бр. 07-00-546/2022-02  датум: 25.8.2023.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе A.A. поднете против Б.Б. У притужби је наведено да је особa са инвалидитетом која за кретање користи колица имала пар неуспешних покушаја да оде у биоскоп, конкретно у Б.Б-малу салу и да није могла да гледа филмове. У притужби је такође наведено да је Велика сала Б.Б. приступачна, али да се ту углавном и не одвијају филмске пројекције (због величине сале, већ најчешће концерти). У изјашњењу, Б.Б. је навела да је радовима за реновирање Б.Б, тадашња В.В, а садашња Б.Б. наменски у потпуности прилагођена особама са инвалидитетом, као и да је изградњом рампи на улазу у Б.Б, затим лифта који води на први спрат и чије су димензије прилагођене, омугућен и приступ тоалету који је такође адаптиран и приступачан. Наведено је, такође, да је омогућен приступ и кретање свим просторима Б.Б, као и да је свака од шест биоскопских сала приступачна особама са инвалидитетом, чија су места предвиђена у последњем или првом реду, у складу са тлоцртом саме сале, као и са усаглашеношћу пројеката одобрених од стране надлежних институција у самом поступку реконструкције Б.Б. Уз изјашњење нису достављени докази. Повереник најпре констатује да је предмет притужбе приступачност малих сала Б.Б. Дакле, Повереник у том смислу није разматрао наводе из изјашњења да је улаз у објекат, Велику салу, тоалет, лифт, као и друге просторе који нису предмет ове притужбе, приступачан особама са инвалидитетом које за кретање користе колица. Имајући у виду контрадикторност навода, а у циљу правилног и потпуног утврђивања чињеничног стања, Повереник се у складу са законом обратио Граду Београду, Секретаријату за инспекцију, надзор и комуникацију и Градској управи града Београда, затраживши обавештење да ли су сале које су предмет притужбе приступачне. Како се овај секретаријат огласио ненадлежним, Повереник се обратио градској општини Г.Г, Одељењу за грађевинске послове. С обзиром на то да Повереник од овог одељења није примио одговор, двоје запослених у Стручној служби Повереника су отишли у Б.Б, како би остварили непосредан увид. Уласком у бископску салу 6, утврђено је да постоји једно слободно место у последњем реду из којег особа у колицима може да прати филм. На основу увида у сале 2 и 3, утврђено је да не постоји рампа, и да од степеништа не може да се приђе редовима за седење, те би особа са инвалидитетом која за кретање користе колица евентуално био доступан простор испред првог реда. За сале 4 и 5 на питање упућено запосленом добијен је одговор да су ове сале истог изгледа као и сале 2 и 3. На интернет презентацији Б.Б, наведено је да је сала 6 капацитета преко 230 места (234 места), док сале 2 и 3 имају 78 односно 73 места, а сале 4 и 5 имају по 51 место. Имајући у виду утврђено чињенично стање, може се констатовати да сала 6 не задовољава услове приступачности, будући да садржи само једно, уместо два приступачна места, како је прописано Правилником о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци старим особама. Што се тиче сала Б.Б. које имају испод 100 места, може се констатовати да би особа која за кретање користи колица евентуално могла да гледа пројекцију из простора који се налази испред првог реда. С тим у вези, Повереник указује да гледање пројекције из простора испред првог реда никако не представља адекватан положај из ког било која особа, а посебно особа са инавлидитетом, може да прати филм. Даље, чињеница да нема рампе односно да особа која користи колица не може самостално да се попне у било који ред, већ је неопходно да је друге особе пренесу, указује да особи са инвалидитетом није омогућено да под једнаким условима прати програм односно услугу гледања филма коју пружа Б.Б. Имајући у виду да наведене сале нису у потпуности приступачне особама са инвалидитетом које за кретање користе колица, применом правила о пребацивању терета доказивања, Повереник је донео мишљење да је Б.Б. повредила одредабе чл. 6, 17. и 26. Закона о забрани дискриминације, а у вези са чл. 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом. Б.Б. је препоручено да предузме мере у циљу унапређења приступачности малих сала у саставу ове Б.Б, како би особе са инвалидитетом које за кретање користе колица могле равноправно да прате садржеје које нуди Б.Б.

