дел. бр. 021-01-909/2023-02 датум: 12. јуни 2023. године
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и упућује препоруке мера органима јавне власти и другим лицима за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује Националној служби за запошљавање
ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТУ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
Повереник за заштиту равноправности препоручује Националној служби за запошљавање да:
- изврши процену стања на евиденцији у погледу бивше осуђених незапослених лица и до сада предузиманих мера на подстицању њиховог запошљавања, као и да интензивира укључивање бивше осуђених као теже запошљивих лица у мере активне политике запошљавања са циљем остваривања права на рад и тиме постизања већих ефеката на њихову ресоцијализацију и реинтеграцију у друштво.
О поступању по овој препоруци потребно је обавестити Повереника у року од 30 дана од пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
Против ове препоруке мера за остваривање равноправности, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.
Образложење
Обављајући законом прописане послове који обухватају реализацију активности које имају за циљ унапређење права на равноправност друштвених група које су у већем ризику од дискриминације у различитим сегментима друштвеног живота, Повереник за заштиту равноправности (у даљем тексту: Повереник) је, кроз сарадњу са удружењима која имају интерес за учешће у борби против дискриминације и на основу обраћања грађана, дошао до сазнања о тешком положају и бројним проблемима појединих група становника и њиховом често неједнаком положају посебно у погледу укључивања на тржиште рада. Наиме, Поверенику су се обратили представници Мреже организација за постпеналну подршку Србије и удружења грађана После кише чији је циљ подршка бивше осуђеним лицима, као и друга удружења грађана и/или појединци који указују на различите проблеме са којима се сусрећу приликом остваривања права на рад, наводећи да нису експлицитно препознати као теже запошљива лица и да нису укључени у мере активне политике запошљавања, а да би подстицаји послодавцима свакако допринели њиховом лакшем запошљавању.
У обраћањима Поверенику указују да се лица која су одслужила казну затвора изузетно тешко интегришу у друштво пре свега због тешкоћа при запошљавању, јер послодавци према њима исказују неповерење и предрасуде а до посла долази готово занемарљиви број ових лица. Због немогућности запошљавања бивше осуђена лица се након издржавања казне затвора суочавају са читавим низом проблема, а подршку очекују и добијају најпре од стране породице пријатеља или удружења, док институционална подршка углавном изостаје.
Такође, на друштвеном дијалогу Ресоцијализација и реинтеграција бивших осуђених лица – пут до корисног члана друштва који је организовало Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог у Крагујевцу 1. марта 2023. године, уз учешћа представника Владе, локалне самоуправе, академске заједнице, удружења грађана и других органа и организација, између осталог је констатовано да бивше осуђена лица спадају у посебно рањиву групу којој је неопходна помоћ и подршка заједнице како би се могли реинтегрисати у друштво. На овом догађају су изнете неке личне и потресне приче појединаца о различитим проблемима и предрасудама са којима се суочавају посебно у погледу приступа тржишту рада, немогућности запошљавања и недовољној подршци друштва у том погледу, наводећи да им Национална служба за запошљавање не пружа довољну подршку и ова лица не укључује у мере активне политике запошљавања и не пружа подстицаје послодавцима за њихово запошљавање. Овакво стање бивше осуђеним лицима практично онемогућава остваривање егзистенцијалних потреба како личних тако и потреба чланова њихових породица, a ова лица се сусрећу са низом изазова не само материјалне, него и социјалне и психолошке природе.
Повереник указује да је право на рад гарантовано Уставом Републике Србије, и то у оквиру људских и мањинских права и слобода. Свако има право на слободан избор рада и на једнаку доступност свих радних места. Сви имају право на поштовање достојанства на раду, безбедне и здраве услове рада, заштиту на раду, ограничено радно време, одмор, правичну накнаду, правну заштиту у случају престанка радног односа. Остваривање права на рад као основног људског права повезано је са остваривањем начела равноправности.
Закон о забрани дискриминације, као посебан случај дискриминације, дефинише забрану дискриминације у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености.
