бр. 07-00-600/2025-02   датум: 5.11.2025.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку по притужби Удружења А11 – иницијатива за економска и социјална права, Форума Рома Србије и Војвођанског Ромског Центра, против министра, због дискриминације Рома. У притужбама је наведено да је министар приликом посете Моравичком округу, дана 22.7.2025 године дао изјаву: „Ја Роме не одвајам од других становника. Напротив, мислим да су то наше комшије и наша браћа али имам примедбу када су они у питању. Роми, као наше комшије морају да схвате да ни држава ни општине ни локалне самоуправе нису банкомати. Морамо их увести у то да завршавају школе, да буду радно ангажовани и да стварамо корисне чланове друштва“. У притужбама се наводи да је у питању устаљени наратив да су припадници ромске националне мањине бескорисни чланови друштва, да злоупотребљавају буџетска средтства, а при томе се игнорише чињеница да се ова мањина налази у најгорем материјалном и животном положају у Републици Србији. Истиче се да ова изјава подједнако погађа све Роме који живе у Републици Србији, како високообразоване, тако и оне који немају високо образовање, а који својим радом, представљају корисне чланове друштва. Даље, наводи се да је положај Рома резултат вишедеценијске системске дискриминације која им је ограничила приступ образовању, запошљавању и јавним услугама и да министар треба да се бави отклањањем тих препрека, а не да додатно стигматизује заједницу, и окривљује Роме за сопствену маргинализацију. У свом изјашњењу министар није оспоравао чињеничне наводе из притужбе, већ је доставио своју изјаву у целости. Повереник је у поступку указао на ограничења слободе изражавања, али и на међународне стандарде и прописе из области забране дискриминације националних мањина. Такође, Повереник је указао на појачану одговорност носилаца јавних овлашћења да својим изјавама подстичу инклузију и толеранцију, а не да подстичу стереотипе и продубљују социјалну дистанцу према Ромима као једној од најдискриминисанијих групама у друштву. Након спроведеног поступка дато је мишљење да је министар, предметном изјавом повредио одредбе члана 12. а у вези са чланом 24. Закона о забрани дискриминације којим се забрањује узнемиравање и понижавајуће поступање, нарочито ако се тиме ствара непријатељско, деградирајуће, понижавајуће и увредљиво окружење. Дата је препорука да министар јавно упути извињење Ромима због наведене изјаве.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Поверенику за заштиту равноправности обратило се Удружење А11 – иницијатива за економска и социјална права, Форум Рома Србије и Војвођански Ромски Центар, притужбом против министра, због дискриминације Рома.

1.2. У притужби Удружењa А11 – иницијатива за економска и социјална права, између осталог, наведено je:

– да је министар 22.7.2025, године посетио Моравички управни округ где је одржан радни састанак са начелником округа, градоначелником Чачка и представницима општина Горњи Милановац, Лучани и Ивањица;

– да је министар приликом наведене посете, говорећи о ромској националној заједници, нагласио да је неопходно да Роми и Ромкиње завршавају школе и буду радно ангажовани јер ни држава, ни локалне самоуправе, нису банкомати;

– да је истакао следеће: „Ја Роме не одвајам од других становника. Напротив, мислим да су то наше комшије и наша браћа али имам примедбу када су они у питању. Роми, као наше комшије морају да схвате да ни држава ни општине ни локалне самоуправе нису банкомати. Морамо их увести у то да завршавају школе, да буду радно ангажовани и да стварамо корисне чланове друштва“;

– да поменута изјава министра алудира на устаљену реторику у јавној сфери, која упорно шаље поруку да велике суме новца неоправдано одлазе из државне касе на исплату новчане социјалне помоћи припадницима ромске националне мањине и да они злоупотребљавају ту ситуацију;

– да се овиме скреће пажња са проблема са којима се ова заједница свакодневно суочава и са системских пропуста Републике Србије да обезбеди и спроведе ефикасне механизме и мере за интеграцију Рома и Ромкиња и пружи подршку у њиховом образовању и запошљавању – што је једна од кључних ствари за спречавање наступања екстремног сиромаштва;

