бр. 021-01-979/2024-02    датум:  21.5.2024.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и упућује препоруке мера органима јавне власти и другим лицима за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује Министарству спорта

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

У циљу оствaривања равноправности и заштите од дискриминације, Повереник препоручује Министарству спорта да:

– припреми предлог стратешког документа за развоја спорта посебно дефинише област, односно циљ који се односи на развој женског спорта и његову промоцију на свим нивоима, водећи рачуна о различитим личним својствима жена у спорту (попут старосног доба, здравственог стања, инвалидности и сл) у циљу омасовљавања и унапређења женског спорта, остваривања родне равноправности и спречавања и сузбијања родно заснованог насиља у спорту;

– приликом креирања мера и активности за реализацију овог циља води рачуна о потреби повећања улагања у женски спорт, обезбеђивању и расподели средстава за ове намене.

Потребно је да о предузетом Министарство спорта обавестити Повереника у року од 30 дана од пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.

Образложење

На основу обраћања грађана, различитих спортских удружења, као и на основу спроведених истраживања може се закључити да се жене у области спорта суочавају са бројним препрекама и проблемима. Као кључни проблеми са којима се суочавају жене у спорту су: недовољно улагање у женски спорт, недовољна афирмација женског спорта, мањак жена на позицијама одлучивања у спорту, сексуализација спортисткиња у медијима, као и недовољан број жена у одређеним спортовима за које се и даље потенцира да су „мушки“ спортови.

Уставом Републике Србије^[2] прописана забрана дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације жена[3] у члану 10. став 1. тачка 10. прописује да су државе чланице дужне да предузимају све подесне мере ради отклањања дискриминације жена да би им обезбедиле једнака права као и мушкарцима у погледу образовања, а посебно да би на основи равноправности мушкараца и жена обезбедиле једнаке могућности активног бављења спортом и физичког васпитања. Даље, чланом 13. Конвенције прописано је да државе чланисе предузимају све одговарајуће мере ради елиминисања жена у другим областима привредног и друштвеног живота како би им се, на основу равноправности жена и мушкараца, обезбедила једнака права, а посебно право на породична давања; право на банкарске зајмове, хипоткарне и друге врсте финансијских кредита; право на учешће у рекреативним активностима, спорту и свим облицима културног живота.

Законом о забрани дискриминације у члану 20. прописано је да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу родне равноправности, односно начелу поштовања једнаких права и слобода жена и мушкараца у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. Ставом 2. истог члана забрањено је ускраћивање права или јавно или прикривено признавање погодности у односу на пол, односно род и родни идентитет или због промене пола, односно прилагођавања пола родном идентитету, као и због трудноће, породиљског одсуства, одсуства ради неге детета или посебне неге детета. Забрањено је и физичко и друго насиље, експлоатација, изражавање мржње, омаловажавање, уцењивање и узнемиравање с обзиром на пол, односно род и родни идентитет, као и јавно заговарање, подржавање и поступање у складу са предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји подређености или надређености полова, односно стереотипних улога полова.

Закон о родној равноправности[4] у члану 45. дефинише да родна равноправност у области спорта обухвата: 1) промовисање спорта, рекреације и здравих стилова живота који одржавају и унапређују здравље жена и мушкараца, девојчица и дечака; 2) обезбеђење уравнотежене заступљености полова и једнаких могућности за бављење спортским активностима, као и спровођење поступка уродњавања приликом финансирања ових активности. Ставом 2. истог члана прописано је да посебне мере које се спроводе у области спорта обухватају: 1) подршку спортским програмима који се финансирају из јавних средстава који доприносе промовисању родне равноправности и деконструкцији родних стереотипа; 2) успостављање уравнотежене заступљености полова у органима управљања и надзора у области спорта који те органе имају; 3) обезбеђење уравнотежене заступљености полова на положајима у организацијама у области спорта. На крају, ставом 3. да органи јавне власти у области спорта предузимају посебне мере ради обезбеђивања уравнотежене заступљености полова у органима управљања и на положајима у организацијама у области спорта, уз уважавање специфичности које произлазе из ове области друштвеног живота.

