бр. 07-00-640/2024-02  датум: 24.3.2025.

 

 

 

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе Удружења AA у име и уз сагласност ББ против Завода за дијагностику у Новом Саду због дискриминације на основу инвалидитета у поступку дијагностичке процедуре магнетне резонанце. У притужби је наведено да се ББ обратио Заводу за дијагностику у Новом Саду ради заказивања дијагностичке процедуре магнетне резонанце и да им је детаљно предочио да му је, због комплексности његовог здравственог стања, потребна аналгоседација. Даље је наведено у притужби да му је Завод за дијагностику у Новом Саду одговорио и обавестио га да се дијагностичка процедура магнетне резонанце у њиховој установи не може одрадити у аналгоседацији јер захтева присуство анестезиолога. У прилогу притужбе достављена је електронска преписка између ББ и Завода за дијагностику у Новом Саду. У изјашњењу директора Завода за дијагностику у Новом Саду, између осталог, наведено је да је Завод за дијагностику у Новом Саду здравствена установа која се бави искључиво радиолошком дијагностиком што је дефинисано решењем Министарства здравља, те није могуће заказати преглед магнетне резонанце у аналгоседацији јер аналгоседације спада у област анестезиологије и захтева постојање апарата за анестезију и ангажовање специјалисте анестезиолога. Појашњено је да би испуњење захтева ББ за обављање дијагностичке процедуре магнетне резонанце у аналгоседацији било у супротности са важећим законским одредбама. У прилогу изјашњења достављено је решење Министартсва здравља бр. 511-01-16/2003-02. Повереник је ради правилног и потпуног утврђивања чињеничног стања, затражио од Министартсва здравља појашњење да ли Здравствена установа – Завод за дијагностику Нови Сад може да изврши преглед који је тражио подносилац притужбе, односно да ли имају дозволу за спровођење оваквих процедура с обзиром на издато решење Министарства здравља. У допису здравствене инспекторке Министарства наведено је да се на територији Аутономне покрајине Војводине у Центру за радиологију Универзитетског клиничког центра Војводине може извести магнетна резонанца у условима аналгоседације (анестезије) и да пацијент мора бити хоспитализован како би био адекватно припремљен за преглед у условима анестезије и како би се могла спровести адекватна постанестезијска опсервација, као и да je за извођење процедуре магнетне резонанце у аналгоседацији потребан мултидисциплинарни приступ, а да Завод за дијагностику у Новом Саду има решење Министарства здравља којим је утврђена испуњеност прописаних услова у погледу кадра, опреме, простора и лекова за обављање радиолошке делатности, али не и за друге специјалистичке делатности, те да у Заводу за дијагностику у Новом Саду не може бити пружена услуга – преглед магнетне резонанаце у аналгоседацији. Увидом у званичан сајт Завода за дијагностику у Новом Саду утврђено је да тим лекара Завода чине само радиолози, као и техничари. Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереник је дао мишљење да Завод за дијагностику у Новом Саду није повредио одредбе Закона о забрани дискриминације и Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом. Међутим, узимајући у обзир све околности случаја и сагледавајући потешкоће са којима се сусрећу особе са инвалдитетом у поступцима остваривања права на здравсттвену заштиту, Повереник је, у складу са чланом 33. став 1. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, Заводу за дијагностику у Новом Саду упутио препоруку мера за остваривање равноправности и заштите од дискриминације да убудуће особама са инвалидитетом појасне дијагностичку процедуру магнетне резонанце, односно да их детаљније обавесте уколико иста не може бити пружена у Заводу о разлозима због којих не може бити пружена, као и да их упуте на здравствену установу где им услуга може бити пружена.