– да овај наратив шаље поруку и да су припадници ромске националне мањине бескорисни чланови друштва, још једном игноришући чињеницу да се ова мањина налази у најгорем материјалном и животном положају у Републици Србији;

– да се „Банкомат“ који се нашао у центру изјаве министра односи на део државног буџета који је намењен мерама социјалне заштите и представља касу јавних прихода у који уплаћују новац сви грађани Републике Србије и који служи и за савладавање животних тешкоћа најугроженијих чланова друштва, али и за фириансирање мера и активности за социјално укључивање оних Рома и Ромкиња којима је потребна подршка надлежних републичких, покрајинских и локалних власти како би савладали тешке животне ситуације и екстремно сиромаштво у ком се налазе и како би у потпуности остварили своја Уставом Републике Србије и међународним уговорима гарантована економска, социјална и друга људска права;

– да је право на социјалну заштиту Уставом загарантовано право, а да је Закон о социјалној заштити рестриктиван када се ради о условима за остваривање права на новчану социјалну помоћ;

– да овакво погрдно, негативно и стереотипно приказивање ромске националне мањине чини да се постојеће предрасуде о Ромима и Ромкињама шире, што нарушава већ тешку позицију ове маргинализоване групе и даје сигнал другим лицима која су запослена у јавној управи, али и грађанима и грађанкама да су Роми недостојни социјалне помоћи и да злоупотребљавају буџетска средства односећи се према њима као према „банкомату“;

– да ширење негативних стереотипа о Ромима у складу са Законом о забрани дискриминације представља узнемиравање и понижавајуће поступање којим се вређа достојанство ромске националне мањине, а истовремено представља и дискриминацију из чл. 24 Закона, којим је забрањена дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика;

– да министар за људска и мањинска права није водио рачуна о заштити достојанства најугроженије националне мањине у Републици Србији, већ је, напротив, свој говор засновао на стигматизацији, доприносећи продубљивању јаза и додатном погоршању ионако тешког положаја Рома, не само да је у супротности са наведеним законима и основном улогом овог министра, већ подрива етичке и моралне принципе једног демократског друштва;

1.3. У притужби Војвођанског ромског центра, између осталог, наведено је:

–  да се обраћају у име Удружења грађана Војвођански ромски центар и Европски центар за права Рома (European Roma Rights Centre), како би поднели притужбу против Дема Берише – Министра за људска и мањинска права и друштвени дијалог, због говора мржње према ромском народу и повреде угледа ромске националне мањине.

– да је дана: 22.07.2025. године, приликом посте моравичком округу, Министар у Влади Републике Србије је изјавио да : „Роми морају да схвате да ни држава, ни општине , ни локалне самоуправе нису банкомати…“ , надовезавши се на констатацију: „ Неопходно је да Роми завршавају школе, буду радно ангажовани и корисни чланови друштва“…

– да овакв начин изговарања увреде, садржајно одговара ширењу мржње према ромском народу, узимајући у обзир начин на који је изговорен, место , број људи пред којима је изречено и који су имали прилику да прочитају изговорене речи, као и саму функцију министра на челу Министарства за људска и мањинска права, чиме је приказан дискриминаторски став према припадницима ромске националне мањине.

– да изјава подједнако погађа све Роме који живе у Републици Србији, како високообразоване, тако и оне који немају високо образовање, а који својим радом, представљају корисне чланове друштва и равноправне грађане државе у којој живе.

1.4. У притужби Форума Рома Србије, између осталог наведено је:

– да сматрају да је изјава министра дискриминаторна јер паушално означава читаву ромску заједницу као пасивну, зависну и „некорисну“, стварајући слику Рома као терета за друштво. Употребљена метафора „банкомат“ имплицира да Роми нелегитимно користе ресурсе државе, што их дехуманизује и своди на паразите друштва;

– да таква порука не доприноси друштвеној инклузији нити јачању дијалога, већ продубљује јаз, учвршћује предрасуде и ствара непријатељско и понижавајуће окружење за припаднике ромске заједнице у Србији;

– да се оваква изјава не може посматрати као лични став, јер је дата у званичном својству министра, на догађају који је организoвао државни орган;

–  да као високи функционер, министар има законску обавезу да штити људска и мањинска права и промовише једнакост;

– да овим речима министар директно подстиче стереотипизацију и дискриминацију ромске заједнице, приказујући је као терет друштва и кориснике социјалних давања, што је неосновано и увредљиво;

–  да таква генерализација не само да нарушава достојанство више стотина хиљада људи, већ и подстиче непријатељско и деградирајуће окружење у складу са чланом 21. Устава Републике Србије и Чланом 12. Закона о забрани дискриминације.

