бр. 07-00-214/2015-02 датум: 20.10.2015.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе Љ. А. против Градске општине Лазаревац. У притужби је наведено да је њен син особа са инвалидитетом и да користи колица, као и да у Лазаревцу није обезбеђен превоз приступачан особама са инвалидитетом. У изјашњењу Градске општине Лазаревац наведено је да у Лазаревцу није обезбеђен превоз приступачан особама са инвалидитетом, као и да је организација јавног превоза на територијама градских општина у надлежности Града Београда, Секретаријата за саобраћај, Дирекције за јавни превоз. У изјашњењу Дирекције за јавни превоз наведено је да је на територији градске општине Лазаревац организован локални и приградски јавни линијски превоз путника у надлежности Секретаријата за саобраћај, као и да ће убудуће настојати да на једном броју линија локалног карактера размотри могућност увођења нископодних возила са механичким рампама за прилаз особа са инвалидитетом. У току поступка утврђено је да је организовање јавног превоза на територији Градске општине Лазаревац у надлежности Секретаријата за саобраћај, Дирекције за јавни превоз, као и да јавни превоз на територији градске општине Лазаревац није приступачан особама са инвалидитетом. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да неорганизовањем јавног превоза који је приступачан особама са инвалидитетом на територији општине Лазаревац, Градска управа града Лазаревца, против које је поднета притужба, није прекршила Закон о забрани дискриминације. Имајући у виду да је организовање јавног превоза на територији града Лазаревца у надлежности Градске управе града Београда, Секретаријата за саобраћај, Дирекције за јавни превоз, Повереница за заштиту равноправности упутила је одговарајућу препоруку мера Градској управи града Београда, Секретаријату за саобраћај, Дирекцији за јавни превоз.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности притужбом се обратила Љ. А. из Л, коју је поднела против градске општине Лазаревац због дискриминације особа са инвалидитетом.

1.2. У притужби је, између осталог, навела:

– да је њен син особа са инвалидитетом и да користи колица;
– да у Лазаревцу није обезбеђен превоз за особе са инвалидитетом, због чега се залаже да „општина обезбеди ауто за превоз особа са инвалидитетом“.

1.3. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације , па је у току поступка затражено изјашњење градске општине Лазаревац.

1.4. У изјашњењу Д. А, председника градске општине, између осталог, наведено је:

– да је општина Лазаревац једна од 17 београдских градских општина и да је организација јавног превоза на територији градских општина у надлежности Града Београда, Секретаријата за саобраћај, Дирекције за јавни превоз;
– да у самом Лазаревцу није организован јавни превоз и да не постоје линије градског превоза;
– да је општина спремна да помогне подноситељки притужбе у мери у којој је то могуће, па су спремни да јој понуде један од службених аутомобила када год је превоз неопходан њеном сину;
– да због недостатака средстава у буџету ГО Лазаревац нису у могућности да набаве возило (комби возило) које је прилагођено превозу лица са инвалидитетом и да ће у наредном периоду покушати, у сарадњи са градом Београдом, да обезбеде финансијска средства за набавку возила.

1.5. У циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације , Повереница за заштиту равноправности затражила је изјашњење Града Београда, Секретаријата за саобраћај, Дирекције за јавни превоз.

1.6. У изјашњењу М. Ј, помоћника директора за планирање и развој, између осталог, наведено је:

– да је у надлежности Секретаријата за саобраћај на територији градске општине Лазаревац организован локални и приградски јавни линијски превоз путника;
– да се, с обзиром на дужину траса ових линија и време путовања, користе возила веће снаге и габарита, високоподна, односно возила код којих је организација путничког простора таква да превасходно обезбеђује довољан број места за седење са минималним простором за „корисничку манипулацију у простору“;
– да Дирекција за јавни превоз настоји да прилагођавањем стајалишта и набавком нископодних возила са механичким рампама, учини јавни превоз доступан свим потенцијалним корисницима;
– да ће кроз будуће услове на конкурсу за поверавање права на превоз на територији ГО Лазаревац, настојати да „размотри могућност увођења нископодних возила са механичким рампама за прилаз особа са инвалидитетом“;
– да превоз особа са инвалидитетом по потреби и на заказивање представља посебну област и да се не налази у систему јавног превоза, већ у надлежности Секретаријата за социјалну заштиту.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Из навода из изјашњења ГО Лазаревац, утврђено је да у самом граду није организован јавни превоз и да не постоје линије градског превоза, те да градска општина није обезбедила посебно возило које је прилагођено превозу особа са инвалидитетом.

