бр. 07-00-11/2019-02 датум: 9.7.2019.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење jе донето у поступку поводом притужбе АА против др ББ, начелника Службе за анестезију и реанимацију, због дискриминације на основу здравственог стања. У притужби је наведено да је АА запослен као анестетичар у Служби за анестезију и реанимацију Здравственог центра … Након хоспитализације због упале плућа, упућен је на даље лечење на инфективну клинику у Нишу, због ХИВ инфекције. Током лечења, сазнао је да је начелник службе у којој је запослен, др ББ, на јутарњем састанку, информисао колеге о његовом ХИВ статусу и упутио допис директору ЗЦ … кога је такође информисао о његовом здравственом стању и тражио процену радне способности. Такво поступање, према даљим наводима, довело је до стигматизације подноситеља притужбе на радном месту. У изјашњењу на наводе из притужбе, др ББ није оспорио да је на неформалном састанку упознао колеге из службе са подацима о здравственом стању подноситеља притужбе и да је упутио допис директору. Наводи да је до података дошао од колега који су учествовали у његовом лечењу и да је имао увид у медицинску документацију. Сматра да је његов поступак оправдан и да је то учинио да не би дошло до погоршања здравственог стања подноситеља притужбе али и ризика за околину на раду. Током потступка, Повереник за заштиту равноправности утврдио је да је др ББ, јавно изнео осетљив податак о личности АА, без његове дозволе, док се налазио на лечењу, што је код подноситеља притужбе изазвало страх, а на радном месту створило непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење. Због тога је Повереник за заштиту равноправности утврдио да је својим поступањем, др ББ повредио одредбу члана 12. у вези са чланом 27. Закона о забрани дискриминације. Повереник је дао препоруку др ББ да предузме све неопходне мере у циљу реализације обуке за запослене у Служби за анестезију и реанимацију Здравственог центра…, о забрани дискриминације особа које живе са ХИВ-ом и ефектима савремене антивирусне терапије, да упути писано извињење АА због јавног изношења података о његовом здравственом стању као и да предузме све неопходне мере, као начелник Службе за анестезију и реанимацију Здравственог центра …, да се отклоне последице акта дискриминације, како би се на радном месту створило окружење у коме ће се поштовати достојанство АА.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереник за заштиту равноправности примио је притужбу АА из …, која је поднета против др ББ, начелника службе за анестезију и реанимацију Здравственог центра …

1.2. У притужби је, између осталог, наведено:

• да је запослен у Здравственом центру у …, у Служби за анестезију и реанимацију већ дужи низ година и да је посао обављао предано и професионално;
• да је хоспитализован у болници Здравственог центра … марта …. године са дијагнозом упале плућа. Током хоспитализације је утврђена ХИВ инфекција, након чега је упућен на даље лечење на инфективну клинику у Нишу;
• да је након лечења на инфективној клиници у Нишу, које је трајало до …. године, од својих колега сазнао да је др ББ, начелник службе за анестезију и реанимацију Здравственог центра …, на јутарњем састанку 22. маја јавно изнео информације о његовом здравственом стању;
• да је др ББ упутио допис в.д. директора ЗЦ … у коме га је обавестио о дијагнози подноситеља притужбе, односно о његовом ХИВ статусу и тражио да се преиспита његова радна способност;
• да је на тај начин открио поверљиве информације о његовом здравственом стању које су довеле до стигматизације у колективу;
• да је од колега чуо, док се још налазио на лечењу, да је др ББ говорио како ће га „шибнути одавде“;
• да је чуо да колеге говоре „ко ће са њим да пије кафу“ као и да су га начелник ББ и колега ВВ назвали „педером“;
• да је након изласка из болнице отишао да се поздрави са колегама, али да је наишао на напријатност, а неке колегинице нису хтеле да изађу и поздраве се са њим, као и да је једна колегиница предложила да одустане од свог посла и буде магационер;
• да се осетио депресивно, јавио психијатру и да је имао страх за своју егзистенцију;
• да је отишао код директора ЗЦ …, који је био љубазан и коректан, и који га је обавестиo да, чим добије сагласност инфектолога, наставља да ради у ЗЦ …;
• да се његова притужбе не односи на директора ЗЦ … нити на установу, већ само на др ББ, начелинка Службе за анестезију и реанимацију.
  • Уз притужбу је достављен допис који је др ББ упутио в.д. директора др ГГ, а у својству сведокиње предложена је др ДД.
  • Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка прибављено изјашњење др ББ.
  • У изјашњењу др ББ на притужбу, између осталог је наведено:
• да је неспорно да је 22. маја … године одржан неформални јутарњи састанак на коме је присуствовало више колега, на коме их је упознао са садржином дописа који је упућен директору ЗЦ … и који допис је потписао;
• да је чињенице које су садржане у допису, изнео на састанку превасходно из разлога да не би дошло до погоршања здравственог стања подноситеља притужбе али и до потенцијалне опасности по његову околину на раду, а нарочито због тога што се обраћао главном анестетичару ради враћања на рад;
• да је о здравственом стању подноситеља притужбе информисан од стране колега који су били укључени у његово лечење, а сазнања су била поткрепљена медицинском документацијом;
• да остале наводе из притужбе у потпуности оспорава, да су у питању гласине и да нема доказа о томе и да не може да се изјасни о понашању осталих колега;
• да је са колегиницом ЂЂ причао са АА о његовом здравственом стању док се налазио на лечењу на грудном одељењу и да је разговор протекао у пријатељском тону;
• да циљ упућивања дописа директору ЗЦ … није био да се АА лиши било ког права, већ да се испита његова способност да настави да ради послове на којима је радио до сада;
• да се тврдње из притужбе темеље искључиво на исказу др ДД, са којом има дубоко поремећен однос, који је резултирао вођењем кривичног поступка против њега. Разлог њене нетрпељивости је његово именовање на место начелника службе.
  • Уз изјашњење на наводе из притужбе, достављена су два дописа директору ЗЦ …, која је упутио др ББ, у којима је назначено да је предмет дописа „непоштовање радне обавезе“.
  • Повереник за заштиту равноправности, сагласно одредбама члана 37. став 1. Закона о забрани дискриминације, затражио је изјашњење од сведокиње др ДД о релевантним чињеницама о којима има сазнања.
  • У исказу др ДД, наведено је:
• да АА познаје 20 година, колико заједно раде и да је свој посао обављао савесно, одговорно и професионално;
• да је радио до половине марта … године када се разболео од упале плућа, и тада је хоспитализован на грудном одељењу опште болнице ЗЦ …;
• да је у априлу … године упућен на даље лечење на инфективну клинику КЦ Ниш;
• да је др ББ причао да је установљено да је АА ХИВ позитиван, као и да је хомосексуалац, односно, по његовим речима „педер“;
• да су др ББ и ЕЕ, главни анестетичар, једном приликом дошли на одељење гинекологије и акушерства и рекли да „су дошли да поврате углед служби и покажу како то није педерска служба“;
• да је на састанку 22. маја … године пред свим присутним колегама рекао да је саставио допис за директора и прочитао га пред свима;
• да је у допису описивао како АА болује од сиде и како је то последњи стадијум болести изазване ХИВ инфекцијом и да он предстравља опасност за запослене и за пацијенте;
• да је рекао да мора хитно да реагује да се АА не врати на посао;
• да се за то време АА вратио из Ниша и једном приликом свратио на посао да се поздрави са колегама, међутим др ЂЂ и анестетичарка ЖЖ нису изашле да се поздраве са њим. Једном другом приликом др ЗЗ му је рекла да одустане од овог посла и да буде магационер.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Међу странама у поступку, неспорно је да је 22. маја … године начелник Службе за анестезију и реанимацију др ББ одржао неформални састанак на коме је колеге упознао са садржином дописа упућеног директору Здравственог центра, а који је садржао податак о ХИВ статусу АА.