Антидискриминационе одредбе садрже и други закони, a у области рада и запошљавања то су пре свега Закон о раду, Закон о запошљавању и осигурању за случај незапослености, Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом, Закон о државним службеницима, Закон о запосленима у јавним службама, Закон о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе, али и други закони из ове и других области чије спровођење има утицај на тржиште рада, попут прописа из области образовања, обавезног социјалног осигурања, пензијског и инвалидског осигурања, привреде и сл.
Законом о запошљавању и осигурању за случај незапослености[2] је као једно од начела наведено је начело афирмативне акције усмерене према теже запошљивим незапосленим лицима. Под теже запошљивим незапосленим сматра се незапослени који због здравственог стања, недовољног или неодговарајућег образовања, социодемографских карактеристика, регионалне или професионалне неусклађености понуде и тражње на тржишту рада, или других објективних околности теже налази запослење (чл. 31). Незапослени који припада категорији теже запошљивих лица може имати предност, односно посебна права у спровођењу појединих мера активне политике запошљавања, у складу са законом. Чланом 48. закона уређено је да се укључивање незапосленог у мере активне политике запошљавања утврђује индивидуалним планом запошљавања, на основу објективних критеријума који одражавају очекиване тешкоће запошљавања незапосленог и процене запошљивости коју врши Национална служба. Објективни критеријуми укључују образовање незапосленог, године живота, радно искуство, пол, период незапослености, место пребивалишта и сл, а министар упутством ближе уређује услове за укључивање незапосленог у мере активне политике запошљавања.
Упутством о условима за укључивање незапосленог у мере активне политике запошљавања[3] је, између осталог, уређено да ефикасно укључивање незапосленог у мере активне политике запошљавања подразумева да су индивидуалним планом запошљавања опредељене адекватне мере активне политике запошљавања, после индивидуалног разговора незапосленог са саветником за запошљавање, у току којег су анализирани особености незапосленог које су релевантне за његово запошљавање и укључивање у мере активне политике запошљавања, захтеви тржишта рада, процена запошљивости незапосленог по основу примене објективних критеријума одређених самим упутством, односно очекиване тешкоће и могућности за запошљавање. Истим упутством су као објективни критеријуми за процену запошљивости, између осталог, наведени и нарочито посебни фактори ризика – укључујући: статус (избеглице, расељеног лица, самохраног родитеља, детета из хранитељске породице или установе за смештај деце и омладине, повратника из затвора, зависника), припадност етничким мањинама код којих је израженија стопа незапослености, материјални положај (број издржаваних чланова породице, остваривање права на материјално обезбеђење породице или другог права из области социјалне заштите) и др.
Стратегијом запошљавања у Републици Србији за период од 2021. до 2026. године[4] као теже запошљива лица препозната су незапослена лица која због здравственог стања, недовољног или неодговарајућег образовања, социодемографских карактеристика, регионалне или професионалне неусклађености понуде и тражње на тржишту рада, или због других објективних околности теже налазе посао. Тако су, као теже запошљива лица пре свих препознате жене, млади, старије становништво радног узраста, дугорочно незапослени, особе са инвалидитетом и Роми. У овој стратегији је између осталог наведено и да је један од изазова у реализацији мера активне политике запошљавања односио на таргетирање незапослених за укључивање у мере, јер је скоро 80% свих незапослених припадало најмање једној категорији теже запошљивих лица. Међутим, у стратегији није наведено да се и друга лица могу сматрати теже запошљивим у односу на процену њихове запошљивости и факторе ризика који су наведени цитираним Упутством о условима за укључивање незапосленог у мере активне политике запошљавања.
Стратегијом је између осталог указано да је један од изазова таргетирање незапослених за укључивање у мере активне политике запошљавања, јер скоро 80% свих незапослених припада најмање једној категорији теже запошљивих лица. Овај проблем је релативно успешно решаван проценом запошљивости лица, која показује коме је потребно укључивање у мере у односу на индивидуалне карактеристике лица, из чега произилази да је процена запошљивости ради укључивања у мере активне политике вршена у односу на набројане категорије незапослених који се сматрају теже запошљивим лицима, посебно имајући у виду „скромна расположива средства за мере активне политике запошљавања“.
