87-26 Није утврђено да је запослени дискриминисан на основу старосног доба • Повереник за заштиту равноправности

бр. 07-00-77/2026-02 датум: 14.8. 2026.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да поступа по притужбама због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације^[1], даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђене мере, на основу члана 33. став 1. тачка 2. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09 и 52/21), поводом притужбе коју је поднео AA из града Б, Повереник за заштиту равноправности даје

МИШЉЕЊЕ

Након спроведеног поступка по притужби AA из града Б, утврђено је да привредна друштва ВВ и ГГ нису повредила одредбе Закона о забрани дискриминације приликом одлучивања о радном ангажовању подносиоца притужбе.

Поступак против привредног друштва ББ обустављен је по захтеву подносиоца притужбе.

О б р а з л о ж е њ е

Поверенику за заштиту равноправности првобитно притужбом се обратио АА против привредног друштва ББ и привредног друштва ВВ, због дискриминације на основу старосног доба.

У притужби и допуни притужбе подносилац је, између осталог, навео:

да је био у радном односу у привредном друштву ББ у континуитету око 20 година, на пословима обезбеђења, од чега је последњих шест година обављао дужност командира обезбеђења;
да је све радне задатке обављао савесно, одговорно и професионално, без повреда радне дисциплине, пропуста у раду или примедби послодавца;
да је привредно друштво које је до тада обављало послове обезбеђења на објектима ГГ престало са радом на тим објектима 26. јула 2025. године, након чега је договорено да се обезбеђење објеката врши до 4. августа 2025. године;
да у том периоду није било ангажовано друго предузеће за обављање послова обезбеђења, због чега је, након разговора са директором ГГ и указивања на потребу да се обезбеђење настави, организовао рад и обезбеђење објеката у периоду од 4. августа до 15. септембра 2025. године, заједно са још десет колега;
да су у наведеном периоду радили без закљученог уговора о раду, без униформе и оружја, односно без формалног радног статуса, као и да им је том приликом обећано да ће имати одређене погодности приликом заснивања радног односа код будућег послодавца;
да је његов радни однос код претходног послодавца ББ престао 4. септембра 2025. године;
да је на састанку одржаном у новембру 2025. године у граду Б, којем је присуствовао и директор привредног друштва ВВ са сарадницима, свим присутним радницима, укључујући и подносиоца притужбе, јасно саопштено да ће сви радници који су до тада радили на обезбеђењу објеката ГГ бити примљени у радни однос у овом привредном друштву;
да су крајем новембра 2025. године сви радници, укључујући и подносиоца притужбе, предали комплетну документацију коју је ВВ захтевао ради заснивања радног односа и да су испуњавали прописане услове;
да му је крајем новембра 2025. године усмено саопштено од лица које је касније почело да обавља функцију командира обезбеђења да са њим неће бити закључен уговор о раду, а да му је, када је затражио образложење, речено да је таква информација добијена из ВВ и да не може да му да контакт телефон надлежних лица;
да је након тога контактирао правну службу привредног друштва ВВ, где му је речено да су добили инструкцију да са њим не закључују уговор о раду и да је списак радника достављен из града Б;
да је четири до пет дана покушавао да ступи у контакт са директором, али безуспешно;
да је 18. децембра 2025. године упутио званичан допис привредном друштву ВВ, са повратницом, којим је затражио образложење одлуке, али да до подношења допуне притужбе није добио одговор;
да се 28. јануара и 28. фебруара 2026. године обраћао инспекцији рада, као и да се његов адвокат 13. марта 2026. године такође обратио инспекцији рада, али да до дана сачињавања допуне притужбе није добио одговор;
да је у тренутку доношења одлуке да са њим не буде заснован радни однос имао још око 18–19 месеци до испуњења услова за пензију;
да су у радни однос примљена лица која су, према његовим наводима, била значајно млађа од њега, укључујући и лица примљена крајем децембра 2025. године, односно почетком јануара 2026. године;
да је, како је навео, био једини међу радницима који су испуњавали услове, а који није примљен у радни однос, иако је имао дугогодишње искуство и организовао рад обезбеђења у периоду када није било другог ангажованог предузећа;
да сматра да наведене околности, а нарочито чињеница да је био пред пензијом, да су у радни однос примљена млађа лица и да му никада нису саопштени јасни и објективни разлози због којих са њим није закључен уговор о раду, указују да је стављен у неповољнији положај на основу старосног доба.