 

1. ТОК ПОСТУПКА

 

• Поверенику за заштиту равноправности притужбом се обратило Удружење АА у име и уз сагласност ББ против Завода за дијагностику у Новом Саду због дискриминације на основу инвалидитета у поступку дијагностичке процедуре магнетне резонанце.
• У притужби и допуни притужбе је између осталог, наведено:

 

• да се ББ обратио Заводу за дијагностику у Новом Саду ради заказивања дијагностичке процедуре магнетне резонанце и да им је детаљно предочио да му је потребна аналгоседација због његовог неуролошког стања;

 

• да је Завод за дијагностику у Новом Саду одговорио да се дијагностичка процедура магнетне резонанце у њиховој установи не може одрадити у аналгоседацији јер захтева присуство анестезиолога;

 

• да сматрају да је таквим поступањем ускраћено право на дијагностичку процедуру свим категоријама којима је из било ког разлога неопходна аналгоседација, укључујући и бебе и новорођенчад;

 

• да у одговору Завода за дијагностику у Новом Саду нису наведени јасни разлози због којих се не практикује аналгоседација;

 

• да се на основу наведеног разлога да у специјалистичком тиму немају анестезиолога стиче утисак да Завод пацијентима свесно ускраћује аналгоседацију због уштеде ресурса;

 

• да су таквим поступањем Завода за дијагностику у Новом Саду доведени у неравноправан положај људи који дијагностичку процедуру мангнетне резонанце не могу да обаве без претходне аналгоседације;

 

• да свака здравствена установа чија је основна делатност пружање дијагностичких процедура, треба и мора да учини исте доступним свима без обзира на комплексност њиховог здравственог стања.
  • У прилогу притужбе достављена је: 1) сагласност ББ за вођење поступка пред Повереником за заштиту рвноправности; 2) електронска преписка ББ и Завода за дијагностику у Новом Саду.
  • Повереник за заштиту равноправности је спровео поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом 37. став 1. Закона о забрани дискриминације па је у току поступка прибављено изјашњење Завода за дијагностику у Новом Саду.
  • У изјашњењу др ВВ, директора Завода за дијагностику у Новом Саду, између осталог, наведено је:
• да је Завод за дијагностику у Новом Саду здравствена установа која се бави искључиво радиолошком дијагностиком што је и дефинисано решењем Министарства здравља;

 

• да у складу са решењем Министарства здравља Завод за дијагностику у Новом Саду не може пружати услуге из других области здравствене заштите а што је и дефинисано Законом о здравственој заштити, те да из наведених разлога није могуће ББ заказати преглед магнетне резонанце у аналгоседацији;

 

• да услуга аналгоседације спада у област анестезиологије те да захтева постојање апарата за анестезију и ангажовање специјалисте анестезиолога;

 

• да члан 33. став 2. Закона о здравственој заштити прописује да здравствена установа може обављати само здравствену делатност која је утврђена решењем Министарства здравља о испуњености прописаних услова за обављање здравствених делатности, док је ставом 4. истог члана забрањено да здравствени радник друге специјалности обавља здравствену делатност која је изван делатности утврђене решењем Министарства здравља;

 

• да је из свега наведеног јасно да би испуњење захтева ББ за обављање дијагностичке процедуре магнетне резонанце у аналгоседацији било у супротности са важећим законским одредбама;

 

• да је захтев ББ могуће реализовати само у здравственим установама вишег организационог облика – болнице и клинички центри који поред радиолошке службе имају и друге службе па и службу за анестезиологију.

 

• У прилогу изјашњења достављено је решење Министарства здравља бр. 511-01-16/2003-02.

 

• Ради правилног и потпуног утврђивања чињеничног стања а сагласно члану 37. став 2. Закона о забрани дискриминације, Повереник је од Министартсва здравља затражио да да појашњење: 1) да ли Здравствена установа – Завод за дијагностику Нови Сад може да изврши преглед који је тражио подносилац притужбе, односно да ли имају дозволу за спровођење оваквих процедура с обзиром на издато решење Министарства здравља; 2) уколико Здравствена установа не може да пружи тражену услугу, која је процедура упућивања пацијента на даљу дијагностику; 3) уколико је неопходно да се снимање магнетном резонанцом изврши у аналгоседацији, која је процедура односно на који начин и коме се упућује такав пацијент, тј. у којој здравственој установи се врши овакав преглед.