1. ТОК ПОСТУПКА

• Повереник за заштиту равноправности примио је притужбу А.А. против Б.Б.
• У притужби је, између осталог, наведено:

– да је приступачност основни предуслов за равноправност и укљученост особа са инвалидитетом у друштвени живот у свим сегментима, укључујући и право на учешће у културном животу, односно право на приступачност објеката културе, као што су биоскопи;

– да су у Београду биоскопи неприступачни за особе са инвалидитетом које се крећу помоћу колица, као и за оне који се врло отежано крећу, јер су све сале, иако нове и реновиране, урађене по амфитеатарском принципу, а да нигде није предвиђено место за колица;

– да се може ући у саму биоскопску салу (у највећем броју случајева, мада не свуда), међутим, технички се једино може седети испред првог реда, али из те позиције није могуће гледати филм. То једино не важи за Велику салу у Б.Б, али се ту углавном ни не одвијају филмске пројекције због величине сале, већ најчешће концерти.

– да су на овај начин прекршени бројни чланови Конвенције УН-а о правима особа са инвалидитетом: члан 5. – једнакост и забрана дискриминације, члан 9. – приступачност, члан 19. – самосталан живот и укључивање у заједницу, члан 20. – лична покретљивост и члан 30. – учешће у културном животу, рекреацији, активностима у слободно време и спорту;

– да је као особа особа са инвалидитетом, корисница колица, имала пар неуспешних покушаја да оде у биоскоп, конкретно у Б.Б – малу салу, али да није могла да гледа филмове;

– да је након провере телефоном осталих биоскопских сала по тржним центрима, схватила је да је ситуација идентична тако да то није ни покушавала;

– да сличне односно исте проблеме имају и бројне друге особе са инвалидитетом које користе колица из Београда, са којима је контактирала.

Уз притужбу су достављене четири фотографије сала.

1.3. Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом 37. Закона о забрани дискриминације[1], па је у току поступка прибављено изјашњење Б.Б.

1.4. У изјашњењу Б.Б. на притужбу, између осталог, наведено је:

– да некадашња Д.Д. према својој архитектури није била приступачна особама са инвалидитетом;

– да је радовима у сврси реновирања Б.Б, који су започети 2017. године и завршени 2018. године, тадашња В.В, а садашња Б.Б. наменски у потпуности прилагођена особама са инвалидитетом;

– да је изградњом рампи на улазу у Б.Б, затим лифта који води на први спрат и чије су димензије прилагођене особама са инвалидитетом, а који омогућава приступ тоалету који је такође адаптиран и прилагођен особама са инвалидитетом, омогућен приступ и кретање свим просторима Б.Б;

– да је свака од шест биоскопских сала приступачна особама са инвалидитетом, чија су места предвиђена у последњем или првом реду, у складу са тлоцртом саме сале, као и са усаглашеношћу пројеката одобрених од стране надлежних институција у самом поступку реконструкције Б.Б;

– да се у складу са наведеним захваљују на допису али да се он ни на који начин не може односити на Б.Б.

Уз притужбу нису достављени докази.

1.5. Имајући у виду да се из фотографија достављених уз притужбу није са сигурношћу могло утврдити колики је пролаз поред и између редова, као и да ли постоји предвиђено место приступачно особама са инвалидитетом које за кретање користе колица, а у циљу правилног и потпуног утврђивања чињеничног стања, Повереник се 23. јануара и 27. фебруара 2023. године обратио Граду Београду, Секретаријату за инспекцију, надзор и комуникацију, да обавести Повереника да ли је Б.Б. приступачна особама са инвалидитетом које за кретање користе колица, односно да ли је приступачност обезбеђена у складу са прописима. Будући да Секретаријат за инспекцију, надзор и комуникацију није одговорио на дописе Повереника бр. 07-00-546/2022-02 од 23. јануара и 27. фебруара 2023. године, Повереник се 12. априла 2023. године обратио Градској управи, ради добијања траженог обавештења.