У допуни притужбе од 15. априла 2026. године подносилац притужбе је, између осталог, навео да привредно друштво ББ није повезано са чињеничним наводима из притужбе, нити је било у било каквом односу са њим у вези са спорним догађајима, те је прецизирао да се притужба односи искључиво на ГГ и привредно друштво ВВ. Такође је навео да је у спорном периоду обављао послове обезбеђења без закљученог уговора о раду, по налогу одговорних лица повезаних са ГГ.

У допуни притужбе од 10. јуна 2026. године подносилац је, између осталог, навео да:

– да притужбу проширује и на ГГ, јер сматра да су њихово руководство и представници били непосредно укључени у догађаје који су претходили одлуци да са њим не буде заснован радни однос у привредном друштву ВВ;

– да је уговор о пружању услуга обезбеђења између привредног друштва ББ и ГГ престао 27. јула 2025. године, али да је, према наводима из изјашњења привредног друштва ББ, рад настављен до 4. августа 2025. године на основу договора између ова два правна лица;

– да након 4. августа 2025. године више није постојао важећи уговор о обезбеђењу између наведених субјеката, али да су он и остали радници наставили да обезбеђују објекте ГГ до 15. септембра 2025. године;

– да су у том периоду формално били у радном односу у привредном друштву ББ, али да су фактички послове обезбеђења обављали искључиво на објектима ГГ и у њихову непосредну корист;

– да је 18. августа 2025. године свих 41 радника обезбеђења са подручја града Б позвано у просторије ГГ, где су им, у присуству руководства ГГ, подељени формулари за отказ код дотадашњег послодавца ББ;

– да им је том приликом саопштено да је подношење отказа неопходно како би прешли код новог извршиоца послова обезбеђења, након чега је свих 41 радника дало отказ код дотадашњег послодавца;

– да је 19. новембра 2025. године у просторијама ГГ одржан састанак којем су присуствовали представници привредног друштва ВВ, руководство ГГ и радници обезбеђења, на којем им је саопштено да ће бити примљени код новог извршиоца послова обезбеђења (ВВ);

– да су ГГ биле место и центар кључних догађаја који су претходили преласку радника код новог извршиоца послова обезбеђења, да је у њиховим просторијама организовано давање отказа и одржан састанак са представницима привредног друштва ВВ, као и да је предмет целог поступка било обезбеђење њихових објеката;

– да су на подручју ГГ у граду Б послови обезбеђења обављани на десет објеката, на којима је било ангажовано 40 извршилаца обезбеђења, док је подносилац обављао послове командира обезбеђења;

– да су, након што је привредно друштво ВВ преузело послове обезбеђења, сви радници који су до тада радили на тим пословима наставили рад код новог послодавца, док једино са њим није заснован радни однос;

– да има око 20 година радног стажа у систему обезбеђења и шест година искуства на пословима командира обезбеђења;

– да је и након престанка уговора између ГГ и привредног друштва ББ наставио да обезбеђује објекте ГГ до 15. септембра 2025. године и да сматра да је тиме показао стручност, одговорност и подобност за обављање тих послова;

– да се 18. децембра 2025. године писаним путем обратио привредном друштву ВВ и затражио образложење због чега није примљен у радни однос, али да на тај захтев није добио одговор;

– да ни у поступку пред Повереником, односно у изјашњењу привредног друштва ВВ, према његовим наводима, нису наведени јасни, објективни и проверљиви критеријуми на основу којих је извршен избор радника који ће бити примљени у радни однос;

– да су, након што са њим није заснован радни однос, накнадно примана нова лица током децембра 2025. године, јануара 2026. године, марта 2026. године и маја 2026. године, док њему запослење није понуђено нити му је саопштен разлог због којег је искључен из процеса у којем су остали радници наставили рад;

– да сматра да се дискриминација огледа у томе што је, након организованог процеса преласка радника код новог извршиоца послова обезбеђења (ВВ), једино он остао без могућности да настави рад, иако се налазио у истој или повољнијој позицији у односу на остале раднике који су примљени;

– да сматра да постоји основана сумња да су ГГ имале улогу у околностима које су довеле до тога да са њим не буде заснован радни однос, имајући у виду њихову непосредну укљученост у процес давања отказа, организацију састанака са радницима и представницима новог извршиоца послова обезбеђења и интерес да се обезбеди континуитет обезбеђења њихових објеката.

У прилогу притужбе достављени су прилози: 1) анекс бр. 1 уговора о раду број 2-73/2021 од 4.11.2021. године закључен са послодавцем ББ; 2) решење Министарства унутрашњих којим је подносиоцу притужбе издата лиценца за вршење послова службеника обезбеђења; 3) анекс бр. 4 уговора о раду број 2-214/2023. од 28.9.2023. године закључен са послодавцем ББ; 4) решење о престанку радног односа број 1-419/2025 од 1.9.2025. године; 5) образац „Документа потребна за заснивање радног односа“; 6) повратница; 7) скриншот смс порука и распоред смена.

Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом 37. Закона о забрани дискриминације[2], па је од привредног друштва ББ, привредног друштва ВВ и ГГ, затражио изјашњења о основаности навода притужбе и допуна притужбе.

Имајући у виду да је подносилац притужбе у првобитно поднетој притужби као једно од лица против којих је притужба поднета означио и привредно друштво ББ, Повереник је овом привредном друштву доставио притужбу на изјашњење. Након упућивања захтева за изјашњење, подносилац притужбе је обавестио Повереника да не жели да се поступак води против наведеног привредног друштва. Наводи из достављеног изјашњења стога су цењени као доказ од значаја за утврђивање чињеничног стања у овом поступку.

У изјашњењу директора привредног друштва ББ, између осталог, наведено је:

да се питања која је Повереник поставио у претежном делу односе на поступање других правних лица, односно на одлуке у вези са даљим ангажовањем лица код другог послодавца;
да привредно друштво ББ није доносило одлуке о томе који ће запослени бити ангажовани код других послодаваца, нити је вршило селекцију запослених за такво ангажовање;
да је ово привредно друштво изгубило ангажовање по основу тендера 27. јула 2025. године;
да је након тога, 19. августа 2025. године, већи број запослених поднео захтеве за отказ уговора о раду, док су решења о престанку радног односа донета 4. септембра 2025. године;
да привредно друштво ББ није учествовало у утврђивању критеријума за избор лица која ће бити ангажована код других послодаваца, нити има сазнања о критеријумима на основу којих је евентуално вршена селекција;
да сматрају да не постоји узрочно-последична веза између поступања привредног друштва ББ и чињенице да подносилац притужбе није засновао радни однос код другог послодавца;
да ово привредно друштво није доносило одлуке нити предузимало радње које би се односиле на избор кандидата за запослење код другог правног лица;
да, имајући у виду наведено, сматрају да у конкретном случају није дошло до повреде начела једнакости ни ти до дискриминације и да су наводи притужбе у односу на ово привредно друштво неосновани.

Затим, у изјашњењу директора привредног друштва ВВ, између осталог, наведено је:

да је привредно друштво ВВ преузело обављање послова обезбеђења објеката ГГ у граду Б, које је претходно обављало привредно друштво ББ, као и послове обезбеђења за још шест радних јединица овог привредног друштва, не само за радну јединицу у граду Б;
да није постојао писани споразум, договор или обавеза према којој је привредно друштво ВВ приликом преузимања послова обезбеђења било дужно да прими у радни однос све запослене привредног друштва ББ;
да је, имајући у виду да је преузимање послова могло довести до губитка радних места за одређене запослене код претходног послодавца, постојала намера да се у радни однос прими што већи број тих лица;
да немају сазнања о разговорима који су претходили преузимању послова и који су вођени непосредно између руководства привредног друштва ББ и његових запослених;
да је постојала намера, али не и правна обавеза, да се у радни однос прими што већи број запослених код претходног послодавца, због чега су заинтересована лица достављала документацију потребну за заснивање радног односа;
да не постоји писана документација на основу које би се одређивали конкретни спискови лица која треба или не треба да буду примљена у радни однос;
да је одлуку о пријему запослених доносио директор привредног друштва ВВ, уз консултације са сарадницима и на основу информација добијених на лицу места у граду Б од самих запослених који су исказали намеру да наставе радни однос код новог послодавца;
да су неосновани и нетачни наводи подносиоца притужбе да су године живота имале утицаја приликом избора лица са којима ће бити заснован радни однос;
да је подносилац притужбе навео да му је до стицања услова за пензију преостало око 18 месеци, али да су приликом заснивања радног односа са бившим запосленима привредног друштва ББ примљена и два лица која су услов за старосну пензију стицала пре подносиоца притужбе, односно лица која су старија од њега;
да су као доказ за наведено доставили уговоре о раду закључене са ДД и ЂЂ;
да чињеница да приликом заснивања радног односа не врше дискриминацију по основу старосног доба, према њиховим наводима, произлази и из тога што су у тренутку давања изјашњења у радном односу имали три пензионера који раде у овом привредном друштву, и то у градовима Г и Д;
да су као доказ за наведено доставили уговоре о раду са ЕЕ, ЖЖ и ЗЗ;
да је тачно да су након преузимања послова обезбеђења у ГГ радно ангажовали још два лица на одређено време;
да услед сезонских потреба или варијација у обиму посла повремено постоји потреба за повећањем броја запослених ангажовањем лица на одређено време, у зависности од организације рада и обима послова;
да су послови обезбеђења захтевни и да кандидати за њихово обављање морају поседовати одговарајуће лиценце;
да број запослених може да варира у складу са потребама послодавца и да привредно друштво настоји да задржи број запослених, као и да ангажује нова лица када за тим постоје могућности или потребе;
да се, поред испуњености формалних услова и професионалне репутације неопходних за обављање послова обезбеђења, у процесу заснивања радног односа не праве разлике нити се врши дискриминација по било ком основу;
да сматрају да у конкретном случају није прекршена ниједна одредба Закона о забрани дискриминације.