Даље, члан 46. Закона прописује да су органи јавне власти, као оснивачи установа у области социјалне и здравствене заштите, образовања и васпитања, науке и технолошког развоја, одбране и безбедности, заштите животне средине, јавних медијских сервиса, организација у области културе и у области спорта, трговине, телекомуникација, саобраћаја и енергетике, дужни да предузимају посебне мере када у органима управљања и надзора, као и у њиховим телима постоји осетно неуравнотежена заступљеност полова. Ставом 2. истог члана прописано је да се о примени мера из става 1. овог члана стара орган надлежан за избор и именовање органа управљања и надзора, као и њихових тела.

У оквиру Стратегије за родну равноправност за пероиод од 2021.до 2030. године[5] као једна од мера дефинисана је мера унапређења капацитета за креирање родно одговорних ресорних јавних политика, анализу и праћење ефеката јавних политика на остваривање родне равноправности. Наиме ова мера има за циљ да осигура препознавање и описивање родног јаза у свим ресорним политикама и родне аспекте у надлежностима органа јавне власти, те створи претпоставке за креирање родно одговорних мера у тим ресорима. Ова мера укључује родно осетљиве анализе потреба, еx-пост и еx-анте родне анализе мера, активности, политика и/или надлежности органа јавне власти. Ова мера, даље, укључује обуке за израду еx-пост и еx-анте родне анализе, израде приручника и смерница за све органе јавне власти. Ова мера укључује и израду родно одговорних докумената јавних политика у свим ресорним политикама, а нарочито у онима које нису обухваћене овом стратегијом, или где постоји потреба за посебном јавном политиком, као што су, на пример, следеће области: спорт, култура и информисање, младе жене и мушкарци, рударство и енергетика, информационе технологије, заштита животне средине, пољопривреда, и све остале области.

Законом о спорту^[6] у члану 4. прописано је да свaкo имa прaвo дa сe бaви спoртoм, док је ставом 2. истог члана прописано да бaвљeњe спoртoм мoрa бити хумaнo, слoбoднo и дoбрoвoљнo, здрaвo и бeзбeднo, у склaду сa прирoднoм срeдинoм и друштвeним oкружeњeм, фeр, тoлeрaнтнo, eтички прихвaтљивo, oдгoвoрнo, нeзaвиснo oд злoупoтрeбa и циљeвa кojи су супрoтни спoртскoм духу и дoступнo свим грaђaнимa пoд jeднaким услoвимa, бeз oбзирa нa узрaст, нивo физичких спoсoбнoсти, стeпeн eвeнтуaлнe инвaлиднoсти, пoл и другo личнo свojствo. Даље, ставом 3. зaбрaњeнa je свaкa нeпoсрeднa и пoсрeднa дискриминaциja, укључуjући и гoвoр мржњe, пo билo кoм oснoву, спoртистa, спoртских стручњaкa, спoртских oргaнизaциja и других лицa учeсникa у систeму спoртa, нa oтвoрeн или прикривeн нaчин, a кoja сe зaснивa нa нeкoм ствaрнoм или прeтпoстaвљeнoм личнoм свojству, док је ставом 4. Да је зaбрaнoм дискриминaциje из стaвa 3. oвoг члaнa oбухвaћeнa je и зaбрaнa дискриминaциje прoфeсиoнaлних спoртистa и спoртистa кojи жeлe тo дa пoстaну у пoглeду зaпoшљaвaњa, зaрaдe или услoвa рaдa, oсим кaдa сe прaвљeњe рaзликe, oднoснo стaвљaњe спoртистe у нeпoвoљниjи пoлoжaj у oднoсу нa другe спoртистe у истoj или сличнoj ситуaциjи тeмeљи нa сaмoj прирoди или ствaрним и oдлучуjућим услoвимa oбaвљaњa oдрeђeнe спoртскe aктивнoсти, a циљeви кojи сe тимe жeлe пoстићи jeсу oпрaвдaни. Даље, ставом 11. истог члана прописано је да Република Србија, аутономна покрајина, јединица локалне самоуправе и организације у области спорта нарочито ће предузимати активности на повећању учешћа деце, младих, жена и особа са инвалидитетом у спортским активностима, омасовљавању женских спортских организација и давању равноправног значаја женама и особама са инвалидитетом у спорту.