 

• У изјави ГГ, здравствене инспекторке Министарства здравља од 20. марта 2025. године, између осталог је наведено:

 

• да се на територији Аутономне покрајине Војводине у Центру за радиологију Универзитетског клиничког центра Војводине може извести магнетна резонанца мале карлице у условима аналгоседације (анестезије);

 

• да је неопходно да ординирајући лекар који индикује преглед упути пацијента у Универзитетски клинички центар Војводине на клинику којој наведена патологија припада у домену дијагностике и лечења, у складу се актуелним стањем пацијента, а све у циљу како би се преглед могао безбедно извести;

 

• да пацијент мора бити хоспитализован како би био адекватно припремљен за преглед у условима анестезије и како би се могла спровести адекватна постанестезијска опсервација;

 

• да лекар установе секундарног нивоа контактира специјалисту надлежног Универзитетског клиничког центра Војводине (што представља уобичајену процедуру за упућивање пацијента) и договори термин хоспитализације за извођење потребне дијагностичке процедуре;

 

• да je за извођење процедуре магнетне резонанце у аналгоседацији потребан мултидисциплинарни приступ, а да Завод за дијагностику у Новом Саду има решење Министарства здравља којим је утврђена испуњеност прописаних услова у погледу кадра, опреме, простора и лекова за обављање радиолошке делатности, али не и за друге специјалистичке делатности;

 

• да у Заводу за дијагностику у Новом Саду не може бити пружена услуга – преглед магнетне резонанаце у аналгоседацији.

 

 

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

 

• Увидом у сагласност утврђено је да је ББ овластио Удружење АА да у његово име води поступак пред Повереником за заштиту равноправности по притужби поднетој против Заводу за дијагностику у Новом Саду због немогућности коришћења услуга дијагностичке процедуре – магнетне резонанце.

 

• Увидом у решење Министарства здравља заведено под бројем 511-01-16/2003-02 од дана 6. октобра 2003. године утврђено је да су испуњени законом прописани услови за почетак рада и обављање здравствене делатности Завода за дијагностику у Новом Саду, у улици Хајдук Вељкова бр. 11, хала 18, да се утврђује обавеза пружања дијагностичких процедура на магнетној резонанци и ултразвуку и да је посебне трошкове у износу од 5.520,00 динара странка унапред платила.

 

• Увидом у електронски допис који је ББ послао 6. октобра 2024. године на мејл адресу Заводу за дијагностику у Новом Саду утврђено је да се Заводу обратио са молбом да му пруже техничке информације везане за дијагностичку процедуру магнетне резонанце мале карлице. Даље је утврђено да је ББ навео да ову процедуру жели да обави самоинцијативно јер лекари још посматрају његово стање, те да му нису дали јасне инструкције за даље дијагностичке процедуре. Појаснио је да има 40 година и да му се јавила терминална хематурија која је трајала два дана, а потом је спонтано престала. Додао је да након учињених дијагностичких процедура – 2 ултразвука бешике и бубрега (простату технички нису могли да виде) нису уочене никакве промене на наведеним органима. Даље да је анализом урина утврђено да је присутна крв и бела крвна зрнца, док је уринокултура била контаминирана и показала је присуство једне бактерије (stafilococus epidermidis) која није клинички релевантна када је у питању хематурија. Да се како је навео може закључити да је реч о безболној терминалном хематурији која није узрокована уринарном инфекцијом – што не слути на добро. Напоменуо је да је уплашен и да жели да уради магнетну резонанцу која је једина бескомпромисна неинванзивна дијагностика. Појаснио је да болује од церебралне парализе што дијагностику чини додатно отежаног, као и да болује од спастичне квадрипарезе са појачаним рефлексима. Да сваки јачи звук код њега изазива трзај тела јер су код њега присутни примитивни рефлекси као код одјочета – Мооров рефлекс што се директно одражава на употребу магнета и индукује да је исти неопходно реализовати у аналгоседацији. Даље да има изражене и контрактуре доњих екстремитета и то карлице, колена и скочних зглобова, те да и тај фактор може отежати снимање. Напоменуо је и да су му ноге у флексији свих наведених зглобова, иду у унутрашњу ротацију где унутрашња ротација иде из карлице. На крају дописа је навео да имајући у виду његово неуролошко стање да му је је неопходна помоћ приликом трансфера на сто за магнет, те је упитао да ли може рачунати на помоћ особља Завода. Напоменуо је и да му је неопходно да неко стално са њим одржава физички контакт док је на столу за магнет. У прилогу електронског дописа је доставио Заводу налаз физијатра и упитао да ли Завод може да одговори на изазове отежане магнетне резонанце, да ли његово неуролошко стање може да онемогући адекватно снимање чак и у аналгоседацији, која је цена снимања и кад су расположиви термини.