1.6. Секретаријат за инспекцију, надзор и комуникацију је дописом X-01 бр. 031-12/2023 од 4. маја 2023. године одговорио на захтев Повереника, наводећи, између осталог, надлежности комуналне инспекције града Београда и указујући да не постоји законски основ за поступање у наведеној правној ствари, те да у делокруг рада овог секретаријата не спада утврђивање чињеничног стања у вези са коришћењем и приступачношћу мале сале Б.Б, као и да нема основа за предузимање мера. Повереник се 16. маја 2023. године поново обратио овом секретаријату истим захтевом на који, до окончања поступка који се води пред Повереником, није одговорено.

1.7. Имајући у виду наведено, Повереник се 11. августа 2023. године обратио градској општини Г.Г, Одељењу за грађевинске послове. Како Повереник од овог одељења није примио одговор, двоје запослених у Стручној служби Повереника је 24. августа отишло у Б.Б, како би остварили непосредан увид на терену.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

• Увидом у допис Секретаријата за инспекцију, надзор и комуникацију је дописом X-01 бр. 031-12/2023 од 4. маја 2023. године, констатовано је да Секретаријат сматра да у делокруг рада овог секретаријата не спада утврђивање чињеничног стања у вези са коришћењем и приступачношћу мале сале Б.Б, као и да нема основа за поступање у овој правној ствари.
• Увидом у Службену белешку од 24. августа 2023. године, бр. 07-00-546/2022-02 утврђено је да су запослене у Стручној служби Повереника 24. августа 2023. године извршиле непосредан увид, којом приликом је уласком у бископску салу 6, утврђено да постоји једно слободно место у последњем реду из којег особа у колицима може да прати филм. На основу увида у сале 2 и 3, може се констатовати да не постоји рампа, као и да од степеништа не може да се приђе редовима за седење, те би особама са инвалидитетом које за кретање користе колица евентуално био доступан простор испред првог реда. За сале 4 и 5 на питање упућено запосленом добијен је одговор да су ове сале истог изгледа као и сале 2 и 3.
• На интернет презентацији Б.Б, наведено је да сала 6 представља модерну биоскопску салу и једину у земљи која нуди могућност уживања у ДОЛБY Атмос звуку, капацитета преко 230 места (234 места). Сале 2 и 3 имају 78 односно 73 места, док сале 4 и 5 имају по 51 место.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

• Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе из притужбе и изјашњења, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

• Повереник за заштиту равноправности установљен је Законом о забрани дискриминације[2] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси захтев за покретање прекршајног поступка због повреда одредаба којима се забрањује дискриминација. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.
• Устав Републике Србије^[3] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.4. Повереник за заштиту равноправности затим констатује да је Република Србија усвојила Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом[4], чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства. Члан 2. став 1. тачка 3. Конвенција под дискриминацијом на основу инвалидитета подразумева сваку разлику, искључивање или ограничење по основу инвалидитета, што има за циљ или ефекат нарушења или поништења признавања, уживања или вршења, равноправно са другима, свих људских права и основних слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, цивилној или било којој другој области. Конвенцијом су обухваћени и сви облици дискриминације, укључујући и ускраћивање разумног прилагођавања, а државе уговорнице се обавезују да забране сваку дискриминацију по основу инвалидитета и гарантују особама са инвалидитетом једнаку и ефикасну правну заштиту од дискриминације по било ком основу. Чланом 9. Конвенције између осталог је прописано да ће у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које стоје на располагању јавности. Мере које укључују идентификовање и уклањање баријера за приступ, односе се, између осталог и на зграде. Одредбама члана 19. Конвенције између осталог је прописано да државе признају једнако право свим особама са инвалидитетом да живе у заједници да имају једнак избор као и други, и да ће предузети ефикасне и одговарајуће мере да особама са инвалидитетом олакшају потпуно уживање овог права и њихово потпуно укључивање и учешће у заједници, укључујући обезбеђењем да услуге и олакшице које заједница пружа становништву у целини буду под истим условима доступне особама са инвалидитетом и да задовољавају њихове потребе. Државе ће према одредбама члана 20, предузети ефикасне мере да особама са инвалидитетом обезбеде личну покретљивост са највећим могућим степеном самосталности, укључујући да особама с инвалидитетом олакшају личну покретљивост на начин и у време које оне одаберу, уз прихватљиве трошкове. О важности учешћа у културном животу сведочи члан 30. Конвенције којим је прописано да државе признају право особама са инвалидитетом да равноправно са другима учествују у културном животу, те да ће предузети све одговарајуће мере како би обезбедиле да особе са инвалидитетом: имају приступ материјалима културног садржаја у облицима који су им приступачни; имају приступ телевизијским програмима, филмовима, позоришту и другим културним активностима у облицима који су им приступачни; имају приступ местима за извођење представа или пружање услуга културног садржаја, као што су позоришта, музеји, биоскопи, библиотеке и туристичке агенције и, по могућности, приступ споменицима и знаменитостима од националног културног значаја.