У прилогу изјашњења достављени су уговори о раду закључени са ДД и ЂЂ, као доказ навода да су у радни однос примљена лица која су услов за старосну пензију стекла пре подносиоца притужбе, као и уговори о раду са ЕЕ, ЖЖ и ЗЗ, као доказ навода да су у радном односу имали и лица која су већ остварила право на пензију.

Коначно, у изјашњењу директора ГГ из јула 2026. године, између осталог, наведено је:

да ГГ нису учествовале у организацији заснивања радног односа извршилаца који су били ангажовани преко услужног предузећа ББ код другог послодавца за пружање услуга, конкретно привредног друштва ВВ;
да су ГГ привредном друштву ВВ доставиле списак свих извршилаца који су били ангажовани на пословима физичко-техничке заштите преко услужног предузећа ББ;
да је директор ГГ 18. августа 2025. године користио годишњи одмор и да није учествовао у организацији састанка одржаног тог дана у ГГ и да, с обзиром на то, није могао извршиоцима услуга да саопшти да је потребно да поднесу отказе уговора о раду ради њиховог ангажовања код новог извршиоца послова обезбеђења;
да је опште позната чињеница да је за заснивање радног односа код другог послодавца потребан престанак радног односа код претходног послодавца;
да је 19. новембра 2025. године у просторијама ГГ одржан састанак којем су присуствовали представници привредног друштва ВВ и представници ГГ – шеф Службе за корпоративну безбедност и извршиоци услуга на пословима физичко-техничког обезбеђења;
да је на наведеном састанку представник привредног друштва ВВ упознао присутне са начином рада овог привредног друштва на пружању услуга обезбеђења;
да директор ГГ није присуствовао састанку одржаном 19. новембра 2025. године;
да ГГ нису учествовале у избору лица која ће засновати радни однос код привредног друштва ВВ, нити су састављале, достављале или предлагале спискове лица која неће бити ангажована код наведеног привредног друштва;
да је списак свих извршилаца који су били ангажовани преко услужног предузећа ББ достављен привредном друштву ВВ, на њихов захтев ради безбедносне процене свих извршилаца на пружању ових услуга;
да ГГ нису учествовале у избору лица за даље радно ангажовање, нити у одређивању критеријума на основу којих је избор код другог послодавца вршен;
да представници ГГ нису давали мишљења, препоруке, предлоге нити сагласности за избор појединих лица која ће бити ангажована на пословима обезбеђења код привредног друштва ВВ, осим што су доставили списак свих извршилаца услуга на пословима физичко-техничког обезбеђења који су били ангажовани преко ББ;
да ГГ нису имале примедбе на рад, стручност, дисциплину нити друге аспекте радног ангажовања подносиоца притужбе током периода у којем је био ангажован на пословима обезбеђења њихових објеката преко услужног предузећа ББ;
да ГГ након истека рока за чинидбу нису ангажовале извршиоце услуга;
да су извршиоци услуга били на објектима пружаоца услуга у складу са обавештењима која су добијали од свог послодавца;
да су ГГ– Служба за унутрашњу безбедност и заштиту и након истека рока за чинидбу израдиле План обезбеђења у ванредним околностима, који је прослеђен свим организационим целинама у Огранку Д.

У прилогу изјашњења достављено је решење о коришћењу годишњег одмора за директора предузећа ГГ, из којег произлази да је у периоду од 18. до 20. августа 2025. године користио део годишњег одмора за 2025. годину.

Имајући у виду наводе из притужбе и изјашњења, као и достављене доказе, Повереник је приступио утврђивању чињеничног стања у овом предмету. С тим у вези, Повереник констатује да је међу странама неспорно да је подносилац притужбе АА био запослен у привредном друштву ББ и да је обављао послове обезбеђења на објектима ГГ у граду Б, као и да, након што је привредно друштво ВВ преузело обављање ових послова, са њим није заснован радни однос.

