бр. 07-00-514/2014-02 датум: 16. 3. 2015.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе Ј. Х. В. из Ш, против Дома здравља „В.“, а поводом конкурса за упис на специјализацију из гинекологије. У притужби је навела да јој није одобрена специјализација, да је конкурс спроведен са много неправилности и да јој је у образложењу на жалбу поводом резултата конкурса директор рекао да „се удала у Београду,“ те да процењује да ће након завршене специјализације бити заинтересована за добијање радног места у Београду. У изјашњењу је наведено да је одлука донета на основу предлога комисије и у одлуци није наведено ништа што би се могло сматрати дискриминацијом. Током поступка утврђено је да се на основу поднетих доказа не може закључити који су били критеријуми за избор кандидата. Међутим, директор Дома здравља као разлог због којег Ј. Х. В. није одобрена специјализација наводи чињеницу да њен супруг живи у Београду и да има бојазан да ће та околност утицати на њу да након специјализације потражи запослење у Београду. ДЗ „В.“ није понудио чињенице и доказе на основу којих би се могло закључити да су постојали објективни и разумни разлози због којих подноситељки притужбе није одобрена специјализација, што је био дужан да учини, сагласно чл. 45. Закона о забрани дискриминације. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да је приликом избора кандидата за упућивање на специјализацију, односно доношењем одлуке о одобравању специјализације из гинекологије, Дом здравља „В.“ дискриминисао Ј. Х. В. на основу личног својства члана породице – места пребивалишта супруга. Због тога је Дому здравља „В.“ препоручено да Предузме све потребне мере у циљу отклањања последица дискриминаторног поступања према Ј. Х. В, да мишљење и препоруку Повереника за заштиту равноправности објави на огласној табли или другом видном месту у просторијама Дома здравља, као и да убудуће води рачуна да приликом доношења одлуке о доделу специјализације не крши одредбе Закона о забрани дискриминације.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности притужбом се обратила Ј. Х. В. из Ш, поводом конкурса за упис на специјализацију из гинекологије који је расписао Дом здравља „В.“.

1.2. У притужби је наведено:

– да је у септембру 2014. године Дом здравља „В.“ расписао конкурс за упис на специјализацију из гинекологије;
– да је директор Дома здравља, супротно одредбама Правилника о стручном усавршавању, доделио специјализацију својој ћерки др Ј. М.;
– да је одлука коме ће се доделити специјализација донета на предлог комисије, да не постоји образложење одлуке ни информација о другим кандидатима који су се пријавили, да је информацију о критеријумима за избор кандидата добила преко запослених у Правној служби, а да јој није било дозвољено да копира документацију конкурса;
– да су Правилником о стручном усавршавању Дома здравља „В.“ утврђени критеријуми за избор кандидата, и то: просечна оцена на факултету, оцена предмета из области за коју је кандидат конкурисао, дужина студирања, време проведено у струци након положеног стручног испита, године живота и склоност ка предметној грани медицине;
– да интерним конкурсом нису одређени критеријуми за избор кандидата, иако су предвиђени правилником те се по сили закона морају применити;
– да је у односу на пријављене кандидате и критеријуме, кандидаткиња која је добила специјализацију требало да буде најлошије рангирана јер је најдуже студирала, има најмање стажа после положеног стручног испита и најнижу просечну оцену током студирања;
– да је подноситељка притужбе студирала седам година, просечна оцена са факултета је 8,8 и има осам година радног стажа, док је изабрана кандидаткиња студирала четрнаест година, просечна оцена са факултета је 7,3 и има годину и по дана радног стажа;
– да је уложила жалбу поводом ове одлуке, а да јој је директор у одговору на жалбу, између осталог, написао да „установа мора да води рачуна о томе колико ће временски имати обезбеђеног специјалисту“, као и да „се удала у Београду,“ те да процењује да ће након завршене специјализације бити заинтересована за добијање радног места у Београду;
– да је тачно да њен супруг живи у Београду, али да је она цео свој досадашњи радни стаж провела у ДЗ „В.“, где има и пребивалиште, а да насупрот томе, изабрана кандидаткиња живи у Београду;
– да сматра да је доношењем овакве одлуке о избору кандидата који ће бити упућен на специјализациују, дискриминисана на основу личног својства – брачног и породичног статуса.

