426-22 Иницијатива за измену стандарда за акредитацију и проверу квалитета високошколских установа НСВО

бр. 021-01-517/2022-02  датум: 28.6.2022.

 

 

НАЦИОНАЛНИ САВЕТ ЗА ВИСОКО ОБРАЗОВАЊЕ

 

11000 Београд

Немањина 22-26

 

 

 

Предмет: Иницијатива за измену стандарда за акредитацију и проверу квалитета високошколских установа

 

 

Повереник за заштиту равноправности је 9. јануара 2019 године поднео Националном савету за високо образовање, као и Националном акредитационом телу, Иницијативу за измену стандарда за акредитацију и проверу квалитета високошколских установа, број 6-00-1/2018-02, односно иницијативу за измену  Правилника о стандардима и поступку за акредитацију високошколских установа, Правилника о стандардима за почeтну акрeдитацију високошколских установа и студијских програма, Правилника о стандардима за самовредновање и оцењивање квалитета високошколских установа, Правилника о стандардима и поступку за спољашњу проверу квалитета високошколских установа и Правилника о стандардима и поступку за акредитацију студијских програма и предложио релевантне измене, односно допуне предметних правилника.

 

С тим у вези, обавестили сте нас дописом од 11.02.2019. године, број 10/2019-06, да сте иницијативу подржали и исту упутили „Нацоналном акредитационом телу и Комисији за акредитацију и проверу квалитета високошколских установа на разматрање, као и конструктивну имплементацију родне равноправности у постојеће стандарде.“

 

Повереник за заштиту равноправности је у наведеној иницијативи указао да је за постизање родне равноправности у високом образовању потребно увести стандарде којим ће се од високошколских установа које су у поступку акредитације захтевати да израде и доставе стратегију и акциони план за постизање родне равноправности, у циљу гаранције једнаких права жена и мушкараца у образовној институцији, нарочито уколико имају породичне обавезе, било да је реч о студентима/кињама, запосленима или кандидатима/кињама који конкуришу за радна места на конкретном факултету.

 

Имајући у виду да су поједини правилници у међувремену измењени, Повереник за заштиту равноправности је извршио анализу важећих правилника, и то: Правилника о стандардима и поступку за акредитацију високошколских установа[1], Правилника о стандардима и поступку за акредитацију студијских програма[2], Правилника о стандардима за почетну акредитацију високошколских установа и студијских програма[3], Правилника о стандардима за самовредновање и оцењивање квалитета високошколских установа и студијских програма[4] и Правилника о стандардима и поступку за спољашњу проверу квалитета високошколских установа[5]. По спроведеној иницијативи је утврђено да стандарди за акредитацију и проверу квалитета високошколских установа, нису у потпуности унапређени у складу са иницијативом Повереника.

 

Поред тога, од подношења иницијативе Повереника до дана састављања овог дописа дошло је до измене појединих прописа. Тако је примера ради измењени Закон о забрани дискриминације, доношењем Закона о изменама и допунама Закона о забрани дискриминације, као и донет нови Закон о родној равноправности којим је престао да важи Закон о равноправности полова. Такође, током 2021. године донета је и Национална стратегија за родну равноправност за период од 2021-2030, као и Национална стратегија превенције и заштите од дискриминације за период од 2021-2030. године. Овим актима постављене су нове смернице које подразумевају усаглашавање постојећих аката са новим прописима.

 

Имајући у виду наведено, Повереник указује на одредбе сада важећег правног оквира.

 

Устав Републике Србије[6] чланом 15. јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности. Такође, Устав Републике Србије у члану 21. прописује забрану сваке дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, а на рочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.  Надаље, у ставу 4. члана 21. Устава прописано је да се дискриминацијом не сматрају посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима.

 

Дискриминација на основу пола изричито је забрањена Конвенцијом о борби против дискриминације у области просвете[7], усвојеном под окриљем Организације Уједињених нација за просвету, науку и културу. У овој конвенцији под изразом дискриминација подразумева се свако прављење разлике, искључивање, ограничавање или повлашћивање, које је засновано на раси, боји, полу, језику, вери, политичком или другом убеђењу, националном или друштвеном пореклу, економском положају или рођењу, и има за циљ или за последицу да уништи или да наруши једнакост у поступању у области просвете, а нарочито: да онемогући ма ком лицу или групи лица приступ разним врстама или ступњевима школовања; да ма ком лицу или групи лица ограничи школовање на нижи ступањ; да уведе или одржава посебне школске системе или школе за лица или групе лица, осим случајева предвиђених у члану 2. ове конвенције или да ма које лице или групу лица стави у положај који није у складу са достојанством човека.

