бр. 011-00-16/2024-02  датум: 4.6.2024.

МИНИСТАРСТВО ЗДРАВЉА

Др Златибор Лончар, министар

11000 БЕОГРАД

Немањина 22-26

Предмет: Иницијатива за измену члана 185. Закона о здравственој заштити („Службени гласник РС“ бр. 25/2019 и 92/2023)

Поштовани господине Лончар,

Поверенику за заштиту равноправности обратио се подноситељ притужбе указујући на неповољан положај претходно осуђиваних лица, а у вези са условима за издавање односно обнављање лиценце за самостално обављање здравствене делатности, тражећи од Повереника да предузме мере из своје надлежности.

У складу са чланом 33. став 7. Закона о забрани дискриминације[1] прописано је да Повереник прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа и даје мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа у циљу унапређења равноправности и заштите од дискриминације.

Истим законом прописано је да акт дискриминације означава свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

Забрана од дискриминације зајемчена је и чланом 21. Устава Републике Србије[2], као и бројним међународним актима, попут Европске конвенције о људским правима[3].

С тим у вези, указујемо на члан 185. став 1. тачка 4. Закона о здравственој заштити[4] којим су регулисани услови за одузимање лиценце здравственом раднику. Овом одредбом прописано је да Комора медицинских сестара и здравствених техничара по службеној дужности одузима лиценцу здравственом раднику уколико је правоснажно осуђен за умишљајно кривично дело на казну затвора у трајању од шест месеци или тежу казну, односно уколико је извршио кривично дело против здравља људи.

Правилник о ближим условима за издавање, обнављање или одузимање лиценце члановима комора здравствених радника[5], одредбом члана 11. став 1. прописује да је надлежна комора дужна да по службеној дужности утврди да није наступио неки од разлога за одузимање лиценце утврђених чланом 185. Закона о здравственој заштити. Привремено одузимање лиценце из овог разлога може трајати до брисања осуде у складу са Кривичним закоником[6].

Члановима 98. и 99. Кривичног законика одређени су рокови у којима се стиче услов за рехабилитацију осуђених лица, а који је у конкретном случају десет година након издржане, опроштене или застареле казне, уз испуњење осталих услова. Ово сматрамо за непримерено дуге рокове за одузимање лиценце. Здравстевни радник који није добио односно није обновио лиценцу не може обављати здравствену делатност.

Такође, поставља се питање оправданости прешироко постављених услова за одузимање лиценце и да ли је сврсисходно прописати да ће се здравственом раднику одузети лиценца уколико је правоснажно осуђен за било које умишљајно кривично дело. Извесно је да није свако кривично дело подједнако друштвено опасно, а постоје и групе дела чије извршење ни на који начин не утиче на квалитет обављања посла здравственог радника, његову стручност и етичност. Свакако, оправдано је одузимање лиценце за извршено кривично дело против здравља људи као и за нека друга посебно тешка кривична дела, која би требало таксативно навести.

Анализом ове одредбе, као и упоређивањем са сличним прописима може се уочити да се за разлику од запослених у здравственим установама, када је реч о запосленима у другим јавним службама прописују ужи критеријуми када ће стручном раднику бити одузета лиценца и то тако што су најчешће у закону набројана кривична дела или групе кривичних дела чије извршење може довести до губитка лиценце. Тако на пример Закон о основама ситема образовања и васпитања[7] прописује да наставник, васпитач, односно стручни сарадник лиценцу губе уколико су извршили неко од таксативно набројаних кривичних дела. Такође Законом о социјалној заштити[8] прописано је да директор центра за социјални рад може бити разрешен ако је правноснажно осуђен за кривично дело из групе кривичних дела против живота и тела, против слобода и права човека и грађанина, против права по основу рада, против части и угледа, против полне слободе, против брака и породице, против службене дужности, као и против уставног уређења и безбедности Републике Србије, док стручном раднику лиценца може бити одузета пре рока ако послове не обавља у складу са прописима и стандардима; дође до отказа уговора о раду због учињене повреде радне обавезе или радне дисциплине или грубо прекрши Етички кодекс.

Имајући у виду наведено поставља се питање да ли су здравствени радници у односу на запослене у другим јавним службама стављени у битно неповољнији положај.

Општи циљ Закона о здравственој заштити је остваривање највишег могућег нивоа очувања и унапређења здравља грађана. Повереник је мишљења да средство којим се желео постићи оправдани легитимни циљ (преопширни и престроги услови за одузимање лиценце) није сразмерно поменутом циљу. Правне последице осуде не смеју бити такве да несразмерно погађају професионални живот бивших осуђених лица, нарочито имајући у виду да је један од циљева издржавања казне ресоцијализација учиниоца кривичних дела и њихова интеграција у друштво.