1.3. Уз притужбу је доставила следеће: 1) Одлуку о одобравању специјализације из гинекологије бр. 424 од 3. новембра 2014. године, 2) текст интерног конкурса за упућивање на специјализацију ДЗ „В.“ бр. 403 од 24. октобра 2014. године, 3) жалбу на одлуку од 6. новембра 2014. године и 4) одговор директора Дома здравља на жалбу бр. 467/2014 од 14. новембра 2014. године.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације , па је у току поступка па је у току поступка прибављено изјашњење од А. М, директора Дома здравља „В.“.

1.5. У изјашњењу је, између осталог, наведено:

– да је у Дому здравља „В.“ остало упражњено радно место гинеколога, након што је др С. Ј. добила место у Дому здравља „Земун“, а да општина има потребу за гинекологом, с обзиром да има око 19,000 становника, те да је због тога расписан интерни конкурс за специјализацију из области гинекологије и акушерства;
– да је по расписаном конкурсу и након примљених пријава, Комисија за стручно усавршавање у ДЗ „В.“ обавила разговор са пријављеним кандидатима и директору предложила да донесе одлуку којом ће др Ј. М. са пребивалиштем у М, општина В, одобрити специјализацију из гинекологије;
– да је Завод за јавно здравље Ш. доставио Дому здравља мишљење о оправданости захтева за једну специјализацију из гинекологије за др Ј. М, за потребе ДЗ „В.“;
– да је Ј. Х. В. уложила жалбу на ову одлуку, али да Законом о здравственој заштити није предвиђена могућност изјављивања жалбе, јер одлука директора није коначна, већ се одлука министра здравља сматра коначном и против ње се може покренути управни спор. Одлука директора је само предлог, на коју надлежни министар даје сагласност;
– да у овом случају не постоји дискриминација, јер је одлука донета на основу предлога комисије и у одлуци није наведено ништа што би се могло сматрати дискриминацијом, нема никаквог коментара нити изношења било чега што би повредило равноправност подноситељке притужбе у односу на друге кандидате;
– да одговор који је упутио подноситељки притужбе поводом њене жалбе нема карактер било какве одлуке јер жалба није дозвољена, али је нашао за сходно да јој том приликом укаже на неке чињенице којима се руководио при доношењу одлуке о кандидату за специјализацију;
– да изношење чињенице да се подноситељка притужбе удала није измишљена, ни увредљива и не представља дискриминацију њене личности;
– да као директор здравствене установе мора на најбољи и најекономичнији начин да обезбеди здравствену заштиту становништву, те због тога мора да настоји да што трајније обезбеди лекаре специјалисте који ће у дужем периоду обезбедити здравствену заштиту становништва, због чега сматра да руковођењем овим принципима није извршио повреду равноправности учесника у поступку и није извршио акт дискриминације према било коме;
– да није у могућности да достави Правилник о стручном усавршавању, јер у евиденцији нема правилника који је усвојен и који се примењује, да је вероватно постојао покушај доношења новог правилника, али у евиденцији такав правилник не постоји;
– да због чињенице да не постоји Правилник о стручном усавршавању, на почетку календарске године доносе План специјализација и стручног усавршавања здравствених радника Дома здравља „В.“;
– да приликом доношења одлуке о додели специјализације за гинеколога у Дому здравља „В.“ није било повреде равноправности, те према томе није ни извршен акт дискриминације према Ј. Х. В.

1.6. Уз изјашњење је достављено следеће: 1) мишљење Завода за јавно здравље Ш. о оправданости захтева за једну специјализацију из гинекологије за др Ј.М. бр. 1699/2 од 3. новембра 2014. године, 2) предлог конкурсне комисије о избору кандидата за специјализацију бр. 423/2 од 31. октобра 2014. године, 3) одлука о одобравању специјализације из гинекологије бр. 442 од 5. новембра 2014. године и 4) План специјализација и стручног усавршавања здравствених радника Дома здравља „В.“ за 2014 бр. 7 од 14. јануара 2014. године.

