бр. 07-00-190/2014-02 датум: 29. 7. 2014.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе Н. М, поднете против Полицијске станице С .г. у Б, због дискриминације на основу националне припадности. У притужби је наведено да је Н. М. пријавила да је видела дете које у Кнез Михајловој улици лежи и проси, без надзора одрасле особе, а да је службеница ПУ С. г. питала: „Да ли је дете „цига… ромске националности?“, и објаснила да је та информација потребна како би знала на коју службу да је упути, а након тога пребацила везу на службеника који је рекао да ће послати патролу. Полицијска управа за град Б. доставила је извештај о извршеним проверама и утврђеном чињеничном стању и доказе из којих не произлази да је службеница питала за националност детета да би странку упутила на посебну службу, већ да је питала за територију општине где се налази дете. У току поступка, на основу расположивих чињеница и доказа, није утврђено да је Полицијска станица С. г. тражила информацију о националности детета како би подноситељку притужбе упутила на посебну службу која се бави децом ромске националности. Због тога је Повереница за заштиту равноправности дала мишљење да није утврђено да је Полицијска станица С. г. извршила акт дискриминације на основу припадности ромској националној мањини.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереницa за заштиту равноправности примила је 13. маја 2014. године притужбу Н. М, поднету против Полицијске станице С. г. у Б. У притужби је наведено да је приликом телефонског разговора са Дежурном службом, коју је подноситељка притужбе позвала да пријави дете које проси и које је у полусвесном стању на улици, полицијска службеница Дежурне службе, питала да ли је дете „циганске“ националности. Подноситељка притужбе је изразила забринутост због могућег постојања посебне службе у МУП-у за припаднике ромске националности.

1.2. У притужби је наведено:

– да је 30. априла 2014. године у К. М. улици видела дете које је лежало и просило, у полусвесном стању, без надзора одрасле особе;
– да је позвала полицију на број „192″ и да је службеница која се јавила на телефон пребацила на још три линије,
– да је током испитивања о њеним личним подацима и ситуацији коју пријављује, службеница Полицијске станице С. г. питала: „А је л’ то дете цига… мислим ромске националности?“;
– да јој је одговорила да не пише које је националности и да јој је нејасно зашто је то важно, а да јој је службеница тада негирала да је користила реч „Циганин“, и објаснила јој је да је податак о националној припадности потребан како би знала на коју службу да је упути;
– да је након тога пребацила везу службенику који је рекао да ће послати патролу;
– да је службеница на тај начин сугерисала да постоји дискриминаторна пракса јер постоје различите службе за децу која припадају различитим етничким скупинама, односно ромској националној мањини.

1.3. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације , па је у току поступка прибављено изјашњење Полицијске управе за град Б.

1.4. У извештају о извршеним проверама и утврђеном чињеничном стању Одељења за контролу законитости у раду Полицијске управе за град Б. од 2. јуна 2014. године, између осталог, наведено је:

– да је начелнику Полицијске управе за град Б. достављен допис Повереника за заштиту равноправности у коме је наведено да је Повереник примио притужбу Н. М. из Б. против ПС С. г. у Б;
– да је 22. маја 2014. године подносилац извештаја у службеним просторијама Дежурне службе Командно-оперативног центра преслушао телефонски разговор од 30. априла 2014. године између Н. М. и полицијске службенице Дежурне службе;
– да је актом Одељења за контролу законитости у раду од Управе за везу и криптозаштиту затражен аудио запис телефонског разговора између полицијске службенице Дежурне службе система „192″ и Н. М, као и аудио запис телефонског разговора између полицијске службенице ПС С. г. и Н. М;
– да је актом тог Одељења Дежурној служби и Полицијској станици С. г. наложено да се од полицијске службенице која је обавила разговор са Н. М. узме изјава на записник и достави извештај о предузетим мерама;
– да је Управа за везу и криптозаштиту доставила допис и ЦД са аудио записом телефонског разговора између Н. М. и полицијске службенице Дежурне службе система „192″, као и да је у допису наведено да други део разговора који је уследио након пребацивања везе од стране оператера са система „192″ према ПС С. г. није могуће доставити из техничких разлога;
– да је 30. априла 2014. године у 14.04 часова Н. М. са броја 063….. позвала број „192″ и да се јавила полицијска службеница Б. Г;
– да је након разговора полицијска службеница Б. Г. преусмерила позив на ПС С. г, али телефонски разговор између Н. М. и полицијске службенице ПС С. г. Управа за везу и криптозаштиту није могла да достави из техничких разлога;
– да је Дежурна служба доставила изјаву полицијске службенице Б. Г. и записник о разматрању притужбе који је организациона јединица спровела;
– да је 29. маја 2014. године у службеним просторијама Дежурне службе спроведен притужбени поступак и сачињен записник о разматрању притужбе;
– да је начелник Дежурне службе, главни полицијски саветник С. Р, оценио да у поступању полицијске службенице Б. Г, нема елемената непрофесионалности у комуникацији и поступању полиције;
– да је Полицијска станица С. г. доставила службене белешке полицијских службеника А. Р. и А. К., као и записник о саслушању полицијске службенице Д. Ф;
– да је у службеној белешци коју је сачинио полицијски службеник А. Р. наведено да је провером кроз евиденције ПС С. г. и евиденцију „Дневник догађаја“ утврђено да полицијски службеници ПС С. г. дана 30. априла 2014. године нису предузимали службене мере и радње на позив Н. М;
– да је у службеној белешци коју је сачинио полицијски службеник А. К. наведено да су извршене провере кроз станичне евиденције и да је утврђено да није забележен догађај на који се Н. М. позива;
– да је од полицијске службенице Д. Ф. узета изјава на записник.

1.5. Уз извештај о извршеним проверама и утврђеном чињеничном стању су поднети и следећи документи: 1) фотокопија записника о саслушању радника Дежурне службе Полицијске управе за град Б. од 27. маја 2014. године; 2) фотокопија записника о разматрању притужбе Дежурне службе Полицијске управе за град Б. од 29. маја 2014. године; 3) стенограм разговора Дежурне службе Полицијске управе за град Б. од 29. маја 2014. године; 4) фотокопија службене белешке А. Р. из Полицијске станице С. г. од 30. маја 2014. године; 5) фотокопија службене белешке А. К. из Полицијске станице С. г. од 1. јуна 2014. године; 6) фотокопија записника о саслушању Д. Ф. из Полицијске станице С. г. од 2. јуна 2014. године и 7) ЦД са аудио записом телефонског разговора између полицијске службенице Дежурне службе „система 192″ и Н. М.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Увидом у фотокопију записника о саслушању радника Дежурне службе од 27. маја 2014. године, утврђено је:

– да је 30. априла 2014. године полицијска службеница Б. Г, док је обављала послове оператерке на систему „192″, примила позив од женске особе која се представила као Н. М. и пријавила да у К. М. на тротоару лежи дете и проси;
– да је нехотице упитала да ли је дете „ци…ромске националности“ како би што брже на лице места упутила подручну ауто патролу и евентуалне надлежне органе јер се према пријави Н. М. радило о малом детету;
– да је истакла да је у питању лапсус, као и да није имала намеру да било кога вређа а понајмање дете;
– да је на питање да ли је ауто патрола пронашла дете, одговорила да није, јер се дете удаљило пре доласка ауто патроле;

2.2. Увидом у стенограм разговора Дежурне службе Полицијске управе за град Б. од 29. маја 2014. године утврђено је:

– да је 30. априла 2014. године око 14.00 часова, Дежурна служба добила позив са броја 063…… и да је садржина телефонског разговора следећа:

Полицијска службеница Б. Г: „Изволите“
Н. М: „Добар дан. Ја бих да пријавим дете на улици.“
Полицијска службеница Б. Г: „Молим?“
Н. М: „Мало је… Ја бих да пријавим дете на улици, само је. Претпостављам да га неко надзире док проси.“
Полицијска службеница Б. Г: „Проси, је л’?“
Н. М: „Па има канту испред себе, лежи на улици и тресе се.“
Полицијска службеница Б. Г: „Је л’ ци… је л’ ромске националности?“
Н. М: „Да ромске, пошто „циганска“ националност не постоји.“
Полицијска службеница Б. Г: „Ја сам рекла ромске.“
Н. М: „Не пише му на челу.“
Полицијска службеница Б. Г: „Питам да знам шта да радим. Немојте реаговати тако госпођо. Што сте узбуђени? Која је то општина?“
Н. М: „Узбуђена сам зато што сте кренули да кажете „циганске“,“
Полицијска службеница Б. Г: „Нисам… Рекла сам…“
Н. М: „Не пише му на челу“
Полицијска службеница Б. Г: „Није тачно.“
Н. М: „Шта ћете Ви сада да урадите?“
Полицијска службеница Б. Г: „Кажите Ви мени која општина. Ја ћу Вам рећи шта да урадим. Која је то општина?“
Н. М: „Не знам тачно сад… овде у К. М…. код Р. Ц..“
Полицијска службеница Б. Г: „Добро је, моменат…“
Прекид везе.

2.3. Увидом у фотокопију записника о разматрању притужбе од 29. маја 2014. године, утврђено је:

– да је Н. М. 15. маја 2014. године поднела писану притужбу начелнику Полицијске управе за град Б. која је 23. маја 2014. године прослеђена Дежурној служби;
– да се подноситељка притужбе притужује на рад оператера са система „192″ јер је, када је 30. априла 2014. године пријавила да дете лежи на улици и проси, службеница поставила питање да ли је дете ромске националности;
– да је прибављено мишљење непосредног старешине, начелника Дежурне службе, главног полицијског саветника С. Р, који је оценио да у поступању оператера са система „192″ нема елемената непрофесионалности у комуникацији и поступању полиције;
– да је подноситељка притужбе уредно позвана и да је дошла у службене просторије Дежурне службе где јој је прочитан записник о разматрању притужбе;
– да је подноситељка притужбе изјавила да нема примедби, као ни на оцену поступајућег органа и да је сагласна са њиховом оценом и ставом;
– да је истакла да преслушани разговор нема везе са пријавом коју је поднела, да јесте део тог инцидента, али да не постоји други део разговора који је вођен након преспајања везе, а где је образложено да је податак о националности потребан зарад упућивања на службу која се тиме бави.

2.4. Увидом у фотокопију записника о саслушању радника Полицијске станице С. г. од 2. јуна 2014. године, утврђено је:

– да је полицијска службеница Д. Ф. 30. априла 2014. године јављала на телефонске позиве, али се пријаве Н. М. не сећа;
– да је могуће да је примила пријаву и да је обавила разговор са странком али да не може бити речи о дискриминацији било ког грађанина;
– да је, сходно правилима полицијског посла и криминалистике, процедура да се за свако лице које је из неких разлога интересантно полицијским службеницима, узме опис (нпр. пријава учиниоца кривичног дела, пријава несталог лица, лица коме је потребна помоћ и сл). Опис подразумева узраст, висину, развијеност, гардеробу коју има на себи, особене знаке па чак и националност, ако то може помоћи у идентификацији лица;
– да се до сада није десило да патрола не изађе на место догађаја, па мисли да је тако било и сада, односно да догађај највероватније није заведен јер на терену полицијски службеници нису пронашли ни дете ни позиваоца;
– да је реткост да грађани позивају за такве ствари, као и да грађани место догађаја напусте не желећи да укажу полицијским службеницима на проблем на терену.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету ценила је наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су приложени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Устав Републике Србије забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета .

3.4. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, којим је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Такође, забрањена је дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика.

3.5. Законом о полицији забрањена је дискриминација , односно, овлашћено службено лице је дужно да у примени полицијских овлашћења поступа непристрасно, пружајући свакоме једнаку законску заштиту и поступајући без дискриминације лица по било којем основу. У примени полицијских овлашћења, овлашћено службено лице је дужно да поступа хумано и поштује достојанство, углед и част сваког лица и друга основна права и слободе човека, дајући предност правима угроженог у односу на иста права лица која та права угрожава и водећи рачуна о правима трећих лица.