 

Међународни пакт о грађанским и политичким правима[8], одредбом члана 2. прописује да се државе чланице овог пакта обавезују  да поштују и гарантују свим лицима која се налазе на њиховој територији и која потпадају под њихову надлежност, права призната овим пактом без обзира нарочито на расу, боју, пол, језик, веру, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, имовно стање, рођење или сваку другу околност.  Чланом 3. наведеног пакта државе чланице обавезне су да обезбеде подједнако право мушкарцима и женама да уживају сва грађанска и политичка права формулисана у овом пакту.

 

Пакт о економским, социјалним и културним правима[9] у члану 2. став 2. прописује да су државе чланице обавезне да гарантују да ће сва права која су у њему формулисана бити остваривана без икакве дискриминације засноване на раси, боји коже, полу, језику, вери, политичком мишљењу, националном или социјалном пореклу, имовном стању, рођењу или било којој другој околности док се чланом 3. наглашава да су државе чланице обавезне да обезбеде једнако право мушкарцима и женама да уживају сва права која су у њему побројана. Затим, чланом 13. наведеног пакта државе чланице се обавезују да свакој особи признају право на образовање. Оне се слажу да образовање треба да има за сврху пун развој људске личности и достојанства и да појача поштовање права човека и основних слобода. Оне су сагласне да образовање треба да омогући свакој особи да игра корисну улогу у слободном друштву, да потпомаже разумевање, толеранцију и пријатељство између свих народа и свих расних, етничких или верских група и да подстиче развој делатности Уједињених народа на очувању мира. Надаље, Пакт у члану 7. наглашава да жене морају имати правичну зараду и једнаку награду за рад исте вредности без икакве разлике, те морају имати гаранцију да услови њиховог рада нису гори од услова које имају мушкарци и примају исту награду као они за исти рад. Такође, чланом 10. став 2. Пакта наводи се и потреба да буде пружена посебна заштита мајкама за разумно време пре и после рођења деце, као и да запослене мајке треба да уживају, за време овог периода, плаћено одсуство или одсуство уз одговарајућа давања из социјалног осигурања.

 

Одредбом члана 10. Конвенције о елиминацији свих облика дискриминације жена[10] државе чланице имају обавезу да, поред осталог, да предузимају све потребне мере ради отклањања дискриминације жена како би им обезбедила једнака права као и мушкарцима у погледу образовања, док је ставом 3. наведеног члана посебно наглашена обавеза уклањања традиционалних схватања о улогама мушкараца и жена на свим нивоима и у свим облицима образовања путем ревизије уџбеника и образованих програма, прилагођавања наставних метода и др.  У члану 11. став 1. тачка а)-c) ове конвенције државе се обавезују да укину дискриминацију жена, како би им осигурале иста права у области запошљавања.

 

Конвенцијом Међународне организације рада број 100[11], одредбом члана 2. прописани су стандарди о једнаком плаћању мушкараца и жена за исти рад или рад исте вредности где ће свака чланица морати да осигура примену начела једнакости награђивања између мушке и женске радне снаге за рад једнаке вредности за све раднике. Затим, Конвенцијом МОР-а бр. 111 о дискриминацији у погледу запошљавања и занимања[12] обухваћени су стандарди о заштити од дискриминације у области занимања и запослења, који обухватају дискриминацију на основу пола.

 

Забрана дискриминације на основу пола, рода и родног идентитета прописана је и Законом о забрани дискриминације[13], а дискриминација постоји ако се поступа противно начелу родне равноправности, односно начелу поштовања једнаких права и слобода жена и мушкараца у свим аспектима живота. Одредбама члана 12. забрањено је, узнемиравање, пнижавајући поступање, и полно и родно узнемиравање, које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а полно узнемиравање је, у смислу Закона о забрани дискриминације, свако вербално, невербално или физичко нежељено понашање, које има за циљ или представља повреду достојанства лица или његовог личног интегритета, а које изазива страх или ствара застрашујући, непријатељско, деградирајуће, понижавајуће или увредљиво окружење. Изменама Закона о забрани дискриминације прецизиране су и посебне мере, односно мере које су уведене ради постизања пуне равноправности, заштите и напретка лица која се налазе у неједнаком положају, као и њихова сврха и начин имплементирања. С тим у вези, у складу са одредбама члана 14. Закона о забрани дискриминације, послодавци су дужни да предузму одговарајуће мере ако је то потребно у конкретном случају у циљу обезбеђивања приступа, разумно прилагођеног радног места, учешћа, стручног усавршавања  и напредовања у послу запослених који се налазе у неравноправном положају у односу на друге запослене, а нарочито особа са инвалидитетом, припадника националних мањина, жена, мушкараца, и других група, у складу са законом. Законом је прописано да орган власти, приликом припреме новог прописа или јавне политике од значаја за остваривање права социоекономски угрожених лица или група лица доноси процену утицаја прописа или политике у којој процењује њихову усаглашеност са начелом једнакости.