1.7. У допуни изјашњења, које је достављено на захтев Повереника за заштиту равноправности да ДЗ „В.“ достави податак или акт из кога се може утврдити на основу којих критеријума је извршена селекција кандидата, наведено је да не постоји правилник, да директор није у могућности да прибави било какве податке од конкурсне комисије, нема сазнања да ли су постојале оцене и записници са разговора са кандидатима, те да не може да се меша у право и начин рада Комисије за стручно усавршавање. У свему осталом поновљени су наводи из изјашњења.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Увидом у текст интерног конкурса за упућивање на специјализацију ДЗ „В.“ бр. 403 од 24. октобра 2014. године, утврђено је да је расписан конкурс за специјализацију из гинекологије у трајању од 4 године, а да је специјализација предвиђена Планом специјализација и стручног усавршавања здравствених радника Дома здравља „В.“ за 2014. годину. Право пријављивања имају запослени доктори медицине ДЗ „В.“, који су у радном односу на неодређено време на дан расписивања овог конкурса, са положеним стручним испитом, док ће бодовање и рангирање кандидата извршити Комисија за стручно усавршавање након разговора са кандидатима. Интерним конкурсом прописано је да кандидати достављају следећу документацију: оверену фотокопију дипломе или уверења о завршеном факултету, оверену фотокопију уверења о положеном стручном испиту, извод из матичне књиге рођених и уверење о радном стажу у струци.

2.2. Увидом у предлог конкурсне комисије о избору кандидата за специјализацију бр. 423/2 од 31. октобра 2014. године, утврђено је да је на основу решења директора Дома здравља формирана комисија у саставу др С. Ј, др Б. П. Н. и др М. К, која је после разматрања пристиглих пријава на конкурс дала предлог да се специјализација из гинекологије додели др Ј. М. У образложењу предлога наведено је да су се на конкурс који је објављен на огласној табли Дома здравља 24. октобра 2014. године, пријавиле три кандидаткиње: Ј. М, М. Ч. Ј. Х. В. У образложењу је наведено да је након прегледа конкурсне документације и разговора са кандидаткињама донета одлука као у изреци предлога.

2.3. Увидом у одлуку о одобравању специјализације из гинекологије бр. 442 од 5. новембра 2014. године, утврђено је да је директор Дома здравља „В.“ одобрио специјализацију из гинекологије др Ј. М. Из образложења одлуке, утврђено је да је конкурсна комисија након усменог разговора са кандидатима донела одлуку да се специјализација из гинекологије додели др Ј. М, као и да је Завод за јавно здравље Ш. дао мишљење да постоји оправданост за ову специјализацију.

2.4. Увидом у мишљење Завода за јавно здравље Ш. о оправданости захтева за одобравање једне специјализације из гинекологије за др Ј. М. бр. 1699/2 од 3. новембра 2014. године, утврђено је да је завод извршио анализу стања расположивих лекара, потребе за специјалистичким прегледима пацијената и донео мишљење да постоји хитна потреба за упућивање једног доктора медицине на специјализацију из гинекологије и акушерства.

2.5. Увидом у План специјализација и стручног усавршавања здравствених радника Дома здравља „В.“ за 2014. годину бр. 7 од 14. јануара 2014. године, под одељком Специјализације и уже специјализације, утврђено је да су у току 2014. године планиране једна специјализација из педијатрије и једна из гинекологије, а да ће се одабир кандидата вршити по објављеном интерном конкурсу, на основу критеријума усвојених Правилником стручног усавршавања ДЗ „В.“. Предвиђено је и да се планира расписивање конкурса у јулу 2014. године, а да ће трошкове специјализација сносити ДЗ „В.“.

2.6. Из увида у обавештење поводом жалбе на решење директора Дома здравља на жалбу бр. 467/2014 од 14. новембра 2014. године, утврђено је да је директор ДЗ „В.“ обавестио Ј. Х. В. да према Закону о здравственом осигурању, Правилнику о стручном усавршавању и оспособљавању здравствених радника, сарадника и осталих запослених у ДЗ „В.“ и одлуци директора бр. 424 од 3. новембра 2014. године, није предвиђена могућност изјављивања жалбе, због чега директор не може да одлучи по овој жалби. У обавештењу је наведено да неке чињенице изнете у жалби нису тачне, а да се то пре свега односи на радни стаж Ј. М, који је дужи од наведеног и просек оцена на студијама, који је већи. Поред тога, директор Дома здравља навео је и следеће у обавештењу: „..Располажемо са подацима да сте се Ви удали у Београду и да би добијање специјализације за Вас одговарало и по том основу. Међутим, установа мора да води рачуна и о томе колико ће установа имати временски обезбеђеног специјалисту, имајући у виду да сте се удали у Београд и да ће те сигурно бити заинтересовани за добијање радног места у Београду после завршене специјализације, са напоменом и да је место гинеколога у ДЗ „В.“ и упражњено због тога што је др С. Ј. добила место у Дому здравља у Земуну а иначе је имала место пребивалишта у Београду“.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су достављени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.4. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама чл. 15-27. Закона о забрани дискриминације прописани су посебни случајеви дискриминације, па је тако чл. 16. став 1. забрањена дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада. С обзиром на околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантна је и одредба чл. 8. којом је прописано да повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује.