Увидом у Анекс бр. 4 уговора о раду од 28. септембра 2023. године утврђено је да је подносилац притужбе био распоређен на радно место командир физичке заштите у привредном друштву ББ, у Пословној јединици у граду Б, почев од 1. октобра 2023. године. У опису његових послова, између осталог, наведени су надгледање рада службе обезбеђења, оперативно координирање рада са овлашћеним лицима клијента и јавним службама, организовање и праћење рада запослених, контрола рада службеника обезбеђења и предлагање мера у вези са награђивањем и санкционисањем запослених.

Увидом у решење Министарства унутрашњих послова, од 3. маја 2022. године, утврђено је да је подносиоцу притужбе издата лиценца за вршење специјалистичких послова службеника обезбеђења са оружјем, на период од пет година. Из ЈМБГ-а, наведеног у овом решењу, произлази да је подносилац притужбе АА рођен 1. јуна 1962. године.

Увидом у решење привредног друштва ББ од 1. септембра 2025. године утврђено је да је подносилац притужбе био распоређен на радном месту командир физичке заштите у Пословној јединици у граду Б, као и да му је радни однос престао 4. септембра 2025. године, на основу отказа уговора о раду од стране запосленог, који је послодавцу доставио 19. августа 2025. године.

Увидом у документ „Документа потребна за запослење“ утврђено је да су за заснивање радног односа у ВВ, између осталог, тражени молба за посао, доказ о стручној спреми, лиценца службеника приватног обезбеђења, извод из матичне књиге рођених, уверење да се против кандидата не води кривични поступак, као и лекарско уверење за службенике обезбеђења са ношењем оружја. У документу су наведени и контакти лица у привредном друштву ВВ задужених за пријем документације.

Увидом у изјаве сведока ИИ и ЈЈ утврђено је да су оба сведока навела да су у новембру 2025. године присуствовала састанку у граду Б, којем су присуствовали радници обезбеђења објеката ГГ, међу којима и подносилац притужбе, као и директор и представници привредног друштва ВВ и руководиоци обезбеђења. Сведоци су навели да је том приликом од руководства привредног друштва ВВ саопштено да ће сви радници који су до тада радили на пословима обезбеђења објеката ГГ бити примљени у радни однос. Оба сведока су навела и да подносиоца притужбе познају дуги низ година као радника обезбеђења, да је био међу најстаријим радницима по годинама живота и да је имао најдужи радни стаж међу ангажованим радницима.

Увидом у уговор о раду закључен између привредног друштва ВВ и запосленог ДД утврђено је да је ДД из града Б засновао радни однос на одређено време, на радном месту службеник обезбеђења II, почев од 1. децембра 2025. године до најкасније 31. маја 2026. године. Из наведеног уговора о раду произлази да је запослени ДД рођен 1961. године, односно да је старији од подносиоца притужбе.

Увидом у уговор о раду закључен између привредног друштва ВВ и запосленог ББ утврђено је да је ЂЂ засновао радни однос на одређено време, на радном месту службеник обезбеђења II, почев од 1. децембра 2025. године до најкасније 31. маја 2026. године. Из наведеног уговора о раду произлази да је ЂЂ рођен 1964. године, односно да је млађи од подносиоца притужбе.

Увидом у уговоре о раду које је привредно друштво ВВ доставило као доказ да у радном односу има и лица која су остварила право на пензију, утврђено је да су ЕЕ, рођен 1963. године, и ЖЖ, рођен 1961. године, засновали радни однос на одређено време на радном месту службеник обезбеђења II, почев од 5. марта 2026. године. Из наведеног произлази да је запослени ЕЕ млађи од подносиоца притужбе, док је запослени ЖЖ старији од подносиоца притужбр. Затим, увидом у уговор о раду закључен са ЗЗ, рођеним у јануару 1961. године, утврђено је да је засновао радни однос на одређено време на радном месту службеник обезбеђења без оружја, почев од 1. децембра 2025. године. Из наведеног произлази да је запослени ЗЗ старији од подносиоца притужбе.

Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе из притужбе, изјашњења, доказе који су достављени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Повереник за заштиту равноправности установљен је Законом о забрани дискриминације^[3] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере.

Устав Републике Србије^[4] у члану 21. став 3. прописује да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Закон о забрани дискриминације дефинише дискриминацију као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом чл. 6. Закона о забрани дискриминације дефинисана је непосредна дискриминација тако што је прописано да је она извршена ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Одредбама чл. 15-27. Закона о забрани дискриминације прописани су посебни случајеви дискриминације, па је тако чл. 16. став 1. забрањена дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада. Заштиту од дискриминације према ставу 2. наведеног члана ужива и лице које тражи посао. Одредбама става 3. овог члана прописано је да се не сматра дискриминацијом прављење разлике, искључење или давање првенства због особености одређеног посла код кога лично својство лица представља стварни и одлучујући услов обављања посла, ако је сврха која се тиме жели постићи оправдана, као и предузимање мера заштите према појединим категоријама лица (жене, труднице, породиље, родитељи, малолетници, особе са инвалидитетом и други). Одредбом члана 23. став 1. Закона о забрани дискриминације, прописано је да је забрањена дискриминација лица на основу старосног доба.

