дел. бр. 1007 датум: 20. 6. 2012.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреде одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђене мере (члан 33. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације „Сл. гласник РС“, бр. 22/2009) поводом притужбе Н. о. о. са и. из Б, против Првог основног суда у Београду, Повереница за заштиту равноправности доноси

МИШЉЕЊЕ

Први основни суд у Београду одбио је да М. С, који због оштећења вида није у могућности да пише, овери печат са његовим именом и презименом исписаним техничким словима уместо његовог својеручног потписа, чиме је извршио дискриминацију – повреду начела једнаких права и обавеза на основу његовог личног својства – инвалидитета, забрањену чл. 8. у вези чл. 13, 15 и 26. Закона о забрани дискриминације.

Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 33. став 1. тачка 1. и чл. 39. став 2. Закона о забрани дискриминације, даје Првом основном суду у Београду

ПРЕПОРУКУ

1. Први oсновни суд у Београду предузеће све неопходне мере, у складу са својим овлашћењима , како би М. С. и свим другим особама са инвалидитетом које, због немогућности да пишу, користе печат са именом и презименом исписаним техничким словима („факсимил“), омогућио несметано оверавање факсимила уместо својеручног потписа.

2. Први основни суд у Београду обавестиће Повереницу за заштиту равноправности о мерама које ће спровести у циљу поступања по препоруци, у року од 30 дана од дана пријема мишљења и препоруке.

О б р а з л о ж е њ е

Повереница за заштиту равноправности примила је 20. марта 2012. године притужбу Н. о. о. са и., поднету у име и уз сагласност М. С, против Првог основног суда у Београду. У притужби се наводи да запослени у одељењу овере Првог основног суда у Београду (судскa зграда у Устаничкој бр. 14) нису дозволили да М. С, који је особа са оштећењем вида (слепа особа), приликом овере докумената 31. јануара 2012. године, уместо својеручног потписа употреби факсимил, који увек користи у правном промету у Србији. Наведено је да су запослени у суду захтевали да се М. С. потпише стављањем отиска прста на документ, изједначавајући га са неписменим лицима, иако је образована особа са уредно овереним факсимилом. Подносилац притужбе сматра да је оваквим поступањем Првог основног суда у Београду повређено достојанство М. С, његово право на једнак приступ судовима, а како се дискриминација догодила у поступку пред органом јавне власти, да се у конкретном случају ради о тежем облику дискриминације. Уз притужбу је достављена писана сагласност М. С.

Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности у складу са чл. 35. став 4. и 37. став 2. Закона о забрани дискриминације, па је од Првог основног суда у Београду затражено изјашњење о основаности и наводима притужбе, као и о разлозима због којих М. С. није дозвољено да у поступку овере пред Првим основним судом у Београду користи факсимил уместо својеручног потписа.

У изјашњењу Првог основног суда у Београду, заменице в. ф. председника суда В. Л, VI Су. бр. 60– 560/2012 од 19. априла 2012. године, наведено је следеће:

• да је Законом о оверавању потписа, рукописа и преписа прописан начин овере потписа особа које имају оштећење вида;
• да је чл. 6. ст. 1 наведеног закона прописано да када се оверава потпис слепих или потпис или отисак прста лица која не знају читати, мора се подносиоцу прочитати исправа на којој се оверава потпис или отисак прста, након чега то лице потписује исправу, или ставља рукознак;
• да су службеници овере овог суда поступали у складу са цитираном одредбом, а у вези са чл. 4. истог закона, и да је то разлог због којег М. С. није дозвољено да приликом овере свог потписа користи факсимил, будући да се искључиво оверава само потпис, или отисак прста, а не печат са угравираним потписом.

Повереница за заштиту равноправности анализирала је све наводе садржане у притужби и изјашњењу, прописе којима је регулисан начин овере потписа, рукописа и преписа, као и релевантне прописе у области заштите од дискриминације.

Из навода притужбе и навода изјашњења, утврђено је да М. С. није омогућено да 31. јануара 2012. године овери свој потпис пред Првим основним судом у Београду, (судскa зграда у Устаничкој бр. 14), јер за потписивање користи печат са именом и презименом исписаним техничким словима (у даљем тексту: факсимил), будући да због оштећења вида не може да се својеручно потпише. Такође је утврђено да је од М. С. захтевано да стави отисак прста на документ, уместо својеручног потписа.

Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је Република Србија 29. маја 2009. године ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства . Одредбом чл. 2. прописано је да дискриминација по основу инвалидитета значи свако неоправдано прављење разлике, искључивање или ограничавање по основу инвалидности чији циљ или последица јесте ограничавање или поништавање признања уживања или спровођења свих људских права и основних слобода у областима политике, економије, социјалних, културних, грађанских права и било којој другој области. Ратификацијом ове Конвенције, Србија се обавезала да обезбеди и унапреди пуно остваривање свих људских права и основних слобода особа са инвалидитетом, као и да предузме све одговарајуће мере, укључујући и законодавство, у циљу мењања или укидања постојећих закона, прописа, обичаја и праксе који представљају дискриминацију према особама са инвалидитетом .

Устав Републике Србије прописује да је забрањена дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета .

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, којим је у чл. 4. прописано начело једнакости тако што је регулисано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом чл. 8. Закона о забрани дискриминације прописано је да до повреде начела једнаких права и обавеза долази ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује.

Одредбама чл. 5-14. Закона о забрани дискриминације дефинисани су различити облици дискриминаторног поступања. У чл. 15. прописано да свако има право на једнак приступ и једнаку заштиту својих права пред судовима и органима јавне власти, док је у чл. 26. ст. 1. овог закона прописано да дискриминација особа са инвалидитетом постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом заснива се на начелима забране дискриминације особа са инвалидитетом, поштовању људских права и достојанства особа са инвалидитетом, укључености особа са инвалидитетом у све области друштвеног живота на равноправној основи, укључености особа са инвалидитетом у све процесе одлучивања о њиховим правима и обавезама и једнакости права и обавеза. Према одредби чл. 11. оргaн jaвнe влaсти нe смe свojoм рaдњoм или прoпуштaњeм вршити дискриминaциjу oсoбa сa инвaлидитeтoм. Дискриминaциja oсoбa сa инвaлидитeтoм oд oргaнa jaвнe влaсти oбухвaтa, између осталог, вођење поступка остваривања права особа са инвалидитетом, који фактички онемогућава или знатно отежава остваривање тог права.

У свом изјашњењу Први основни суд наводи, позивајући се на чл. 6. став 1. Закона о оверавању потписа, рукописа и преписа, којим је регулисано оверавање потписа слепих и потпис или отисак прста лица која не знају да читају, као и на чл. 4. који регулише доказивање аутентичности потписа, да М, С. „апсолутно није могло бити дозвољено да приликом овере свог потписа користи факсимил.“

Приликом заузимања става у овом предмету, Повереница за заштиту равноправности ценила је ове наводе из изјашњења, имајући у виду да је оверавање потписа регулисано Законом о оверавању потписа, рукописа и преписа , а начин оверавања ближе регулисан Упутством о облику и начину вођења уписника и о начину оверавања потписа, рукописа и преписа, при чему у погледу коришћења факсимила приликом овере потписа не постоје посебни законски прописи.

Имајући у виду околности случаја, за његово разматрање релевантни су законски прописи којима се забрањује повреда начела једнаких права и обавеза. Повреда овог начела регулисана је у чл. 8. Закона о забрани дискриминације, као и у чл. 7. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, који прописује да пoврeдa начела једнаких права и обавеза пoстojи aкo сe дискриминисaнoм искључивo или углaвнoм збoг њeгoвe инвaлиднoсти нeoпрaвдaнo ускрaћуjу прaвa и слoбoдe, oднoснo нaмeћу oбaвeзe кoje сe у истoj или сличнoj ситуaциjи нe ускрaћуjу или нe нaмeћу другoм лицу или групи, aкo су циљ или пoслeдицa прeдузeтих мeрa нeoпрaвдaни и aкo нe пoстojи срaзмeрa измeђу прeдузeтих мeрa и циљa кojи сe oвим мeрaмa oствaруje.

Да би се испитало да ли је оваквим поступањем Првог основног суда у Београду повређено начело једнаких права и обавеза, потребно је размотрити да ли постоји објективно и разумно оправдање да се особама са инвалидитетом које не могу да се потпишу без употребе факсимила, одбије коришћење факсимила, односно:

– да ли су циљ или последица предузете мере оправдани,
– да ли постоји сразмера између предузетих мера и циљева који се том мером остварује.

Наиме, неспорно је да прописима није изричито регулисана могућност и начин овере факсимила лицима која нису у стању да се потпишу. Евидентно је, међутим, да законске норме, ако се циљно тумаче, не забрањују коришћење факсимила и пружају могућност овере потписа који има алтернативни облик, укључујући и факсимил.

Анализа Закона о оверавању потписа, рукописа и преписа, као и Упутства о облику и начину вођења уписника и о начину оверавања потписа, рукописа и преписа показује да поступање Првог основног суда у Београду у овом случају нема објективно оправдање, односно да доводи до неоправданих последица за поједине особе са инвалидитетом.