– да појединци из ромске заједнице који нису у радном односу то нису због своје „невољности“, како се имплицира из изјаве министра, већ због вишедеценијске системске дискриминације која им је ограничила приступ образовању, запошљавању и јавним услугама. Уместо да се као министар бави отклањањем тих препрека, он оваквом реториком додатно стигматизује заједницу, сваљујући на Роме кривицу за сопствену маргинализацију;

– да изјава министра изазвала је осећај понижења, страха и несигурности међу припадницима ромске заједнице и може имати дугорочне негативне последице, јер потиче од високог државног званичника и утиче на формирање јавног мњења;

–  да се оваквим речима Роми искључују из једнаког учешћа у друштву и шаље им се порука да нису равноправни грађани, већ да морају да „докажу своју вредност“ како би уживали права загарантована Уставом и законима.

1.5. Уз притужбе достављени су докази: новински чланак портала politika.rs насловљен „Бериша у Моравичком округу: Мањине у Србији добро позициониране, видео линк ка Јутјубу https://www.youtube.coni/watch?v=jmiis7iif5o38 са назнаком од 0:58 до 2:00 минута.

1.6. Повереник за заштиту равноправности је, у складу са чланом 37. став 1. Закона о забрани дискриминације[1], доставио захтев за изјашњење министру. У изјашњењу, између осталог, наведено је:

– да изјава у целости гласи: „Ја Роме не одвајам од других становника. Напротив, мислим да су то наша браћа, наше комшије и само имам примедбу када су Роми у питању, ja кажем Роми као наше комшије, као наша браћа морају да схвате да ни држава ни општине нити локалне самоуправе нису банкомати. Морамо увести у то да завршавају школе, да радно буду ангажовани и да стварамо корисне чланове друштва, не да нам живе од онога јер сви знамо делимично уједном делу Србије живи један број Рома коју су изузетно богати, a истовремено имамо један део Рома који изузетно живи у сиромаштву. Te људе који живе у сиромаштву треба да их вратимо у друштво и да они буду корисни чланови друштва. Ja заиста верујем у то да Роми као једна од 24 националних заједница признатих које имају статус националне мањине могу да буду корисни чланови друштва. Тачно je да сам увек на становишту да je Република Србија, пошто долазим из мањинске популације, питање националних мањина и заједница je решено најбоље на простору Европе и Западног Балкана јер су мањине изузетно позитивно добро позициониране и добили су могућност да се баве сопственим животом од права на културу, језик, традицију и све оно што их чини посебним, међутим правило нашег Министарства јесте то да су мањине богатство Републике Србије и да то ми као мањине морамо да користимо као мост између земље порекла и Републике Србије да будемо корисни чланови друштва….“

– да је током друштвеног дијалога који je одржан у Чачку, 22. јула 2025. године, говорио афирмативно о припадницима ромске националне мањине сугеришући представницима локалних самоуправа, јавних предузећа и установа да посебан акценат ставе на запошљавање припадника ромске националне мањине како би им се учинило доступним једно од основних људских права, a то je право на рад и истовремено позвао све припаднике ове мањине, који имају одређене стручне квалификације и заинтересовани су да аплицирају на отворена радна места у Министарству, да поднесу пријаве.