Повереник подсећа да у оквиру Стратегије развоја спорта у Републици Србији за период 2014 – 2018. године[7] није дефинисан одељак жене у спорту, односно није посвећена адекватна пажња развоју женског спорта. Међутим, у Анализи реализације очекиваних исхода дефинисаних Стратегијом развоја спорта у Републици Србији за период од 2014 до 2018.  године[8] истакнуто је да су спортисти Србије у периоду од 2014-2018. године остварили значајне резултате на међународним такмичењима како у појединачним, тако и у групним спортовима. Према подацима националних спортских савеза, спортисти Србије су у периоду од 2015-2018. године, освојили укупно 3112 медаље а од тога: 1052 златне, 863 сребрне и 1197 бронзане медаље. Од укупно освојених 3112 медаља, 1268 медаља су освојили такмичари у сениорској конкуренцији, 677 такмичари у јуниорској конкуренцији, а 466 медаља су освојили такмичари у кадетској конкуренцији. Од укупног броја освојених медаља, 1415 медаља су освојили мушкарци, 969 медаља су освојиле жене, што је у процентима приближно 60:40 у корист мушкараца. Даље, да на основу презентованих података може се закључити да је учешће жена у различитим областима спорта на изузетно ниском нивоу те да је неопходно развити различите програме подршке развоја женског спорта, рекреативног спорта за жене те оспособљавања и усавршавања спортских стручњакиња. До сличних налаза долазе и нека друга истраживања. Тако, налази представљени у оквиру студије Жене и мушкарци у Србији (2017) показују да мање од 20% жена слободно време проводи бавећи се спортским и активностима на отвореном, док се удео мушкараца у датим активностима креће око 30%. Налази другог истраживања спроведеног за потребе израде Индекса родне равноправности у Републици Србији (2018) су дошли до закључка да су активности из области такозване економије бриге (репродуктивни рад у домаћинству, брига о деци, старијима и другим зависним члановима породице) несразмерно распоређене на жене, док су мушкарци у могућности да више времена посвете активностима које су повезане са личним развојем и благостањем, попут рекреације, учешћа у спортским и културним активностима. Међутим, недостају информације о томе на који начин превазићи постојеће препреке и подстаћи односно омогућити женама да се у већој мери ангажују у спортско-рекреативним активностима. На основу графички представљених података се може закључити да су жене са инвалидитетом ређе укључене у спортске активности у градовима и општинама у односу на мушкарце. Њихово учешће се креће око 1% што је изузетно ниско. У том смислу, програме укључивања особа са инвалидитетом у спортске активности би требало осмислити на такав начин да у обзир узму и родни аспект, односно подстицање учешћа жена са инвалидитетом. У посматраном периоду уочена (Извештаји 2015-2018) је и разлика у учешћу жена волонтера у систем спорта у општинама и у градовима, што указује на потребу за циљаним напорима у општинама како би се жене мотивисале да се бројније укључе у својству волонтера. Подаци истраживања реализованог за потребе праћење спровођења Стратегије недвосмислено показују да је учешће жена у различитим областима спорта на сразмерно ниском нивоу те да је неопходно развити различите програме подршке развоја женског спорта, рекреативног спорта за жене те оспособљавања и усавршавања спортских стручњакиња. Како је за конципирање неопходних мера потребно имати бољи увид у разлоге услед којих постоји неједнакост полова у различитим областима спорта, препорука је да се спроведе истраживање које би ове аспекте узело у обзир и на основну којих би се могле формулисати адекватне мере подстицаја.