Закон о раду[5] у члану 18. забрањује непосредну и посредну дискриминацију лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидитет, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуалну оријентацију, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовно стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. Одредбом члана 19. овог закона прописано је да се дискриминацијом, између осталог, сматра дискриминација у односу на услове за запошљавање и избор кандидата за обављање одређеног посла.

Имајући у виду предмет ове притужбе и њених допуна, у конкретном случају потребно је било утврдити да ли су привредно друштво ВВ и ГГ повредили одредбе Закона о забрани дискриминације на основу старосног доба подносиоца притужбе. Наиме, подносилац притужбе сматра да је, након престанка ангажовања привредног друштва ББ на пословима обезбеђења објеката ГГ и преузимања ових послова од стране привредног друштва ВВ, стављен у неповољнији положај тиме што са њим није заснован радни однос, иако су, према његовим наводима, сви остали радници обезбеђења наставили рад код новог послодавца. Као лично својство због којег сматра да је до таквог поступања дошло подносилац је означио старосно доба, указујући, између осталог, да му је у време спорних догађаја до испуњења услова за пензију преостало око 18–19 месеци, док су у радни однос примљена лица млађа од њега.

Током поступка подносилац притужбе је прецизирао да не жели да се поступак води против његовог ранијег послодавца, привредног друштва ББ, већ против привредног друштва ВВ, које је преузело послове обезбеђења, и пресузећа ГГ, за које сматра да је учествовало у догађајима који су претходили одлуци о његовом даљем радном ангажовању. С обзиром на различиту улогу ових лица у спорним догађајима, Повереник је посебно ценио да ли је одлука привредног друштва ВВ да са подносиоцем притужбе не заснује радни однос била у вези са његовим старосним добом, као и да ли је предузеће ГГ предузело радње или пропустило да предузме радње којима је подносилац притужбе због овог личног својства стављен у неповољнији положај.

Имајући у виду надлежност Повереника за заштиту равноправности, предмет овог поступка није оцена законитости престанка радног односа подносиоца притужбе код претходног послодавца, нити испитивање евентуалних повреда прописа о раду у вези са обављањем послова без закљученог уговора о раду. Поред тога, Повереник није надлежан да испитује законитост и правилност поступка запошљавања као таквог, већ искључиво да утврди да ли је приликом одлучивања о радном ангажовању дошло до повреде Закона о забрани дискриминације.

Стога се оцена Повереника у овом поступку ограничила на испитивање да ли је одлука о даљем радном ангажовању подносиоца притужбе била у вези са његовим старосним добом као личним својством.

За поступање у конкретном предмету важно је правило о терету доказивања, прописано чланом 45. став 2. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, подносилац притужбе треба да учини вероватним да је извршен акт дискриминације, а уколико то учини, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнаких права и обавеза лежи на лицу против којег је притужба поднета. Стога, имајући у виду наводе из притужбе, Повереник је ценио да ли околности на које је подносилац притужбе указао чине вероватним да је приликом одлучивања о његовом даљем радном ангажовању стављен у неповољнији положај због старосног доба, као и да ли чињенице и докази које су у поступку понудили привредно друштво ВВ и предузеће ГГ пружају довољно основа за закључак да њихово поступање није било у вези са старосним добом подносиоца притужбе.

С тим у вези, Повереник је најпре ценио да ли су наводи из притужбе и достављени докази учинили вероватним тврдњу подносиоца притужбе да су ГГ учествовале или утицале на доношење одлуке привредног друштва ВВ да са подносиоцем не буде заснован радни однос због његовог старосног доба. Наиме, подносилац притужбе је навео да су ГГ биле непосредно укључене у процес преласка радника код новог пружаоца услуга, указујући да су у њиховим просторијама организовани састанци са радницима, да су радницима подељени формулари за отказ код претходног послодавца, као и да је у просторијама ГГ одржан састанак на којем је радницима саопштено да ће бити примљени код новог пружаоца услуга – ВВ, те да су спискови запослених који треба да буду примљени у радни однос „дошли из града Б“. Подносилац притужбе је указао и да је био један од најстаријих радника, што је потврђено и изјавама сведока, да му је до испуњења услова за пензију преостало око 18–19 месеци и да, за разлику од осталих радника који су наставили рад код новог пружаоца услуга, са њим није заснован радни однос.

