бр. 021-00-449/1/2023-02  датум: 24. 4. 2023. године

МИНИСТАРСТВО ГРАЂЕВИНАРСТВА, САОБРАЋАЈА И ИНФРАСТРУКТУРЕ

Горан Весић, министар

11000 БЕОГРАД

Немањина 22-26

Предмет: Иницијатива за израду системског дугорочног плана на националном нивоу за отклањање архитектонских баријера и унапређење приступачности на свим објектима у јавној употреби и јавним површинама

Поштовани господине Весићу,

Законом о забрани дискриминације[1] прописано је да Повереник за заштиту равноправности прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа и даје мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа у циљу унапређења равноправности и заштите од дискриминације.

С тим у вези, указујемо да је Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[2] забрањена дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама. Под објектима у јавној употреби, у смислу овог закона, сматрају се: објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, туризма или објекти који се користе за заштиту животне средине, заштиту од елементарних непогода и слично, док се јавним површинама, у смислу овог закона , сматрају се: паркови, зелене површине, тргови, улице, пешачки прелази и друге јавне саобраћајнице и слично. Даље је законом прописано да су јединице локалне самоуправе дужне да предузму мере с циљем да се физичка средина, зграде, јавне површине и превоз учине приступачним особама са инвалидитетом (члан 33), док је одредбама члана 38. прописано да сви органи државне управе, територијалне аутономије и локалне самоуправе су дужни да предузму активности с циљем стварања једнаких могућности за особе са инвалидитетом и да у тим  активностима обезбеде учешће особа са инвалидитетом и њихових удружења.

Уставом Републике Србије[3] у члану 21. прописана је забрана сваке дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације који у одредбама члана 2. прописује да акт дискриминације означава свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива, између осталог и на инвалидитету и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима^[4]. Чланом 26. став 1. овог закона прописано је да дискриминација постоји ако се поступа супротно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

Република Србија је усвојила Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом[5], чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства[6]. Конвенција под дискриминацијом на основу инвалидитета подразумева сваку разлику, искључивање или ограничење по основу инвалидитета, што има за циљ или ефекат нарушења или поништења признавања, уживања или вршења, равноправно са другима, свих људских права и основних слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, цивилној или било којој другој области. Конвенцијом су обухваћени и сви облици дискриминације, укључујући и ускраћивање разумног прилагођавања, а државе уговорнице се обавезују да забране сваку дискриминацију по основу инвалидитета и гарантују особама са инвалидитетом једнаку и ефикасну правну заштиту од дискриминације по било ком основу. Чланом 9. Конвенције између осталог је прописано да ће у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које стоје на располагању јавности. Мере које укључују идентификовање и уклањање препрека и баријера за приступ, односе се између осталог, и на: зграде, путеве, превозна средства и друге погодности у затвореном и отвореном простору, укључујући школе, стамбене објекте, здравствене објекте и радна места.

Републике Србије је усвојила Стратегију унапређења положаја особа са инвалидитетом у Републици Србији за период од 2020. до 2024. године[7] у којој је указано да је приступачност предуслов за самостални живот, пуно и равноправно учешће особа са инвалидитетом у друштву и неограничено остваривање свих људских права и основних слобода, равноправно са другима и односи се на особе са сваком врстом инвалидитета. У прегледу стања Стратегија наводи да без обзира на постојећу регулативу, особе са инвалидитетом се и даље суочавају са препрекама у обављању свакодневних активности, приликом кретања, коришћења превоза, уласка и кретања кроз различите јавне објекте, као и стамбених објеката који и даље нису приступачни, чиме им се у извесној мери онемогућава приступ робама и услугама и укључивање у друштво уопште. Општи циљ Стратегије је изједначавање могућности особа са инвалидитетом у уживању свих грађанских, политичких, економских, социјалних и културних права, уз пуно поштовање њиховог достојанства и индивидуалне аутономије, обезбеђивања независности, слободе избора и пуне и ефективне партиципације у свим областима друштвеног живота, укључујући и живот у заједници. Да би се постигао општи циљ Стратегије, планирана су три посебна циља. Први посебни циљ: Повећана друштвена инклузија особа са инвалидитетом, реализоваће се, између осталог и доследним спровођењем прописа, уз појачање инспекцијског надзора, сталне обуке; системским укључивањем питања приступачности тако да се програми, планови и пројекти обавезно развијају са уграђеном компонентом приступачности, у складу са принципом „Универзални дизајн“, као и превазилажењем препрека на које особе са инвалидитетом наилазе у остваривању права у својству појединаца, потрошача, учесника у културном, економском, политичком, спортском и другом животу.