 

Према одредбама члана 4. став 1. тачка 7. Закона о високом образовању[14] делатност високог образовања заснива се, између осталог, на принципу поштовања људских права и грађанских слобода, укључујући забрану свих видова дискриминације. Поред тога одредбом члана 101.  наведеног закона студент има право на различитост и заштиту од дискриминације.

 

Када је у питању област рада и запошљавања, одредбама члана 18. Закона о раду[15] прописана је забрана непосредне и посредне дискриминације лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на лична својства, међу којима и пол. Непосредна дискриминација, у смислу овог закона дефинисана чланом 19. јесте свако поступање узроковано неким од основа из члана 18. овог закона којим се лице које тражи запослење, као и запослени, ставља у неповољнији положај у односу на друга лица у истој или сличној ситуацији, док посредна дискриминација постоји када одређена наизглед неутрална одредба, критеријум или пракса ставља или би ставила у неповољнији положај у односу на друга лица – лице које тражи запослење, као и запосленог, због одређеног својства, статуса, опредељења или уверења из члана 18. овог закона. Од значаја је и одредба члана 20. Закона о раду где је прописано да је дискриминација из члана 18. овог закона забрањена  у односу на: 1) услове за запошљавање и избор кандидата за обављање одређеног посла; 2) услове рада и сва права из радног односа; 3) образовање, оспособљавање и усавршавање; 4) напредовање на послу; 5) отказ уговора о раду. Одредбе уговора о раду којима се утврђује дискриминација по неком од основа из члана 18. овог закона ништаве су. Затим, одредбама члана 21. и 22. овог закона утврђена је и забрана узнемиравања и сексуалног узнемиравања. Наиме, узнемиравање, у смислу овог закона, јесте свако нежељено понашање узроковано неким од основа из члана 18. овог закона које има за циљ или представља повреду достојанства лица које тражи запослење, као и запосленог, а које изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење. Сексуално узнемиравање, у смислу овог закона, јесте свако вербално, невербално или физичко понашање које има за циљ или представља повреду достојанства лица које тражи запослење, као и запосленог у сфери полног живота, а које изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење. Не сматра се дискриминацијом прављење разлике, искључење или давање првенства у односу на одређени посао када је природа посла таква или се посао обавља у таквим условима да карактеристике повезане са неким од основа из члана 18. овог закона представљају стварни и одлучујући услов обављања посла, и да је сврха која се тиме жели постићи оправдана. Одредбе закона, општег акта и уговора о раду које се односе на посебну заштиту и помоћ одређеним категоријама запослених, а посебно оне о заштити особа са инвалидитетом, жена за време породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета, посебне неге детета, као и одредбе које се односе на посебна права родитеља, усвојитеља, старатеља и хранитеља – не сматрају се дискриминацијом.

 

Одредбама члана 10. ст. 1. и 2. Закона о запосленима у јавним службама[16] прописана је једнака доступност радних места, а избор кандидата за рад у јавним службама заснива се на стручној оспособљености, знању и вештинама, односно компетенцијама. Поред тога, одредбом члана 17. овог закона прописано је да запослени, односно лице ангажовано по основу уговора ван радног односа у јавној служби има право на заштиту од злостављања и дискриминације на раду, коју је дужан да обезбеди послодавац у складу са законима којим се уређује забрана злостављања на раду и забрана дискриминације.

 

Закон о родној равноправности[17] садржи велики број обавеза које органи јавне власти морају предузимати у циљу унапређења родне равноправности. На овом месту нећемо цитирати све релевантне одредбе закона од значаја за испуњавање обавеза од стране свих органа јавне власти, па и образовних установа које то јесу, у складу са законом, већ ћемо издвојити само део одредаба члана 37. Закона о родној равноправности који регулише област образовања, васпитања, науке и технолошког развоја.