1.7. У прилогу изјашњења, достављен је линк који води ка предметној изјави  https://www.youtube.com/watch?v=jmus7uf5o38  као и лик https://minljmpdd.gov.rs/odgovor-ministra-berise-na-navode-srdjana-sajna/

2. 2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Између страна у поступку нема спора о чињеницама. Увидом у видео снимак на јутјубу, Повереник је утврдио предметну изјаву у целости, која у релевантном делу гласи: „Ја Роме не одвајам од других становника. Напротив, мислим да су то наша браћа, наше комшије и само имам примедбу када су Роми у питању, ja кажем Роми као наше комшије, као наша браћа морају да схвате да ни држава ни општине нити локалне самоуправе нису банкомати. Морамо увести у то да завршавају школе, да радно буду ангажовани и да стварамо корисне чланове друштва, не да нам живе од онога јер сви знамо делимично уједном делу Србије живи један број Рома коју су изузетно богати, a истовремено имамо један део Рома који изузетно живи у сиромаштву. Te људе који живе у сиромаштву треба да их вратимо у друштво и да они буду корисни чланови друштва. Ja заиста верујем у то да Роми као једна од 24 националних заједница признатих које имају статус националне мањине могу да буду корисни чланови друштва.“

2.2. Увидим објаву на сајту Министартва, под називом Одговор министра на наводе АА утврђује се следећа садржина објаве: „Министар, реаговао је на наводе АА поводом изјаве коју је министар дао током посете Моравичком управном округу, а у вези са припадницима ромске националне мањине. Министар је подсетио да се током јучерашње посете Моравичком управном округу састао са начелником Моравичког управног округа, градоначелником Чачка и представницима локалних самоуправа тог округа, као и да је том приликом одржан друштвени дијалог у коме су, између осталог, учествовали представници ромске националне мањине. „Разговарали смо о изазовима са којима се суочава локално становноштво, али и о питањима националних мањина са посебним освртом на припаднике ромске мањинске заједнице у циљу унапређења њиховог положаја“, навео је министар. Поновио је да Роме ни по чему не одваја од осталих грађана Србије јер су они, истакао је, наша браћа и равноправни чланови друштва. Влада Републике Србије и ресорно министарство обезбеђују континуитет стабилног финансирања рада Националног савета ромске националне мањине. Поред тога важно је истаћи да у оквиру Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог постоји Одсек за унапређење положаја Рома, као и да је унапређење положаја Рома високо у агенди Координационог тела за унапређење положаја Рома. „Овакви испади појединаца представљају злонамерно извлачење речи из контекста зарад прикупљања политичких поена. Недопустиво је и опасно износити неистине о прогону Рома са територије Србије посебно имајући у виду колико Влада Републике Србије и ресорно министарство доприносе оснаживању ромске заједнице и њиховог положаја у друштву“, закључио је министар. Министар је истакао да је недопустиво овакво понашање и поручио да ће покренути одговарајући судски поступак против АА.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе из притужбе и изјашњења, аудио-видео запис, објаве на интернет порталима, као и релевантне прописе из области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације^[2] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси захтев за покретање прекршајног поступка због повреде одредаба којима се забрањује дискриминација. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности и заштите од дискриминације.

3.3. Устав Републике Србије у члaну 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Такође, Устав Републике Србије у члану 46. јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје и прописује да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то, поред осталог, неопходно и ради заштите права и угледа других.

3.4. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, новоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 12. Закона о забрани дискриминације забрањено је узнемиравање, понижавајуће поступање, полно и родно узнемиравање, које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара застрашујуће, непријатељско, деградирајуће, понижавајуће и увредљиво окружење. Одредбама чл. 15-27. Закона о забрани дискриминације прописани су посебни случајеви дискриминације, па је тако чланом 24. забрањена дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика.

3.5. У Међународном пакту о економским, социјалним и културним правима (1966) каже се да сви људи имају право на животни стандард који омогућава достојанствен живот, право на рад, социјално осигурање, заштиту породице и деце, као и право на образовање. Комитет Уједињених нација за економска, социјална и културна права прецизира минималне стандарде ових права које државе треба да осигурају и учине доступним свим грађанима.

3.6. Међународна конвенција о укидању свих облика расне дискриминације (1965) обавезује државе потписнице да осигурају остваривање људских права без било какве расне, националне или етничке дискриминације. Она такође захтева доследну борбу против свих облика дискриминације и, по потреби, примену посебних и конкретних мера у социјалној, економској, културној и другим областима ради унапређења или заштите одређених расних група или појединаца, уз гарантовање једнакости, потпуног остваривања људских права и основних слобода.

