бр. 07-00-566/2026-02  датум: 3.8.2026.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

Повереник за заштиту равноправности препоручује Агенцији за привредне регистре:

– да предузме све неопходне мере и активности како би интернет презентација Агенције за привредне регистре, укључујући све електронске услуге, корисничке апликације, обрасце, документе и друге дигиталне садржаје доступне путем њеног веб сајта, била у потпуности приступачна особама са инвалидитетом, а нарочито особама са оштећењем вида које користе читаче екрана односно друге асистивне технологије, у складу са WCAG 2.2 смерницама најмање на нивоу усклађености АА.

Агенција за привредне регистре обавестиће Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.

Образложење

Повереник за заштиту равноправности у оквиру надлежности прописаних Законом о забрани дискриминације^[2] прати спровођење закона и других прописа и иницира доношење или измену прописа у циљу унапређења равноправности и заштите од дискриминације. У складу са чланом 33. став 1. тачка 9. овог закона, Повереник органима јавне власти и другим лицима упућује препоруке мера за остваривање равноправности и заштите од дискриминације.

У обраћању Поверенику за заштиту равноправности указано је да одређени број интернет презентација органа јавне власти не испуњава стандарде приступачности за особе са инвалидитетом, иако употреба информационо-комуникационих технологија има изузетан значај за њихову пуну и равноправну друштвену инклузију и остваривање права под једнаким условима.

У обраћању је, између осталог, наведено да интернет презентација Агенције за привредне регистре не испуњава прописане стандарде приступачности, што услуге које Агенција пружа чини недоступним или отежано доступним одређеном броју грађана са инвалидитетом, а нарочито особама са сензорним инвалидитетом. На тај начин, овим лицима је ускраћена могућност да самостално, равноправно и без неоправданих препрека приступају информацијама, електронским услугама и поступцима које Агенција обезбеђује путем своје интернет презентације.

Имајући у виду да су интернет презентације органа јавне власти један од основних начина информисања грађана и пружања електронских услуга, њихова приступачност представља један од кључних предуслова за остваривање начела једнакости, забране дискриминације и једнаког приступа јавним услугама за особе са инвалидитетом.

С тим у вези Повереник указује на правни оквир који регулише ову материју као и на одредбе које се односе на прописану забрану дискриминације на основу инвалидитета као личног својства.

Устав Републике Србије[3] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу психичког или физичког инвалидитета. Уставна забрана дискриминације представља основ за остваривање једнакости особа са инвалидитетом у свим областима друштвеног живота.

Законом о забрани дискриминације, инвалидитет је изричито наведен међу личним својствима на основу којих је дискриминација забрањена. Чланом 4. овог закона прописано је начело једнакости, према којем су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту без обзира на лична својства. Чланом 26. посебно је прописано да дискриминација особа са инвалидитетом постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Службени гласник РС“, бр. 33/2006 и 13/2016) прописано је да су органи јавне власти дужни да особама са инвалидитетом обезбеде уживање права и слобода без дискриминације. Истим законом забрањена је дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга, при чему је нарочито релевантна одредба члана 13. која обухвата и пружање услуга особама са инвалидитетом под другачијим и неповољнијим условима од оних под којима се услуга пружа другим корисницима.

Република Србија је 2009. године ратификовала Конвенцију Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/2009), чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свих особа са инвалидитетом, као и поштовање њиховог урођеног достојанства.

Од посебног значаја је члан 9. Конвенције, који приступачност одређује као предуслов за самосталан живот и пуно учешће особа са инвалидитетом у свим сферама живота. Овим чланом државе се обавезују да особама са инвалидитетом обезбеде, равноправно са другима, приступ информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и електронским услугама. Конвенција изричито налаже и предузимање мера ради идентификовања и уклањања препрека и баријера за приступ, као и подстицања приступа особа са инвалидитетом новим информационим и комуникационим технологијама, укључујући интернет.

Право на приступачне информације додатно је заштићено чланом 21. Конвенције, којим је прописано да државе треба да обезбеде особама са инвалидитетом информације намењене широј јавности у приступачним форматима и технологијама, благовремено и без додатних трошкова. Ово право обухвата могућност коришћења различитих средстава, начина и формата комуникације према избору особе са инвалидитетом.

Са приступачношћу је непосредно повезано и право на самосталан живот и укључивање у заједницу из члана 19. Конвенције. Ово право подразумева да особе са инвалидитетом имају једнаке могућности избора и да услуге и погодности које су доступне становништву у целини буду под једнаким условима доступне и особама са инвалидитетом. Дигитална приступачност представља један од савремених и све значајнијих предуслова за остваривање тог права, јер неприступачне електронске услуге стварају зависност од помоћи других лица тамо где би особа са инвалидитетом могла самостално да обави одређену радњу.

Посебно је значајан и Закон о електронској управи („Службени гласник РС“, број 27/2018), који се примењује и на јавне агенције и друга лица којима су поверена јавна овлашћења. Чланом 7. овог закона прописано је да се услуга електронске управе пружа на начин који обезбеђује приступ и коришћење особама са инвалидитетом без техничких, аудио-визуелних, семантичких и језичких ограничења. Чланом 16. прописана је обавеза поштовања стандарда приступачности при дизајнирању, изради, одржавању и ажурирању софтверских решења, док члан 31. предвиђа обавезу омогућавања приступа садржају и услугама електронске управе свакоме у складу са стандардима приступачности.

Агенција за привредне регистре је јавна агенција основана Законом о Агенцији за привредне регистре и обавља послове од значаја за остваривање јавног интереса, укључујући вођење регистара и пружање електронских услуга грађанима и привредним субјектима. Истовремено, Закон о забрани дискриминације изричито одређује да појам „орган јавне власти“ обухвата и јавну агенцију.