Бројна истраживања, као и пракса Повереника указују да су осуђивана лица која су казну одслужила у већем ризику од дискриминације након завршеног издржавања казне, поготово у области запошљавања. У Редовном годишњем извештају Повереника о стању у области заштите равноправности за 2023. годину указано је да запошљавање бивше осуђених лица посебан изазов, с обзиром да према овим лицима постоје бројне предрасуде и стереотипи. Послодавци неретко траже потврду о неосуђиваности, што додатно отежава запошљавање ових лица, а тиме и њихову ресоцијализацију, реинтеграцију и укључивање у друштво након повратка из установа за издржавање казне. Ово су били разлози због којих је Повереник 2023. године, Националној служби за запошљавање упутио препоруку мера да интензивира укључивање бивше осуђених лица као теже запошљивих у мере активне политике запошљавања са циљем остваривања права на рад, како би се на тај начин постигао већи ефекат на ресоцијализацију и реинтеграцију у друштво. Наиме, лица која су одслужила казну затвора изузетно се тешко интегришу у друштво, пре свега због тешкоћа при запошљавању, јер послодавци према њима исказују неповерење и предрасуде а до посла долази готово занемарљиви број. Због немогућности запошљавања након издржавања казне затвора суочавају се са читавим низом проблема, а подршку очекују и добијају најпре од стране породице, пријатеља или удружења, док институционална подршка углавном изостаје. Сврха служења казне затвора је реинтеграција бивше осуђених лица у друштво, а да би реинтеграција била успешна, врло је битно каква врста подршке и програма је на располагању након изласка на слободу.^[9]

На друштвеном дијалогу на тему „Рехабилитација, ресоцијализација и реинтеграција бивших осуђеника – пут до корисног члана друштва“ је, између осталог наведено да се у стручним круговима говори, иако не постоје прецизне информације, да је проценат поврата у српским затворима 65-70%, као и да се овако висок проценат рецидива може приписати недостатку програма која помажу лицима која су отпуштена са издржавања казне затвора да се укључе у нормалан друштвени живот. Крајњи циљ издржавања затворске казне мора бити враћање осуђеног лица у друштвени живот зато што се они по изласку на слободу, сусрећу са низом проблема материјалне, социјалне и психолошке природе јер су друштвени механизми реинтеграције недовољни, а предрасуде и препреке бројне. Повереник за заштиту равноправности је у својим годишњим извештајима о стању у области заштите равноправности указивао на положај раније осуђиваних лица, између осталог дајући и општу препоруку[10] да је потребно предузимати мере за унапређивање положаја осуђених лица и њихову пуну социјалну укљученост, без стигматизације, посебно у поступку запошљавања. што укључује и одговарајуће нормативне измене.

Имајући у виду све наведено, у складу са одредбом члана 33. став 1. тачка 7. Закона о забрани дискриминације, упућујемо ову иницијативу Министарству да размотри измену члана 185. Закона о здравстевној заштити тако да у ставу 1. тачка 4. не одређује осуђиваност за сва кривична дела као разлог за одузимање лиценце, већ да као у другим законима који уређују рад запослених у образовним установама, установама социјалне заштите и сл. тачно поброји кривична дела или групе кривичних дела која представљају разлог за одузимање лиценце. Такође, може се размотри и одређивање краћег периода забране обављања делатности (неиздавање лиценце) у односу на норму која упућује на законску или судску рехабилитацију прописану Кривичним закоником.

Потребно је да нас обавестите о предузетом. Користимо прилику да подсетимо да нам у складу са прописаним процедурама доставите Нацрт закона на мишљење.

[1] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21

[2] „Службени гланик РС“, бр. 98/06 и 115/21

[3] „Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05 и 7/05 – исправка и „Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 12/12 и 10/15

[4] „Службени гласник РС“, бр. 25/19 и 92/23

[5] „Службени гласник РС“, бр. 76/22

[6] „Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 – исправка, 107/05 – исправка, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19

[7] „Службени гласник РС“, бр. 88/17, 27/18 – др. закон, 6/20, 129/21 и 92/23

[8] „Службени гласник РС“ бр. 24/11 и 117/22-Одлука УС, члан 126. и 188.

[9] Више на: https://ravnopravnost.gov.rs/802-23-preporuka-mere-nacionalnoj-sluzbi-za-zaposljavanje/

[10] Доступно на https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji/

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

429-24 Иницијатива за измену Закона о здравственој заштити