Број:  011-00-17/2015-02       Датум: 14.07.2015.

МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Кабинет министра

Булевар Михајла Пупина 2
Београд

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације и даје мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа који се тичу забране дискриминације (члан 33. тачка 7. Закона о заштити дискриминације, „Службени гласник РС“, број 22/09), Повереник за заштиту равноправности даје

МИШЉЕЊЕ

на Нацрт закона о полицији

Повереник за заштиту равноправности, као самосталан и независни државни орган надлежан за сузбијање и заштиту од дискриминације, веома је заинтересован да се питање насиља над женама као најтежег облика дискриминације жена спречи изменама  постојећег законодавног оквира из делокруга ваше надлежности и побољшањем координације и ефикасности деловања институција система у пружању подршке и помоћи жртвама. У том смислу подржавамо иницијативу Аутономног женског центра који нам се обратио молбом за увођење „хитних мера заштите“ у Закон о полицији и поздрављамо активности Координационог тела за родну равноправност које је иницирало дијалог представника Министарства правде, Министарства унутрашњих послова и Министарства за социјална питања ради предузимања координираних мера из њихове надлежности и иницирало усклађивање породичног и кривичног закона у овој области.

Мишљења смо да је неопходно допунити постојећи Нацрт закона о полицији на тај начин што ће се полицијски службеници овластити да у случајевима насиља у породици, на месту догађаја, изричу хитне мере привременог удаљавања са адресе становања, из куће односно стана, лица које врши насиље према члановима породице на минимум 14 дана, као и привремене забране контактирања са чланом породице и сл, а у циљу спречавања даљег вршења насиља. Питање власништва над кућом односно станом не сме да има било каквог утицаја на изрицање предложених мера. Тиме би се омогућило изрицање „хитних мера заштите“ жртви насиља у ситуацијама непосредне опасности, независно од покретања судских поступака (парничних, прекршајних или кривичних) за шта је потребно много више времена. Реч је о мерама превентивног карактера које нису нужно повезане са покретањем наведених поступака.

Сматрамо да о примени овог овлашћења треба самостално да одлучује полиција на исти начин на који одлучује о коришћењу других овлашћења предвиђених у члану 53 Нацрта закона о полицији, а саглсно члану 54. Наш став оправдава примарни циљ предложених мера, а то је неодложно тј. на лицу места, гарантовање безбедности жртви насиља у породици у ситуацијама непосредне опасности и то на период од минимум 14 дана, јер је то најкраћи период неопходан за покретање других поступака. Тиме би се учинилац насиља физички удаљио са лица места  тј.  из места становања и уклонио додатни терет трагања за безбедним смештајем са жртве, уз коју често иду и деца.  Изрицање „хитних мера заштите“ не искључује могућност да полиција о изреченим мерама информише надлежно јавно тужилаштво које руководи предистражним поступком и предузима потребне радње ради гоњења учинилаца кривичних дела. Полицију такође треба овластити да забрани насилнику да се врати на адресу становања поштујући принцип сразмерности, на тај начин што ће одузети насилнику кључеве од куће/стана омогућавајући му да са собом понесе потребне личне ствари и што ће га информисати о могућем алтернативном смештају  и сл. како је то учињено аустријским законом о полицији који представља пример добре праксе у Европи.

Ове мере не треба поистовећивати са постојећим разноврсним мерама заштите од насиља у породици и мерама безбедности у нашем законодавству које се изричу тек након покретања судских поступака тј. у бројним случајевима прекасно. Хитне мере заштите нису идентичне и треба да буду комплементарне мерама заштите од насиља у породици које су предвиђене Породичним законом и које изриче суд након покретања кривичног поступка и мерама безбедности које предвиђа Законик о кривичном поступку, као што је мера забране прилажења, састајања и комуницирања са одређеним лицима чији је примарни циљ неометано вођење поступка и обезбеђење присуства окривљеног, а не хитно обезбеђење сигурности и безбедности жртве. Такође, треба их разликовати и од мере безбедности забране приближавања и комуникације са оштећеним која се, према одредбама Кривичног законика, може одредити учиниоцу којем је изречена условна осуда, јер не садржи удаљавање из породичног домаћинства. Исто тако, иако Закон о прекршајима предвиђа изрицање заштитних мера забране приступа оштећеном, објектима или месту извршења прекршаја, а мера забране приступа оштећеном укључује и меру забране приступа заједничком стану или домаћинству, ни ова мера, као ни претходно наведене, није замена за „хитне мере заштите“ јер се такође остварује након покретања судског поступка, и поред тога што је полиција овлашћена да је затражи и надлежна је за њено спровођење.

На крају истичемо да и Конвенција Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици ( Истанбулска конвенција)  поред мера предвиђених у члану 53 – Мере забране приласка односно заштите, препознаје потребу за постојањем „хитних мера заштите“ које су експлицитно предвиђене у члану 52 ове конвенције.

На основу свега наведеног јасно је да ниједна заштитна или мера безбедности намењена заштити од насиља у породици, а која тренутно постоји у законима Републике Србије не остварује превентивну сврху „хитних мера заштите“. Стога је врло важно да нацрт Закона о полицији предвиди могућност изрицања ових мера и овласти Министарство унутрашњих послова за њихово изрицање, а да се примена „хитних мера заштите“ и начина хитног реаговања у случају њиховог кршења детаљније регулише подзаконским актом.

У прилог тражених промена говоре и закључци Одбора за људска и мањинска права и равноправност полова Народне скупштине Републике Србије, као и одредбе Конвенције о елиминацији свих облика дискриминације жена, чија је потписница и Република Србија.

Подсећамо да је Одбор за људска и мањинска права и равноправност полова, на 31. седници одржаној 26. маја 2015. године, усвојио закључке  који налажу да надлежна министарства што хитније покрену поступке измене прописа из области кривничног и породичног права, родне равноправности унутрашњих послова, како би их ускладили са Истанбулском конвенцијом. Одбор сматра да је нарочито важно да се новим законским решењима, између осталог, обезбеди  да полицијски службеници изричу мере привременог удаљавања са адресе становања и привремене забране контактирања учиниоца насиља са жртвама ради спречавања даљег вршења насиља.

Такође, Комитет Уједињених нација за елиминацију дискриминације жена  захтева од Потписнице Конвенције о елиминацији свих облика дискриминације жена, коју је потписала и Република Србија, у ставу 23, тачка (д) у вези са питањем насиља над женама да „Обезбеди да одговарајући органи имају свест о значају издавања налога за хитну заштиту жена у ризику и спровођења таквог налога до момента када више нису у ризику“. Такође, овај Комитет захтева од Републике Србије да у року од две године, односно до краја јула 2015. године, поднесе писану информацију о корацима предузетим на реализацији препорука садржаним у ставу 23, укључујући тачку (д) Конвенције о елиминацији свих облика дискриминације жена.

Имајући у виду да је борба против насиља над женама један од приоритета читавог друштва, а тиме и полиције, на шта указује чињеница да сте за те намене формирали посебно одељење, а да је од почетка 2015. године 26 жена смртно страдало од породичних и партнерских насилника, сматрамо да само заједничким радом на унапређењу система заштите од насиља у породици и других облика родно заснованог насиља и на унапређењу ефикасности и делотворности рада надлежних институција, можемо допринети заустављању и кажњавању ове неприхватљиве друштвене појаве.

С поштовањем,

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

Бранкица Јанковић

 Притужба Р. и Ц. против Н.о.о. због дискриминације на основу сексуалне дискриминације