Акционим планом за спровођење Стратегије унапређења особа са инвалидитетом у Републици Србији за период од 2020. до 2024. године, у периоду од 2021. до 2022. године[8] предвиђено је да је Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре једна од институција надлежних за спровођење мере 1.1.1. Обезбеђивање пуне приступачности обејката, јавних површина, информација, услуга и производа особама са инвалидитетом, а ради остваривања Општег циља 1. Стратегије. Акционим планом је предвиђена активност 1.1.1.2. Креирање и спровођење оперативног плана за приступачност у оквиру које је Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктре предвиђена као орган који спроводи наведену активност.

Повереник посебно указује да је одредбама члана 5. Закона о планирању и изградњи[9] прописано да зграде јавне и пословне намене, као и други објекти за јавну употребу (улице, тргови, паркови и сл.), морају се пројектовати, градити и одржавати тако да свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама, омогућавају несметан приступ, кретање и боравак, односно коришћење у складу са одговарајућим техничким прописима чији су саставни део стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове пројектовања, планирања и изградње, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама, као и да стамбене и стамбено-пословно зграде са десет и више станова морају се пројектовати и градити тако да се свим корисницим, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама омогућава несметан приступ, кретање, боравак и рад.

Из свега наведеног може се закључити да је позитивним прописима Републике Србије, укључујући и Закон о планирању и изградњи, особама са инвалидитетом загарантовано право на доступност физичког окружења, равноправно са другима. У пракси је остваривање тог права онемогућено. Стратегија унапређења особа са инвалидитетом у Републици Србији садржи податке који указују да је неприступачност јавних објеката, посебно оних у којима се остварују различита права, као што су центри за социјални рад, јединице локалне самоуправе, поште, полицијске управе, Републички фонд ПИО и даље изражена и поред бројних али несистематичних интервенција, што представља препреку особама са инвалидитетом да остваре загарантована права из области образовања, здравствене и социјалне заштите, судске заштите, културе, информисања, спорта и других области.

Током дугогодишње праксе Повереника за заштиту равноправности грађани и грађанке су се обраћали овом органу са притужбама због немогућности да особе са инвалидитетом уђу и самостално се крећу у различитим јавним објектима и на површинама. Примера ради, у току 2022. године Поверенику је упућен већи број притужби због неприступачности различитих објеката (60% укупног броја притужби поднетих по овом основу), имајући у виду да је приступачност, како архитектонска тако и информациона и комуникациона, један од основних предуслова за равноправно учешће особа са инвалидитетом у свим областима друштвеног живота. Ове притужбе се односе на неприступачност домова здравља, услуга здравствене заштите, биоскопа, школа, музеја, службених просторија које користе филијале Републичког фонда за здравствено осигурање и Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање. Повереник већ више година у континуитету на различите начине, како у конкретним случајевима, тако и кроз препоруке мера за унапређење равноправности, иницијативе али и препоруке органима јавне власти кроз своје редовне годишње извештаје, указује на неопходност интензивирања рада на примени универзалног дизајна у свим областима са циљем омогућавања несметаног приступа јавним објектима и површинама, јавном превозу, информацијама, комуникацијама и услугама за све грађане.

Подсећамо да је Повереник Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре почетком 2023. године упутио Иницијативу за измену члана 135. став 8. закона о планирању и изградњи тако да се овим законом као изузетак пропише да се за извођење радова на грађевинском земљишту или објекту који је у власништву више лица неће тражити оверена сагласност тих лица уколико се радови односе на остваривање несметаног кретања и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама, без упућивања на одредбе другог закона који такође предвиђа сагласност других власника.

Такође, марта 2023. године Повереник је Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре упутио и Иницијативу за допуну Нацрта закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи тако да Елаборат о поштовању стандарда приступачности буде саставни део главног пројекта који представља доказ о поштовању стандарда приступачности, као и да је потребно изменити и одговарајуће одредбе Закона о планирању и изградњи које се односе на садржај и обавезне елементе главног пројекта, односно пројекта за грађевинску дозволу и/или пројекта за извођење и предвидети обавезу у складу са којом ће ови пројекти, односно одговарајући пројекат, садржавати доказе о поштовању стандарда приступачности кроз Елаборат о поштовању стандарда приступачности као обавезан саставни део пројекта.

