бр. 07-00-238/2022-02 датум: 9.12.2022.
МИШЉЕЊЕ
Мишљење је донето у поступку поводом притужбе коју је, у име свог сина Л.Л., поднела његова мајка А.А. из Т., против Б.Б., згод дискриминације на основу здравственог стања и инвалидитета. У притужби је, између осталог, наведено да дечак похађа основну школу „ М. Ч. Ч.“ у О., да има сметње у развоју и да наставу похађа по интерресорном образовном програму 2. Даље је наведено да је 3. јуна 2022. године, у сновној школи „М. Ч. Ч.“ одржан родитељски састанак, којом приликом је Б.Б. захтевала од директорке школе да дечака измести у другу школу или посебну просторију уз речи „Зашто трпате такву децу у ову школу у О.“. Даље је наведено да су овом изјавом подстакнути други родитељи да забране својој деци да имају било какав контакт са дечаком, да га се плаше и зазиру. У изјашњењу М.Б., између осталог, наведено је да“ није имала жељу да увреди дете или његову мајку због чега се извињава дечаку и његовој мами“. Даље, наведено је да сматра да је најбоље за дечака због тешкоћа које има, а онда и за другу децу, да похађа школу за децу са посебним потребама која постоји у њиховом граду. Истакнуто је да су га њена деца лепо прихватила, да га никад нису избегавала и увек се лепо играла са њим. Полазећи од навода из изјашњења, неопходно је најпре истаћи да у случајевима дискриминације намера није правно релевантна, односно за утврђивање да ли је неко лице извршило акт дискриминације, није од значаја да ли је постојала намера да се друго лице неоправдано стави у неповољнији положај. Имајући у виду да Б.Б. није спорила да је изрекла наводе изнете у притужби, као и да су сведоци потврдили да се конкретан догађај десио, Повереник је мишљења да инсистирање да детету са сметњама у развоју није место у школи коју пахађају деца без сметњи у развоју, само из разлога његовог здравственог стања представља узнемиравајуће и понижавајуће поступање које је забрањено Законом о забрани дискриминације. Након спроведеног поступка Повереник је дао мишљење да је Б.Б. својом изјавом на родитељском састанку одржаном 3. јуна 2022. године, попвредила одредбе члана 12, а у вези са чл. 26. и 27. Закона о забрани дискриминације. Б.Б. је препоручено да упути писано извињење подноситељки притужбе и њеном сину, као и да убудуће води рачуна да се придржава прописа о забрани дискриминације.
- ТОК ПОСТУПКА
1.1. Поверенику за заштиту равноправности обратила се 10. јуна 2022. године А.А. из Т., у име свог малолетног сина, Л.Л, притужбом против Б.Б., због дискриминације на основу здравственог стања детета.
1.2. У притужби је, између осталог, наведено:
– да дечак, има личног пратиоца са којим иде у школу „М.Ч.Ч.“ по ИОП-у 2;
– да догађај почиње када је на родитељском састанку одржаном 3. јуна 2022. године учитељица, И.В., грубо извређала, оклеветала и изнела низ лажи које ће оставити последице на њено ментално здравље;
– да је на родитељском састанку један родитељ рекао да Лука није „нормално“ дете;
– да је „М.Ј.“ пред свим родитељима и сведоцима рекла да не жели да дечак иде ту у школу односно била је јасна и изричита у томе и од директорке је захтевала да се измести у другу школу;
– да је учитељица дечака представила као агресора испричавши свима како је дечак њој пре две године ударио „шамарчину“ чиме је подстакла да остали родитељи немају емпатију према Л.Л;
– као сведоке је навела „директорку, психолога, соц.радника и пристуне родитеље“.
1.3. Ради правилног утврђивања чињеничног стања и даљег поступања по притужби, будући да је у притужби наведено више различитих догађаја и лица, Повереник је затражио од подноситељке притужбе да прецизира притужбу како у погледу лица тако и у погледу времена, места и начина на који је дискриминација извршена. Такође је затражено појашњење на коју околност је предложено саслушање сведока.
