дел. бр. 1280 датум: 28. 9. 2012.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреде одредаба Закона о забрани дискриминације и даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима (чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације, „Сл. гласник РС“, бр. 22/2009) поводом притужбе А. Т. из С, против привредног друштва „В. Х. у стечају“ д. о. о. из Б, Повереница за заштиту равноправности доноси

МИШЉЕЊЕ

У поступку који је спроведен по притужби А. Т. из С, против стечајног управника привредног друштва „В. Х. у стечају“ д. о. о. из Б, поводом тврдње да је А. Т. једина особа са инвалидитетом која није враћена на посао након договора синдиката и послодавца, није утврђено да је основ за такво поступање „В. Х. у стечају“ д. о. о. из Б. инвалидитет подноситеља притужбе, па се оно не може квалификовати као дискриминаторно.

О б р а з л о ж е њ е

А. Т. из Суботице поднео је 4. јула 2012. године притужбу против стечајног управника привредног друштва „В. Х. у стечају“ д. о. о. из Б, у којој је навео да није враћен на посао након договора послодавца са синдикатом, иако је особа са инвалидитетом. У притужби је, поред осталог, наведено:

– да је над привредним друштвом „В. Х. у стечају“ д. о. о. из Б, покренут стечајни поступак 4. априла 2012. године, те да су сви радници добили отказ;
– да је око 300 радника враћено на рад након одласка у стечајни поступак, тако што су потписали уговор о раду са другим предузећима компаније „В.“;
– да је постигнута сагласност између руководства и синдиката „В.“ да међу радницима који ће се вратити на посао буду и особе са инвалидитетом;
– да су четири особе са инвалидитетом враћене на посао, од укупно пет особа са инвалидитетом које су радиле код послодавца, а да само подносилац притужбе није враћен на посао;
– да је током корекције колективног уговора тражио од председника синдиката да се у колективни уговор унесе одредба којом би се регулисао повратак особа са инвалидитетом на посао, али да тај захтев није усвојен;
– да му је председник синдиката рекао да се налазио на листи радника који ће бити примљени, али да је накнадно скинут са листе, јер се директор пословног центра у С. А. Ц. противио његовом повратку, односно, поновном запослењу.

Уз притужбу и допуну притужбе поднети су следећи докази: електронска преписка са председником синдиката од 26. октобра 2011. године, пријава о повреди на раду од 17. новембра 2006. године, приговор стечајном управнику од 9. маја 2012. године, решење Фонда за пензијско и здравствено осигурање о праву на новчану накнаду бр. 182.30/34472 од 1. јула 2008. године.

Повереница за заштиту равноправности спровела je поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка затражено изјашњење И. С, стечајног управника привредног друштва „В. Х. у стечају“ д. о. о. из Б, који је доставио изјашњење у року. У изјашњењу је наведено:

– да је А. Т. решењем стечајног управника добио отказ уговора о раду као правну последицу отварања стечајног поступка;
– да је свим запосленима у овом привредном друштву (285 особа) даном отварања стечајног поступка отказан уговор о раду, те да се не види по ком основу би подноситељ притужбе био дискриминисан;
– да је једна од последица отварања стечајног поступка над овим привредним друштвом и престанак постојања синдиката запослених;
– да у тренутку проглашења стечаја синдикат запослених овог привредног друштва није ни постојао, па самим тим није ни било договора и разговора са представницима синдиката;
– да је 21. маја 2012. године одржано прво поверилачко рочиште на којем је изгласан банкрот привредног друштва „В. Х. у стечају“ д. о. о. из Б, па стога неће ни бити запошљавања нових радника.

Приликом заузимања става у овом предмету, Повереница за заштиту равноправности анализирала је све наводе садржане у притужби, у изјашњењу, доказе који су достављени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Из доказа који су достављени уз притужбу, и то увидом у електронску преписку од 26. октобра 2011. године, утврђено је да је председник синдиката Г. М. навео да има усмено обећање руководства да ће поједине категорије запослених бити заштићене у случају проглашења вишка запослених, али да тренутно ту заштиту није могуће предвидети колективним уговором. Из приговора који је упућен стечајном управнику 9. маја 2012. године, утврђено је да је подноситељ притужбе навео да је једина особа са инвалидитетом која није примљена поново у радни однос и да није испоштован договор са синдикатом, уз напомену да је инвалидитет стекао као последицу повреде на раду. Увидом у решење Фонда за пензијско и здравствено осигурање о праву на новчану накнаду бр. 182.30/34472 од 1. јула 2008. године, утврђено је да А. Т. има телесно оштећење од 70%, односно, оштећење четвртог степена.

Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да Устав Републике Србије прописује да је забрањена дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета .

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом чл. 16. ст. 1. Закона о забрани дискриминације прописано је да забрањена је дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености. Чланом 26. ст. 1. забрањена је дискриминација особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота, док је ст. 2. одређено да се начин остваривања и заштита права особа са инвалидитетом уређује посебним законом.

Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, а у чл. 21. прописана је забрана дискриминације због инвалидности у запошљавању и остваривању права из радног односа.
Повереница за заштиту равноправности испитала је чињеничне наводе из притужбе и изјашњења са аспекта Закона о забрани дискриминације, како би утврдила да ли је у конкретном случају послодавац „В. Х. у стечају“ д. о. о. из Б. различито третирао А. Т. на основу његовог личног својства – инвалидитета, у односу на друге особе којима је понуђено да се врате на посао.

Сагласно томе, утврђено је да над привредним друштвом „В. Х. у стечају“ д. о. о. из Б, покренут стечајни поступак 2. априла 2012. године и да су у овом привредном друштву наступиле законске последице стечајног поступка.

У погледу тврдњи подноситеља притужбе да му након престанка радног односа није понуђен повратак на радно место, Повереница за заштиту равноправности указује да је чл. 77. Закона о стечају прописано да је отварање стечајног поступка разлог за отказ уговора о раду које је стечајни дужник закључио са запосленима. Одредбом ст. 3. истог члана одређено је да стечајни управник, поред запослених којима није отказан уговор о раду, може да ангажује потребан број лица ради окончања започетих послова или ради вођења стечајног поступка, уз сагласност стечајног судије. Из овога произлази да стечајни управник нема законску обавезу да поново запосли све особе које су радиле у привредном друштву пре покретања стечајног поступка, већ је остављено стечајном управнику да одлучи, имајући у виду надлежности које има, да ли ће и кога поново запослити.

Што се тиче навода из притужбе који се односе на постојање усменог споразума синдиката запослених и послодавца, према којем се послодавац обавезао да ће поново запослити све особе са инвалидитетом, Повереница за заштиту равноправности констатује да током поступка нису понуђени докази који би потврдили постојање овог споразума. Наиме, у електронској преписци која је достављена уз притужбу, као доказ постојања споразума, наводи се да постоји обећање руководства да ће заштити поједине категорије запослених, без посебног назначавања о којим категоријама запослених је реч, односно, да ли се обећање руководства односи на особе са инвалидитетом. С друге стране, стечајни управник у изјашњењу тврди да такав споразум није постојао. Такође, током поступка, на основу расположивих доказа, није било могуће утврдити да ли се А. Т. налазио на листи радника којима би понудили повратак на посао, као ни да је скинут са листе због противљења директора пословног центра у С. А. Ц, како је у електронској преписци са председником синдиката Г. М. наведено.

Иако није спорна чињеница да је А. Т. добио отказ уговора о раду, као последицу покретања стечајног поступка, као и да му није понуђено да се врати на рад, у конкретном случају подноситељ притужбе није доставио доказе којима се поткрепљују наводи из притужбе, односно, није понудио доказе којим би учинио вероватним постојање узрочно последичне везе између учињеног акта и његовог личног својства – инвалидитета, што је била обавеза подносиоца притужбе у складу са одредбом чл. 35. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, којом је прописано да се уз притужбу достављају докази о претрпљеном акту дискриминације. Због тога, у конкретном случају, није могло бити утврђено да А. Т. дискриминисан на основу личног својства – инвалидитета.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 33. ст. 1. тач. 1. Закона о забрани дискриминације, дала је мишљење да није утврђено да је привредно друштво „В. Х. у стечају“ д. о. о. из Б. дискриминаторно поступало према А. Т. на основу његовог личног својства – инвалидитета.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужба А.Т. против привредног друштва В. Х. због дискриминације на основу инвалидитета у области рада и запошљавања