2.2. Из навода из изјашњења Дирекције за јавни превоз, утврђено је да Град Београд, Секретаријат за саобраћај, Дирекција за јавни превоз организује локални и приградски јавни линијски превоз путника на територији градске општине Лазаревац, као и да возила која се користе нису прилагођена особама са инвалидитетом, односно, возила су високоподна и са минималним простором за корисничку манипулацију у возилу.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету ценила је наводе из притужбе и изјашњења, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти и другим лицима препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Република Србија је 2009. године ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом , чији је циљ да унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства . Ратификацијом ове Конвенције, Република Србија се обавезала да „усвоји одговарајуће законодавне, административне и друге мере за остваривање права признатих Конвенцијом; предузме све одговарајуће мере у циљу мењања или укидања постојећих закона, прописа, обичаја и праксе који представљају дискриминацију према особама са инвалидитетом; се уздржава од свих поступака или пракси који нису у складу са Конвенцијом, као и да обезбеди да државни органи и институције делују у складу са Конвенцијом .“

3.4. Устaв Рeпубликe Србиje у чл. 21. зaбрaњуje свaку дискриминaциjу, нeпoсрeдну или пoсрeдну, пo билo кoм oснoву, a нaрoчитo пo oснoву рaсe, пoлa, нaциoнaлнe припaднoсти, друштвeнoг пoрeклa, рoђeњa, вeрoиспoвeсти, пoлитичкoг или другoг увeрeњa, имoвнoг стaњa, културe, jeзикa, стaрoсти и психичкoг или физичкoг инвaлидитeтa.

3.5. Устaвнa зaбрaнa дискриминaциje ближe je рaзрaђeнa Зaкoнoм o зaбрaни дискриминaциje кojи у чл. 2. ст. 1. т. 1. прoписуje дa дискриминaциja и дискриминaтoрнo пoступaњe oзнaчaвajу свaкo нeoпрaвдaнo прaвљeњe рaзликe или нejeднaкo пoступaњe, oднoснo прoпуштaњe (искључивaњe, oгрaничaвaњe или дaвaњe првeнствa), у oднoсу нa лицa или групe кao и нa члaнoвe њихoвих пoрoдицa, или њимa блискa лицa, нa oтвoрeн или прикривeн нaчин, a кojи сe зaснивa нa рaси, бojи кoжe, прeцимa, држaвљaнству, нaциoнaлнoj припaднoсти или eтничкoм пoрeклу, jeзику, вeрским или пoлитичким убeђeњимa, пoлу, рoднoм идeнтитeту, сeксуaлнoj oриjeнтaциjи, имoвнoм стaњу, рoђeњу, гeнeтским oсoбeнoстимa, здрaвствeнoм стaњу, инвaлидитeту, брaчнoм и пoрoдичнoм стaтусу, oсуђивaнoсти, стaрoснoм дoбу, изглeду, члaнству у пoлитичким, синдикaлним и другим oргaнизaциjaмa и другим ствaрним, oднoснo прeтпoстaвљeним личним свojствимa. Одредбама чл. 6. Закона o забрани дискриминације прописано je да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај или би могли бити стављени у неповољнији положај. Одредбама чл. 15-27. Закона о забрани дискриминације прописни су посебни случајеви дискриминације, па је тако чл. 26. ст. 1. забрањено поступање противно начелу једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

3.6. Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом прописана је забрана дискриминације на основу инвалидности у погледу доступности услуга. Под услугом се сматра свака услуга коју уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања. Одбијање пружања услуга из овог члана представља дискриминацију особа са инвалидитетом, осим ако би пружање услуге угрозио живот и здравље саме особе са инвалидитетом или живот и здравље другог лица. Одредбом истог члана прописано је и да дискриминација представља неизвршавање техничке адаптације објекта, неопходне да би се услуга пружила кориснику са инвалидитетом. Такође, одредбама члана 33. истог Закона прописано је да су јединице локалне самоуправе дужне да предузму мере с циљем да се физичка средина, зграде, јавне површине и превоз учине приступачним особама са инвалидитетом.

Анализа навода из притужбе и изјашњења с аспекта антидискриминационих прописа

3.7. Имајући у виду предмет ове притужбе, у конкретном случају потребно је утврдити да ли је ГО Лазаревац неорганизовањем превоза приступачног особама са инвалидитетом, извршила акт дискриминације особа са инвалидитетом.