Према одредби чл. 4. Закона о оверавању потписа, рукописа и преписа, за доказивање аутентичности потписа прописана су два равноправна метода: а) могућност да особа која потписује, својеручно потпише изјаву пред службеним лицем, или б) могућност да као свој, призна потпис који се већ налази на исправи. Према одредби чл. 6. овог Закона, када се оверава потпис слепих или потпис или отисак прста лица која не знају читати, мора се подносиоцу прочитати исправа на којој се оверава потпис или отисак прста, а када се оверава потпис или отисак прста глувих који не знају читати, подносиоцу се мора помоћу тумача прочитати исправа на којој се оверава потпис или отисак прста. Чланом 8. закона прописано је да пре оверавања потписа, отиска прста или рукописа службено лице утврђује идентитет подносиоца, и то увидом у легитимацију издату од надлежног органа или сведочењем два пунолетна или веродостојна сведока које службено лице лично познаје, односно чији идентитет утврди увидом у њихове легитимације, док се у потврди о овери наводи на који начин је службено лице утврдило идентитет подносиоца захтева.

Да би се испитало да ли је поступањем Првог основног суда у Београду повређено начело једнаких права и обавеза, потребно је размотрити шта је циљ оверавања потписа. Сагласно чл. 1. Закона о оверавању потписа, рукописа и преписа, оверавањем потписа потврђује се његова аутентичност, тј. потврђује се да оверени потпис стварно потиче од лица чији је потпис оверен. Та чињеница доказује се тиме што особа која оверава потпис потписује исправу пред службеним лицем које потпис оверава, или признаје као свој потпис који се већ налази на исправи, а службено лице утврђује идентитет особе чији се потпис оверава. Повезивањем идентитета одређене особе са одређеним потписом, у складу са одредбама о оверавању потписа, потврђује се аутентичност потписа.

Повереница за заштиту равноправности је мишљења да се аутентичност отиска факсимила може потврдити тако што особа пред службеним лицем признаје као свој отисак факсимила који се већ налази на исправи, а службено лице утврђује идентитет особе која је такву изјаву дала. Према томе, може се закључити да је аутентичност потписа потврђена у случају када особа која не може да се потпише, на исправу стави отисак факсимила уместо својеручног потписа, и која непосредно пред службеним лицем овере изјави да је потпис који се већ налази на исправи њен, а свој идентитет потврди легитимацијом. С тим у вези, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да су неприхватљиви наводи Првог основног суда у Београду да М. С. „апсолутно није могло бити дозвољено да приликом овере свог потписа користи факсимил.“ Уосталом, то потврђује и чињеница из премета који је пред Повереником за заштиту равноправности вођен под бр. 280/2011, односно, Први основни суд у Београду, поступајући по захтеву странке Н. С. из Београда, 10. маја 2011. године оверио је факсимил Н. С, који је особа са инвалидитетом и не може да се потпише.

Повереница указује и на чињеницу да је поступак овере потписа, рукописа и преписа пред надлежним органом детаљно регулисан Упутством о облику и начину вођења уписника и о начину оверавања потписа, рукописа и преписа. Наиме, овим упутством прописана је могућност пружања услуга овере особама са инвалидитетом које нису у стању да се потпишу. Службено лице које спроводи поступак овере дужно је да податке који су од значаја за оверавање унесе у уписник за оверавање , односно у колоне које су део овог уписника . Тачком 6. Упутства о облику и начину оверавања потписа, рукописа и преписа прописана је обавеза и начин уношења забелешке службеног лица, уколико се „уместо потписа или рукописа оверава изјава лица које нема обе руке, које не зна читати или које је слепо, у колону 7 се ставља једна од забелешки : „нема обе руке“, не зна читати“, слеп“. Такође, у колону 7 уписују се и друге околности везане за оверу које треба истаћи ради даљег разрешења, што оставља простор службеном лицу да унесе забелешке које се односе на инвалидитет особе којој пружа услугу, као и специфичност пружене услуге (нпр. „не може да користи руке, оверен факсимил“ и сл.).