2.2.  Увидом у фотокопију дописа који је дана 22. маја … године др ББ упутио директору ЗЦ …, утврђује се да је у допису наведено да АА болује од синдрома стечене имунодефицијенције (СИДА) што је последњи стадијум инфекције вирусом ХИВ. У допису се даље наводи да „оболели запослени“ долази у контакт са крвљу и крвним дериватима, остварује непосредан контакт са пацијентима, што сматра потенцијалном опасношћу за здравље запослених и пацијената. Предложио је да се АА упути надлежном органу који би дао мишљење да ли може да обавља послове на којима тренутно ради, а да то не доведе до погоршања његовог здравственог стања или до потенцијалне опасности по околину.

2.3.  Увидом у дописе од 13. априла … године и 21. августа … године, утврђује се да је др ББ обавештавао директора ЗЦ … о непоштовању радне дисциплине др ДД, односно непоступању по његовим налозима.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су достављени током поступка, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације^[1] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности^[2].

3.3. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године^[3], у члану 14. забрањује дискриминацију, односно, прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

3.4. Одредбом члана 2. став 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима[4] гарантовано је да ће сва права која су у њему формулисана бити остваривана без икакве дискриминације засноване на раси, боји коже, полу, језику, политичком или каквом другом мишљењу, националном или социјалном пореклу, имовном стању, рођењу или каквој другој околности. У Генералном запажању о недискриминацији[5] Комитет за економска, социјална и културна права укључио је здравствено стање, а нарочито ХИВ статус у „другу околност“ из члана 2. став 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима. У Генералном запажању изричито је наведено да ХИВ статус не може да буде основ за различит третман у погледу приступа образовању, запослењу, здравственој нези […].

3.5. Устав Републике Србије[6] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.6. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 12. Забрањено је узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење. Члан 27. прописује забрану дискриминације лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање.

3.7. Закон о правима пацијената[7] у члану 21. прописује да подаци о здравственом стању, односно подаци из медицинске документације спадају у податке о личности и представљају нарочито осетљиве податке о личности пацијента. Надлежни здравствени радник може саопштити податке о здравственом стању пацијента ако је пацијент, писменом изјавом или овлашћењем овереним код надлежног органа дао пристанак на саопштавање података. Одредбом члана 14. став 1. овог закона прописано је да пацијент има право на поверљивост свих личних информација, које је саопштио надлежном здравственом раднику, односно здравственом сараднику, укључујући и оне које се односе на стање његовог здравља и потенцијалне дијагностичке и терапијске процедуре, као и право на заштиту своје приватности током спровођења дијагностичких испитивања и лечења у целини. Забрањено је да надлежни здравствени радник, односно здравствени сарадник, саопшти другим лицима личне информације из става 1. овог члана.

3.8. У складу са одредбама члана 38. став 3. Закона о здравственој документацији и евиденцијама у области здравства,[8] надлежни здравствени радник, односно здравствени сарадник и друго овлашћено лице дужно је да у поступку вођења здравствене документације и евиденција поштује највише стандарде људских права и безбедности пацијента, уз уважавање његових моралних, културних, религијских и филозофских убеђења. Одредбом члана 40. наведеног закона прописано је да подаци из медицинске докуметације пацијента представљају нарочито осетљиве податке о личности, и да су здравствене установе, приватна пракса и друга правна лица, дужна да прикупљање и обраду податка о личности пацијента врше на начин којим се обезбеђује остваривање права на приватност и права на поверљивост података о личности пацијента, у складу са законом којим се уређују права пацијената и законом којим се уређује заштита података о личности.

3.9. Законом о безбедности и здрављу на раду[9] прописане су мере чијом се применом, односно спровођењем осигурава безбедност и здравље на раду. Одредбом члана 35. овог закона прописана је дужност запосленог да примењује прописане мере за безбедан и здрав рад, да наменски користи средства за рад и опасне материје, да користи прописана средства и опрему за личну заштиту на раду и да са њима пажљиво рукује, да не би угрозио своју безбедност и здравље као и безбедност и здравље других лица.