 

• Увидом у одговор Завода за дијагностику у Новом Саду од 7. октобра 2024. године утврђено је да је Завод одговорио ББ и обавестио га да у Заводу није могуће извршити снимање у анестезији.

 

• Увидом у електронски допис који је ББ послао 10. октобра 2024. године на мејл адресу Заводу за дијагностику у Новом Саду утврђено је да је ББ затражио да му појасне који су разлози због којих се магнетна резонанца не може извршити у аналгоседацији будући да то није анестезија у правом смислу те речи и да ли постоје ризици за пацијента.

 

• Увидом у одговор Завода за дијагностику у Новом Саду од 10. октобра 2024. године утврђено је да је Завод одговорио ББ и обавестио га да је политика куће да се не раде прегледи ни у једној врсти анестезије јер је потребно присуство анестезиолога.

 

• Увидом у званичан сајт Завода за дијагностику у Новом Саду утврђено је да тим лекара Завода чине радиолози и техничари.

 

 

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

 

Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, анализирао је наводе из притужбе, изјашњења, доказе који су достављени, као и релевантне међународне и домаће правне прописе у области заштите од дискриминације.

 

Правни оквир

• Повереник за заштиту равноправности је независни државни орган установљен Законом о забрани дискриминације. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности^[1].
• Устав Републике Србије[2] прописује да је забрањена дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета[3].
• Република Србија ратификовала је УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом[4], чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства (члан 1. став 1.). Даље, да државе уговорнице признају особама са инвалидитетом право на остваривање највишег могућег здравственог стандарда без дискриминације засноване на инвалидитету. Такође, државе уговорнице посебно ће обезбедити оне здравствене услуге које су конкретно потребне особама са инвалидитетом због њиховог инвалидитета, укључујући рано откривање и интервенцију, по потреби, и услуге намењене свођењу на најмању меру и спречавању даљег инвалидитета, укључујући међу децом и старијим особама; затражити од професионалних здравствених радника да обезбеде исти квалитет лечења особама са инвалидитетом као и другима, укључујући на основу слободне и информисане сагласности, између осталог, ширењем сазнања о људским правима, достојанству, аутономији и потребама особа са инвалидитетом путем обуке и усвајањем етичких стандарда за јавну и приватну здравствену заштиту; спречити дискриминаторско ускраћивање здравствене заштите или здравствених услуга или хране или течности на основу инвалидитета.
• Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом члана 26. став 1. Закона о забрани дискриминације прописано је да дискриминација постоји ако се поступа супротно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. На крају, одредбом члана 27. став 2. прописано је да дискриминација на основу здравственог стања постоји нарочито ако се лицу или групи лица због њихових личних својстава неоправдано одбије пружање здравствених услуга, поставе посебни услови за пружање здравствених услуга који нису оправдани медицинским разлозима, одбије постављање дијагнозе и ускрате информације о тренутном здравственом стању, предузетим или намераваним мерама лечења или рехабилитације, као и узнемиравање, вређање и омаловажавање у току боравка у здравственој установи.
• Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[5], поред тога што уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, прописује и посебан случај дискриминације у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина. Наиме, одредбом члана 13. овог закона изричито је забрањена дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама.Ставом 5. тачка 1. овог члана прописано је да дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга нарочито обухвата одбијање пружања услуга особи са инвалидитетом, осим ако би пружање услуге угрозило живот или здравље особе са инвалидитетом или другог лица, а тачком 2. пружање услуге особи са инвалидитетом под другачијим и неповољнијим условима од оних под којима се услуга пружа другим корисницима, осим ако би пружање услуге под редовним условима угрозило живот или здравље особе са инвалидитетом или другог лица.
• Закон о здравственој заштити[6] у члану 21. дефинише да начело правичности здравствене заштите подразумева забрану дискриминације у пружању здравствене заштите по основу расе, пола, рода, сексуалне оријентације и родног идентитета, старости, националне припадности, социјалног порекла, вероисповести, политичког или другог убеђења, имовног стања, културе, језика, здравственог стања, врсте болести, психичког или телесног инвалидитета, као и другог личног својства које може бити узрок дискриминације, док у члану 23. дефинише да начело приступачности здравствене заштите подразумева обезбеђивање одговарајуће здравствене заштите грађанима, која је физички, комуникацијски, географски и економски доступна, односно културолошки прихватљива, а посебно особама са инвалидитетом. Даље, у члану 40. истог Закона прописано је да приватна пракса може обављати здравствену делатност ако Министарство решењем утврди да су испуњени прописани услови за обављање здравствене делатности, док у ставу 2. прописује да приватна пракса може обављати само здравствену делатност која је утврђена решењем Министарства о испуености прописаних услова за обављање здравствене делатности. На крају, ставом 6. истог члана забрањено је да здравствени радник друге специјалности обавља здравствену делатност која је изван здравствене делатности утврђене решењем Министарства о испуњености прописаних услова за обављање здравствене делатности те приватне праксе, осим у случајевима прописаним ст. 3-5. овог члана.
