бр. 07-00-326/2021-02   датум: 14.12.2021.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе АА, поднете у име малолетне ћерке, против Дома здравља „Смедерево“ у Смедереву, због дискриминације на основу инвалидитета. У притужби је наведено да је школски диспанзер Дома здравља „Смедерево“ који се налази на другом спрату неприступачан особама са инвалидитетом, као и да су лекари школског диспанзера принуђени да иду у остале ординације у приземљу установе и да моле своје колеге да им се уступи простор како би се обавио преглед. Такође је наведено да су то углавном просторије у којима се већ налазе одрасли пацијенти који примају одређене терапије, због чега је свака приватност са лекаром нарушена. У притужби истиче да овај проблем није постојао до дететове шесте године живота с обзиром да се простор службе дечијег диспанзера, пре епидемије Ковид-19 вируса, налазила у приземљу где постоји рампа за особе са инвалидитетом. Међутим, проблем је настао када је дете због година старости морало да пређе у Школски диспанзер, који се налази у одвојеној згради такозваној „медицини рада“, на другом спрату, где се налазио и пре епидемије Ковид-19 вируса. Даље је наведено да установа поседује лифт који не ради уназад две деценије, као и да се писаним путем обраћала Дому здравља уз молбу да се у приземљу обезбеди просторија за децу која су у колицима. У изјашњењу Дома здравља наведено је да је АА обавештена да је Служба за здравствену заштиту деце привремено измештена из свог радног простора, услед ситуације изазване епидемијом Ковид-19 вируса. Даље је наведено да је подноситељки притужбе појашњена целокупна ситуација и предложено да телефонским путем најави посету у ситуацији када њена ћерка има потребу да буде прегледана, као и да ће у тој ситуацији педијатар са првог спрата сићи у приземље и обавити преглед детета. У изјашњењу је такође наведено да је тачно да се од седме године дете подноситељке притужбе лечи у Служби за здравствену заштиту школске деце и омладине, која се налази на другом спрату установе. У току поступка је утврђено да се дете подноситељке притужбе од своје седме године лечи у Служби за здравствену заштиту школске деце и омладине, која се налази на другом спрату Дома здравља „Смедерево“ и која није приступачна особама са инвалидитетом. Због тога је Повереник дао мишљење да Дома здравља „Смедерево“ у Смедереву, Служба за здравствену заштиту школске деце и омладине није приступачна за особе са инвалидитетом које за кретање користе колица, чиме су повређене одредбе члана 6, 17. и 26. Закона о забрани дискриминације, а у вези са одредбама члана 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом. Дому здравља „Смедерево“ у Смедереву је препоручено да, до обезбеђивања пуне приступачности, Дом здравља, било новим распоредом ординација или на други начин организује рад и предузме све потребне мере у циљу обезбеђивања приступачности Службе за здравствену заштиту школске деце и омладине особама које за кретање користе колица или се отежано крећу, као и да убудуће воде рачуна да не крше законске прописе о забрани дискриминације.

1. ТОК ПОСТУПКА
   • Поверенику за заштиту равноправности притужбом се обратила АА у име своје малолетне ћерке, против Дома здравља „Смедерево“, због дискриминације на основу инвалидитета.
   • У притужби је, између осталог, наведено:

• да је школски диспанзер Дома здравља „Смедерево“ који се налази на другом спрату, неприступачан особама са инвалидитетом;
• да установа поседује лифт који не ради уназад две деценије;
• да се писаним путем обраћала Дому здравља „Смедерево“ уз молбу да се у приземљу обезбеди просторија за децу која су у колицима;
• да лекари школског диспанзера сиђу у најкраћем року, али да су принуђени да иду у остале ординације и замоле своје колеге да их неко пусти да обаве преглед;
• да су то углавном просторије у којима се већ налазе одрасли пацијенти који примају одређене терапије, због чега је свака приватност са лекаром нарушена;
• да врло често добија сажаљевајуће коментаре присутних одраслих пацијената, да њена ћерка улази у пубертет и да је спречена да добије консултације са изабраним доктором;
• да да се писаним путем обратила Дому здравља са молбом да се у приземљу обезбеди просторија за децу са инвалидитетом која су у колицима, али да ни након 60 дана није добила одговор и да се потом обратила инспекцији.
  • Уз притужбу je, као прилог достављена Копија одговора Сектора за инспекцијске послове Министарства здравља поводом представке подноситељке притужбе бр. … од 29. јануара 2021. године и Копија поднеска подноситељке притужбе упућеног Сектору за инспекцијске послове Министарства здравља.
  • Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом чланом 37. ст. 1. и 2. Закона о забрани дискриминације,[1] па је у току поступка затражио изјашњење од ББ, в.д. директорке Дома здравља у Смедереву.
  • У изјашњењу Дома здравља „Смедерево“, између осталог, наведено је:
• да је АА у телефонском разговору обавештена да је Служба за здравствену заштиту деце привремено измештена из свог радног простора, услед ситуације изазване епидемијом Ковид-19 вируса;
• да се матични простор службе у којој се лечи ћерка подноситељке притужбе налази у приземљу установе, као и да је приступачан особама са инвалидитетом;
• да се матични простор ове службе, у којој се лечи дете именоване, налази у приземљу установе и да је потпуно приступачан за особе са инвалидитетом;
• да је тај простор тренутно најпогоднији за Ковид амбуланту, која се ту налази, обзиром да се просторијама приступа споља, јер је спојен са службом у којој се врши снимање плућа и близу је биохемијске лабораторије, као и да је одвојен од осталих служби и због тога не долази до мешања болесних и здравих;
• да је служба за здравствену заштиту деце подељена у смислу да се прегледи болесне деце обављају на првом спрату Дома здравља, док се превентивни прегледи деце обављају у издвојеној амбуланти, ван контакта са болесном децом;
• да Дом здравља „Смедерево“ нема лифт;
• да је подноситељки притужбе током телефонског разговора појашњена целокупна ситуација и дат предлог да телефонским путем најавити посету у ситуацији када дете има потребу да буде прегледано, као и да ће се преглед обавити у приземљу Дома здравља;
• да Дом здравља има рампу за особе са инвалидитетом и да ће у тој ситуацији педијатар са првог спрата сићи у приземље и у посебној просторији обавити преглед детета;
• да су своје просторне капацитете морали да прилагоде тренутној епидемиолошкој ситуацији;
• да су у претходном периоду излазили у сусрет захтеву подноситељке притужбе и упућивали дефектолога/логопеда да у кућним условима у М ради са дететом;
• да сматрају да не врше дискримнацију особа са инвалидитетом и да су потпуно отворени за све предлоге и сугестије око пружања здравствене заштите пацијенту.

1.6. Ради правилног утврђивања чињеничног стања, и даљег поступања по притужби, сагласно члану 37. став 1. и 2. Закона о забрани дискриминације, Повереник је затражио од подноситељке притужбе да појсни догађаје описане у притужби с обзиром на наводе из изјашњења Дома здравља „Смедерево“.

1.7. У допуни притужбе, између осталог је, наведено:

• да се матични простор службе дечијег диспанзера налази у приземљу и до дететових шест година није постојао проблем;
• да се школски диспанзер налази у одвојеној згради такозваној „медицини рада“, на другом спрату и да је пребацивањем картона у школски диспанзер, због година детета настао проблем са приступачношћу објекта;
• да се годинама уназад и пре почетка епидемије изазване Ковид-19 вирусом, дечији диспанзер налазио у приземљу зграде, која поседује рампу за особе са инвалидитетом, али да се приступачност објекту завршава у призмељу зграде;
• да се у згради где се налази школски диспанзер, женски диспанзер, као и остали специјалистички прегледи, са десне стране на самом уласку у приземље, налази лифт који није у функцији;
• да телефонским путем подноситељку притужбе нико није обавештавао, а да је видела током пандемије да је дечији диспанзер који се налазио у засебној згради и у коме је њена ћерка имала картон до шесте године, претворен у Ковид амбуланту, и да се слаже са наводима да је са места ковид амбуланте приступачност снимања плућа много ближа;
• да су дечији диспанзер преместили на други спрат, уз сам улаз школског диспанзера;
• да је од стране Дома здравља „Смедерево“, писаним путем када су одговарали на притужбу обавештена са променом тј. расподелом деце на здраву и болесну, као и да је у обавештењу затражено разумевања због ситуације изазване пандемијом;
• да не зна како изгледа тај други објекат и каква је његова приступачност, јер како се ради о специфичној болести, дете води искључиво код изабраног педијатра, јер је посвећена и упозната са проблемом детета;
• да је 12. августа 2021. године у преподневним часовима посетила правну службу Дома здравља, где јој је усменим путем речено да ће бити обезбеђена просторија у приземљу за особе са инвалидитетом, као и да ће педијатар обавити преглед несметано у приземљу Дома здравља, уколико посету најави телефонским путем унапред;
• да је логопед долазио једном недељно да ради са дететом два месеца, али је установа након два месеца остала смо са једним логопедом, док је соматопед која је такође требало да ради са дететом била на трудничком боловању, а замену установа није имала;
• да оспорава изјаву да је логопед долазио у М, из разлога што дете не живи у М, већ у Д .

1.8. Повереник је од ББ, в.д. директорке Дома здравља у Смедереву, затражио допуну изјашњења на околности из допуне притужбе АА.

1.9. У допуни изјашњења, између осталог је, наведено:

• да Дом здравља „Смедерево“ нема лифт, никада га није имао, као и да не постоји обезбеђен простор за уградњу лифта;
• да се дете подноситељке притужбе до своје седме године лечило у Служби за здравствену заштиту деце, која је сада измештена из свог радног простора привремено, због ситуације изазване актуелном епидемијом Ковид-19 вируса;
• да се од своје седме године дете лечи у Служби за здравствену заштиту школске деце и омладине, која се налази на другом спрату Дома здравља „Смедерево“;
• да Дом здравља има прилазну рапму за особе са инвалидитетом;
• да је подноситељки притужбе у телефонском разговору појашњена целокупна ситуација, и дат предлог да телефонским путем најави посету у ситуацији када дете има потребу да буде прегледано, као и да би том приликом педијатар са другог спрата сишао у приземље и у посебној просторији у приземљу обавио преглед детета;
• да се исто поступа и у ситуацији уколико је потребно прегледати школско болесно дете, које због одређених разлога (ортопедских повреда и сл.) не може да се попне на други спрат.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Увидом у допис подноситељке притужбе утврђено је да се обратила Дому здравља „Смедерево“, у којем је навела да је мајка детета са ретком болешћу и тешким степеном инвалидтета. У допису је навела да се школски диспанзер налази на другом спрату, а да лифт није у функцији годинама, и да су особе са инвалидитетом које користе колица приморане да чекају у приземљу, не би ли неко од лекара сишао и обавио преглед. У допису је наведено да морају долазити у пратњи два лица како би једно остало са дететеом, а друго обавестило сестре на шалтеру. Поред тога наведено је и да то није једини проблем, јер ординирајући лекар мора да иде од ординације до ординације, како би замолио да га неко пусти да одради преглед. Често се дешава да то буде и сама интервенција у приземљу која је намењена за одрасле, где у тренутку зна бити и по више пацијената тако да нема приватности са доктором. Наводи се да је прошле године здраво дете ушло у интервенцију како би примило вакцину, а да су се унтра налазили болесни пацијенти на терапији, као и да је у септембру дете било фебрилно без знакова ковида, а прегледано је у изолацији намењној ковид пацијентима. У допису се истиче да се ради о осетљивој и јако угроженој групи деце, поготово сада док влада ковид и да моли надлежне да обезбеде просторију у приземљу која ће бити искључиво намењена особама са инвалидитетом или да размлотре могућност поправке лифта.