Такође, у Старатегији запошљавања је наведено и да приоритет за укључивање у „финансијскеˮ мере активне политике запошљавања имају припадници теже запошљивих категорија незапослених који се чешће суочавају са отежаним положајем на тржишту рада као што су жене, млади до 30 година старости, а посебно млади који се налазе у NEET категорији, особе са инвалидитетом и Роми, али и лица без завршеног средњег образовања, као и друге мање бројне, али зато, када је запошљавање у питању, вишеструко рањиве категорије као што су радно способни корисници новчане социјалне помоћи, жртве трговине људима, жртве породичног насиља, млади у домском смештају, хранитељским и старатељским породицама и други. Будући да су теже запошљиве категорије незапослених постављене доста екстензивно, неопходно је кроз саветодавни рад обезбедити да се у „финансијскеˮ мере активне политике запошљавања укључују само они којима је таква подршка потребна.
У Акционом плану за период од 2021. до 2023. годинe за спровођење Стратегије запошљавања у Републици Србији за период од 2021. до 2026. године[5] је констатовано да су категорије теже запошљивих незапослених лица екстензивно постављене и обухватају велики број лица која се међусобно разликују према нивоу запошљивости који поседују, тако да је неопходно обезбедити да се у мере активне политике запошљавања укључују само они припадници ових категорија којима је таква подршка потребна у циљу интеграције на тржиште рада. Такође је веома важно определити врсту потребне подршке у сваком појединачном случају, због чега се укључивање у мере активне политике запошљавања врши у складу са проценом запошљивости и индивидуалним планом запошљавања. Овим акционим планом је уређено да ће се у мере активне политике запошљавања укључивати и незапослена лица из следећих теже запошљивих категорија: млади у домском смештају, хранитељским и старатељским породицама; жртве породичног насиља; жртве трговине људима; избегла и расељена лица, повратници према Споразуму о реадмисији; самохрани родитељи; супружници из породице у којој су оба супружника незапослена; родитељи деце са сметњама у развоју; бивши извршиоци кривичних дела.
Повереник подсећа да је сврха служења казне затвора реинтеграција бивше осуђених лица у друштво, а да би реинтеграција била успешна потребна је не само адекватна припрема и оспособљеност за живот у друштвеној заједници од стране установа у којима се казна служи, него је врло битно каква врста подршке и програма је на располагању након изласка на слободу. Управо након изласка на слободу је неопходно да се у пуној мери у процес реинтеграције укључе надлежни органи али и други друштвени актери који у оквиру својих овлашћења учествују у завршној фази ресоцијализације са циљем да се што већи број лица укључи у редовне друштвене токове и смањи број повратника у установе за служење казне. Иако не постоје прецизне информације, у стручним круговима се говори да је проценат поврата у српским затворима између 65 и 70%. Овако висок проценат рецидивизма може се приписати недостатку постпеналне помоћи, односно недостатку програма која помажу лицима која су отпуштена са издржавања казне затвора да се укључе у нормалан друштвени живот. Помоћ бивше осуђеним лицима обухвата решавање низа проблема са којима се могу суочити након издржавања казне затвора, и поред осталог свакако обухватају материјални, социјални и друштвени статус осуђеног лица. Овај статус се односи на обезбеђење запослења, пружање материјалне помоћи, помоћи у решавању стамбеног питања, породичних проблема и сл, с обзиром да се бивше осуђена лица најчешће суочавају са егзистенцијаним проблемима. Помоћ и подршку у овом погледу могу да пруже центри за социјални рад, што се и чини и што је од изузетног значаја, али и друге институције система би морале, у оквиру својих надлежности, да омогуће ефиксано превазилажење конкретних проблема са којима се појединци суочавају и укључивање ових лица у редовне животне токове.