3.8. Из навода из изјашњења произлази да у Лазаревцу није организован јавни превоз који је приступачан особама са инвалидитетом, али и да је организовање јавног превоза на територији свих градских општина, самим тим и градске општине Лазаревац, у надлежности Града Београда, Секретаријата за саобраћај, Дирекција за јавни превоз. Одлуком о Градској управи Града Београда прописано је да Секретаријат за саобраћај врши, између осталог, послове који се односе на техничко регулисање саобраћаја на општинским путевима и улицама у насељима утврђивањем режима саобраћаја којим се омогућава безбеднији и проточнији саобраћај у редовним условима, као и надзор над радом јавних комуналних предузећа и субјеката којима је поверена делатност јавног линијског превоза. Истим чланом је прописано и да организацију, начин обављања и коришћења јавног линијског превоза путника, између осталог, врши Дирекција за јавни превоз. Из наведеног следи да је организација јавног линијског превоза на територији града Београда, самим тим и на територији градске општине Лазаревац у надлежности Града Београда, Секретаријата за саобраћај, Дирекције за јавни превоз, а не у надлежности градске општине.

3.9. Дирекција за јавни превоз Секретаријата за саобраћај, у свом изјашњењу, не спори да је у њеној надлежности организовање јавног локалног и приградског превоза путника на територији ГО Лазаревац, као ни да превоз није прилагођен особама са инвалидитетом. Међутим, Повереница указује да се наводи Дирекције за јавни превоз да ће у будућим пројектима и набавкама возила предузети мере које ће јавни превоз учини доступним свим корисницима не могу сматрати оправданим, јер је одредбама Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом прописана дужност јединица локалне самоуправе да предузму мере, између осталог, са циљем да се јавне површине и превоз учине приступачним особама са инвалидитетом. Ова обавеза јединица локалне самоуправе утврђена је законом који је ступио на снагу 2006. године, а конкретна одредба се примењује од 1. јануара 2007. године. Разлог због кога је законодавац одложио примену ове одредбе огледа се управо у томе да јединицама локалне самоуправе остави време, за које је оценио да је довољно, да од ступања на снагу до почетка примене ове одредбе испланира и обезбеди средства за реализацију ових мера. У складу са тим, обавеза јединица локалне самоуправе постоји већ више од осам година и у том периоду је Град Београд морао и могао да обезбеди потребна финансијска средства да се јавни превоз прилагоди особама са инвалидитетом.
На исти начин Повереница за заштиту равноправности је ценила и наводе Градске општине Лазаревац да у буџету нема средстава за набавку комби возила које је прилагођено превозу лица са инвалидитетом, као и да ће покушати да у наредном периоду, заједно са надлежнима из града, обезбеде довољно средстава за набавку овог возила. Као што је већ наведено, обавеза јединице локалне самоуправе да предузме мере којима би се физичка средина, укључујући и превоз, учинила приступачном за особе са инвалидитетом прописана је још 2006. године и непостојање финансијских средстава у општинском буџету није оправдање што у протеклих осам година није поступљено у складу са антидискриминационим прописима Републике Србије.

3.10. У изјашњењу Секретаријата за саобраћај наведено је и да постоји организован превоз за особе са инвалидитетом по потреби и на заказивање посебним возилима, а које је у надлежности Секретаријата за социјалну заштиту. Повереница за заштиту равноправности истиче да организовање оваквог специјалног превоза не представља замену за јавни превоз прилагођен особама са инвалидитетом и не ослобађа Град Београд законске обавезе да јавни превоз учини приступачним особама са инвалидитетом. Напротив, овакав превоз је организован као привремени, из разлога што јавни превоз у Београду није доступан особама са инвалидитетом, посебно оним особама које користе колица и за њим ће престати потреба оног момента када градски превоз буде приступачан свим грађанима и грађанкама. Такође, ова услуга је ограничена по броју линија које се могу обавити, а самим тим и по броју корисника који је могу користити поготово јер није доступна ни свим особама са инвалидитетом већ само онима који услугу закажу по потреби. Због тога је неоподно организовати јавни превоз који је под једнаким условима доступан свим корисницима превозних услуга.