2.2. Увидом у допис подноситељке притужбе утврђено је да се поводом истог проблема обратила и здравственој инспекцији. У допису је навела да моли за подршку, разумевање и решавање проблема, с обзиром да се Дому здравља Смедерево обратила пре више од 60 дана дописом, који доставља у прилогу, поводом дугогодишњег проблема, а да одговор није добила.

2.3. Увидом у допис Министарства здравља, Сектора за инспекцијске послове, Одељење здравствене инспекције, Одсек у Београду, Број: … од 29. јануара 2021. године утврђено је да је подноситељка притужбе обавештена да је здравствени инспектор извршио инспекцијски надзор дана 29. децембра 2020. године, у Дому здравља „Смедерево“ и са садржином представке упознао др ББ, в.д. директора и Снежану Ракић, главну сестру установе. Да је том приликом одговорно лице установе изјавило да ће се у периоду епидемијских мера, Ковид здрава деца на систематске прегледе упућивати у засебни објекат тзв. „Војна амбуланта“, која припада Дому здравља, на адреси ул. Карађорђева бр. 9., Смедерево. Такође, да је  др ББ изјавила да ће након окончања епидемијских мера, учинити све, у оквиру својих овлашћења, у смислу дугорочног решавања наведеног проблема.

2.4. На основу навода притужбе, допуне притужбе, изјашњења и допуне изјашњења утврђено је да се дете подноситељке притужбе до своје седме године лечило у Служби за здравствену заштиту деце, која је сада измештена из свог радног простора у приземљу установе привремено, због ситуације изазване актуелном епидемијом Ковид-19 вируса. Такође је утврђено да се од своје седме године дете лечи у Служби за здравствену заштиту школске деце и омладине, која се налази на другом спрату Дома здравља „Смедерево“.

2.5. У поступку је утврђено да Дом здравља „Смедерево“ има прилазну рампу за особе са инвалидитетом до улаза у установу, због чега је приземље ове установе приступачно осoбама са инвалидитетом. Међутим, Служба за здравствену заштиту школске деце и омладине у којој се дете подноситељке притужбе лечи од своје седме године, која се налази на другом спрату, није приступачна особама са инвалидитетом.

3. РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереник за заштиту равноправности, приликом доношења мишљења у овом предмету, анализирао је наводе из притужбе, изјашњења, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2.  Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације[2]  као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Устав Републике Србије[3] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.4. Република Србија ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом^[4], чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства^[5]. Конвенција под дискриминацијом на основу инвалидитета подразумева сваку разлику, искључивање или ограничење по основу инвалидитета, што има за циљ или ефекат нарушења или поништења признавања, уживања или вршења, равноправно са другима, свих људских права и основних слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, цивилној или било којој другој области. Конвенцијом су обухваћени и сви облици дискриминације, укључујући и ускраћивање разумног прилагођавања, а државе уговорнице се обавезују да забране сваку дискриминацију по основу инвалидитета и гарантују особама са инвалидитетом једнаку и ефикасну правну заштиту од дискриминације по било ком основу. Чланом 9. Конвенције између осталог је прописано да ће у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које стоје на располагању јавности. Те мере, које укључују и идентификацију и уклањање препрека и баријера приступачности, односе се, између осталог на зграде, путеве, превозна средства и друге погодности у затвореном и на отвореном простору, укључујући школе, стамбене објекте, здравствене објекте и радна места. Надаље, чланом 25. став 1.  Конвенције прописано је да државе стране уговорнице признају особама са инвалидитетом право на остваривање највишег могућег стандарда без дискриминације засноване на инвалидитету, као и да ће државе стране уговорнице предузети све одговарајуће мере како би особама са инвалидитетом омогућиле приступ здравственим услугама, водећи рачуна о полу, укључујући и рехабилитацију у вези са здрављем.