3.5. Закон о раду забрањује дискриминацију, односно, сваки облик дискриминације лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. Одредбама чл. 20. дискриминација је забрањена, између осталог, и у односу на услове оспособљавања, усавршавања и напредовања на послу.

Анализа навода и доказа са аспекта антидискриминационих прописа

3.6. Имајући у виду предмет ове притужбе, потребно је утврдити да ли је Дом здравља „В.“, приликом доношења одлуке о додели специјализације за гинекологију по Интерном конкурсу за упућивање на специјализацију ДЗ „В.“ бр. 403 од 24. октобра 2014. године, дискриминисао подноситељку притужбе.

Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да брачни и породични статус, који подноситељка притужбе наводи као основ дискриминације, повезујући га са чињеницом да директор Дома здравља наводи у обавештењу да њен супруг живи у Београду, не представља основ дискриминације у конкретном случају. Брачни и породични статус може да буде основ дискриминације у случајевима када се различито (неповољније) третирају особе које нису у браку у односу на особе које су у браку или када се прави разлика између самохраних родитеља и родитеља који се обоје брину о деци и др. Повереница указује да би потенцијални основ дискриминације, у овом случају, могао да буде место пребивалишта супруга подноситељке притужбе, као члана њене породице, сагласно одредби члана 2. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације, којом је прописано да је дискриминација свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање у односу на лица или групе лица, као и на чланове њихових породица или њима блиска лица, а које се заснива на неком личном својству.

3.7. Повереница за заштиту равноправности констатује да наводи из притужбе Ј. Х. В. и докази које је доставила, пружају довољно основа за закључак да је учинила вероватним акт дискриминације. Наиме, послодавац је подноситељки притужбе као један од разлога што јој није додељена специјализација навео да је удата за особу која живи у Београду и да претпоставља да ће тамо хтети да тражи запослење. Имајући то у виду, на основу одредбе члана 45. став 2. Закон о забрани дискриминације, терет доказивања да у конкретном случају није дошло до повреде начела једнакости, сноси лице против кога је поднета притужба.

3.8. Неспорно је да је Дом здравља „В.“ расписао интерни конкурс за упућивање на специјализацију за гинекологију у октобру 2014. године, као и да Ј.Х.В. није одобрена специјализација из гинекологије. На основу доказа који су достављени уз притужбу и изјашњење, утврђено је да је директор Дома здравља „В.“ одобрио специјализацију из гинекологије др Ј. М, лекарки ДЗ „В.“, у складу са предлогом конкурсне комисије, која је овај предлог донела након усменог разговора са кандидатима.

Да би се заузео став да ли је у конкретном случају извршена дискриминација, потребно је испитати да ли чињенице и докази које је ДЗ „В.“ изнео у свом изјашњењу, пружају довољно основа за закључак да Ј. Х. В. није другачије третирана због места пребивалишта свог супруга, односно, чињенице да је удата за особу која живи у Београду. Имајући у виду одредбе Закона о забрани дискриминације, потребно је испитати да ли су за недодељивање специјализације Ј. Х. В. постојали објективни и оправдани разлози, који нису у вези са њеним личним својством. Због тога је од ДЗ „В.“ затражено да се, између осталог, посебно изјасни на основу којих критеријума је извршена селекција кандидата.

3.9. Повереница за заштиту равноправности констатује да на основу доказа који су достављени уз изјашњење и допуну изјашњења, није могуће утврдити који су били критеријуми за одабир кандидата за специјализацију. Наиме, директор Дом здравља тврди да не постоји Правилник о стручном усавршавању запослених, као и да нема сазнања да постоји било какав документ (нпр. записник са усмених разговора конкурсне комисије са сваким појединачним кандидатом за специјализацију, оцене које је конкурсна комисија дала кандидатима) на основу којег би се могло утврдити због којих квалификација и оспособљености је конкурсна комисија предложила кандидаткињу Ј. М, а не подноситељку притужбе.