3.7. Декларација о правима припадника националних или етничких, верских или језичких мањина (1992) представља један од кључних међународних докумената који гарантује заштиту права мањинских група. Према овој Декларацији, мањине имају право да задрже, развијају и изразе свој културни, језички, верски и национални идентитет. Такође, имају право на заштиту од дискриминације у свим аспектима друштвеног, политичког, економског и културног живота, као и право на учешће у јавном животу заједнице у којој живе.

3.8. Агенда одрживог развоја 2030 Уједињених нација (2017), у свом циљу 10 – Смањење неједнакости унутар и између земаља – обухвата заштиту права мањина кроз подстицање инклузивности и једнакости у приступу ресурсима, правди и могућностима за све, укључујући и мањинске групе које често имају ограничен приступ образовању, здравственим услугама и запошљавању.

3.9. Стразбуршка декларација о Ромима (2010) представља један од темељних докумената Савета Европе који наглашава потребу за заштитом и унапређењем права Рома у Европи. Ова декларација поставља основе за ефикасније решавање изазова с којима се Роми суочавају, као што су дискриминација, неједнак приступ образовању, запошљавању, здравственим услугама и стамбеном збрињавању. Кључне одредбе Стразбуршке декларације укључују позиве државама чланицама Савета Европе да предузму конкретне кораке за интегрисање Рома у друштво, осигуравање једнаких права и приступа услугама, као и промовисање културне разноликости и узајамног поштовања у европским друштвима.

3.10. Препорука Европске комисије против расизма и нетолеранције (ECRI) о општој политици бр. 13 о борби против антициганизма и дискриминације Рома предлаже специфичне мере за борбу против циганизма, укључујући законске реформе које криминализују говор мржње и насиље према Ромима, као и обавезујуће политике које захтевају од држава чланица да се активно боре против дискриминације Рома. Такође се наглашава важност образовања и подизања свести у јавности, како би се смањили предрасуде и негативни стереотипи према Ромима, a посебнa пажњa усмерава се на заштиту њихових права и побољшање приступа правди, образовању и запошљавању.

3.5. Законом о заштити права и слобода националних мањина[3] забрањује се сваки облик дискриминације на националној, етничкој, расној и језичкој основи према лицима која припадају националним мањинама. Закон, такође, детаљно регулише заштиту националних мањина од свих облика дискриминације у њиховом остваривању права и слобода. Овим законом се осигурава правна основа за заштиту и промоцију једнакости националних мањина у Републици Србији, те пружа оквир за борбу против дискриминације и унапређење њиховог друштвеног положаја.

Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

3.8. Имајући у виду предмет ове притужбе, потребно је утврдити да ли је изјава о Ромима коју је министар дао на догађају у Моравичком округу дана 22. јула 2024. године, представља повреду Закона о забрани дискриминације.

3.9. Имајући у виду да се ради о изјави, односно говору и изражавању мишљења, Повереник најпре указује да поред прописа који пружају гаранције слободи изражавања, као и слободи да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје, треба имати у виду и ограничења ове слободе, прописана Уставом РС, као и одредбу члана 12. Закона о забрани дискриминације којом је прописана забрана узнемиравања и понижавајућег поступања које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара застрашујуће, непријатељско, деградирајуће, понижавајуће и увредљиво окружење. С тим у вези, важно је истаћи, да радња извршења овог облика дискриминације може да се јави у виду сваког поступања које је узнемиравајуће и понижавајуће, укључујући и усмено или писано, изричито или конклудентно изражавање идеја, информација и мишљења које је за последицу имало или има узнемиравање и понижавање лица или групе лица на основу њиховог личног својства.

3.10. Из изјашњења на наводе из притужбе произлази да министар не оспорава чињеничне наводе из притужби, већ је понудио шири контекст своје изјаве. Међутим, упрокос томе што у предметној изјави Роме назива браћом и комшијама, остаје чињеница да је министар за људска и мањинска права и друштвени дијалог, навео да има примедбу када су Роми у питању, а одмах затим навео да Роми „морају да схвате да ни држава ни општине нити локалне самоуправе нису банкомати. Морамо увести у то да завршавају школе, да радно буду ангажовани и да стварамо корисне чланове друштва…“ Оваквом изјавом, министар Бериша је јавно изнео један уврежени негативни стереотип и генерализацију о Ромима, којим се целокупна национална мањина представља као терет друштва, необразовано становништво, које не привређује и које злоупотребљава јавна средства.