3.5. У Општем коментару број 6 о равноправности и недискриминацији од 26. априла 2018. године, Комитет УН за права особа са инвалидитетом указао је да су приступачност и разумно прилагођавање два засебна концепта закона и политика о равноправности: (а) обавезе приступачности односе се на групе и морају се спроводити постепено, али безусловно, (б) обавезе разумног прилагођавања су индивидуализоване, односе се директно на сва права и могу бити несразмерно ограничене. Даље је указано да, због тога што постепено остваривање приступачности зграда у окружењу, јавног превоза и информативних и комуникацијских услуга може да потраје, разумно прилагођавање се у међувремену може искористити као средство за пружање приступа појединцу, као непосредна обавеза.

3.6. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 6. Закона о забрани дискриминације је прописано да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Поред тога одредбом члана 17. став 2. Закона о забрани дискриминације прописано је да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби (објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма, објекти који се користе за заштиту животне средине, за заштиту од елементарних непогода и сл.), у складу са законом.  Овом праву кореспондира дужност надлежних органа јавне власти да предузму мере ради уклањања баријера које особама са инвалидитетом ометају или отежавају приступ објектима у јавној употреби, што је само један од елемената ширег права на приступ, које подразумева да особе са инвалидитетом имају једнаке могућности да уживају људска права и слободе, као и све друге особе. Чланом 26. став 1. прописано је да дискриминација постоји ако се поступа супротно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

3.7. Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом^[6], поред тога што уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, прописује и посебан случај дискриминације у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина. Наиме, одредбом члана 13. овог закона изричито је забрањена дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби.  Ставом 3. овог члана прописано је да се под објектима у јавној употреби, у смислу овог закона, сматрају: објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма или објекти који се користе за заштиту животне средине, заштиту од елементарних непогода и слично. Истим чланом забрањено је одбијање да се изврши техничка адаптација објекта неопходна да би се услуга пружила кориснику са инвалидитетом. Поред тога, одредбом члана 16. став 1. овог закона прописано је да је власник објекта у јавној употреби, дужан да обезбеди приступ објекту у јавној употреби свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њиховог инвалидитета, док је ставом 2. прописано, да ову обавезу има и друго лице на које је пренето право коришћења, осим ако је са власником, односно надлежним органом уговорено другачије. Ставом 3. истог члана, прописано је да је власник објекта у јавној употреби дужан да изврши адаптацију објекта у циљу задовољавања услова за испуњавање обавезе из става 1. овог члана.

3.8. Законом о планирању и изградњи^[7] уређују се, између осталог, услови и начин уређења простора, уређивање и коришћење грађевинског земљишта и изградња објеката. Одредбама члана 5. прописано је да се зграде јавне и пословне намене, као и други објекти за јавну употребу, морају  пројектовати, градити и одржавати тако да свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама, омогућавају несметан приступ, кретање и боравак, односно коришћење у складу са одговарајућим техничким прописима чији су саставни део стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове пројектовања, планирања и изградње, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.

