дел. бр. 1628 датум: 15. 12. 2011.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђене мере (члан 33. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације „Сл. гласник РС“ бр. 22/2009), поводом притужбе Л. Ц. из Б., Повереница за заштиту равноправности даје

МИШЉЕЊЕ

У поступку који је спроведен по притужби Л. Ц. из Б., коју је у његово име поднела мајка Г. Б. Ц. поводом дискриминације у области образовања против Т. школе и В. Н. М., наставнице математике, није утврђено да су Т. школа и В. Н. М. дискриминисали ученика Л. Ц. по основу његовог личног својства – сметњи у развоју.

О б р а з л о ж е њ е

Повереница за заштиту равноправности примила је притужбу Л. Ц. из Б, коју је у његово име поднела мајка Г. Б. Ц, против Т. школе и В. Н. M., наставнице математике, поводом дискриминације у области образовања. У притужби је наведено да је В. Н. М. дискриминисала Л. Ц. по основу сметњи у развоју, као и да је:

– услед неприхватања постојања дететових дијагноза: дислексија, дисграфија и дискалкулија, дошло до непружања потребне подршке прописане законом;
– В. Н. М. у току две школске године повремено вршила вербалну дискриминацију;
– на крају прошле школске године захтевала од Л. Ц. да на часу пред свим ученицима напише изјаву у свесци о томе да није у стању да научи било шта и да ту изјаву однесе родитељима на потпис;
– да је такво понашање наставнице математике био врхунац понижења за Л. Ц., као и да је то епилог лоше педагошке праксе и да уједно представља материјални доказ дискриминације која је постојала све време;
– да је после неколико „мањих“, а за Л. стресних и понижавајућих, догађаја на часовима математике у првој години предата жалба директору на оцену и организовање поновног полагања испита пред комисијом;
– да су из разлога реваншизма првог часа наредне школске године кренули вербални испади В. Н. M. над Л. пред свим ученицима. Један од примера је и када је рекла „да је Л. овде (у учионици) зато што му је Министарство поколонило двојку“;
– да је од Л. захтевано да пише на часовима исто све као и друга деца (упркос дијагнози која потврђује да он то не може увек у истој мери као и друга деца);
– да је чест догађај било и понижавајуће одстрањивање из учионице, односно упућивање у психолошко-педагошку службу сваки пут када Л. не испуни наређење В. Н. М.;
– да је 25. маја 2011. године, на двочасу математике В. Н. М. тражила да Л. напише изјаву у свесци – „професорка ми је рекла да научим било шта из математике а ја никако да научим и она очекује твој потпис на ову поруку“;
– да је Л. написао ову изјаву графитном оловком, а да је наставница математике тражила да изјаву напише хемијском оловком како не би касније преправљао, као и да направи место за потпис родитеља;
– да је фотокопија свеске уз жалбу достављена Министарству просвете и Школској управи;
– да је Т. школи поднета жалба на насиље и жалба на закључену оцену као и да су обе жалбе одбијене једним решењем;
– да је Л. Ц. полагао поправни испит у августовском року и да му је тиме нанета штета јер му је незаконито ускраћен цео школски распуст који му је, због дијагнозе дислексије, потребнији него другим ученицима и
– да је дошло до пропуста у раду школе због непостојања припрема за поправни испит што је утврдила и инспекторка школске управе.
Уз притужбу достављени су решење бр. 677 од 01. 07. 2011. године, пријава за угрожавање права ученика од 17. 06. 2011. године и копија дела свеске из које се види спорна изјава.
Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чл. 35. став 4. и 37. став 2. Закона о забрани дискриминације и у току поступка прибављено је изјашњење Т. школе и В. Н. М., у којима је наведено следеће:
– да нису тачни наводи да се од Л. Ц. захтевало да пише као и сва друга деца, односно, да је током целокупног образовног процеса добијао сву потребну помоћ у савлађивању градива, као и да је посебно за његове потребе градиво редуковано, а добијао је смањено градиво које је писао;
– да је Л. током године седео у клупи испред катедре да би предметна наставница сваки слободан тренутак могла да искористи и помогне у савлађивању градива;
– да математика често захтева од ученика индивидуално решавање различитих проблема током часа и да је то време В. Н. М. користила да Л. Ц. помогне око објашњавања лекције;
– да у савлађивању градива није било резултата и да Л. Ц. током две школске године ни једанпут није научио дефиниције, формуле или било шта из градива математике;
– да је В. Н. М. покушавала на часовима да му помогне, као и да је постојала допунска настава коју Л. Ц. није посећивао;
– да је Л. одбијао помоћ у савлађивању градива због чега је наставница математике покушала да се кроз разговоре у педагошко психолошкој служби стигне до решења проблема;
– да је одлазак у педагошко психолошку службу уобичајена пракса за све ученике у школи који имају проблеме у учењу али и здравствене и породичне проблеме, тако да одлазак на разговор код психолога или педагога не представљају понижење већ борбу за тог ученика;
– да је В. Н. М. такође посећивала педагошко психолошку службу школе при сваком проблему на који је наилазила ради стручног савета у решавању проблема и информација у вези инклузивног приступа;
– да су се осим проблема који су се јављали у раду са Л., јављали и проблеми несарадње са родитељима;
– да Г. Б. Ц. ни једанпут није дошла да разговара са В. Н. М. која сматра да је мајка ученика требало да јој укаже на проблем, ако сматра да проблем постоји;
– да једини пут када је В. Н. М. разговарала са Л. мајком био када је чула да је Г. Б. Ц. у школи и када је, трчећи за њом, стигла на степеништу. У том разговору је В. Н. М. рекла Г. Б. Ц. да је потребно да сарађују ради Л. напредовања, али да ни након тога мајка ученика никада није дошла да разговара са предметном
наставницом. Непостојање комуникације са родитељима ученика је био једини разлог да В. Н. М. замоли Л. Ц. да напише поруку у свесци са идејом да Г. Б. Ц. утиче на сина, али да она ни то није прихватила као тежњу за бољитком Л. Ц;
– да у поруци коју је Л. Ц. написао никако не стоји да он није у стању да учи, већ да предметни наставник жели да Л. научи било шта, а да он то никако да уради. Било коју лекцију да научи односно да изабере оно шта му је најлакше да савлада;
– да је порука записана у што већој тишини, из разлога неометања других ученика, односно, диктирана је јако тихо док су други ученици радили своје задатке, а у том тренутку Л. је седео сам у клупи;
– да В. Н. М. није изговорила „да не би нешто преправљао“ а и одговорно тврди да није захтевала да Л. Ц. поруку пише хемијском оловком;
– да је једини циљ В. Н. М. био да подстакне мајку да када прочита поруку да заједно савладају део градива математике и да добије прелазну оцену;
– да предметна наставница сматра да сваки ученик, без обзира на проблеме у учењу, осети велико задовољство и жељу за даљим радом, кад савлада први задатак;
– да је на претпоследњем часу при закључивању оцена В. Н. М. покушала да добије неки одговор од Л., али да је он на њено питање „шта је учио“ договорио пред одељењем „да нема разлога да одговара јер ће за њега бити организована комисија код које ће добити прелазну оцену“;
– да је због те изјаве и жеље да разјасни ситуацију В. Н. М. звала управу и педагога школе као и да је у присуству С. П. педагога Л. Ц. поновио дословно наведену изјаву и
– да на последњи час није ни дошао, тако да је једина оцена могла да буде недовољна.