3.6. С друге стране, у Плану специјализација и стручног усавршавања здравствених радника прописано је да ће се применити критеријуми усвојени Правилником стручног усавршавања ДЗ „В.“. Додатно, директор се, наводећи основе по којима Ј. Х. В. нема право жалбе, позива на Правилник о стручном усавршавању и оспособљавању здравствених радника, сарадника и осталих запослених у ДЗ „В.“. Све ово упућује на закључак да Правилник о стручном усавршавању запослених у ДЗ „В.“ постоји, али да га директор није доставио уз изјашњење на наводе из притужбе. Поред тога, Повереница за заштиту равноправности указује да се ни из образложења предлога конкурсне комисије о избору кандидата за специјализацију не може закључити којим се критеријумима водила комисија приликом одабира кандидата, имајући у виду да је у образложењу написано једино да је одлука донета након прегледа конкурсне документације и након разговора са кандидатима. Повереница за заштиту равноправности констатује да је нелогично да нема утврђених критеријума за избор кандидата, те да је у тексту конкурса прописана документација која се подноси приликом пријављивања, и то: оверена фотокопија дипломе или уверења о завршеном факултету, оверена фотокопија уверења о положеном стручном испиту, извод из матичне књиге рођених и уверење о радном стажу у струци. Имајући у виду да је у питању интерни конкурс, те да је могућност пријављивања била ограничена само на запослене у ДЗ „В.“, остаје нејасно из ког разлога је од кандидата тражено да доставе ову документацију, уколико није било прописаних критеријума за избор. Наиме, прва два тражена документа свакако постоје у персоналним досијеима запослених, а нејасно је зашто је тражен извод из матичне књиге рођених и уверење о радном стажу у струци, уколико то није у вези са критеријумима за избор.

3.7. Надаље, из обавештења директора поводом жалбе Ј. Х. В. на одлуку о избору кандидата за специјализацију, може се констатовати да директор Дома здравља, као разлог због којег Ј. Х. В. није одобрена специјализација, наводи чињеницу да њен супруг живи у Београду и да има бојазан да ће та околност утицати на њу да након специјализације потражи запослење у Београду. Ово се несумњиво може закључити из навода директора: „..Међутим, установа мора да води рачуна и о томе колико ће установа имати временски обезбеђеног специјалисту, имајући у виду да сте се удали у Београду и да ће те сигурно бити заинтересовани за добијање радног места у Београду после завршене специјализације..“. Директор ДЗ „В.“ потврдио је ове ставове и у изјашњењу, тако што је навео да је у обавештењу поводом жалбе нашао за сходно да подноситељки притужбе укаже на неке чињенице којима се руководио при доношењу одлуке о кандидату за специјализацију.

Поред чињенице да је конкурс спроведен без јасних критеријума, што је само по себи недопустиво и противзаконито, Повереница за заштиту равноправности констатује да изјаве и коментари које се тичу породичног живота подноситељке притужбе јасно показују да је директор Дома здравља „В.“, приликом доношења одлуке о одабиру кандидата за специјализацију, ставио у неједнак положај подноситељку притужбе, на основу личног својства члана њене породице – места пребивалишта супруга.

3.8. Повереница за заштиту равноправности указује да је чланом 16. став 3. Закона о забрани дискриминације прописано да се не сматра дискриминацијом прављење разлике, искључење или давање првенства због особености одређеног посла, код кога лично својство лица представља стварни и одлучујући услов обављања посла, ако је сврха која се тиме жели постићи оправдана. Слична одредба је садржана и у члану 22. став 1. Закона о раду којом је прописано да се не сматра дискриминацијом прављење разлике или давање првенства у односу на одређени посао када је природа посла таква или се посао обавља у таквим условима да карактеристике повезане са неким од основа из члана 18. Закона о раду представљају стварни и одлучујући услов за обављање посла и да је сврха која се тиме жели постићи оправдана.

Специјализација и ужа специјализација дефинисана је као стицање знања и вештина здравствених радника и здравствених сарадника , те се може констатовати да је сврха специјализације управо стицање нових знања и савладавање конкретних вештина из одређене гране медицине или стоматологије. Повереница за заштиту равноправности указује да за стицање специјалистичког стажа из медицине или стоматологије, као и за друге видове стручног усавршавања, није од одлучујућег значаја место пребивалишта кандидата или запослене особе. У вези са тим, Повереница констатује да Устав РС и релевантни законски прописи забрањују прављење разлике или неједнако поступање приликом прописивања услова за запошљавање и избор кандидата и кандидаткиња за обављање одређеног посла на основу њихових личних својстава, тако да се изузеци од овог правила морају веома рестриктивно тумачити и прихватати као оправдани само у ситуацијама када је лично својство стварни и одлучујући фактор за могућност, односно, немогућност обављања одређеног посла, имајући у виду његову природу и особености.