3.9. Правилником о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама[8] детаљно се прописују услови за планирање простора и пројектовање објеката за јавно коришћење за особе са инвалидитетом, као и посебних уређаја у њима. Приступачност, у смислу овог правилника, резултат је примене техничких решења у пројектовању и грађењу грађевина, којима се особама са инвалидитетом омогућава несметан приступ, кретање, боравак и рад у тим грађевинама на једнакој основи као и осталим особама. Одредбом члана 2. Правилника регулисано је који се објекти могу сматрати објектима за јавно коришћење, па је између осталог прописано да ту спадају, између осталог и објекти за потребе државних органа, органа територијалне аутономије и локалне самоуправе, као и пословни објекти. Одредбама члана 3. прописано је да су особе смањене покретљивости особе са физичким или сензорним инвалидитетом, старе особе, труднице, и/или друге особе чија је могућност несметаног кретања повремено или трајно смањена услед баријера са којима се сусрећу у окружењу, као и да је препрека физичка, комуникацијска и/или оријентацијска сметња која постоји у простору, а која особу може ометати и/или спречавати у несметаном приступу, кретању, боравку, примању неке услуге и/или раду. Истим чланом прописано је да је приступачност резултат примене техничких стандарда у планирању, пројектовању, грађењу, реконструкцији, доградњи и адаптацији објеката и јавних површина, помоћу којих се свим људима, без обзира на њихове физичке, сензорне и интелектуалне карактеристике, или године старости осигурава несметан приступ, кретање, коришћење услуга, боравак и рад. Одредбама члана 5. прописано је да су обавезни елементи приступачности: 1) елементи приступачности за савладавање висинских разлика; 2) елементи приступачности кретања и боравка у простору – стамбене и стамбено-пословне зграде и објекти за јавно коришћење и 3) елементи приступачности јавног саобраћаја. Даље, правилником је објашњено на које начина превазићи одређене баријере (рампа, коса раван, визуелна и звучна најава и друге). Одредбама члана 17. овог правилника, између оталог, прописане су димензије ширине улазних врата, неопходне за несметан пролаз особа са инвалидитетом, које се крећу уз помоћ колица, док је чланом 18. став 2. прописано да подови у стамбеним и другим просторијама не могу имати висинске разлике нити друге препреке (прагове), а ако их имају оне не могу бити више од 2 центиметра и морају бити заобљених ивица.

Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

3.10. Имајући у виду садржину притужбе, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају потребно је испитати да ли је Дом здравља „Смедерево“ ставио у неповољнији положај ћерку подноситељке притужбе, на основу инвалидитета као личног својства, односно као особу која за кретање користи колица.

3.11. Повереник указује да је за анализу у конкретном предмету битно посебно правило о терету доказивања, прописано чланом 45. став 2. Закона о забрани дискриминације. Наиме, према овом правилу, подносилац притужбе треба да учини вероватним да је лице против кога се подноси притужба извршило акт дискриминације због неког његовог личног својства, а уколико то учини, терет доказвања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно начела једнаких права и обавеза, лежи на лицу против кога је притужба поднета.

3.12. Повереник за заштиту равноправности најпре констатује да је подноситељка притужбе доказима достављеним уз притужбу учинила вероватним акт дискриминације, односно пружила доказе да се здравствена услуга њеном детету не пружа на исти начин као и деци која за кретање не користе колица. Повереник даље констатује да је неспорно да се подноситељка притужбе више пута обраћала Дому здравља са молбом да се наведени проблем реши, као и да се обратила Инспекцији са захтевом да се изврши инспекцијски надзор.

3.13. Даље, Повереник констатује да међу странама није спорно да се дете подноситељке притужбе до своје седме године лечило у Служби за здравствену заштиту деце, која се пре епидемије Ковид-19 вируса, налазила у приземљу установе и која је била приступачна особама са инвалидитетом. Такође, Повереник констатује да је неспорно да се малолетна ћерка подноситељке притужбе сада лечи у Служби за здравствену заштиту школске деце и омладине, која се налази на другом спрату Дома здравља „Смедерево“ и која није приступачна особама са инвалидитетом. Подноситељка притужбе је у својој притужби навела да установа поседује лифт који не ради уназад две деценије, међутим Дом здравља је спорио ове наводе тврдећи да Дом здравља нема лифт. Из изведених доказа неспорно је да педијатри или лекари других специјалности морају силазити у приземље и тражити ординацију у којој ће прегледати дете са инвалидитетом, као и децу која се отежано крећу. Према наводима из притужбе, које Дом здравља није спорио, нити пружио доказе, прегледи се обављају у делу намењеном одраслим пацијентима. Такође, Дом здравља није доставио доказе да су ординације у приземљу снабдевене одговарајућом опремом за специјалистичке прегледе.