Имајући у виду наведене околности, Повереник је оценио да је било потребно испитати да ли је улога ГГ у догађајима који су претходили заснивању радног односа обухватала и учешће или утицај на избор кандидата, односно да ли се њихово поступање може довести у везу са старосним добом подносиоца притужбе. Стога је, у складу са правилом о терету доказивања из члана 45. став 2. Закона о забрани дискриминације, Повереник ценио наводе из изјашњења ГГ.

С тим у вези, Повереник је имао у виду наводе из изјашњења ГГ, према којима ово предузеће није учествовало у организацији заснивања радног односа код новог пружаоца услуга, нити у избору лица која ће бити радно ангажована. Према наводима из изјашњења, ГГ су привредном друштву ВВ доставиле списак свих извршилаца који су били ангажовани на пословима физичко-техничког обезбеђења преко привредног друштва ББ, док су одлуку о избору кандидата, критеријуме за њихов избор, као и све активности у вези са заснивањем радног односа, према њиховим наводима, самостално спроводили представници привредног друштва ВВ. Наведени наводи сагласни су и са изјашњењем привредног друштва ВВ, у којем је наведено да је одлуку о пријему запослених донео директор овог привредног друштва, уз консултације са сарадницима и на основу информација добијених на лицу места у граду Б од самих запослених који су исказали намеру да наставе радни однос код новог послодавца.

Повереник је имао у виду и наводе подносиоца притужбе и достављене доказе да је након престанка уговора између ГГ и привредног друштва ББ наставио да обавља послове обезбеђења до 15. септембра 2025. године, као и његове наводе да је, управо због таквог ангажовања, очекивао да ће засновати радни однос код новог пружаоца услуга. Повереник је имао у виду и наводе ГГ да током периода у којем је подносилац притужбе био ангажован на пословима обезбеђења њихових објеката нису имале примедбе на његов рад, стручност, дисциплину нити друге аспекте његовог радног ангажовања. Међутим, наведене околности саме по себи нису довољне за закључак да су ГГ учествовале у доношењу одлуке о избору лица која ће засновати радни однос код новог пружаоца услуга. Иако је у поступку утврђено да су у просторијама ГГ организовани састанци са радницима, да су представници ГГ присуствовали састанцима са представницима новог пружаоца услуга и доставили списак запослених који су пружали услуге обезбеђења код претходног пружаоца услуга, наведене околности не могу се саме по себи изједначити са учешћем у доношењу одлуке о томе која ће лица засновати радни однос код новог послодавца. Наиме, организовање састанака, стављање просторија на располагање или достављање података о лицима која су претходно била ангажована на пословима обезбеђења не може се изједначити са учешћем у доношењу одлуке о томе која ће лица засновати радни однос код другог послодавца.

Овакву оцену потврђују и докази изведени у току поступка. Наиме, није достављен ниједан доказ који би указивао на то да су ГГ предлагале кандидате, утврђивале критеријуме за њихов избор, давале препоруке или на било који други начин утицале на одлуку о њиховом радном ангажовању. Напротив, из изјашњења оба правна лица произлази да је одлуку о пријему запослених самостално доносило привредно друштво ВВ. Стога, из утврђених чињеница не може се извести закључак да су ГГ учествовале или утицале на избор кандидата, нити да су предузеле или пропустиле да предузму било коју радњу у вези са тим избором која би се могла довести у везу са старосним добом подносиоца притужбе.

Имајући у виду наведено, Повереник је оценио да су ГГ, у смислу одредбе члана 45. став 2. Закона о забрани дискриминације, пружиле довољно основа за закључак да њихово поступање није било у вези са старосним добом подносиоца притужбе.

Након оцене поступања ГГ, Повереник је приступио анализи навода који се односе на привредно друштво ВВ и оцени да ли околности на које је подносилац притужбе указао чине вероватним тврдњу да је приликом одлучивања о његовом радном ангажовању стављен у неповољнији положај због старосног доба.

С тим у вези, подносилац притужбе је указао да су у радни однос примљена лица млађа од њега, док из исказа сведока произлази да је био међу најстаријим радницима ангажованим на пословима обезбеђења. Поред тога, навео је да је на састанку одржаном у новембру 2025. године радницима саопштено да ће наставити рад код новог пружаоца услуга, иако са њим, за разлику од осталих радника који су до тада обављали исте послове, није заснован радни однос. Имајући у виду наведене околности, Повереник је оценио да наведене околности представљају довољан основ за примену правила о прерасподели терета доказивања из члана 45. став 2. Закона о забрани дискриминације. Стога је било потребно ценити да ли је привредно друштво ВВ пружило довољно чињеница и доказа да одлука да са подносиоцем притужбе не заснује радни однос није била у вези са његовим старосним добом.