3.5. У Општем коментару број 2 (2014), на члан 9. Конвенције о правима особа са инвалидитетом, Комитет за права особа са инвалидитетом најпре је истакао да је приступачност предуслов за самосталан живот и пуно и равноправно учешће особа са инвалидитетом у  друштву, као и да без приступа физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационо комуникационе технологије и системе, и друге услуге и погодности отворене за или намењене јавности, особе са инвалидитетом не би имале једнаке могућности за учешће у друштву у којем живе. Такође, Комитет је навео да особе са инвалидитетом треба да имају једнак приступ свим добрима, производима и услугама намењеним јавности на начин који ће поштовати достојанство тих особа и осигурати равноправно и ефикасно коришћење. Комитет сматра да ускраћивање приступа треба сматрати актом дискриминације, без обзира на то да ли га је починио неко из јавног или приватног сектора. Такође, Комитет истиче да приступачност треба обезбедити за све особе са инвалидитетом, без обзира на врсту потешкоћа са којом се особа сусреће и без прављења било каквих разлика по било ком личном својству особе са инвалидитетом. Даље, је наведено да право на приступачност загарантовано Конвенцијом има корен у постојећим људским правима, као што су право на једнак приступ јавним службама и сервисима гарантовано Међународним пактом о грађанским и политичким правима^[5] (члан 25 ц) и право на приступ било ком месту или услузи намењеним јавности, гарантовано Међународном конвенцијом о укидању свих облика расне дискриминације^[6] (члан 5 ф).

3.6. Такође, Закључна запажања Комитета за права особа са инвалидитетом у вези са Иницијалним извештајем о примени Конвенције о правима особа са инвалидитетом[7] са препорукама за заштиту и унапређење положаја особа са инвалидитетом у наредном извештајном периоду (CRPD/C/SRB/CO/1), које је Републици Србији након представљања овог извештаја упутио Комитет за права особа са инвалидитетом УН, садрже и препоруку која се односи на израду свеобухватног плана приступачности и охрабривање у примени универзалног дизајна у свим областима, прикупљање и обраду статистичких података о особама са инвалидитетом и услугама које им се пружају и других.^[8] Наиме, Комитет је упутио Републици Србији препоруку да развије свеобухватан план за обезбеђивање приступачности уз ефикасан надзор и мапу пута која ће поставити полазне тачке за уклањање постојећих препрека и да промовише универзални дизајн за све зграде, јавне сервисе и јавни транспорт, као и приступачност информација и медија, посебно електронских медија, а све у складу са Општом препоруком број 2 на Приступачност. У том смислу, Комитет је упутио препоруку да држава чланица између осталог одреди довољно средстава за надзирање спровођења стандарда приступачности, уз подршку ажуриране националне базе података на својој територији, да утврди делотворне санкције за одвраћање које се могу наметнути због неспровођења и укључи организације особа са инвалидитетом у овај процес.