Приступачност представља један од основних предуслова за једнако учешће особа са инвалидитетом у свим областима друштвеног живота, а иако је нормативни оквир у Републици Србији задовољавајући, особе са инвалидитетом су једна од најугроженијих и највише дискриминисаних друштвених група у свим областима јавног и приватног живота. Сметње за равноправно укључивање особа са инвалидитетом у све друштвене односе почињу од сфере образовања и запошљавања, што додатно погоршава њихов положај услед изостанка ефикасне подршке за самосталан живот. Обезбеђивање приступачности објеката и услуга представља предуслов за самосталан живот особа са инвалидитетом јер омогућава активно учешће у свим областима живота на равноправној основи. Уколико само један од елемената приступачности није адекватан, особа са инвалидитетом ће се наћи у ситуацији тзв. „прекинутог ланца кретања“, односно, биће доведена у ситуацију немоћи, у којој нема могућност да самостално функционише.

С обзиром на све наведено, Повереник сматра да је потребно израдити системски дугорочни план на националном нивоу за отклањање архитектонских баријера и унапређење приступачности на свим објектима у јавној употреби и јавним површинама.

Овим системским планом би било неопходно одредити објекте у јавној употреби код којих би отклањање архитектонских баријера морало имати приоритет и чија би приступачност у што краћем року требала бити постигнута због задовољења потреба грађана за остваривањем различитих права и услуга, попут објеката које користе центри за социјални рад, здравствене, предшколске и образовне установе, фондови пензијског и инвалидског осигурања и сл. Код осталих објеката, посебно оних за које постоје административне или друге тешкоће приликом остваривања приступачности за особе које се отежано крећу попут старијих зграда, објеката проглашених спомеником културе или под посебним режимом заштите и сл., приступачност би могла бити обезбеђена у дужем року, након стручног и прецизног сагледавања свих расположивих могућности, како се не би нарушила њихова историјска и културна вредност или како би евентуално били пронађени други адекватни објекти за исте намене.

Системски план отклањање архитектонских баријера и унапређење приступачности би, у смислу наведеног, требало да садржи крајње оптималне рокове, који нужно не морају бити кратки него разумни у односу на актуелно стање и свеобухватно сагледавање могућности у односу на конкретну ситуацију, истовремено водећи рачуна и руководећи се интересима грађана којима приступачност представља препреку за остваривање различитих права.

За реализацију свих активности на обезбеђивању приступачности јавних објеката и површина потребно је прецизно дефинисати надлежне субјекте, сарадњу са јединицама локалне самоуправе и другим субјектима (попут органа надлежних за заштиту споменика културе, стручњака из одговарајућих области, организација цивилног друштва и сл.) чије деловање и међусобна сарадња могу бити од утицаја на реализацију конкретних активности.

Системски приступ решавању проблема приступачности објеката у јавној употреби и јавних површина би представљао важан корак ка испуњењу обавезе државе у складу са признатим међународним уговорима и прописима Републике Србије да предузме одговарајуће мере да особама са инвалидитетом омогући самосталан живот и пуно учешће у свим сферама живота, посебно имајући у виду да је уклањање физичких баријера на објектима у јавној употреби корисно за све грађане и грађанке, како оне који се отежано крећу или старије особе, тако и за родитеље са малом децом и све друге, а у складу са принципом универзалног дизајна[10].

[1] „Службени гласник РС“, бр. 22/2009 и 52/2021, члан 33. став 1. тачка 7.

[2] „Службени гласник РС“, бр. 33/2006 и 13/2016, члан 13.

[3] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, бр. 98/06 и 115/21)

[4] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21, члан 2. став 1. тачка 1

[5] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори”, бр. 42/09)

[6] Члан 1. став 1. Конвенције о правима особа са инвалидитетом

[7] „Службени гласник РС“, број 44/2020.

[8] „Службени гласник РС“, бр. 37/2021

[9] „Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09 – испр., 64/10 – одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13 – одлука УС, 50/13 – одлука УС, 98/13 – одлука УС, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19 и 37/19 – др. закон

[10] Конвенција о правима особа са инвалидитетом, члан 2. став 5.

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

186-23 Иницијатива за израду системског плана за отклањање архитектонских баријера