бр. 021-01-01784/2026-02  датум: 10.9.2026.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

Повереник за заштиту равноправности препоручује Градском центру за социјални рад у Београду да, преко надлежног Одељења Вождовац:

• без одлагања изврши процену потреба и ризика лица и породица које живе у неформалном ромском насељу на углу улица Браће Јерковић и Војводе Влаховића у Београду, са посебним освртом на потребе и ризике деце и других посебно угрожених лица;

• на основу извршене процене, утврди приоритет поступања и, у сарадњи са Секретаријатом за социјалну заштиту, Градском општином Вождовац и другим надлежним органима и службама, учествује у сачињавању конкретног плана збрињавања лица и породица које живе у предметном насељу, предузме мере из своје надлежности и сачини одговарајуће планове услуга и мера за лица и породице којима је потребна подршка.

Градски центар за социјални рад у Београду обавестиће Повереника за заштиту равноправности, без одлагања, а најкасније у року од три дана од дана пријема ове препоруке, о мерама које је предузео ради поступања по препоруци.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.

Образложење

Поверенику за заштиту равноправности обратила се Иницијатива за економска и социјална права – А11 поводом нових околности у вези са најављеним исељењем становника неформалног ромског насеља на углу улица Браће Јерковић и Војводе Влаховића у Београду.

У обраћању је наведено да су представници комуналне инспекције 9. септембра 2026. године посетили насеље и да је становницима том приликом речено да ће 14. септембра 2026. године доћи багери и да ће бити спроведено исељење. Даље је наведено да је становницима речено да питање смештаја треба да решавају са градском управом, као и да им, упркос поновљеним обраћањима надлежним институцијама, до сада није обезбеђен алтернативни смештај. Иницијатива А11 затражила је од Повереника да, у оквиру својих надлежности, предузме мере како би се спречило угрожавање егзистенције становника овог насеља и пронашло одговарајуће стамбено решење.

Поводом ранијег обраћања Иницијативе А11 у вези са најављеним принудним исељењем становника овог насеља, Повереник за заштиту равноправности је 19. августа 2026. године одржао састанак са представницима Градске општине Вождовац, којем је присуствовао и заменик председника Скупштине града Београда. На састанку је разговарано о могућим решењима за породице које се суочавају са исељењем и указано на потребу за снажнијом међусекторском сарадњом надлежних служби Града Београда, других јединица локалне самоуправе и надлежних државних органа ради проналажења одрживог решења. Том приликом је констатовано да контакти са другим јединицама локалне самоуправе и надлежним државним органима ради проналажења могућих решења за ове породице до тада нису били успостављени.

Након састанка, повереник и сарадници обишли су предметно насеље и разговарали са његовим становницима, у присуству представника Града Београда и Градске општине Вождовац. Том приликом уочена је изражена забринутост становника због могућности принудног исељења и неизвесности у погледу будућег смештаја. У насељу су затечена деца различитог узраста, а према наводима становника, у насељу живе и беба, старије особе и лица нарушеног здравственог стања. Становници су навели и да су их истог дана посетили представници Центра за социјални рад, који су евидентирали одрасле чланове домаћинстава и децу затечену у насељу. Поједини становници навели су да ће, уколико им не буде обезбеђен одговарајући алтернативни смештај, бити принуђени да подигну нова импровизована насеља на другим локацијама.

Повереник је 2. септембра 2026. године упутио Градској општини Вождовац препоруку мера за остваривање равноправности и заштиту од дискриминације, којом је препоручено да се уздржи од принудног исељавања становника и становница предметног насеља док се претходно не обезбеди алтернативни смештај који одговара критеријумима адекватног становања у складу са међународним стандардима. У препоруци је указано и да процес збрињавања и интеграције становника насеља треба да буде спроведен уз њихово активно учешће, уз поштовање њихових потреба и права да учествују у доношењу одлука о питањима која их се тичу.

Повереник у наставку текста указује на међународне и домаће стандарде од значаја за заштиту од дискриминације, остваривање права на адекватно становање и социјалну заштиту, нарочито у околностима исељења и пресељења становника неформалних насеља.

Одредбом члана 21. Устава Републике Србије^[2] забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбом члана 76. став 3. Устава прописано је да се не сматрају дискриминацијом посебни прописи и привремене мере које Република Србија може увести у економском, социјалном, културном и политичком животу, ради постизања пуне равноправности између припадника националне мањине и грађана који припадају већини, ако су усмерене на уклањање изразито неповољних услова живота који их посебно погађају.

