дел. бр. 571/2011 датум: 13. 5. 2011.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђене мере (члан 33. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације „Сл. гласник РС“ бр. 22/2009), поводом притужбе Љ. Н. из Б. П., Повереница за заштиту равноправности даје

МИШЉЕЊЕ

Д. н. с. није закључило уговор о споразумном раскиду радног односа са запосленом Љ. Н. из Б. П. Оваквим поступањем послодавца није извршен акт дискриминације према Љ. Н.

О б р а з л о ж е њ е

Повереници за заштиту равноправности се притужбом од 16. фебруара 2011. године обратила Љ. Н. из Б. П. и навела да је њен послодавац, Д. н. с., дискриминише на основу личног својства – старосног доба. Навела је да је 6. октобра 2009. године упутила захтев послодавцу и изразила намеру да споразумно раскине радни однос, у складу са одредбама Колективног уговора. Одговор на свој захтев није добила, иако се обратила и највишем руководству фирме. Сматра да је дискриминисана на основу старосног доба, као и да је изложена неједнаком третману у односу на остале запослене са којима је послодавац закључио уговоре о споразумном раскиду радног односа. Надаље, наводи да је одредба члана 128. став 2. дискриминаторна, јер послодавац није објавио критеријуме које ће запослене сматрати „подобним“ за закључење оваквих уговора. Уз притужбу је достављен и извод из Колективног уговора Д. н. с. од септембра 2009. године.

Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације, па је току поступка прибављено изјашњење Д. н. с. од 28. априла 2011. године, у којем је наведено следеће:

– да нису тачни наводи да је Љ. Н. дискриминисана по било ком личном својству,
– да је Колективним уговором прописан начин на који се овакав споразум закључује између запосленог и послодавца, а да је најважније у поступку да се поштују принципи добровољности и узајамне сагласности,
– да није донет посебан акт којим су прописани критеријуми подобности запослених за закључивање оваквих споразума, али да није ни неопходно донети такав акт јер се ради о дискреционом праву послодавца, и да се до споразума долази у непосредној комуникацији са запосленима и њиховим претпостављенима,
– да је циљ фирме био да се убрза и оптимизира реорганизација радне снаге, а уједно обезбеди несметано спровођење процеса и организације рада.

Увидом у извод Колективног уговора од септембра 2009. године, Повереница за заштиту равноправности је утврдила одредба члана 128. гласи:

„Радни однос запосленом може да престане на основу споразума између послодавца и запосленог. обе стране слободно могу да закључе такав споразум, који ће бити у писаном облику. Пре потписивања споразума, послодавац је дужан да запосленог писменим путем обавести о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености. Без поведе принципа добровољности и узајамне сагласности, послодавац ће – у намери да убрза и оптимизира реорганизацију радне снаге – контактирати запослене које сматра подобним кандидатима за споразумни раскид радног односа, како би оценио њихову заинтересованост за такву трансакцију […]“

Акт дискриминације је свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима .

Из цитиране одредбе Закона о забрани дискриминације произлази да није свако прављење разлике дискриминација. Да би један акт био акт дискриминације, потребно је да прављење разлике, неједнако поступање или пропуштање буде неоправдано.

У конкретном случају, Д. н. с. није повредило ниједно право подноситељке притужбе – јер не постоји право на споразумни раскид радног односа, а такође није прекршило ни одредбе Колективног уговора. Запослени који желе да споразумно раскину радни однос могу да о томе обавесте послодавца, као што и послодавац може да обавести запослене које жели и предложи споразумни раскид радног односа. Тек када се обе стране сагласе, уговор међу њима производи правно дејство. У овом случају је кључно да је у питању принцип добровољности и сагласности воља две стране, а не остваривање неког појединачног права запослених. Због тога, послодавац нема обавезу да закључи уговор о споразумном раскиду радног односа са сваким запосленим који изрази жељу да раскине радни однос на овај начин, и тиме не врши акт дискриминације.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно члану 33. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације, даје мишљење да у овом случају није извршена дискриминација.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужба Љ. Н. против Д. н. с. због дискриминације у вези са радом на основу старосног доба