Уз изјашњење на наводе притужбе достављена је и копија свеске за писмени Л. Ц., извештаје које је В. Н. М. подносила тиму за инклузивно образовање о раду са Л. Ц., мишљење инклузивног тима, решење директора школе бр. 677 од 01. 07. 2011. год. којим је Г. Б. Ц. одговорено на две жалбе, решење Школског одбора бр. 867 од 12. 09. 2011. год. којим је потврђено решење бр. 677, записник о ванредном инспекцијском надзору Т. школе VII-02 Број: 614-589/2011 од 28. 08. 2011. год. на утврђивање чињеничног стања поводом представке VII-02 бр. 614-589/2011 од 09. 08. 2011. год. а којим нису прописане мере, одговор Г. Б. Ц. на позив Тима за инклузивно образовање и психолога школе О. А. за потребе планирања посебне подршке, односно, индивидуални образовни план 2/1515-1 од 26. 10. 2010. год., Акциони план за инклузивно образовање школску 2010/2011 који је саставни део Годишњег плана рада школе за 2010/11 дел. бр. 1103 од 14. 09. 2010. год., пријава и записник о полагању поправног испита бр. 740/15 од 09. 08. 2011. год. и молба Г. Б. Ц. за достављањем питања за испит у сагласности са дијагнозом дислексије бр. 2-4/168 од 05. 08. 2011. године.

Повереница за заштиту равноправности анализирала је чињеничне наводе са аспекта Закона о забрани дискриминације, како би испитала да ли су у конкретном случају Т. школа и В. Н. М., дискриминисали ученика Л. Ц. на основу сметњи у развоју.