3.11. Пракса Повереника показује да се највећи број притужби по основу националне припадности односи се на дискриминацију Рома. Према истраживању Однос грађана и грађанки према дискриминацији[4] испитаници сматрају да је дискриминација најраспрострањенија у односу на Роме (61%), а већина учесника истраживања препознаје потребу за бољом интеграцијом Рома. Готово половина испитаника (47%) сматра да се Роми теже запошљавају јер послодавци не желе да имају Роме у својим фирмама. Нешто више од четвртине испитаника (28%) сматра да Роми за исти посао не добијају исту, већ нижу зараду у односу на друге запослене. Нешто мање од четвртине испитаника (22%) сматра да Роми пре добију отказ него припадници других етничких група. Чак две трећине испитаника (66%) сматра да Роми много теже напредују на послу у односу на друге запослене. Сви облици перцепције дискриминације на тржишту рада су далеко више присутни међу онима који су унутар ромске популације посебно рањиви: сиромашнији, искљученији, без прихода и са нижим образовањем.

У области образовања, чак 75% испитаника сматра да ромска деца иду или у претежно или у искључиво етнички хомогене школе, без пуно могућности да се срећу са децом из других етничких група. Затим, 25% испитаника сматра да учитељи дискриминишу ромску децу тако што их смештају у последње редове у учионици, а 28% сматра да их искључују из школских приредби и такмичења.

3.12. Дакле, постоје значајни изазови на плану инклузије Рома и Ромкиња, а одговорност државе и друштва за побољшање положаја ове друштвене групе је велика. Изјава којом се подстичу негативни стереотипи о једној друштвеној групи не доприноси смањењу етничке дистанце и дискриминације.

3.13. Повереник указује да носиоци јавних овлашћења и функционери, имају утицај на јавно мњење и креирање ставова јавности, те уједно имају и појачану одговорност да не подстичу дискриминацију и предрасуде. Иако се из изјаве може закључити да није била намера министра да једну друштвену групу дискриминише, Повереник указује да намера није конститутивни елемент дискриминације, односно да ће дискриминација постојати и када такве намере нема. С тога, веома је важно да се приликом јавног говора, посебно од стране јавних функционера се води рачуна да се не подстиче дискриминација и не ствара увредљиво окружење за припаднике једне друштвене групе.

3.14. Предметна изјава министра, очигледно је изазвала узнемирење у ромској заједници у Србији, имајући у виду да је Повереник поводом ове изјаве примио три притужбе од стране више организација које се баве заштитом права и унапређењем положаја Рома, као и да су се поводом ове изјаве грађани и појединачно обраћали, указујући на њен садржај. С обзиром да изјава у једном свом делу ствара увредљиво и понижавајуће окружење за ромску националну мањину Повереник је донео мишљење да је повређен члан 12. Закона о забрани дискриминације, а у вези са чланом 24. истог закона.

4. МИШЉЕЊЕ

У поступку по притужбама против Дема Берише, поводом изјаве коју је о Ромима дао на скупу одржаном 27. јула 2025. године, утврђено је да су повређене одредбе члана 12, а у вези са чланом 24. Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује министру:

5.1. Да јавно упути извињење Ромима због изјаве дате на скупу који је одржан 27. јула 2025. године.

Потребно је да министар, обавести Повереника за заштиту равноправности о намери да поступи по овој препоруци у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико лице коме је препорука упућена не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09 и 52/21

[2] Закон о забрани дискриминације, члан 1. став 2.

[3] „Службени лист СРЈ”, број 11/02, „Службнеи лист СЦГ”, број 1/03 – Уставна повеља и „Службени гласник РС”, бр. 72/09 – др. закон и 97/13-одлука УС, и 47/18.

[4] https://ravnopravnost.gov.rs/rs/izvestaji-i-publikacije-rs/istrazivanja-lat/

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

Бранкица Јанковић

921-25 Мишљење у поступку по притужби против министра, због дискриминације Рома