• Одредбом члана 3. Закона о правима пацијената[7] прописано је да се пацијенту гарантује једнако право на квалитетну и континуирану здравствену заштиту у складу са његовим здравственим стањем, општеприхваћеним стручним стандардима и етичким начелима, у најбољем интересу пацијента и уз поштовање његових личних ставова. Даље, одредбом члана 6. истог Закона дефинисано је да у поступку остваривања здравствене заштите, пацијент има право на једнак приступ здравственој служби, без дискриминације у односу на финансијске могућности, место становања, врсту обољења, време приступа здравственој служби или у односу на неку другу различитост која може да буде узрок дискриминације. На крају, одредбом члана 10. став 1. истог Закона прописано је да пацијент има право на безбедност у остваривању здравствене заштите, у складу са савременим достигнућима здравствене струке и науке, с циљем постизања најповољнијег исхода лечења и смањења ризика за настанак нежељених последица по здравље пацијента, на најмању могућу меру, док је ставом 2. истог члана прописано да је здравствена установа дужна да се стара о безбедности у пружању здравствене заштите, као и да континуирано прати факторе ризика и предузима мере за њихово смањење, у складу са прописима којима се уређује област квалитета у здравственој заштити.
• Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа
• Имајући у виду садржину притужбе, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају потребно је испитати да ли je ускраћивањем да закаже преглед у поступку дијагностичке процедуре магнетне резонанце Завод за дијагностику у Новом Саду дискриминисало ББ на основу инвалидитета.
• Повереник најпре указује да Закон о забрани дискриминације у члану 45. став 2. прописује посебно правило о прерасподели терета доказивања, према којем, за случај да је акт дискриминације учињен вероватним, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно начела једнаких права и обавеза, сноси онај за кога се тврди да је извршио дискриминацију. Ставом 4. овог члана прописано је да се наведено правило о терету доказивања примењује и на поступак пред Повереником.
• Подносилац притужбе је учинио вероватним акт дискриминације, тако што је доставио доказе за наводе да Завод за дијагностикуу Новом Саду није заказао преглед у поступку дијагностичке процедуре магнетне резонанце ББ. Наиме, у прилогу притужбе достављена су обраћања ББ по овом питању Заводу из којих се јасно види да је исти затражио од Завода да му пруже техничке информације везане за дијагностичку процедуру магнетне резонанце мале карлице, односно да га обавести да ли Завод може да одговори на изазове отежане магнетне резонанце због његовог здравственог стања, да ли његово неуролошко стање може да онемогући адекватно снимање чак и у аналгоседацији, која је цена снимања и кад су расположиви термини). Повереник је увидом у електронски допис од 6. октобра 2024. године утврдио да је ББ у обраћању Заводу напоменуо да болује од цербралне парализе и спастичне квадрипарезе са појачаним рефлексима, да има изражене и контрактуре доњих екстремитета и то карлице, колена и скочних зглобова, да му је због његовог неуролошког стања неопходна помоћ приликом трансфера на сто за магнет, као и да му је потребно да неко стално са њим одржава физички контакт док је на столу за магнет. Такође, Повереник је увидом у одговор Завода од 7. октобра 2024. године утврдио да је исти одговорио ББ и обавестио га да у Заводу није могуће извршити снимање у анестезији. Након тога, Повереник је увидом у електронски допис од 10. октобра утврдио да се поново обратио Завода и затражио да му наведу разлог због којег се магнетна резонанца не може извршити у аналгоседацији и да га обавесте да ли постоје ризици за пацијента. На крају, увидом у одговор Завода од 10. октобра 2024. године утврђено је да је Завод одговорио ББ и да је навео да је политика куће да се не раде прегледи ни у једној врсти анестезије јер је потребно присуство анестезиолога.
• У изјашењењу др ВВ, директора Завода за дијагностику у Новом Саду наведено је да је Завод здравствена установа која се бави искључиво радиолошком дијагностиком што је и дефинисано решењем Министарства здравља, те да не може пружати услуге из других области здравствене заштите. Појаснили су да у Заводу није могуће заказати преглед магнетне резонанце у аналгоседацији јер услуга аналгоседације спада у област анестезиологије и захтева постојање апарата за анестезију и ангажовање специјалисте анестезиолога. Додали су да би испуњење захтева ББ за обављање дијагностичке процедуре магнетне резонанце у аналгоседацији било у супротности са важећим законским одредбама, као и да је захтев ББ могуће реализовати само у здравственим установама вишег организационог облика – болнице, клинички центри и друго који поред радиолошке службе имају и друге службе па и службу за анестезиологију. У прилогу изјашњења Завод је доставио решење Министарства здравља заведено под бројем 511-01-16/2023-02 од дана 6. октобра 2003. године.