3.14. Повереник истиче да је неспорно да је епидемија Ковид-19 вируса нужно, због начина ширења болести, утицала на организацију рада здравствених установа. Међутим, Повереник указује и да Дом здравља пре проглашене епидемије Ковид -19 вируса није у потпуности био приступачан. Повереник подсећа на законске одредбе и обавезу власника односно корисника објеката у јавној употреби у погледу приступачности како објеката тако и услуга, нарочито када су у питању објекти из система здравствене и социјалне заштите. Ови прописи су на снази много пре проглашења епидемије вируса. Такође, Повереник је мишљења да је приликом организације рада здравствене установе за време трајања епидемије требало имати у виду и обезбеђивање приступачности ординације и деци али и одраслима са инвалидитетом који за кретање користе колица, а који нису заражени вирусом.

3.15. Поред тога применом правила о пребацивању терета доказивања Дом здравља Смедерево није доставио доказе да је у ранијем преиоду предузимао одређене активности у погледу обезбеђивања приступачности ординација (како ординација опште праксе, тако и специјалистичких ординација) које се налазе на другом спрату. Дакле нова организација рада изазвана проглашеном епидемијом Ковид-19 вируса не мења чињеницу да Служба за здравствену заштиту школске деце и омладине где се сада лечи ћерка подноситељке притужбе, а која се и раније налазила на другом спрату, није приступачна деци са инвалидитетом која за кретање користе колица. Повереник такође истиче да Дом здравља ни након обраћања подноситељке притужбе и указивања на проблеме деце са инвалидитетом није предузео активности да организује рад тако да рад бар једне ординације за школску децу и омладину буде у приземљу у складу са стандардима приступачности.

3.16. Повереник указује да обезбеђивање приступачности објеката и услуга представља предуслов за самосталан живот особа са инвалидитетом на равноправној основи. Посебно треба уважити чињеницу да различити третман код деце са инвалидитетом изазива осећај понижености и искључености. Повереник указује да уколико само један од елемената приступачности није испуњен, особа са инвалидитетом ће се наћи у ситуацији тзв. „прекинутог ланца кретања“, односно биће доведена у ситуацију немоћи, у којој нема могућност да самостално функционише и оствари сва Уставом и законом загарантована права. Повереник константује да је са аспекта забране дискриминације и обавезе омогућавања особама са инвалидитетом да користе услуге здравствене заштите под једнаким условима као и друга лица, Дом здравља „Смедерево“ у обавези да предузме све неопходне мере у циљу обезбеђивања приступачности објекта и услуга како би се особама са инвалидитетом које за кретање користе инвалидска колица омогућило несметано кретање и приступ здравственој заштити.

4. МИШЉЕЊЕ

Дома здравља „Смедерево“ у Смедереву, Служба за здравствену заштиту школске деце и омладине није приступачна за особе са инвалидитетом које за кретање користе колица, чиме су повређене одредбе члана 6, 17. и 26. Закона о забрани дискриминације, а у вези са одредбама члана 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује Дому здравља „Смедерево“ у Смедереву:

5.1. Да, до обезбеђивања пуне приступачности, Дом здравља, било новим распоредом ординација или на други начин организује рад и предузме све потребне мере у циљу обезбеђивања приступачности Службе за здравствену заштиту школске деце и омладине особама које за кретање користе колица или се отежано крећу.

5.2. Да убудуће воде рачуна да не крше законске прописе о забрани дискриминације.

Потребно је да Дом здравља „Смедерево“ обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Дом здравља „Смедерево“ не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09 и 52/21

[2] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21

[3]„Службени гласник РС“, број 98/06

[4] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09)

[5] Конвенција о правима особа са инвалидитетом,  члан 1. став 1.

[6] „Службени гласник РС”, бр. 33/06 и 13/16

[7] „Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09 – испр., 64/10 – одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13 – одлука УС, 50/13 – одлука УС, 98/13 – одлука УС, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19, 37/19 – др. закон, 9/20 и 52/21

[8] „Службени гласник РС“, бр. 22/15

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

478-21 Притужба против дома здравља због дискриминације по основу инвалидитета