3.7. Устaвнa зaбрaнa дискриминaциje ближe je рaзрaђeнa Зaкoнoм o зaбрaни дискриминaциje кojи у члану 2. став 1. тачка. 1. прoписуje дa којим је дискриминација представља свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 6. Закона о забрани дискриминације је прописано да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Поред тога одредбом члана 17. став 2. Закона о забрани дискриминације прописано је да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби (објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма, објекти који се користе за заштиту животне средине, за заштиту од елементарних непогода и сл.), као и јавним површинама (паркови, тргови, улице, пешачки прелази и друге јавне саобраћајнице и сл.), у складу са законом. Чланом 26. став 1. прописано је да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

3.8. Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[9], поред тога што уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, прописује и посебан случај дискриминације у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина. Наиме, одредбом члана 13. овог закона изричито је забрањена дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби.  Ставом 3. овог члана прописано је да се под објектима у јавној употреби, у смислу овог закона, сматрају: објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма или објекти који се користе за заштиту животне средине, заштиту од елементарних непогода и слично. Поред тога, одредбом члана 16. став 1. овог закона прописано је да је власник објекта у јавној употреби, дужан да обезбеди приступ објекту у јавној употреби свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њиховог инвалидитета, док је ставом 3. прописано да је власник објекта у јавној употреби дужан да изврши адаптацију објекта у циљу задовољавања услова за испуњавање обавезе из става 1. овог члана.

3.9. Законом о планирању и изградњи[10] уређују се, између осталог, услови и начин уређења простора, уређивање и коришћење грађевинског земљишта и изградња објеката. Одредбама члана 5. прописано је да се зграде јавне и пословне намене, као и други објекти за јавну употребу, морају пројектовати, градити и одржавати тако да свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама, омогућавају несметан приступ, кретање и боравак, односно коришћење у складу са одговарајућим техничким прописима чији су саставни део стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове пројектовања, планирања и изградње, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама. Према одредбама члана 2. тачка 44, објекти јавне намене су објекти намењени за јавно коришћење и могу бити објекти јавне намене у јавној својини по основу посебних закона (линијски инфраструктурни објекти, објекти за потребе државних органа, органа територијалне аутономије и локалне самоуправе итд.) и остали објекти јавне намене који могу бити у свим облицима својине (болнице, домови здравља, домови за старе, објекти образовања, отворени и затворени спортски и рекреативни објекти, трговински центри, објекти културе, саобраћајни терминали, поште и други објекти).

3.10. Правилником о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама[11] детаљно се прописују услови за планирање простора и пројектовање објеката за јавно коришћење за особе са инвалидитетом, као и посебних уређаја у њима. Приступачност, у смислу овог правилника, резултат је примене техничких решења у пројектовању и грађењу грађевина, којима се особама са инвалидитетом омогућава несметан приступ, кретање, боравак и рад у тим грађевинама на једнакој основи као и осталим особама. Одредбом члана 2. Правилника регулисано је који се објекти могу сматрати објектима за јавно коришћење, па је између осталог прописано да ту спадају објекти културе. Одредбама члана 3. прописано је да су особе смањене покретљивости особе са физичким или сензорним инвалидитетом, старе особе, труднице, и/или друге особе чија је могућност несметаног кретања повремено или трајно смањена услед баријера са којима се сусрећу у окружењу, као и да је препрека физичка, комуникацијска и/или оријентацијска сметња која постоји у простору, а која особу може ометати и/или спречавати у несметаном приступу, кретању, боравку, примању неке услуге и/или раду. Истим чланом прописано је да је приступачност резултат примене техничких стандарда у планирању, пројектовању, грађењу, реконструкцији, доградњи и адаптацији објеката и јавних површина, помоћу којих се свим људима, без обзира на њихове физичке, сензорне и интелектуалне карактеристике, или године старости осигурава несметан приступ, кретање, коришћење услуга, боравак и рад. Одредбама члана 5. прописано је да су обавезни елементи приступачности: 1) елементи приступачности за савладавање висинских разлика; 2) елементи приступачности кретања и боравка у простору – стамбене и стамбено-пословне зграде и објекти за јавно коришћење и 3) елементи приступачности јавног саобраћаја. Даље, правилником је објашњено на које начина превазићи одређене баријере (рампа, коса раван, визуелна и звучна најава и друге). Одредбама члана 29. Правилника прописано је да у биоскопима, конгресним салама, стадионима, гледалиштима и сличним објектима, предвиђају се посебна места за кориснике инвалидских колица, чије су димензије најмање 90 х 140 цм, с тим да је под изведен без нагиба, од материјала отпорног на клизање. Ова места се предвиђају поред пролаза, односно у близини улаза и видно су обележена, а могу бити и груписана. Обавезни број приступачних места у гледалишту одређује се на темељу укупног броја седећих места и то: 1) од 100 до 300 седећих места, изводе се најмање два приступачна места; 2) од 301 до 1.000 седећих места, изводи се најмање 2% приступачних места; 3) од 1.001 и више седећих места, изводи се најмање 1% приступачних места.

Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

3.11. Имајући у виду предмет притужбе, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају потребно је утврдити да ли су „мале сале“ Б.Б. (сале 2-6), приступачне особама са инвалидитетом које за кретање користе колица.

3.12. За разматрање овог предмета важна је примена прописа који се односе на приступачност, као и примена правила о пребацивању терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације.

3.13. Потврђивањем Конвенције о правима особа са инвалидитетом, Република Србија се, између осталог, обавезала да призна право особама са инвалидитетом да равноправно са другима учествује у културном животу и да, у том циљу, предузме све одговарајуће мере како би обезбедила да особе са инвалидитетом имају приступ местима за пружање услуга културног садржаја, као што су позоришта, музеји, биоскопи, библиотеке и туристичке агенције. Такође, Повереник за заштиту равноправности указује и на одредбу члана 13. став 1. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом којом је изричито забрањена дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама, при чему се под услугом у смислу наведеног закона, сматра свака услуга коју, уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања. Дискриминација у пружању јавних услуга и коришћењу објеката и површина забрањена је и одредбом члана 17. став 2. Закона о забрани дискриминације, којим је прописано да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби (објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма, објекти који се користе за заштиту животне средине, за заштиту од елементарних непогода и сл.), као и јавним површинама (паркови, тргови, улице, пешачки прелази и друге јавне саобраћајнице и сл.), у складу са законом, док је одредбом члана 26. Закона о забрани дискриминације, између осталог, прописано да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. Дакле, Закон о забрани диксриминације, као и Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом прописују да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби, међу које спадају и објекти културе. Закон о планирању и изградњи, такође прописује да у објекте јавне намене спадају и објекти јавне намене који могу бити у свим облицима својине, а међу њима и објекти културе. У смислу Правилника о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, објекти културе су такође убројани у објекте за јавно коришћење у којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама. Имајући у виду прописе Републике Србије неспорно је да се у конкретном случају ради о објекту у јавној употреби који треба да буде приступачан особама са инвалидитетом.

3.14. Имајући у виду цитиране прописе, Повереник констатује да су наводи из притужбе и изјашњења контрадикторни. Уз притужбу су достављене фотографије биоскопских сала из којих се могло уочити више редова столица и велико биоскопско платно, али се не може утврдити ширина прореда и пролаза и да ли постоји место које је приступачно особама са инвалидитетом које за кретање користе колица. У свом изјашњењу Б.Б. наводи да су сале приступачне, при чему се захваљује на допису али наводи да се он ни на који начин не може односити на Б.Б. Како уз изјашњење нису достављени докази, у циљу правилног и потпуног утврђивања чињеничног стања, Повереник се у складу са чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације обратио Граду Београду, Секретаријату за инспекцију, надзор и комуникацију, а накнадно и Градској управи, будући да од Секретаријата није добијао одговор. Повереник је затражио обавештење да ли су сале Б.Б. приступачне. У свом одговору, који је достављен Поверенику након три месеца од првог обраћања, Секретаријат је навео да не постоји законски основ за поступање у наведеној правној ствари, те да у делокруг рада Секретаријата не спада утврђивање чињеничног стања у вези са коришћењем и приступачношћу сала Б.Б. особама са инвалидитетом. С тим у вези, Повереник се обратио градској општини Г.Г, Одељењу за грађевинске послове, који до дана давања овог мишљења није доставио одговор. Имајући у виду наведено, двоје запослених у Стручној служби Повереника је отишло у Б.Б, како би остварили непосредан увид. Том приликом, уласком у бископску салу 6, утврђено је да постоји једно слободно место у последњем реду из којег особа у колицима може да прати филм. На основу увида у сале 2 и 3, утврђено је да не постоји рампа, и да од степеништа не може да се приђе редовима за седење, те би особама са инвалидитетом које за кретање користе колица евентуално био доступан простор испред првог реда. За сале 4 и 5 на питање упућено запосленом добијен је одговор да су ове сале истог изгледа као и сале 2 и 3.