3.10. Правилником о превентивним мерама за безбедан и здрав рад на радном месту[10] прописани су минимални захтеви које је послодавац дужан да испуни у обезбеђивању примене превентивних мера за безбедан и здрав рад на радном месту

Анализа навода из притужбе и изјашњења, као и дотављених доказа са аспекта антидискриминационих прописа

3.11. Имајући у виду надлежност Повереника за заштиту равноправности, предмет анализе у овом поступку било је питање да ли је својим поступањем др ББ повредио прописе који забрањују дискриминацију.

Да би се одговорило на питање да ли је у конкретном случају поступање начелинка Службе за анестезију и реанимацију било дискриминаторно, од значаја је и правилна примена правила о прерасподели терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, у конкретном случају, подноситељ притужбе треба да учини вероватним да је претрпео акт дискриминације, а уколико то учини, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно, начела једнаких права и обавеза, лежи на др ББ.

3.12. Из утврђеног чињеничног стања неспорно је да је др ББ дана 22. маја … године изнео осетљив податак о здравственом стању АА. Наиме, потписао је допис у коме директора Здравственог Центра … обавештава о ХИВ статусу АА, а уједно и остале колеге које са АА раде у Служби реанимације и анестезије. Др ББ, при томе не оспорава да је те податке добио од колега и да је чак имао увид у медицинску документацију.

3.13. Повереник за заштиту равноправности истиче да је веома забрињавајућ начин на који је др ББ дошао до осетљивих података о здравственом стању АА. Наиме, Закон о правима пацијената прописује да подаци о здравственом стању, односно подаци из медицинске документације представљају нарочито осетљиве податке о личности пацијента. Надлежни здравствени радник може саопштити податке о здравственом стању пацијента само ако је пацијент, писменом изјавом или овлашћењем овереним код надлежног органа дао пристанак на саопштавање података. Пацијент има право на поверљивост свих личних информација, које је саопштио надлежном здравственом раднику, односно здравственом сараднику, укључујући и оне које се односе на стање његовог здравља и потенцијалне дијагностичке и терапијске процедуре, као и право на заштиту своје приватности током спровођења дијагностичких испитивања и лечења у целини. Забрањено је да надлежни здравствени радник, односно здравствени сарадник, саопшти другим лицима личне информације које се односе на напред наведене околности.

3.14. Очигледно је да је дошло до пропуста и непоштовања Закона о правима пацијената и Закона о здравственој документацији и евиденцијама у области здравства, међутим надлежност Повереника за заштиту равноправности, односи се на питање да ли је на тај начин или у вези са тим, АА претрпео дискриминацију. За одговор на ово питање, од значаја је одредба члана 12. Закона о забрани дискриминације који забрањује узнемиравање и понижавајуће поступање на основу личног својства.

3.15. Из личног доживљаја подноситеља притужбе, као и исказа сведокиње др ДД, проистиче да се, на жалост, АА сусрео са предрасудама и у свом колективу кога сачињавају медицински радници, који би најпре требало да буду информисани о начинима преношења овог вируса али и о томе да савремена антивирусна терапија доводи до тога да PCR HIV тест, након одређеног периода коришћења терапије, показује негативан резултат. Дакле, данас особе које живе са ХИВ-ом доживљавају нормалан животни век, и вирус не мора ни на који начин да утиче на квалитет њихових живота.

3.16. Начин на који су информације о ХИВ статусу АА прибављене, а затим и начин на који је др ББ јавно саопштио ове осетљиве податке, довеле су до значајног узнемирења АА. Иако др ББ у изјашњењу наводи да он не може да се изјашњава о реакцијама других запослених колега, чињеница је да није оспорио да је јавно изношење овог осетљивог податка, довело до стварања непријатељског, понижавајућег и увредљивог окружења на радном месту за АА. При томе, као начелник службе и лекар, био је у могућности да утиче на превазилажење предрасуда и разрешавање свих евентуалних питања из радног односа уз поштовање свачијег достојанства али и прописа који забрањују дискриминацију. Насупрот томе, др ББ је јавно саопштио податак о здравственом стању подноситеља притужбе, без његове сагласности и није предузео ништа поводом нетрпељивости која је наступила према њему на радном месту.