Пракса поступања Повереника током година указује је на постојање извесних проблема са којима су се сусретале спортисткиње. Тако је примера ради, Повереник поднео тужбу против Фудбалског савеза Србије, због дискриминације женских фудбалских клубова у односу на мушке фудбалске клубове. Наиме, чланом 79. Правилника о регистрацији, статусу и трансферу играча Фудбалског савеза Србије (Службени лист „Фудбал“ од 20. јуна 2011. године), је прописано да накнада трошкова уложених за обуку и развој фудбалске играчице, коју исплаћује клуб женског фудбала за прелазак фудбалске играчице, износи 15% од накнаде коју је исплаћује клуб мушког фудбала за прелазак фудбалског играча. Првостепеном пресудом усвојен је у целости тужбени захтев Повереника за заштиту равноправности и утврђено је да је прописивањем правила из наведеног чл. 79. Правилника Фудбалски Савез Србије извршио дискриминацију женских фудбалских клубова на основу пола њихових играчица, наложено туженом да уклони дискриминаторну одредбу садржану у чл. 79. Правилника и наложено Фудбалском Савезу Србије објављивање пресуде у једном дневном листу са националним тиражом. Фудбалски Савез Србије је изјавио жалбу на наведену пресуду, а Апелациони суд у Београду је пресудом од 6. новембра 2012. године одбио као неосновану жалбу ФСС и потврдио пресуду Првог основног суда у Београду. По ревизији ФСС Врховни касациони суд је укинуо првостепену и другостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање. ФСС је одлуком од 10. јула 2013. године укинуо одредбу чл. 79. Правилника, те је Повереник за заштиту равноправности повукао тужбу у овој правној ствари.

Даље, у поступку по притужби женских селекција једног Кошаркашког клуба против установе културе и управника хале због дискриминације по основу пола, Повереник је утврдио повреде права из Закона о забрани дискриминације и указао да женским селекцијама пионирки, млађих пионирки и мини баскеташица није омогућено одржавање тренинга и утакмица у хали школе која је под управом Установе културе, док је то омогућено мушким селекцијама. Полазећи од важности бављења спортом како одраслих тако и деце, као и одредаба Закона о спорту, Повереник је установи културе и управнику хале упутио препоруку мера за унапређење равноправности.[9]

Повереник скреће пажњу и на истраживање које је спровело Удружење „Жене спорт друштво“, спортско удружење „Карате клуб НИППОН“ и Мрежа жена у спорту. Наиме, у истраживању је наведено да од 128.000 регистрованих сениора у 96 спортских савеза који се финансирају из буџета Републике Србије, 14% или 18.000 жена које освајају скоро 50% олимпијских медаља за Србију,  у којем се огледа глобално мерило спортске успешности једне државе.

У Истраживању су изнети следећи подаци: 1) да Србија има заслужне спортисте (то су они који освајају медаље на Европским и Светским првенствима) од којих је 94 жена (44%) и 130 мушкараца; 2) да уговор има 987 спортисткиња и 5599 спортиста; 3) да мање од 4% жена редовно вежба, а резултати из 2021. године показују да је свега 14% младих физички активно; 4) да у Србији има 7.190 (95%) тренера мушкараца и 394 жене (5%); 5) да 16% запослених жена које тренирају врхунске спортисте; 6) да Србија има 17 жена заслужних тренера и 90 мушкараца; 7) да 55% спортских савеза нема запослену ниједну жену тренера; 8) да 1761 жена са издатом судијском лиценцом и 4818 мушкараца; 9) да ниједан спорт у Србији нема људске ресурсе за едукације о родно заснованом и сексуалном насиљу; 10) да ниједан спорт није имао кампању за подизање свести усмерене на жене; 11) да ниједна спортска организација није никада организовала менторски програм за будуће жене лидерке, нити је предузела мере да се олакша помирење приватног живота и професионалних спортских обавеза; 12) да само голф, одбојка и једрење имају кодексе понашања или етичке смернице за тренере и људе на руководећим позицијама и позицијама одлучивања у свом спорту; 13) да фудбал, голф и бициклизам немају  ниједну регистровану жену тренера; 14) да 11 националних савеза нема такмичење за жене, а само 5 савеза имају више од 5 нивоа такмичења за жене у сениорској конкуренцији; 15) да су 14% председница спортских савеза жене (у Хрватској је 40%), 16) да су 14% потпредседница спортских савеза жене; 17) да има 112 (17%) жена у Управним одборима, 547 (83%) мушкарца, и то се постављају формално како би имали неку жену, тако да оне немају никакав утицај на управљање; 18) да има 52 (20%) жене у Надзорним одборима, 192 (80%) мушкарца; 19) да Олимпијски комитет Србије  и Министарство спорта помињу у својим дугорочним плановима родну равноправност, али немају, ни они, нити спортски савези, акциони план за напредовање ка овом циљу; 20) да од 206 регистрованих спортских савеза који се финансирају из буџета, само голф, једрење и рвање имају писану политику /акциони план за спречавање и сузбијање родно заснованог насиља у спорту и кодексе понашања о родно заснованом насиљу; 21) да је 59% спортских савеза од 2015. године имплементирало мере за запошљавање и повећање броја жена на руководећим функцијама, али да примена у пракси изостала; 22) да ни у једном спортском документу нема ни речи о спречавању родно-заснованог, посебно сексуалног насиља у спорту.