3.15. На интернет презентацији Б.Б, наведено је да је сала 6 капацитета преко 230 места (234 места), док сале 2 и 3 имају 78 односно 73 места, а сале 4 и 5 имају по 51 место. Правилником о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката прописано је да је препрека физичка, комуникацијска и/или оријентацијска сметња која постоји у простору, а која особу може ометати и/или спречавати у несметаном приступу, кретању, боравку, примању неке услуге и/или раду. Такође је прописано да је приступачност резултат примене техничких стандарда у планирању, пројектовању, грађењу, реконструкцији, доградњи и адаптацији објеката и јавних површина, помоћу којих се свим људима, без обзира на њихове физичке, сензорне и интелектуалне карактеристике, или године старости осигурава несметан приступ, кретање, коришћење услуга, боравак и рад. Одредбама члана 5. прописано је да су обавезни елементи приступачности: 1) елементи приступачности за савладавање висинских разлика; 2) елементи приступачности кретања и боравка у простору – стамбене и стамбено-пословне зграде и објекти за јавно коришћење и 3) елементи приступачности јавног саобраћаја. Даље, правилником је објашњено на које начина превазићи одређене баријере (рампа, коса раван, визуелна и звучна најава и друге). Одредбама члана 29. Правилника прописано је да у биоскопима, конгресним салама, стадионима, гледалиштима и сличним објектима, предвиђају се посебна места за кориснике инвалидских колица, чије су димензије најмање 90 х 140 цм, с тим да је под изведен без нагиба, од материјала отпорног на клизање. Ова места се предвиђају поред пролаза, односно у близини улаза и видно су обележена, а могу бити и груписана. Обавезни број приступачних места у гледалишту одређује се на темељу укупног броја седећих места и то: 1) од 100 до 300 седећих места, изводе се најмање два приступачна места; 2) од 301 до 1.000 седећих места, изводи се најмање 2% приступачних места; 3) од 1.001 и више седећих места, изводи се најмање 1% приступачних места.

Имајући у виду утврђено чињенично стање, може се констатовати да сала 6 не задовољава услове приступачности, будући да садржи само једно приступачно место од укупно 234 седећих места у гледалишту. Што се тиче сала Б.Б. које имају испод 100 места, може се констатовати да би особа која за кретање користи колица евентуално могла да гледа пројекцију из простора који се налази испред првог реда. С тим у вези, Повереник указује да гледање пројекције из простора испред првог реда никако не представља адекватан положај из ког било која особа, а посебно особа са инавлидитетом, може да прати филм. Даље, чињеница да нема рампе односно да особа која користи колица не може самостално да се попне у било који ред, већ је неопходно да је друге особе пренесу, указује да особи са инвалидитетом није омогућено да под једнаким условима прати програм односно услугу гледања филма коју пружа Б.Б.

3.16. Са аспекта антидискриминационих прописа, Повереник за заштиту равноправности указује да обезбеђивање приступачности објеката и услуга представља један од основних предуслова за самосталан живот особа са инвалидитетом, јер омогућава њихово активно учешће у свим областима живота, на равноправној основи. Будући да је приступачност резултат примене техничких стандарда помоћу којих се свим људима, без обзира на њихове физичке, сензорне, интелектуалне карактеристике, или године старости, осигурава несметан приступ, кретање, коришћење услуга, боравак и рад у објектима, необезбеђивање само једног од прописаних обавезних елемента приступачности, може довести особе са инвалидитетом у ситуацију тзв. „прекинутог ланца кретања”, у којој им је онемогућено самостално кретање.