Према одредби члана 2. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације, дискриминација је свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама чл. 15 – 27. Закона о забрани дискриминације предвиђени су посебни случајеви дискриминације, па је тако чланом 19. прописано да свако има право на предшколско, основно, средње и високо образовање и стручно оспособљавање под једнаким условима. Забрањено је лицу или групи лица на основу њиховог личног својства, отежати или онемогућити упис у васпитно-образовну установу, или искључити их из ових установа, отежати или ускратити могућност праћења наставе и учешћа у другим васпитним, односно образовним активностима, разврставати ученике по њиховом личном својству, злостављати их и на други начин неоправдано правити разлику и неједнако поступати према њима.

С обзиром на чињенице и околности конкретног случаја, релевантне су и одредбе Закона о основама система образовања и васпитања, чланом 6. прописано је да свако лице има право на образовање и васпитање и да су грађани Републике Србије једнаки у остваривању права на образовање и васпитање, без обзира на пол, расу, националну, верску и језичку припадност, социјално и културно порекло, имовно стање, узраст, физичку и психичку конституцију, сметње у развоју и инвалидитет, политичко опредељење или другу личну особину. Истим чланом је прописано и да лице са сметњама у развоју и са инвалидитетом имају право на образовање и васпитање које уважава њихове образовне и васпитне потребе у редовном систему образовања и васпитања, у редовном систему уз појединачну, односно групну додатну подршку или у посебној предшколској групи или школи у складу са законом. Чланом 44. прописана је забрана дискриминације тако што је наведено да су у установи забрањене активности којима се угрожавају, омаловажавају, дискриминишу или издвајају лица, односно групе лица, по основу: рaснe, нaциoнaлнe, eтничкe, jeзичкe, вeрскe или пoлнe припaднoсти, физичких и психичких свojстaвa, смeтњи у рaзвojу и инвaлидитeтa, здрaвствeнoг стaњa, узрaстa, сoциjaлнoг и културнoг пoрeклa, имoвнoг стaњa, oднoснo пoлитичкoг oпрeдeљeњa и пoдстицaњe или нeспрeчaвaњe тaквих aктивнoсти, кao и пo другим oснoвамa.

На основу увида у прилоге који су достављени уз притужбу, неспорно је да постоји изјава коју је Л. Ц. записао у свесци и која гласи: „Професорка ми је рекла да научим било шта из математике. А ја никако да научим. И она очекује твој потпис на ову поруку“. Г. Б. Ц. је на наведену поруку одговорила такође писаном поруком: „Молим Вас да ми напишете које лекције (или области) Л. треба да научи“, а испод ове поруке се налази одговор: „ја сам му рекла пре више од месец дана да научи било коју лекцију“. Последња порука није потписана али се може закључити да је написала В. Н. М. Међутим, само на основу наведених порука не може се закључити да се ради о дискриминацији на основу Л. личног својства – сметњи у развоју. Из наведених порука се може посредно закључити да Л. Ц. има потешкоћа са математиком, а такође оне указују и на недостатак комуникације између Л. мајке и наставнице математике. Из прилога које је Т. школа доставила уз изјашњење, може се утврдити да су школа, као и наставница математике, предузели одређене активности у циљу индивидуализације наставе за Л., у које су укључили Тим за инклузивно образовање и психолошко-педагошку службу. Такође се може утврдити да је Тим за инклузивно образовање неколико пута позивао и нудио сарадњу Г. Б. Ц, а са циљем остваривања права на квалитетно образовање за Л, које ће уважити све његове образовне и васпитне потребе.

Из свих навода и доказа, како из притужбе, тако и из изјашњења школе и наставнице математике се може закључити да постоје проблеми у комуникацији између Л. мајке, руководства школе и наставнице математике, али нису понуђени докази који би потврдили или оповргли наводе да је у овом конкретном случају било дискриминаторног поступања према ученику Л. Ц. на основу неког његовог личног својства. Повереница за заштиту равноправности сматра да је потребно да се успостави боља комуникација и сарадња међу свим актерима, како би се остварили најбољи интереси детета.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности је сагласно члану 33. став 1. тачке 1. Закона о забрани дискриминације, дала мишљење да није утврђено да су Т. школа и В. Н. М. дискриминаторно поступали према ученику Л. Ц.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужба Л. Ц. против В. Н. М. због дискриминације по основу инвалидитета у области образовања и васпитања