Повереница за заштиту равноправности додатно указује да је тачком 12. Упутства о облику и начину оверавања потписа, рукописа и преписа прописано да потврда о овери потписа, односно рукописа гласи: „Потврђује се да је (име и презиме, место становања, улица и кућни број) својеручно потписао ову исправу или „признао за свој потпис на овој исправи.“ Такође, тачка 9. наведеног упутства прописује да лице које не зна писати на исправи ставља отисак прста, а уређен је и начин отискивања, док је према тачки 11. упутства прописано да се као потпис може ставити пуно име и презиме или параф и други рукознак. Сагласно наведеном, када лице у поступку овере пред судом изјави да је отисак факсимила на исправи његов, не постоји разуман и оправдан разлог да суд у конкретном случају одбије оверу са потврдом „признао за свој потпис на овој исправи“. Напротив, циљно тумачење релевантних прописа из ове области као што је већ речено, омогућава признање потписа као свог, што подразумева и признање отиска факсимила као свог, у ситуацији када особа, због свог инвалидитета, није у стању да се својеручно потпише.

Имајући у виду наводе из притужбе и изјашњења, као и законске прописе, Повереница је мишљења да у овом случају М. С, који користи факсимил јер није у могућности да се својеручно потпише, није имао једнак третман пред судом приликом овере потписа, у односу на она лица која су у могућности да се својеручно потпишу и да на тај начин признају аутентичност потписа. Поред тога, у погледу захтева службених лица овере Првог основног суда у Београду да М. С. стави отисак прста на исправу јер не може својеручно да се потпише, Повереница за заштиту равноправности је става да је оваквим поступањем М. С. неоправдано наметнута ова обавеза. Наиме, имајући у виду да је М. С. могао лично пред судом да изјави да је отисак факсимила који се већ налази на исправи његов, захтевањем да М. С. стави отисак прста на исправу повређено је начело једнаких права и обавеза, јер ова обавеза се не намеће лицима која могу да се потпишу, а која пред судом изјављују да својеручни потпис који се већ налази на исправи, признају као свој.

Треба имати у виду чињеницу да одбијање оверавања факсимила М. С, као и другим особама са инвалидитетом које не могу да пишу, доводи до неоправданих последица за особе које немају други начин да се потпишу осим употребом факсимила. Оваква пракса у потпуности онемогућава особе са инвалидитетом које не могу да се потпишу, да остваре сва она права која су условљена овером потписа. Имајући то у виду, евидентно је да не постоји сразмера између циља и последица, односно, да су несразмерно велике штетне последице које изазива одбијање оверавања отиска факсимила као потписа особа које на могу да се потпишу.

С обзиром да ниједним законом није забрањена употреба и овера факсимила, а имајући у виду цитиране одредбе прописа којима је регулисана овера потписа, Повереница за заштиту равноправности указује да је неопходно омогућити особама са инвалидитетом које не могу да се потпишу, да овере отисак факсимила као свој потпис пред надлежним органом.

Што се тиче евентуалне сумње у аутентичност факсимила, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да се може применити аналогија. Наиме, службено лице које ради на пословима овере потпуно и несумњиво утврђује аутентичност својеручног потписа једноставним признањем подносиоца пријаве да је потпис на исправи његов, имајући у виду чл. 4. ст. 1. т. 2. Закона о оверавању потписа, рукописа и преписа. Због тога нема разумног оправдања да то исто не учини и када је у питању отисак факсимила, који особа признаје као свој. Службено лице које спроводи поступак овере, уз одговарајућу забелешку о специфичности овакве овере, тиме у потпуности извршава поверени задатак, с обзиром да закон у целости изједначава својеручни потпис и признање потписа. Такође, треба имати у виду да се идентитет особе која признаје отисак свог факсимила, односно потписа, утврђује на исти начин као и особе која ставља својеручни потпис или рукознак, што онемогућава злоупотребе и у сваком смислу, у правима и обавезама, изједначава особе које се потписују факсимилом, са особама које се потписују својеручно.

Имајући све ово у виду, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да је Први основни суд у Београду, одбијањем да овери факсимил уместо својеручног потписа, неједнако третирао особе са инвалидитетом које не могу да се својеручно потпишу, у односу на особе које су у стању да на исправу ставе својеручни потпис, чиме је извршио дискриминацију –повреду начела једнаких права и обавеза. Због тога је Први основни суд у Београду у обавези да омогући несметано оверавање факсимила лицима која не могу да се својеручно потпишу.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 33. ст. 1. т. 9. Закона о забрани дискриминације дала је мишљење и упутила препоруку Првом основном суду у Београду ради предузимање одговарајућих радњи у циљу отклањања последица дискриминаторног поступања.

Сагласно чл. 40. Закона о забрани дискриминације, ако Први основни суд у Београду не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница ће о томе обавестити јавност преко средства јавног информисања и на други погодан начин.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужба Н. о. о. с. и. против Првог основног суда у Београду због дискриминације на основу инвалидитета у поступку пред органима јавне власти