3.13. Повереник је приступио анализи поменутог решења Министарства здравља и утврдио да је у решењу наведено да су испуњени законом прописани услови за почетак рада и обављање здравствене делатности Завода за дијагностику у Новом Саду, у улици Хајдук Вељкова бр. 11, хала 18. Сагласно наведеном, а ради правилног и потпуног утврђивања чињеничног стања а сагласно члану 37. став 2. Закона о забрани дискриминације, Повереник се обратио Министартсву здравља од ког је затражио да појасни: 1) да ли Здравствена установа – Завод за дијагностику Нови Сад може да изврши преглед који је тражио подносилац притужбе, односно да ли имају дозволу за спровођење оваквих процедура с обзиром на издато решење Министарства здравља; 2) уколико Здравствена установа не може да пружи тражену услугу, која је процедура упућивања пацијента на даљу дијагностику; 3) уколико је неопходно да се снимање магнетном резонанцом изврши у аналгоседацији, која је процедура односно на који начин и коме се упућује такав пацијент, тј. у којој здравственој установи се врши овакав преглед.

3.14. У допису здравствене инспекторке Министарства наведено је да се на територији Аутономне покрајине Војводине у Центру за радиологију Универзитетског клиничког центра Војводине може извести магнетна резонанца у условима аналгоседације (анестезије) и да пацијент мора бити хоспитализован како би био адекватно припремљен за преглед у условима анестезије и како би се могла спровести адекватна постанестезијска опсервација, као и да je за извођење процедуре магнетне резонанце у аналгоседацији потребан мултидисциплинарни приступ, а да Завод за дијагностику у Новом Саду има решење Министарства здравља којим је утврђена испуњеност прописаних услова у погледу кадра, опреме, простора и лекова за обављање радиолошке делатности, али не и за друге специјалистичке делатности, те да у Заводу за дијагностику у Новом Саду не може бити пружена услуга – преглед магнетне резонанаце у аналгоседацији.