У том смислу, приступачност интернет презентације и електронских услуга Агенције није само питање техничког квалитета или корисничког искуства, већ представља питање остваривања људских права и равноправности, али и законске обавезе.

Дигитализација јавних услуга представља важан инструмент унапређења ефикасности, доступности и транспарентности рада јавних институција. Међутим, дигитализација може допринети равноправности само уколико је заснована на принципу универзалне приступачности.

За особе са оштећењем вида које користе читаче екрана, интернет презентација представља приступачан интерфејс само ако је њен садржај правилно структуриран и кодиран тако да асистивна технологија може да препозна и кориснику саопшти текст, наслове, линкове, дугмад, поља за унос, статусне поруке и друге елементе странице.

Читач екрана, односно говорни програм, не може да надомести неприступачан дизајн. Његова функција зависи од тога да ли је садржај интернет странице израђен тако да асистивна технологија може правилно да га интерпретира. Тако, на пример, визуелно јасно дугме које није програматски означено као дугме, слика без текстуалне алтернативе, табела без одговарајуће структуре или форма чија поља нису правилно означена могу за корисника читача екрана представљати препреку која му онемогућава или знатно отежава коришћење услуге.

Због тога се приступачност не може свести на постојање посебне опције „приступачност“, промену величине слова или могућност повећања контраста. Таква решења могу бити корисна, али сама по себи не обезбеђују да особа која користи читач екрана може да обави радњу коју други корисник може да обави самостално.

Посебан проблем представљају електронске услуге које захтевају унос података, подношење пријава, претрагу, плаћање, потврђивање радњи или друге интерактивне поступке. Уколико особа са оштећењем вида не може да приступи неком од ових корака, чињеница да су остали делови интернет презентације приступачни не обезбеђује стварну приступачност услуге.

У том смислу, приступачност мора обухватити цео процес, а не само појединачне странице или елементе. Корисник мора моћи да започне, спроведе и заврши конкретну услугу без препрека које произлазе из његовог инвалидитета.

У погледу техничких захтева дигиталне приступачности, посебно место имају Web Content Accessibility Guidelines (WCAG) које развија World Wide Web Consortium (W3C), односно његова Web Accessibility Initiative (WАI).

WCAG 2.2 представља актуелну W3C препоруку и заснива се на четири основна принципа приступачности: садржај мора бити перцептибилан, операбилан, разумљив и робустан (Perceivable, Operable, Understandable, Robust – POUR). WCAG предвиђа три нивоа усклађености: А, АА и ААА.

WCAG 2.2 је у међувремену одобрен и као међународни стандард ISO/IEC 40500:2025, чиме је додатно потврђен његов значај као међународно признатог стандарда дигиталне приступачности.

Повереник посебно указује да аутоматизована провера не може бити једини начин оцењивања приступачности. Аутоматизовани алати могу идентификовати одређени број техничких проблема, али не могу поуздано утврдити да ли особа која користи читач екрана може да разуме садржај, пронађе жељену информацију, правилно попуни образац и заврши одређену електронску услугу.

Стога је потребно спровести и мануелно тестирање, укључујући тестирање различитим читачима екрана, а нарочито непосредно укључивање особа са оштећењем вида у процес тестирања.

Повереник указује да је приступачност један од основних предуслова за пуну инклузију особа са инвалидитетом.

Инклузивно друштво не подразумева само формално признање права особа са инвалидитетом, већ и стварање услова да та права могу бити остварена у пракси. То значи да особе са инвалидитетом морају имати могућност да користе јавне услуге, приступају информацијама, комуницирају са институцијама, доносе одлуке и учествују у друштвеном животу равноправно са другима.

У савременом друштву велики број активности које су раније захтевале физички одлазак у институцију данас се обавља електронским путем. Због тога дигитална приступачност постаје једнако важна као и приступачност физичког простора.

Неприступачна дигитална услуга може особу са инвалидитетом ставити у ситуацију у којој мора да затражи помоћ члана породице, пријатеља, запосленог или другог лица како би обавила радњу коју други грађани могу да обаве самостално. Таква зависност није нужна последица инвалидитета, већ може бити последица препреке коју је могуће уклонити одговарајућим дизајном и развојем дигиталне услуге.

Омогућити особи са оштећењем вида да самостално претражи регистар, поднесе захтев, преузме документ или провери статус поступка зато стога није само питање комфора. То је питање достојанства, приватности, аутономије, самосталног одлучивања и равноправног учешћа у друштву.

У том смислу, дигитална приступачност представља важан инструмент остваривања права на самосталан живот из члана 19. Конвенције о правима особа са инвалидитетом, као и права на приступ информацијама из члана 21. Конвенције.

Имајући у виду све наведено, Повереник сматра да би унапређење дигиталне приступачности интернет презентације и електронских услуга Агенције за привредне регистре представљало значајан допринос остваривању равноправности, уклањању информационих и комуникационих баријера, инклузији особа са инвалидитетом и остваривању њиховог права на самосталан живот и пуно учешће у друштву.

Стога Повереник, сагласно члану 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује Агенцији за привредне регистре ову Препоруку мера за остваривање равноправности и заштите од дискриминације.

Агенција за привредне регистре обавестиће Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке у року од 30 дана од дана њеног пријема.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09 и 52/21), члан 33. став 1. тaч. 9.

[2] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21, члан 33. став 1. тачка 7, а у вези тачке 5.

[3] („Службени гласник РС“ бр. 98/2006 и 115/2021)

ПОВЕРЕНИК ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Милан Антонијевић

585-26 Препорука мера Агенцији за привредне регистре