3.17. У вези са наступелим последицама саопштавања овог податка, Повереник за заштиту равноправности прихватио је исказ сводокиње др ДД, упркос примедби др ББ да је сведокиња пристрасна и да код ње постоји нетрпељивост према њему. Наиме, из самог писаног доказа, а и признања др ББ, неспорно проистиче да је јавно саопштио осетљив податак о здравственом стању АА, као што је то сведокиња навела у свом исказу, а није било разлога да се њен исказ не прихвати и у делу у коме је она сведочила о реакцијама других запослених, са којима није у конфликту. Из њеног исказа се утврђују управо негативне реакције колектива, као последица предрасуда и стигматизације. Прецизније, утврђено је да су због наведене дијагнозе подноситеља притужбе, поједина лица из радног окружења правила алузију на његову другачију сексуалну оријентацију. Такође, упркос компетенцијама, колегиница му је рекла да може убудуће да ради као магационер, а неки чак нису желели да га поздраве.

3.18. Имајући у виду наведено, сасвим је извесно да јавно изношење података о здравственом стању АА, без његове сагласности, представља акт узнемиравања и повреде његовог достојанства. Као последицу таквог акта код њега се развио осећај страха, а радно окружење је постало непријатељско, понижавајуће и увредљиво, што је изричито забрањено чланом 12. Закона о забрани дискриминације.

3.19. Повереник за заштиту равноправности подсећа да су особе које живе са ХИВ/АИДС-ом једна од највише маргинализованих и стигматизованих друштвених група у Србији, што доводи до њихове изолације и дискриминације. Особе које живе са ХИВ/АИДС-ом свакодневно се сусрећу са одбацивањем, искључивањем, осудом и другим проблемима. Истраживање које је 2016. године спровео Повереник за заштиту равноправности показало је да у Србији постоји велика социјална дистанца према особама које живе са ХИВ-ом. Примера ради, 9,9% испитаника би имало против да особе које живе са ХИВ-ом буду стално насељене у Србији, 17,9% не жели да им ове особе буду комшије, 19,5% их не жели међу колегама, 40,4% не жели да особе које живе са ХИВ-ом буду васпитачи њиховој деци, 27,8% испитаних не жели да се дружи са овим особама, док 61% испитаних не жели да они или њихова деца буду са њима у браку.[11]

3.20. Особе које живе са ХИВ-ом имају право на приватност, нормално школовање, здравствену заштиту, рад, становање и недискриминишући однос у свим подручјима живота. Јавност треба упознати с важношћу превладавања предрасуда, незнања и спречавања дискриминације у циљу успешне контроле ХИВ инфекције и АИДС-а. Посебна одговорност свих запослених у јавним службама, а посебно у здравственим, васпитно-образовним и установама социјалне заштите је у домену уклањања предрасуда и сузбијања страха према особама који живе са ХИВ-ом. Јавно-здравствене мере у погледу здравствене заштите, запослења, образовања, социјалне заштите, становања и других друштвених активности морају се темељити на научним сазнањима о преношењу ХИВ-а, а не на претпоставкама, спекулацијама и страху.[12] Како је у Стратегији за превенцију и контролу ХИВ инфекције и АИДС-а у Републици Србији наведено, чак око 41% здравствених радника у Републици Србији има дискриминаторан став према особама које живе са ХИВ-ом.[13] Већина случајева стигме и дискриминације пријављених од стране ПЛХИВ бива почињено од стране здравствених радника.[14]

3.21. Према подацима из Редовног годишњег извештаја Повереника за заштиту равноправности за 2018. годину, на петом месту по бројности притужби  налазе се притужбе због дискриминације по основу здравственог стања, а по том основу су управо најбројније притужбе поднете од стране особа које живе са ХИВ-ом. Ове особе су највише стигматизоване и дискриминисане у области пружања услуга и то најчешће у систему  здравствене и социјалне заштите, али и у области рада и запошљавања, као и образовања. Забрињавајући је и податак добијен истраживањима да у Србији свега 7,7 одсто становништва нема дискриминаторан став према особама које живе са  ХИВ-ом[15], а да чак 1/3 становништва узраста од 15 до 49 година не би купила поврће, воће и другу храну од ХИВ позитивне особе иако за такав став нема никаквих основа јер се ХИВ не преноси храном, ваздухом и социјалним контактом.