Такође, у Истраживању је скренута пажња на пилот пројекат „Сексуално насиље у српском спорту“ које је спровело „Удружење Жене спорт друштво“ где је као главни проблеми истакнут недостатак превентиве, едукације, кодекса и било каквих формално-правних мера које би предупредиле ову појаву, за коју кажу да десет пута више угрожава спорт у односу на допинг и отвара велике могућности за злоупотребу  јер нема никакве контроле.  а чињеница је да спорт због неких својих специфичности имплицира физички додир, намеће ауторитет тренера, неједнак однос моћи са њим, заједничке свлачионице, тушеви, путовања, хотели. Резултати до којих су дошли: 1) 55,3% је лично видело / доживело да им неко показује интимне делове тела или се свлачи наг у сексуалној конотацији; 2) 21,1% је навело да је доживело једном или два пута да их неко додирује, стиска и љуби на начин који је био сексуално непријатан и нежељен због чега су били повређени и посрамљени; 3) 7,9% испитаних је доживело нежељену аналну или вагиналну пенетрацију (1,1 % често, 6,7 %  једном или два пута (европски црни просек је од 2% до 8%)); 4) 31,6% испитаних лично је видели да неки спортисти мисле да је нормално пристати на нежељени сексуални однос ради обећаних бољих спортских резултата; 5) 41,5%  испитаних је доживело сексуално насиље ван спортa; 6) 93,3% нападач је био мушкарац, 6,7% жена; 7) нападачи су имали од 25 до 60 година; 8) 94,7% мисли да је у спорту неопходна едукација из сексуалног насиља; 9) 93,5% мисли да треба да постоји СОС телефон као подршка жртвама насиља.

Даље је у истраживању наведено да се у штампаним медијима у Србији објави 3,5% текстова о женском спорту и 96,5% текстова о мушком спорту (децембар 2023. године), као и да се на основу параметара које су усвојили МОК и Савет Европе може поставити питање да ли су жене у спорту равноправне. Појасниле су да је реч о следећим параметрима: постојању стереотипа, недостаку буџетског финансирању различитих програма женског спорта, онемогућеном приступу међународним програмима женског спорта, недостатку програма усавршавања жена за одређене функције у спорту, недоступности информација и правне помоћи у свим аспектима спорта, недостатку системски организоване подршке за спортискиње и жене које су на било који начин у спорту, медијској покривености која је веома лоша и ниског квалитета – у електорнским медијима је 7.2%, у штампаним 3,5% текстова се односи на женски спорт, а на 70 фотографија спортиста, иде 1 фотографија спортисткиња.

Повереник указује на пример добре праксе и документ Међународног олимпијског комитета „Жене у олимпијском покрету“[10] у којем је указано да МОК препознаје да је родна равноправност критична компонента ефикасне спортске администрације и наставља да подржава промоцију жена и девојчица у спорту на свим нивоима и у свим структурама изван терена за игру. Напоменуто је да је остварен велики напредак у именовању жена на кључне позиције за доношење одлука, како у администрацији МОК-А тако и у његовим управним телима (од јануара 2024. године, 43 od 106 (40,6%) активних чланова МОК-а су жене, а од октобра 2023. жене председавају у 14 од 33 комисије МОК-а (42%) и држе 50% позиција у комисијама МОК-а). Комисија МОК-а за жене у спорту је 2022. године преименована у МОК-ову комисију за родну равноправност, разноликост и инклузију, како би одражавала њен фокус на унапређењу родне равноправности и инклузије жена у свој њиховој различитости. МОК је како би подржао имплементацију Олимпијске агенде 2020+5, усвојио 21 циљ родне равноправности и инклузије за период 2021-2024, у мају 2021. Пројекат ревизије равноправности је поставио мапу пута за будући напредак у пет фокусних области (учешће, лидерство, сигуран спорт, приказивање и расподела ресурса) и три области одговорности МОК-а: МОК као организација, МОК као власник Олимпијских игара и МОК као лидер Олимпијског покрета.