Ратификацијом Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима^[3] Република Србија се обавезала да призна сваком лицу право на животни стандард довољан за њега и његову породицу, укључујући довољну храну, одећу и смештај, као и право на стално побољшање услова живота. Одредбом члана 11. став 1. Пакта прописано је и да ће државе уговорнице предузети одговарајуће мере ради обезбеђења остваривања овог права. Оквирном конвенцијом за заштиту националних мањина^[4] прописано је да се државе уговорнице обавезују да усвоје, где је то потребно, одговарајуће мере како би у свим областима економског, социјалног, политичког и културног живота обезбедиле пуну и стварну једнакост припадника националне мањине и припадника већине, водећи рачуна о специфичним условима припадника националних мањина. Такође, Међународном конвенцијом о укидању свих облика расне дискриминације^[5] прописано је да, ако околности то захтевају, државе чланице предузимају посебне и конкретне мере у социјалној, економској, културној и другим областима ради обезбеђивања развоја и заштите извесних расних група или појединаца који припадају тим групама, како би им се гарантовало пуно и једнако уживање људских права и основних слобода.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, којим је одредбом члана 4. прописано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом члана 24. овог закона забрањена је дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика. Законом о заштити права и слобода националних мањина^[6], поред опште забране дискриминације лица која припадају националним мањинама, прописано је предузимање мера за обезбеђење равноправности, у виду прописа, појединачних правних аката и мера у циљу поправљања положаја лица која припадају ромској националној мањини.

Република Србија је, у циљу унапређења положаја Рома и Ромкиња и њиховог већег социјалног укључивања, донела Стратегију за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији за период 2022–2030. године.^[7] Стратегија, између осталог, обухвата области становања и социјалне заштите, а један од циљева односи се на обезбеђивање једнаког приступа Рома и Ромкиња правима и услугама у области социјалне заштите.

Повереник указује и на Општи коментар бр. 7 Комитета Уједињених нација за економска, социјална и културна права, који се односи на право на адекватно становање и принудна исељења.^[8] Комитет је указао да, пре спровођења исељења, нарочито када је њиме погођена већа група лица, треба размотрити све могуће алтернативе, уз консултације са лицима на која се исељење односи, како би се избегла или у највећој могућој мери умањила потреба за исељењем. Комитет је посебно нагласио да исељење не сме да доведе до тога да лица погођена исељењем постану бескућници или буду изложена повредама других људских права. Уколико ова лица нису у могућности да сама обезбеде смештај, држава је дужна да предузме све одговарајуће мере, до максимума расположивих ресурса, како би им био доступан адекватан алтернативни смештај или пресељење.

Законом о становању и одржавању зграда^[9] уређен је, између осталог, поступак исељења и пресељења. Одредбом члана 79. овог закона прописано је да, уколико је неопходно извршити исељење у случајевима прописаним законом, а лице са члановима свог породичног домаћинства нема у својини другу непокретност за становање и нема довољно средстава да обезбеди други смештај, то лице са члановима свог породичног домаћинства остварује право на пресељење у одговарајући смештај. Одредбом члана 80. овог закона прописано је да су државни и други органи, као и други субјекти који учествују у спровођењу поступака исељења и пресељења, дужни да поступају у складу са принципима законитости, сразмерности, заштите достојанства, заштите посебно угрожених лица и међусобне сарадње. Заштита посебно угрожених лица подразумева заштиту права нарочито жена, деце, самохраних родитеља, породица са троје и више деце, жртава породичног насиља, лица старијих од 65 година и особа са инвалидитетом, док принцип међусобне сарадње подразумева обавезу органа и других субјеката који учествују у поступцима исељења и пресељења да међусобно сарађују у циљу заштите људских и мањинских права и остваривања најбољих интереса лица погођених овим поступцима.