3.11. Повереница за заштиту равноправности указује да приступачност представља један од основних предуслова за једнако учешће особа са инвалидитетом у свим областима друштвеног живота. Приступачан јавни превоз је само једна од карика приступачности које омогућавају особи са инвалидитетом пуну социјалну укљученост, али представља најзначајнију карику у ланцу приступачности. Недостатак адекватног превоза онемогућава особама са инвалидитетом да користе остале објекте и услуге и остварују права загарантована свим грађанима и грађанкама. Приступачан превоз је једини начин да особа са инвалидитетом пређе раздаљину од места боравка до радног места, здравствене или образовне установе, спортског објекта или неког другог јавног или приватног објекта. Немогућност коришћења јавног превоза, који треба бити доступан свима, искључује особе са инвалидитетом из друштвеног живота и ускраћује им могућност коришћења свих објеката и услуга које користе остали грађани и грађанке.

3.12. Ратификацијом Конвенције о правима особа са инвалидитетом Република Србија се обавезала да предузима одговарајуће мере како би особама са инвалидитетом обезбедила приступачност физичког окружења, равноправно са другима, у циљу самосталног живота и њиховог пуног учешћа у свим сферама живота. Те мере, између осталог, укључују и идентификовање и уклањање баријера које ометају или отежавају приступ зградама, путевима, превозним средствима и другим објектима у затвореном и отвореном простору. Међутим, и поред ратификованих међународних прописа и домаћег законодавства, обезбеђивање приступачности јавних објеката, па самим тим и јавног превоза је и даље велики проблем у нашој држави. Неприступачношћу јавних површина и објеката особе са инвалидитетом се доводе у ситуацију у којој им је онемогућено или веома отежано остваривање основних људских права, која су доступна свим другим грађанима. Један од најзначајнијих актера у решавању проблема неприступачности су локалне самоуправе и овај проблем се не може се решити без њиховог ангажовања.

3.13. Потребно је нагласити да су Стратегијом унапређења положаја особа са инвалидитетом у Републици Србије одређени циљеви Стратегије за период од 2007-2015. године. Стратешки циљ 13. налаже да се обезбеди да сви нови јавни и објекти отворени за јавност, саобраћајна инфраструктура и објекти у функцији јавног превоза путника у свим гранама саобраћаја, буду приступачни за особе са инвалидитетом. Такође, посебним циљем 14. наложена је постепена и континуирана адаптација постојећих превозних средстава у јавном превозу путника у свим гранама саобраћаја, како би постали приступачни за особе са инвалидитетом.

3.14. Пропуштање Града Београда, Секретаријата за саобраћај, Дирекције за јавни превоз, као органа у чијој је надлежности организовање јавног превоза на територији Града Београда, да изврши своју законску обавезу и јавни превоз у Лазаревцу учини приступачним особама са инвалидитетом, довело до дискриминације особа са инвалидитетом у Лазаревцу у погледу коришћења услуге превоза. Последица овог пропуштања огледа се у ограничавању могућности појединим особама са инвалидитетом да под једнаким условима уживају грађанска, политичка, социјална, економска, културна и друга људска права и слободе.

3.15. Повереница за заштиту равноправности подсећа да је Секретаријату за саобраћај, Дирекцији за јавни превоз упутила препоруку мера за остваривање равноправности број 34-00-1/2013-02 од 5. марта 2013. године да без одлагања изврши безбедносне провере и адаптације стајалишта јавног градског превоза, које су потребне да би особе са инвалидитетом што лакше и безбедније могле да користе све услуге јавног градског превоза.

3.16. У конкретном случају, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да неорганизовањем јавног превоза који је приступачан особама са инвалидитетом на територији општине Лазаревац, Градска управа града Лазаревца није прекршила Закон о забрани дискриминације, имајући у виду да је организовање јавног превоза на територији Лазаревца у надлежности Градске управе града Београда, Секретаријата за саобраћај, Дирекције за јавни превоз. Сагласно томе, Градској управи града Београда, Секретаријату за саобраћај, Дирекцији за јавни превоз упућена је препорука бр. 021-01-265/2015-02 од 20. октобра 2015. године.

4. МИШЉЕЊЕ

Неорганизовањем јавног превоза који је приступачан особама са инвалидитетом на територији општине Лазаревац, Градска управа града Лазаревца није прекршила Закон о забрани дискриминације, имајући у виду да је организовање јавног превоза на територији града Лазаревца у надлежности Градске управе града Београда, Секретаријата за саобраћај, Дирекције за јавни превоз.
Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

Бранкица Јанковић

Притужба Љ.А. против ГО Лазаревац због дискриминације на основу инвалидитета у области пружања услуга или коришћења објеката и површина