3.6. Конвенцијом Уједињених нација о правима детета прописан је као један од општих принципа, принцип недискриминације, који обавезује државу потписницу да сва права гарантована Конвенцијом, обезбеди сваком детету без икакве дискриминације и без обзира на расу, боју коже, пол, језик, вероисповест, политичко или друго уверење, национално, етничко или социјално порекло, имовинско стање, инвалидитет, рођење или други статус детета, његовог родитеља или законског старатеља.

Анализа доказа достављених уз притужбу и навода из изјашњења

3.7. Имајући у виду предмет ове притужбе, Повереница за заштиту равноправности констатује да је у конкретном случају потребно испитати да ли је Полицијска станица С. г. у Б, поступајући по пријави Н. М, извршила акт дискриминације на основу националне припадности.

3.8. Према наводима из притужбе, када је Н. М. пријавила да је видела дете које у К. М. улици лежи и проси, без надзора одрасле особе, службеница Полицијске управе С. г. ју је питала: „Да ли је дете „цига… ромске националности?“, и објаснила да је та информација потребна како би знала на коју службу да је упути, а након тога пребацила везу на службеника који је рекао да ће послати патролу.

3.9. Међутим, из садржине стенограма телефонског разговора између Б. Г, полицијске службенице Дежурне службе на систему „192″ и Н. М, као и изјаве Б. Г. од 27. маја 2014. године, утврђено је да је Б. Г. изјавила: „Је л’ дете цига… ромске националности?“ али да је након реакције подноситељке притужбе рекла: „Питам да знам шта да радим (…) Кажите Ви мени која је то општина а ја ћу Вам рећи шта ћу да урадим“, као и да је након тога преусмерила позив на Полицијску станицу С. г. Наиме, на основу ових доказа не произлази да је службеница питала за националност детета да би странку упутила на посебну службу, већ да је питала за територију општине где се налази дете.

3.10. Такође, на основу осталих приложених доказа не може се утврдити да је Полицијска станица С. г. тражила информацију о националности детета како би подноситељку притужбе упутила на посебну службу која се бави децом ромске националности. Из записника о саслушању Д. Ф, полицијске службенице ПС С. г, произлази да се 30. априла 2014. године јављала на телефон Дежурне службе ПС С. г, али да се конкретног позива Н. М. не сећа, а и уколико га је било, да је поступила „сходно правилима полицијског посла и криминалистике“, односно у складу са „процедуром да се за свако лице које је из неких разлога интересантно полицијским службеницима, узме опис (нпр. пријава учиниоца кривичног дела, пријава несталог лица, лица коме је потребна помоћ и сл.). Опис подразумева узраст, висину, развијеност, гардеробу коју има на себи, особене знаке па чак и националност (ако то може помоћи у идентификацији лица)“… Међутим, из овог извештаја се не може са сигурношћу утврдити да је Н. М. разговарала са полицијском службеницом Д. Ф, односно, у конкретном случају не може се утврдити са ким је након пребацивања везе Н. М. разговарала, нити шта је том приликом тачно изговорено.

3.11. Имајући све ово у виду, Повереница за заштиту равноправности је става да се у конкретном случају не може утврдити да је Полицијска станица С. г. у Б. дискриминаторно поступала, с обзиром да на основу расположивих доказа није утврђено да Полицијска станица С. г. има посебну јединицу која се бави децом ромске националности. При томе, треба имати у виду да и када би постојала посебна јединица која би била задужена за ромску децу, то не би аутоматски значило да је у питању дискриминација ромске деце, већ би било потребно утврдити који су разлози за постојање такве јединице, односно, да ли је у питању посебно обучена јединица која је додатно сензибилисана за положај ромске деце у друштву и дискриминацију којој су свакодневно изложени, у ком случају би се то могло посматрати као посебна мера.

4. МИШЉЕЊЕ

У поступку који је спроведен по притужби Н. М. из Б, поднете против Полицијске станице С. г. у Б, није утврђено да је Полицијска станица С. г. извршила акт дискриминације на основу припадности ромској националној мањини.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 Притужба Н. М. против ПС. због дискриминације по основу националне припадности у поступку пред органима јавне власти