3.15. Повереник је увидом у званичан сајт Завода за дијагностику у Новом Саду утврдио да тим лекара Завода чине радиолози и техничари, односно да Завод нема запосленог лекара специјалисту анестезије већ искључиво лекаре специјалисте радиологије.

3.16. Такође, Повереник даље подсећа да је одредбом члана 10. став 1. Закона о правима пацијената прописано да пацијент има право на безбедност у остваривању здравствене заштите, у складу са савременим достигнућима здравствене струке и науке, с циљем постизања најповољнијег исхода лечења и смањења ризика за настанак нежељених последица по здравље пацијента, на најмању могућу меру, док је ставом 2. истог члана прописано да је здравствена установа дужна да се стара о безбедности у пружању здравствене заштите, као и да континуирано прати факторе ризика и предузима мере за њихово смањење, у складу са прописима којима се уређује област квалитета у здравственој заштити

3.17. На крају, неопходно је указати и на одредбу члана 13. став 5. тачка 1. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом којом је прописано да дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга нарочито обухвата одбијање пружања услуга особи са инвалидитетом, осим ако би пружање услуге угрозило живот или здравље особе са инвалидитетом или другог лица.

3.18. Применом правила о терету доказивања и анализом навода из притужбе и изјашњења и достављених доказа, као и дописа Министарства здравља, Повереник је утврдио да је Завод за дијагностику у Новом Саду пружио довољно доказа због којих ББ није могла бити пружена услуга магнетне резонанце у аналгоседацији. С обзиром на све наведено, Повереник је дао мишљење да у конкретном случају нису повређене одредбе Закона о забрани дискриминације и Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.

3.19. Међутим, узимајући у обзир све околности случаја и сагледавајући потешкоће са којима се сусрећу особе са инвалдитетом у поступцима остваривања права на здравсттвену заштиту, Повереник је у складу са чланом 33. став 1. тачка 9. Закона о забрани дискриминације упутио препоруку мера за остваривање равноправности и заштите од дискриминације Заводу за дијагностику у Новом Саду да убудуће особама са инвалидитетом појасне дијагностичку процедуру магнетне резонанце, односно да их детаљније обавесте уколико иста не може бити пружена у Заводу о разлозима због којих не може бити пружена, као и да их упуте на здравствену установу где им услуга може бити пружена.

 

4. МИШЉЕЊЕ

У поступку по притужби коју је поднело Удружење АА у име и уз сагласност ББ, против Завода за дијагностику у Новом Саду, због дискриминације на основу инвалидитета у поступку дијагностичке процедуре магнетне резонанце нису повређене одредбе Закона о забрани дискриминације и Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.

 

5. ПРЕПОРУКА

 

Повереник за заштиту равноправности, на основу члана 33. става 1. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, препоручује Заводу за дијагностику у Новом Саду да:

 

– убудуће особама са инвалидитетом појасне дијагностичку процедуру магнетне резонанце, односно да их детаљније обавесте уколико иста не може бити пружена у Заводу о разлозима због којих не може бити пружена, као и да их упуте на здравствену установу где им услуга може бити пружена.

Завод за дијагностику у Новом Саду обавестиће Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

Против овог мишљења није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] Закон о забрани дискриминације, члан 33.

[2] „Службени гласник РС“, број 98/06, 115/21 и 16/22

[3] Устав Републике Србије, члан 21.

[4] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09)

[5] „Службени гласник РС“, бр. 33/06 и 13/16

[6] „Службени гласник РС“, бр. 25/2019 и 92/2023 – аутентучно тумачење

[7] „Службени гласник РС“, бр. 45/2013 и 25/2019 – др. закон

 

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

Бранкица Јанковић

---

888-24 Притужба због дискриминације на основу инвалидита приликом пружања здравствене услуге

---