Повереник је најпре имао у виду да је међу лицима која су од 1. децембра 2025. године засновала радни однос на радном месту службеника обезбеђења код привредног друштва ВВ било и лице из града Б, рођено 1961. године, које је било старије од подносиоца притужбе. Наведена чињеница у сагласју је са изјавама сведока које је предложио подносилац притужбе, а који су навели да је подносилац притужбе био „међу најстаријим радницима по годинама живота“. Поред тога, увидом у достављене уговоре о раду утврђено је да су у истом временском периоду и касније радни однос код овог послодавца засновала и друга лица рођена 1961. године.

Истовремено, Повереник је имао у виду и чињеницу да у поступку нису утврђени конкретни разлози због којих са подносиоцем притужбе није заснован радни однос, као и да му, према његовим наводима, разлози за такву одлуку нису саопштени ни након што се писаним путем обратио привредном друштву Међутим, непостојање образложења одлуке, само по себи није довољно за закључак да је спорна одлука била заснована на старосном добу. Иако је та околност могла оправдано да изазове сумњу код подносиоца притужбе, она није довољна за закључак да је управо старосно доба било разлог због којег са њим није заснован радни однос. При томе, предмет овог поступка није оцена оправданости или целисходности одлуке послодавца да са одређеним лицем не заснује радни однос, већ утврђивање да ли је таква одлука била условљена старосним добом као личним својством. Због тога, чињеница да у поступку није утврђен конкретан разлог због којег подносилац притужбе није изабран мора бити цењена заједно са осталим доказима од значаја за утврђивање постојања везе између спорне одлуке и старосног доба.

Повереник је посебно имао у виду и навод подносиоца притужбе да су сви остали радници који су до тада били ангажовани на пословима обезбеђења наставили рад код новог послодавца, док једино са њим није заснован радни однос. Наведена околност указује на то да је подносилац притужбе био стављен у неповољнији положај у односу на остале раднике који су наставили рад код новог послодавца, али сама по себи не пружа довољно основа за закључак да је до таквог поступања дошло управо због његовог старосног доба. Стога је ову околност било потребно ценити заједно са осталим изведеним доказима који се односе на могућу повезаност спорне одлуке са старосним добом.

Поред наведеног, Повереник указује да у поступку нису утврђене изјаве, упутства, критеријуми или друге околности које би указивале на то да је старосно доба било од значаја приликом избора кандидата. Такође, није утврђено постојање праксе према којој су млађа лица приликом запошљавања стављана у повољнији положај управо због свог старосног доба, нити да су старији радници били искључивани из процеса запошљавања. Приликом ове оцене Повереник је имао у виду и чињеницу да је у истом периоду радни однос засновало и лице из града Б које је било старије од подносиоца притужбе. Истовремено, Повереник је имао у виду и чињеницу да је, према изјавама сведока, подносилац притужбе имао најдужи радни стаж међу ангажованим радницима. Имајући у виду да дужина радног стажа не представља лично својство у смислу Закона о забрани дискриминације, као и да не постоји нужно подударање између дужине радног стажа и старосног доба, наведена околност није могла бити одлучујућа за оцену постојања дискриминације на основу старосног доба.

Имајући у виду све изведене доказе, Повереник је оценио да је привредно друштво ВВ пружило довољно основа за закључак да одлука да са подносиоцем притужбе не заснује радни однос није била у вези са његовим старосним добом, због чега, у конкретном случају, није утврђена повреда одредаба Закона о забрани дискриминације.

Истовремено, Повереник указује да оцена да у конкретном случају није утврђена дискриминација не значи да није могло доћи до евентуалне повреде других права подносиоца притужбе, нити да би евентуалне неправилности у поступку запошљавања биле прихватљиве, већ искључиво да таква питања не спадају у надлежност Повереника за заштиту равноправности.

Против овог мишљења није допуштена жалба нити друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21) члан 33. став 1. тачка 1.

[2] „Службени гласник РС“, број 22/09 и 52/21

[3] Закон о забрани дискриминације „Сл. гласник РС“ бр. 22/09 и 52/21

[4] Устав Републике Србије „Сл. гласник РС“ бр. 98/06 и 115/21

[5] „Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17, 113/17, 95/18 – аутентично тумачење и 109/2025 – др. закон

ПОВЕРЕНИК ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Милан Антонијевић

87-26 Није утврђено да је запослени дискриминисан на основу старосног доба