Законом о социјалној заштити^[10] прописано је да сваки појединац и породица којима је неопходна друштвена помоћ и подршка ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба имају право на социјалну заштиту. Услуге социјалне заштите обухватају активности пружања подршке и помоћи појединцу и породици ради побољшања, односно очувања квалитета живота, отклањања или ублажавања ризика неповољних животних околности, као и стварања могућности за самосталан живот у друштву. Законом је прописано и да установе и други пружаоци услуга социјалне заштите сарађују са органима јединица локалне самоуправе, здравственим и образовним установама, полицијом, другим државним органима и другим субјектима од значаја за пружање услуга социјалне заштите. Одредбом члана 41. Закона о социјалној заштити прописано је да је корисник права или услуга социјалне заштите појединац, односно породица која се суочава са препрекама у задовољавању потреба, услед чега не може да достигне или одржи квалитет живота или која нема довољно средстава за подмирење основних животних потреба, а не може да их оствари својим радом, приходом од имовине или из других извора. Законом су посебно препознати ризици који могу угрозити благостање и безбедност деце, одраслих и старијих лица, укључујући ризике који произлазе из болести, породичних и других животних околности. Одредбом члана 120. Закона о социјалној заштити прописано је да центар за социјални рад, у вршењу јавних овлашћења, процењује потребе и снаге корисника и ризике по њега и планира пружање услуга социјалне заштите, спроводи поступке и одлучује о правима на материјална давања и о коришћењу услуга социјалне заштите, као и да предузима прописане мере и покреће и учествује у судским и другим поступцима. Одредбом члана 122. овог закона прописано је да центар за социјални рад пружа услуге процене и планирања.

Правилником о организацији, нормативима и стандардима рада центра за социјални рад^[11] ближе су уређени стандарди стручног рада центра за социјални рад. Одредбом члана 49. став 3. Правилника прописане су околности које се узимају у обзир при одређивању приоритета поступања, при чему се, између осталог, узимају у обзир потреба за подршком или осигурањем безбедности, узраст и рањивост детета, одрасле или старе особе, тежина околности које их угрожавају, претходна сазнања центра о случају, постојећи стресови који угрожавају лице и породицу, као и неодложност поступања. Одредбом члана 50. Правилника прописано је да се, у зависности од процењеног степена ризика, одређује приоритет поступања као неодложан, хитан или редован, као и рокови за започињање почетне процене. Одредбама чланова 51. и 53. Правилника прописано је да центар, када је потребно заштитити дете, одраслу или стару особу и предузети мере ради осигурања безбедности, односно када постоје оправдани разлози да би непредузимањем хитних мера и услуга из надлежности центра дошло до угрожавања живота, здравља и развоја лица којем је потребна заштита, пружа услуге неодложне интервенције непосредно и у сарадњи са другим службама и органима у локалној заједници. Правилником је даље прописано да почетна процена представља основ за одређивање садржаја рада са дететом, одраслом или старом особом и породицом ради пружања адекватних и благовремених услуга, као и да се одлука о садржају рада доноси уз активно учешће и сарадњу корисника и породице.

Ценећи све околности конкретног случаја, као и наведене међународне и домаће стандарде, Повереник најпре указује да најављено рушење објеката у предметном насељу непосредно погађа њихове становнике, јер би рушењем објеката у којима живе изгубили свој дом и били принуђени да напусте место становања. Стога се у конкретном случају рушење објеката не може одвојити од питања исељења њихових становника. Наиме, члан 78. Закона о становању и одржавању зграда исељење одређује као измештање лица, односно лица и ствари из настањеног објекта, насеља или дела насеља. Због тога чињеница да се предузета мера формално означава као „уклањање“ или „рушење“ објеката не мења њене стварне последице: уколико се руше објекти који представљају домове становника насеља, а они услед тога морају да напусте локацију, таква мера доводи до њиховог фактичког исељења.

Посебно је важно имати у виду да рушење објеката у којима становници насеља живе, без претходно обезбеђеног одговарајућег смештаја, може непосредно довести до њиховог бескућништва. Према наводима достављеним Поверенику, становницима предметног насеља до сада није обезбеђен алтернативни смештај, док је уклањање објеката најављено за 14. септембар 2026. године. Општи коментар бр. 7 Комитета Уједињених нација за економска, социјална и културна права изричито указује да исељење не сме довести до тога да погођена лица постану бескућници, те да је, уколико нису у могућности да сама обезбеде смештај, потребно предузети одговарајуће мере како би им био доступан адекватан алтернативни смештај.

Ризик од губитка дома и бескућништва у конкретном случају истовремено представља околност која може довести до значајног погоршања животног и социјалног положаја становника насеља. Ово је посебно значајно имајући у виду да међу становницима има деце, укључујући и бебу, старијих особа и лица нарушеног здравственог стања, као и да су поједини становници навели да би, уколико им не буде обезбеђен одговарајући алтернативни смештај, били принуђени да подигну нова импровизована насеља на другим локацијама.

