртвама насиља у породици у истој просторији са учиниоцима насиља (чл. 9, 11, 26. ст. 1. Нацрта закона).
Поред тога, потребно је прописати као прекршај и поступање надлежних органа који пружају специјализоване услуге и/или руководе прихватилиштима за безбедан смештај и приступ лицима која су претрпела насиље, а која нису прилагођена свима којима су ове услуге потребне без обзира на њихова лична својства (у вези са тачком 4.3. овог мишљења).
6.2. Као што је већ указано у делу мишљења који се односи на родно засновано насиље, Повереница за заштиту равноправности сматра да је од великог значаја да се прогањање инкриминише и санкционише као кривично дело.
Повереница подсећа да је Заштитник грађана још 2011. године формулисао кривично дело прогањања, те сматра да се ова формулација, коју су подржале и организације цивилног друштва, може искористити, односно, да у овај одељак закона треба додати нови члан, који гласи:
(1) Ко упорно и кроз дуже време прати или уходи другу особу или с њом директно или преко треће особе или на други начин настоји да успостави нежељени контакт и тиме код ње изазове промену животних навика, узнемиреност или страх за њену сигурност или сигурност њој блиских особа, казниће се казном затвора до три године.
(2) Ако је дело из става 1. овог члана учињено у односу на члана породице или особу с којом је учинилац био у емотивној или сексуалној вези, учинилац ће се казнити казном затвора од једне до пет година.
(2) Ако је дело из ст. 1. и 2. овог члана учињено према малолетном или немоћном лицу, учинилац ће се казнити казном затвора од једне до осам година.
6.3. На крају, Повереница за заштиту равноправности указује на одредбу члана 35. под рубрумом „Мера јавног објављивања казне“, којом је прописано правило да се код сваког изрицања максималног прописаног износа казне за прекршаје из чл. 32–34. овог закона изриче и мера јавног објављивања казне о трошку кажњеника.
Повереница за заштиту равноправности сматра да не постоји оправдани разлог због кога је мера јавног објављивања казне ограничена само на лица којима је изречена максимална казна, нарочито имајући у виду да је циљ мере јавног објављивања казне да се оствари генерална превенција, те да се дискриминатор подвргне и моралној осуди. Стога, имајући у виду ове чињенице, као и праксу Повереника за заштиту равноправности која показује да судови веома ретко изричу максималне казне у прекршајном поступку због прекршаја прописаних антидискриминационим законодавством, Повереница сматра да овај члан треба изменити тако што ће се оставити могућност суду, имајући у виду околности датог случаја и природу извршеног прекршаја, да одлучи да ли ће изрећи ову меру, без обзира на висину изречене казне, уз обавезу изрицања ове мере у случају изрицања максималне казне.
Са колегијалним уважавањем,
ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Бранкица Јанковић
Мишљење о појединим одредбама Нацрта закона о равноправности жена и мушкараца 