 

У складу са овим чланом, органи јавне власти и послодавци који, у складу са законима и другим прописима обављају послове у области образовања, васпитања, науке и технолошког развоја у Србији дужни су да, између осталог, укључе садржаје родне равноправности приликом доношења планова и програма наставе и учења, односно студијских програма, приликом утврђивања стандарда уџбеника, наставних метода и норматива школског простора и опреме и да у наставне програме и материјале, на свим нивоима образовања и васпитања искључе родно стереотипне, сексистичке садржаје, укључе садржаје везане за родну равноправност у циљу превазилажења родних стереотипа и предрасуда, неговања узајамног поштовања, ненасилног разрешења сукова у међуљудским односима, спречавања и сузбијања родно заснованог насиља и поштовања права на лични интегритета, на начин прилагођен узрасту ученика, односно студента. Органи су дужни да обезбеде подршку образовним програмима и научним истраживањима која се финансирају из јавних средстава ради доприноса промовисању родне равноправности и превазилажења родних стереотипа. Дужни су да обезбеде да садржај планова и програма наставе и учења, односно студијских програма и уџбеника и другог наставног материјала буду такви да афирмишу равноправност и повећају видљивост осетљивих друштвених група и допринос у науци, технолошком развоју, култури и уметности, одбрани и безбедности.

 

С тим у вези, сви органи јавне власти, између осталог, дужни су да предузимају мере које обухватају интегрисање родне равноправности у планове и програме наставе и учења у оквиру редовних наставних предмета и ваннаставних активности, планирања и организације различитих облика обуке у свим образовним установама, центрима или организацијама у којима се школује наставни кадар, дужни су да измене студијске програме тако да они афирмишу равноправност и повећају видљивост доприноса жена науци, технолошком развоју, култури и уметности, да процењују садржај уџбеника и другог наставног материјала са аспекта њиховог утицаја на промоцију родне равноправности.

 

Такође, дужни су да предузимају посебне мере ради подстицања уравнотежене заступљености полова при упису на студијске и друге програме, као и ради активног укључивања у систем образовања и васпитања лица која су због свог пола, односно рода и родних и полних карактеристика, родних стереотипа, брачног стања, традиције и друштвено економских услова у повећаном ризику од напуштања образовања.

 

У Националној стратегији о родној равноправности наведено је да је родна осетљивост високошколског образовања један од кључних услова za делотворно спровођење политике родне равноправности и једнаких могућности у свим областима друштвеног живота. Законом о високом образовању прописано је да се високо образовање заснива на принципима уважавања хуманистичких и демократских вредности националне и европске традиције и вредности културног наслеђа и поштовање људских права и грађанских слобода, укључујући забрану свих видова дискриминације,[18] али се родна равноправност експлицитно не помиње. У Стратегији се даље наводи да: „Правилник о стандардима за акредитацију студијских програма[19] не садржи ни један родно осетљив услов у погледу стицања општих компетенција дипломираних студената и студенткиња. Њиме се образовне установе упућују да приликом креирања студијских програма опште квалификације дипломираних студената и студенткиња утврђују у складу са Националним оквиром квалификација,[20] али овај пропис којим је за сваки ниво образовања утврђен сет општих знања, вештина, способности и ставова, не садржи ни један дескриптор који се односи на људска права и родну равноправност, што се негативно одражава на дефинисање квалификација које студенти и студенткиње стичу на одређеним врстама и нивоима студија. Правилник о стандардима и поступку за акредитацију високошколских установа[21] не садржи ни један стандард који се тиче остваривања родне равноправности. Једино је у стандардима који се тичу студената прописано да високошколска установа пружа додатну подршку студентима из осетљивих група. Овај стандард није на адекватан начин операционализован.[22] Ни Правилник о стандардима за самовредновање и оцењивање квалитета високошколских установа и студијских програма[23] не садржи стандарде релевантне за остваривање родне равноправности. Aнализе курикулума појединих студијских програма и силабуса наставних предмета[24] показале су да родна перспектива није интегрисана у њихове садржаје, да су уџбеници углавном родно неутрални, а у некима су присутни и родно стереотипни приступи у тумачењу друштвених појава. Образовни материјал који се користи у високошколском образовању у највећем броју случајева је родно неосетљив. Нема равномерне заступљености примера мушких и женских родних улога, а постојећи прикази рода и родних улога су стереотипни и ослањању се на традиционалне патријархалне парадигме. Готово нигде није заступљен родно осетљив језик, већ се термини и изрази користе скоро искључиво у мушком роду, нити се користи адекватан терминолошки апарат који упућује на друштвену конструкцију рода и родних улога и сл. Уџбеници који имају чак и делимично приступ родне осетљивости и баве се питањима о женама или неким другим друштвено рањивим групама, то чине или недовољно или, што је још чешћа појава, на неодговарајући начин, тако што искључују или омаловажавају друштвено рањиве групе, дискриминишу обичаје, културу и веру мањинских етничких група, нетрадиционалне породице, ЛГБТ популације итд.[25][26]