При томе, чињеница да поједини становници предметног насеља немају пребивалиште на територији града Београда не умањује потребу да се, имајући у виду непосредно најављено исељење, благовремено утврде њихове потребе, ризици којима су изложени и видови подршке који су им потребни. Закон о становању и одржавању зграда изричито уређује и ситуацију у којој лице које испуњава услове за пресељење нема пребивалиште на територији јединице локалне самоуправе која је донела решење о исељењу, прописујући која је јединица локалне самоуправе надлежна за обезбеђивање одговарајућег смештаја. Стога различито место пребивалишта појединих становника захтева благовремено укључивање и координацију надлежних органа, центара за социјални рад и јединица локалне самоуправе, како би се, у складу са утврђеним потребама и ризицима, обезбедила потребна заштита и подршка лицима и породицама погођеним исељењем.

Имајући у виду да је уклањање објеката најављено за 14. септембар 2026. године, Повереник сматра да је неопходно да Центар без одлагања изврши процену потреба и ризика сваког домаћинства које живи у предметном насељу и, на основу извршене процене, утврди приоритет поступања. Ово је посебно важно имајући у виду да губитак дома и неизвесност у погледу будућег смештаја могу додатно угрозити лица и породице које се већ налазе у тешком материјалном и социјалном положају. Посебну пажњу приликом процене потреба и ризика потребно је посветити деци и другим посебно угроженим лицима која живе у насељу. Повереник указује да међу становницима има деце различитог узраста, укључујући и бебу, старијих особа и лица нарушеног здравственог стања, док су током разговора са становницима изнете и околности које могу указивати на додатне ризике по поједине породице и њихове чланове. Процена треба да омогући да се, узимајући у обзир индивидуалне и породичне околности, за свако лице и породицу утврде потребе, степен ризика и мере и услуге које је потребно предузети ради њихове заштите и подршке.

Повереник посебно указује да непосредно најављено уклањање објеката захтева да Центар процени приоритет поступања у односу на свако лице и породицу, у складу са степеном утврђеног ризика. Приликом одређивања приоритета поступања потребно је имати у виду да се, у складу са Правилником о организацији, нормативима и стандардима рада центра за социјални рад, узимају у обзир, између осталог, потреба за подршком или осигурањем безбедности, узраст и рањивост лица, тежина околности које га угрожавају и неодложност поступања. Уколико се проценом утврди да постоје околности које захтевају неодложно поступање, потребно је пружити услуге неодложне интервенције у складу са Правилником, непосредно и у сарадњи са другим службама и органима у локалној заједници.

Имајући у виду да збрињавање становника предметног насеља захтева поступање више органа, Повереник указује да је неопходно обезбедити њихово координисано и благовремено поступање. Чињеница да су за поједина питања од значаја за исељење, пресељење и збрињавање становника надлежни различити органи не сме довести до тога да лица и породице остану без потребне заштите и подршке или да се предузимање потребних мера одлаже пребацивањем одговорности са једног органа на други.

Стога је неопходно да Градски центар за социјални рад, у складу са процењеним потребама и ризицима, предузме мере из своје надлежности и, у сарадњи са Секретаријатом за социјалну заштиту, Градском општином Вождовац и другим надлежним органима и службама, учествује у сачињавању и спровођењу конкретног плана збрињавања лица и породица које живе у предметном насељу, као и у координисаном поступању ради пружања потребне заштите и подршке лицима и породицама погођеним најављеним исељењем.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09 и 52/21), члан 33. став 1. тaч. 9.

[2] „Службени гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21, члан 21.

[3] Закон о ратификацији Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима (“Сл. лист СФРЈ“, бр. 7/71)

[4] Закон потврђивању оквирне конвенције за заштиту националних мањина („Сл. лист СФРЈ“, бр. 6/98)

[5] Закон о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације („Сл. лист СФРЈ“, бр. 31/67)

[6] „Службени лист СРЈ“, бр. 11/02, „Сл. лист СЦГ“, бр. 1/03 – Уставна повеља и „Службени гласник РС“, бр. 72/09 – др. закон, 97/13 – одлука УС и 47/18

[7] „Службени гласник РС“, бр. 23/22

[8] Комитет Уједињених нација за економска, социјална и културна права, Општи коментар бр. 7: Право на адекватно становање (члан 11. став 1. Пакта): принудна исељења, 1997, тач. 13, 15. и 16.

[9] „Службени гласник РС“, бр. 104/16 и 9/20 – др. закон

[10] „Службени гласник РС“, бр. 24/11 и 117/22 – одлука УС

[11] „Службени гласник РС“, бр. 59/08, 37/10, 39/11 – др. правилник, 1/12 – др. правилник, 51/19, 12/20, 83/22 и 10/25

ПОВЕРЕНИК ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Милан Антонијевић

771-26 Препорука мера Градском центру за социјални рад