3.9. Такође, Повереница за заштиту равноправности подсећа на чињеницу да здравствени радник може да упише специјализацију под условом да је запослен у здравственој установи и ако му здравствена установа одобри специјализацију, уз сагласност Министарства здравља. С обзиром на специфичност овог вида усавршавања, односно, немогућност да се специјалистички стаж оствари самостално и независно од здравствене установе, као што је то случај са мастер или докторским студијама, здравствена установа приликом прописивања критеријума и доношења одлуке мора свим кандидатима и кандидаткињама омогућити да на једнакој основи буду вредновани. Потребно је напоменути и да је одредбом члана 184. ст. 9. и 10. Закона о здравственој заштити, здравствени радник дужан да закључи уговор са здравственом установом о правима, обавезама и одговорностима за време стручног усавршавања у току специјализације и уже специјализације, а дужан је да у здравственој установи проведе у радном односу двоструко дужи период од периода трајања специјализације, односно уже специјализације. Имајући у виду да је самим законом прописано да се уговором регулишу међусобна права и обавезе здравственог радника и здравствене установе, уз обавезу здравственог радника да у здравственој установи проведе у радном односу двоструко дужи период од периода трајања специјализације, Повереница за заштиту равноправности указује да ове одредбе пружају довољно гаранције здравственој установи да ће имати користи од улагања у здравственог радника коме одобри специјализацију, без обзира на његове/њене могућности за запослење у другој здравственој установи.

3.10. На крају, Повереница за заштиту равноправности констатује да Дом здравља „В.“ има пуну слободу да самостално, у складу са важећим прописима и на основу објективних критеријума, одлучује о избору лица које ће упутити на специјализацију, процењујући њихова стручна знања, компетенције и способности. Оно што Дом здравља „В.“ не сме да чини јесте да одлуку о избору кандидата и кандидаткиња заснива на њиховим личним својставима, ако они нису стварни и одлучујући услов за обављање посла, с обзиром на природу и особеност посла и услове у којима се он обавља. Такво понашање је противзаконито и представља повреду императивних прописа о забрани дискриминације, који су обавезујући за све правне субјекте.

3.11. Сагласно наведеном, имајући у виду све околности конкретног случаја, утврђено чињенично стање и примену правила о терету доказивања у дискриминационим поступцима, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да ДЗ „В.“ није пружио објективно и разумно оправдање за избор кандидаткиње која је упућена на специјализацију из гинекологије, односно, није понудио чињенице и доказе на основу којих се може закључити да Ј.Х.В. није одобрена специјализација из разлога који нису у вези са чињеницом да је пребивалиште њеног супруга у Београду.

4. МИШЉЕЊЕ

Приликом избора кандидата за упућивање на специјализацију, односно, доношењем одлуке о одобравању специјализације из гинекологије бр. 442 од 5. новембра 2014. године, Дом здравља „В.“ дискриминисао је Ј. Х. В. на основу личног својства члана њене породице – места пребивалишта супруга.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности препоручује Дому здравља „В.“ из Ш. да:

5.1. Предузме све потребне мере у циљу отклањања последица дискриминаторног поступања према Ј. Х. В.

5.2. Мишљење и препоруку Повереника за заштиту равноправности објави на огласној табли или другом видном месту у просторијама Дома здравља „В.“, у року од 15 дана од дана пријема мишљења са препоруком. Потребно је да мишљење и препорука буду истакнути најмање 8 дана на огласној табли или другом видном месту у просторијама Дома здравља „В.“.

5.3. Убудуће води рачуна да приликом доношења одлуке о додели специјализације не крши одредбе Закона о забрани дискриминације, односно, да се суздржи да од неоправданог прављења разлике или неједнаког поступања и пропуштања (искључивања, ограничавања или давања првенства), у односу на лица или групе лица, које се заснива на старосном добу или било ком другом личном својству.

Потребно је да Дом здравља „В.“ обавести Повереницу за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Дом здравља „В.“ не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 Притужба Ј. Х. В. против Дома здравља због дискриминације по основу породичног статуса у области рада