3.22.  Упркос знатном напретку у превенцији ХИВ-а и бољем приступу третману у вези са вирусом у последње време, стигма и дискриминација особа које живе са ХИВ/АИДС-ом остала је предмет велике забринутости свих међународних организација које су активне у овом домену, наведено је у пресуди Европског суда за људска права у предмету Kiyutin против Русије^[16]. У образложењу пресуде наведено је и да је у Декларацији о посвећености борби против ХИВ/АИДС-а назначено да је стигма погоршала последице епидемије за појединце, породице, заједнице и нације, те да суд сматра да су особе које живе са ХИВ-oм осетљива група која је већ дуго времена жртва предрасуда и стигматизације.

4. МИШЉЕЊЕ

Др ББ, јавно је изнео нарочито осетљив податак о здравственом стању АА, што је за последицу имало повреду његовог достојанства и стварање страха и непријатељског, понижавајућег и увредљивог окружења на радном месту, чиме је повредио одредбу члана 12. у вези са чланом 27.  Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности, у складу са чланом 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, препоручује др ББ:

5.1.  Да предузме све неопходне мере у циљу реализације обуке за запослене у Служби за анестезију и реанимацију Здравственог центра …, о забрани дискриминације особа које живе са ХИВ-ом и ефектима савремене антивирусне терапије.

5.2. Да упути писано извињење АА због јавног изношења података о његовом здравственом стању.

5.3. Да предузме све неопходне мере, као начелник Службе за анестезију и реанимацију Здравственог центра …, да се отклоне последице акта дискриминације, како би се на радном месту створило окружење у коме ће се поштовати достојанство АА.

Потребно је да др ББ, обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико др ББ не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 1. став 2.

[2] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33.

[3] „Службени лист СЦГ- Међународни уговори“, број  9/03

[4] Члан 33. Закон о ратификацији Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима („Службени гласник СФРЈ“, број 7/71)

[5] Број 20/09.

[6] „Службени гласник РС“, број 98/06

[7] Сл. гласник РС, бр. 45/2013 и 25/2019 – др. закон

[8] „Службени гласник РСˮ, број 123/14, 106/15, 105/17 и 25/19 – др. закон

[9] „Службени гласник РСˮ, број 101/05, 91/15 и 113/17 – др. закон

[10] „Службени гласник РСˮ, број 21/09 и 1/19

[11] Истраживање доступно на: https://ravnopravnost.gov.rs/rs/izvestaj-o-istrazivanju-javnog-mnjenja/

[12] Стратегија за превенцију и контролу ХИВ инфекције и АИДС-а у Републици Србији, 2018-2025. године („Службени гласник РСˮ, број 61/18)

[13] Горан Опачић. Истраживање знања, ставова и понашања здравствених радника у области ХИВ-а. (Београд: Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“, 2015) http://www.batut.org.rs/index.php?content=1330 

[14] Александра Божиновић Кнежевић, Виолета Анђелковић и Радош Керавица. Мониторинг људских права особа које живе са ХИВ/сидом у Србији. (Београд: Човекољубље, Добротворна фондација Српске Православне Цркве, 2016)

[15] Стратегија за превенцију и контролу ХИВ инфекције и АИДС-а у Републици Србији, 2018-2025. године („Службени гласник РСˮ, број 61/18)

[16] Kiyutin v. Russia, представка број 2700/10, пресуда од 10. марта 2011. године

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

9-19 Утврђена дискриминација по осову здравственог стања на радном месту подноситеља притужбе