 

Имајући у виду све наведено, Повереник поново упућује иницијативу за измену правилника, при чему посебно указује да доносиоци правилника, приликом њихове измене, морају узети у обзир све новонастале обавезе и смернице, у складу са Законом о забрани дискриминације, Законом о родној равноправности и другим релевантним прописима.

 

У смислу наведеног, Повереник предлаже измену, односно допуну следећих правилника:

 

  1. Правилника о стандардима и поступку за акредитацију високошколских установа, допуном:

– Стандарда 11: Унутрашњи механизми за осигурање квалитета, на начин да се од високошколске установе захтева да утврди јасно и подробно формулисану стратегију и пратећи акциони план за постизање родне равноправности.

 

  1. Правилника о стандардима за почeтну акрeдитацију високошколских установа и студијских програма, допуном:

– Стандарда 12: Унутрашњи механизми за осигурање квалитета, који би био допуњен на начин како је предложено у претходној тачки.

 

  1. Правилника о стандардима за самовредновање и оцењивање квалитета високошколских установа и студијских програма, и то:

 

– Стандарда 1: Стратегија обезбеђења квалитета, на начин да се од високошколске установе захтева да утврди јасно и подробно формулисану стратегију (или део опште стратегије обезбеђивања квалитета, а све у складу са Законом о родној равноправности) и пратећи акциони план за постизање родне равноправности. Стратегија за постизање родне равноправности са пратећим акционим планом, примера ради, треба да садржи циљеве којима ће се обезбедити мере усмерене на процену, а потом, по потреби, и преиспитивање и измену високошколских процедура и пракси које треба да омогуће откривање родне неравноправности; примену механизама за исправљање неравноправности, те постављање циљева у овој области и праћење њиховог остваривања посредством одговарајућих индикатора.

 

– Стандарда 3: Систем обезбеђења квалитета, који треба допунити на начин да је високошколска установа дужна да статутом утврђује послове и задатке наставника, сарадника, студената, стручних органа, катедри и комисије за обезбеђење квалитета у доношењу и спровођењу стратегија, укључујући и стратегију за родну равноправност са пратећим акционим планом.

 

– Стандард 14: Систематско праћење и периодична провера квалитета, којим се високошколска установа обавезује да обавља периодична самовредновања и проверу нивоа квалитета током којих проверава спровођење утврђене стратегије. С тим у вези, потребно је додати да наведена обавеза укључује и проверу спровођења стратегије за родну равноправност и припадајућег акционог плана, о чему је потребно да високошколска установа обавести наставнике, сараднике, Комисију за акредитацију и проверу квалитета и јавност.

 

  1. Правилника о стандардима и поступку за спољашњу проверу квалитета високошколских установа, у погледу допуне члана 8. тако што би се прописало да у саставу, сада рецензентске комисије за спољашњу проверу квалитета високошколских установа може бити ангажовано и лице стручно за област родне равноправности, односно лице које би обављало и ову врсту послова, а ангажовано у складу са одредбама Закона о родној равноправности. У овом правилнику је, ради доследног спровођења правилника који се односе на акредитацију уопште, потребно допунити и Стандард 3: Области спољашње провере квалитета, навођењем да се спољашња провера квалитета, поред наведених, обавља и у области постизања родне равноправности.

 

  1. Правилника о стандардима и поступку за акредитацију студијских програма, у погледу допуне члана 8, на начин како је то описано у претходној тачки везаној за Правилник о стандардима и поступку за спољашњу проверу квалитета високошколских установа, односно са циљем да поткомисија из описана у ставу 1. члана 8. има у свом саставу лице стручно за област из родне равноправности. Такође, потребно је допунити и Стандард 6: Квалитет, савременост и међународна усаглашеност студијског програма, у оквиру којег је потребно додати да се студентима пружа и обука о значају родне равноправности. Начин остварења овог захтева зависи од врсте образовне установе, и може се постићи кроз постојеће наставне предмете, али и путем одговарајућих семинара, дебата, радионица, курсева и на други погодан начин.