Област рада и запошљавања представља област друштвеног живота која је од кључног значаја за егзистенцију и суштински утиче на живот сваког грађана, његов лични развој али и његово окружење, породицу и друштво у целини. Ова област је у практичном смислу предуслов за укључивање појединаца у све друге друштвене токове, а изостанак подршке приликом запошљавања може да проузрокује далекосежне нежељене последице. Због тога се и сама удружења баве пружањем различите подршке овим лицима, која подразумева индивидуалне и групне мотивационе програме, психо-социјалну помоћ, регулисање правног и здравствено-социјалног статуса, започињање или наставак образовања, али и различите видове запошљавања кроз облике социјалног предузетништва или непосредно радно ангажовање преко удружења на најчешће услужним пословима попут услуга чишћења и прања, превоза и сл.
Пракса Повереника указује да је област рада и запошљавања област у којој има највише дискриминације, имајући у виду да је у целом периоду од када је институција установљена примљен највећи број притужби за дискриминацију управо у области рада и запошљавања – око трећине од укупног броја свих притужби. Ови подаци указују и на осетљивост на дискриминација у овој области. Узроци дискриминације на тржишту рада су разноврсни, често су то негативни ставови да су неки радници мање продуктивни од других, стереотипи и предрасуде о неком личном својству радника (пол, брачни и породични статус, здравствено стање, инвалидитет, осуђиваност, припадност одређеној етничкој или мањинској групи…) или да би запошљавање неког лица могло довести до проблема у пословању послодаваца. Због тога је Повереник 2019. године сачинио и Народној скупштини предао Посебан извештај о дискриминацији у области рада и запошљавања[6] у коме је детаљно указано на комплексне проблеме са којима се сусрећу поједине категорије лица или група лица на тржишту рада, а дате су и препоруке за унапређење стања, између осталог и да је потребно програмима и плановима предвидети одговарајуће мере на националном, покрајинском и локалном нивоу, са циљем унапређења равноправности и подизања нивоа запошљивости и одржавања запослења, посебно угрожених друштвених група и спречавања било ког облика непосредне или посредне дискриминације на тржишту рада, да ове мере на локалном нивоу треба прилагодити потребама грађана и грађанки у тим срединама, као и да се посебна пажња посвети међусекторској и међуресорној сарадњи и сагледавању постигнутих ефеката спроведених мера. Препоруке се односе и на предузимање мера усмерених ка унапређивању положаја вишеструко дискриминисаних лица, као и припадника ЛГБТИ популације, избеглица, осуђених, особа које живе са ХИВ/АИДС-ом и других лица у правцу њихове пуне социјалне укључености, без стигматизације, посебно у поступку запошљавања и на раду.
Имајући у виду да се бивше осуђена лица суочавају са проблемима у области запошљавања узрокованим пре свега стереотипима и предрасудама што за последицу има или може имати дискриминацију, да су дуже време одсутни са тржишта рада на које се тешко поново укључују управо због раније одслужене казне, да је запошљавање основ њихове реинтеграције у друштво и смањења стопе поврата, као и да правни оквир пружа основ за пружање подстицаја код запошљавања, Повереник, користећи своја законска овлашћења из члана 33. став 1. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује Националној служби за запошљавање препоруку мера за остваривање равноправности и заштиту од дискриминације да изврши процену стања на евиденцији у погледу ове групе незапослених лица и до сада предузиманих мера, као и да интензивира укључивање бивше осуђених као теже запошљивих лица у мере активне политике запошљавања са циљем остваривања права на рад и тиме постизања што већих ефеката на њихову ресоцијализацију и реинтеграцију у друштво.
[1] члан 33. став 1. тачка 9. Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21)
[2] „Службени гласник РСˮ, бр. 36/09, 88/10, 38/15, 113/17, 113/17 – др.закон и 49/21
[3] „Службени гласник РСˮ, број 97/09
[4] „Службени гласник РСˮ, бр. 18/21 и 36/21 – исправка
[5] „Службени гласник РС“, број 30/21
[6] Доступно на: https://ravnopravnost.gov.rs/posebni-izvestaji/
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
802-23 Препорука мере Националној служби за запошљавање 