3.17. Имајући у виду утврђено чињенично стање, Повереник сматра изузетно важним што је објекат који користи Б.Б. реновиран. С обзиром на наводе из изјашњења да је  улаз у објекат, Велику салу, лифт, тоалет и друге просторе приступачан, што не оспорава подносилац притужбе, показује приврженост Б.Б. начелу једнакости. Међутим,  како би се обезбедила потпуна приступачност, чиме би Б.Б. могла да буде адекватан пример за све пружаоце услуга, неопходно је предузети додатне напоре у отклањању препрека које онемогућавају особе са инвалидитетом које за кретање користе колица да као и сви други грађани користе услуге „малих сала“, а у којима се приказују садржаји који се не приказују у Великој сали.

3.18. Повереник за заштиту равноправности констатује да упркос релативно добром стратешком и правном оквиру и бројним активностима које су током последњих година предузете како би се особама са инвалидитетом омогућило да равноправно са другима учествују у политичким, економским, културним и другим аспектима јавног, професионалног, приватног и породичног живота, још увек постоје проблеми посебно у погледу разумног прилагођавања, као и обезбеђивања приступачности јавних објеката. У Редовном годишњем извештају Повереника за заштиту равноправности о стању у области заштите равноправности за 2022. годину[12] наведено је да је од укупног броја притужби поднетих због дискриминације на основу инвалидитета, највећи број притужби поднет због дискриминације приликом пружања услуга или приликом коришћења објеката и површина. Увидом у ове и друге релевантне доступне податке о проблемима са којима се особе са инвалидитетом суочавају у остваривању равноправности, једна од препорука за сузбијање дискриминације и унапређење равноправности коју је Повереник дао у свом извештају, управо се односи на израђивање системског дугорочног плана на националном нивоу за отклањање архитектонских баријера и унапређење приступачности на свим објектима у јавној употреби и јавним површинама.

3.19. Имајући у виду све наведено, применом правила о пребацивању терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације, Повереник је донео мишљење да „мале сале“ нису у потпуности приступачне особама са инвалидитетом које за кретање користе колица, због чега су повређене одредбе Закона о забрани дискриминације, а у вези са одредбама Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.

4. МИШЉЕЊЕ

У поступку по притужби А.А. против Б.Б, дато је мишљење да су повређене одредабе члана 6, 17. и 26. Закона о забрани дискриминације, а у вези са одредбама члана 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује Б.Б:

5.1. Предузме мере у циљу унапређења приступачности „малих сала“ у саставу ове Б.Б, како би особе са инвалидитетом које за кретање користе колица могле равноправно да прате садржеје које нуди Б.Б.

Потребно је да Б.Б. обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Б.Б. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09 и 52/21

[2] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21

[3] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 98/06)

[4] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори”, бр. 42/09)

[5] Закон о ратификацији Међународног пакта о грађанским и политичким правима („Службени лист СФРЈˮ, број 7/71)

[6] Закон о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације („Службени лист СФРЈ“, број 31/67)

[7] Доступно на: www.ljudskaprava.gov.rs

[8] Извештај надлежних власти Републике Србије у вези са применом препорука број 34. и број 54. Комитета за права особа са инвалидитетом у вези са Иницијалним извештајем Републике Србије о примени Конвенције о правима особа са инвалидитетом, у вези са препоруком 54, Влада Републике Србије, 8. мај 2017. године, стр 1 и 2 – Доступно на интернет адреси: http://www.ljudskaprava.gov.rs/sh/node/19868

[9] „Службени гласник РС”, бр. 33/06 и 13/16

[10] „Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09 – испр., 64/10 – одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13 – одлука УС, 50/13 – одлука УС, 98/13 – одлука УС, 132/14 , 145/14 и 83/18, 31/19, 37/19 – др. закон, 9/20, 52/21 и 62/23

[11] „Службени гласник РС“, број  22/15

[12] Доступно на: https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji/

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

768-22 Притужба АА против ББ због дискриминације на основу инвалидитета у области пружања услуга