Посебан програм „Родна равноправност и различитост“ посвећен је промовисању иницијатива које стварају предуслове да жене предузму водећу улогу у спорту, како у погледу тренера тако и у спортској администрацији. На крају је указано да су од 15 освојених медаља Србије у Пекингу, Лондону и Рију шест донеле жене (злато Милица Мандић, сребро Ивана Максимовић, Тијана Богдановић и одбојкашице и бронзе Ивана Шпановић и кошаркашице), од девет медаља у Атланти, Сиднеју и Атини четири су донеле жене (Александра Ивошев злато и бронзу и Јасна Шекарић два сребра) и у Сеулу и Барселони шест од 15 (Јасна Шекарић злато, сребро и бронзу, кошаркашице сребро, а Аранка Биндер и пар Фазлић-Перкучин бронзу)[11]. Док су 2021. године на Олимпијским играма у Токију од освојених 9 медаља, 4 медаље освојиле жене и то теквондисткиње Милица Мандић и Тијана Богдановић, каратисткиња Јована Прековић и одбојкашице[12].

У Извештају који је усвојила Влада о остваривању родне равноправности за 2022. годину наведено је да се на основу података Агенције за привредне регистре достављеним за овај Извештај, дошло до сазнања да је на дан 31. децембaр 2022. године у Регистру спортских удружења било укупно 15.528 спортских удружења (што је повећање за 300 удружења у односу на 2021. годину), а међу законским заступницима тих удружења је било 2.433 жене и 15.858 мушкараца, што показује несмањени родни јаз међу половима, тј. на знатно бројнију заступљеност мушкараца у овој области у односу на жене, па је у том смислу ситуација непромењена у у односу на 2021. годину.[13]

Имајући у виду све наведено, Повереник за заштиту равноправности у складу са чланом 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације упућује Министарству спорта препоруку мера за остваривање равноправности и заштите од дискриминације да припреми предлог стратешког документа за развоја спорта посебно дефинише област, односно циљ који се односи на развој женског спорта и његову промоцију на свим нивоима, водећи рачуна о различитим личним својствима жена у спорту (попут старосног доба, здравственог стања, инвалидности и сл) у циљу омасовљавања и унапређења женског спорта, остваривања родне равноправности и спречавања и сузбијања родно заснованог насиља у спорту, као и да приликом креирања мера и активности за реализацију овог циља води рачуна о потреби повећања улагања у женски спорт, обезбеђивању и расподели средстава за ове намене.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09 и 52/21), члан 33. став 1. тачка 9)

[2] „Службени гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21

[3] („Сл.лист СФРЈ  – Међународни уговори“, бр. 11/81)

[4] („Сл. гласник РС“, бр. 52/2021)

[5] („Сл. гласник РС“, бр. 103/2021)

[6] („Сл. гласник  РС“, бр. 10/16)

[7] https://www.mos.gov.rs/storage/2021/10/strategija-razvoja-sporta-u-republici-srbiji-za-period-2014-2018-godine.pdf

[8]https://www.mos.gov.rs/public/documents/upload/sport/inspekcija/ANALIZA%20REALIZACIJE%20STRATEGIJE%20RAZVOJA%20SPORTA%20I%20AP%20za%20period%202014-2018.%20godine1.pdf

[9] https://ravnopravnost.gov.rs/1052-21-nije-utvrdjena-diskriminacija-na-osnovu-pola-u-oblasti-sporta/

[10]https://stillmed.olympics.com/media/Documents/Olympic-Movement/Factsheets/Women-in-the-Olympic Movement.pdf?displayAsWebView=true%3FdisplayAsWebView%3Dtrue

[11] https://institutzazenskisport.rs/razvoj-zenskog-sporta/

[12] https://oks.org.rs/takmicenja/tokio-2020/

[13] https://minljmpdd.gov.rs/dokumenta/izvestaji/

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

438-24 Препорука мера Министарству спорта