 

Чланом 33. став 1. тачка 7. Закона о забрани дискриминације[27], прописано је да Повереник за заштиту равноправности иницира доношење или измену прописа ради спровођења и унапређивања равноправности и заштите од дискриминације.

 

С тим у вези, а посебно имајући у виду обавезе произашле из Закона о родној равноправности и релевантних стратешких докумената, предлажемо да ово тело уважи Иницијативу Повереника за измене и допуне наведених правилника.

 

Ова иницијатива послата је и Националном акредитационом телу.

[1] „Службени гласник РС”, број 13/19

[2] „Службени гласник РС”, бр. 13/19 1/21 и 19/21

[3] „Службени гласник РС”, бр. 13/19 и 38/22

[4] „Службени гласник РС”, број 13/19

[5]“Службени гласник РС”, број 13/19

[6] „Службени гласник РС“, број 98/06

[7] Уредба о ратификацији Конвенције о борби против дискриминације у области просвете („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори и други споразумиˮ, бр0ј  4/64)

[8] Закон о ратификацији Међународног пакта о грађанским и политичким правима („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори, број 7/71)

[9] Закон о ратификацији Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 7/71)

[10] Закон о ратификацији Конвенција о елиминацији свих облика дискриминације жена („Службени лист  СФРЈ – Међународни уговори, број 11/81)

[11] Конвенција МОР број 100 о једнаком награђивању („Службени весник Президијума Народне скупштине ФНРЈ“, број 12/52)

[12] Конвенција МОР број 111 о дискриминацији у погледу запошљавања („Службени лист ФНРЈ – Међународни уговори бр. 3/61)

[13] „Службени гласник РС“, број 22/09 и 52/21

[14] „Службени гласник РС“, бр. 88/17, 73/18, 27/18-др.закон, 67/19, 6/20- др. закони, 11/21-аутентично тумачење, 67/21 и 67/21 – др. закон

[15] Закон о раду  („Службени гласник РСˮ, број 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – одлука УС, 113/17 и 95/18 – аутентично тумачење)

[16] Закон о запосленима у јавним службама („Службени гласник РСˮ, број 113/17 и 95/18, 86/19,157/20 и 123/21)

[17] „Службени гласник РС“, број  52/21

[18] Члан 4. Закона о високом образовању

[19] „Службени гласник РС“, број 13/19

[20] Закон о Националном оквиру квалификација РС („Службени гласник РС“, број 27/20

[21] „Службени гласник РС“, број 13/19

[22] Повереница за заштиту равноправности иницирала је 2018. године допуну Правилника о стандардима и поступку за акредитацију високошколских установа увођењем стандарда приступачности којима би се осигурало несметано кретање и приступ особа са инвалидитетом, стадарда који се односе на прилагођавање уџбеника, учила и помоћних наставних средстава, односно одговарајућих помагала асистивних технологија, у складу са Правилником о начину прилагођавањa садржаја и/или формата уџбеника и стандарда који се односе на свима доступан начин презентовања информација на сајтовима високошколских установа. Иницијатива за измену стандарда у поступку за акредитацију високошколских установа, 110-00-10/2018-02 од 1. новембра 2018. године. Доступно на: https://ravnopravnost.gov.rs/inicijativu-za-izmenu-standarda-u-postupku-za-akreditaciju-visokoskolskih-ustanova-dostavl%D1%98enu-nacionalnom-savetu-za-visoko-obrazovanje-i-nacionalnom-telu-za-akreditaciju-cir/

[23] Службени гласник РС, бр. 13/2019.

[24] Вујадиновић, Д., Петрушић, Н. Неопходност уродњавања студијских програма права и правничких предмета, Зборник  Д. Вујадиновић, З. Антонијевић  (ур.), Родна равноправност у високом образовању: концепти, праксе и изазови, Академска књига, 2019. стр. 303-324.

[25] Баћевић, Ј. и др. Анализа родне димензије у високошколском образовном материјалу, Центар за студије рода и политике Факултет политичких наука, Универзитет у Београду, 2010, стр. 18-19.

[26] Национална стратегија за родну равноправност за период од 2021-2030, стр.47

[27] „Службени гласник РС”, бр. 22/09 и 52/21

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-icon426-22 Иницијатива за измену стандарда за акредитацију и проверу квалитета високошколских установа НСВО Download


Print Friendly, PDF & Email
back to top