1.4. У допуни притужбе од 24. јуна 2022. године, између осталог, наведено је:
– да су у притужби наведени догађаји који су десили у периоду од 1. до 3. јуна 2022. године али да није прецизно наведено када су ти акти дискриминације предузети, с обзиром да их је било више;
– да није реаговала до родитељског састанка јер је сматрала да ће такво понашање престати;
– као дискриминаторан акт навела је да је Б.Б. (мајка ученика из одељења) захтевла да се дечак измести у другу школу уз речи упућене директори: „Зашто трпате овакву децу у ову школу у Осаоници“;
– да је Б.Б., пре две године, хистерично викала и захтевала да се Л. заједно са пратиоцем измести у другу просторију школе, јер њеној деци сметају звучни гласови;
– да сматра да је И. В. учинила акт дискриминације јер се није супротставила речима мајке, већ је рекла да јој је дечак ударио шамар чиме је подстакла друге родитеље да забране деци било који контакт са њим, да га се плаше и зазиру;
– да је тачно да се „тај шамар“ десио пре две или три године услег Л. промене понашања, пошто пратилац није био у близини, након чега је подноситељка упутила извињење учитељици, које је она прихватиа рекавши да не може да замери детету за које зна да има проблем, а да је „то“ касније искористила на његову штету;
– као сведоке је предлажила саслушање директорке школе, психолошкиње и социјалног радника.
1.5. Сагласно члану 37. став 2. Закона о забрани дискриминације, Повереник је од подноситељке притужбе, затражио допуну притужбе на околности из допуне притужбе од 27. јуна 2022. године. Том приликом, Повереник је од подноситељке притужбе затражио да, имајући у виду да је притужбу поднела против учитељице, И.В., а да у допуни притиужбе наводи незадовољство понашањем Б.Б., појасни да ли притужбу подноси и против мајке малолетног дечака, као и да детаљно опише све догађаје које сматра дискриминаторним, којом приликом је потребно да достави адресу и доказе у складу са чланом 17. Пословника о раду.
1.6. У допуни притужбе од 19. јула 2022. године, наведено је:
– „можда сам се непрецизно изјаснила да сам притужбу поднела само против Б.Б.а против учитељице И.В. нисам, јер ћу против исте поднети приватну кривичну тужбу за кривично дело увреде“;
– да предлаже саслушање сведока на изјаву Б.Б. на родитељском састанку одражном 3. јуна 2022. године;
– да је њена намера да Повереник настави са поступком за заштиту од дискриминације против Б.Б., мајке дечака који иде у школу са њеним сином;
– да записник са родитељског састанка од 3. јуна 2022. године, није вођен те не може да се позове на исти; те из тог разлога предлаже саслушање сведока;
У циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације, у току поступка прибављено je изјашњење Б.Б..
1.7. У изјашњењу Б.Б., између осталог је наведено:
– да је истина да је питала „зашто је он овде“ али да није имала жељу да увреди дете или његову мајку;
– да је за дечака најбоље, с обзиром да нема развијен говор, а онда и за другу децу, да наставу похађа у школи за децу са посебним потребама која постоји у граду;
– да је тачно да су у једном периоду њеном сину сметали „Л. звучни гласови“ због чега није могао да прати наставу али да више није покретала ту тему након што је добила телефонски позив од А.А. у коме јој је подноситељка притужбе рекла „ уколико ти се не свиђа што је Л. ту, можеш да испишеш дете из школе“;
– да њена децу нису избегавала дечака и да су се увек лепо играла са њим;
– да је свесна тежине проблема са којим се мајка подноситеља притужбе бори;
– да искрено жали што је погрешно схваћена због чега се извињава дечаку и његовој мами;
1.8. Повереник за заштиту равноправности, сагласно одредбама члана 37. став 2. Закона о забрани дискриминације, затражио је изјашњење од сведока предложених у притужби.
1.9. У исказу сведокиње М.Р. психолошкиње школе, наведено је:
– да је на родитељском састанку, одржаном 3. јуна 2022. године, мајка двојице ученика у издвојеном одељењу у О., А.А., упитала директорку школе „зашто је Л. у овој школи и да ли ће и следеће године наставу похађати у издвојеном одељењу у О.“;
– даље је наведено да је директорка школа одговорила да дечак похађа школу одлуком Интерресорне комисије, да завршава четврти разред и да наредне школске године неће похађати наставу у издвојеном одељењу у О., зато што је то четворогодишња школа.
1.10. У исказу сведокиње Ђ.Н.П., директорке школе, наведено је:
– да је мајка два ученика у издвојеном одељењу у О., Б.Б., упитала њу као директорку школе, „зашто је Л. у овом издвојеном одељењу и да ли ће и следеће године наставу похађати у О.;
– да дечак има право на школовање као и сва деца и да школу у О. похађа на основу решења Интерресорне комисије;
– да је навела да дечак завршава први циклус школовања као и да ће следеће године наставити школовање у другом циклусу односно да ће наредну школску годину наставу похађати у новом одељењу јер се настава у О. одвија само у четворогодишњем периоду;
– да је процедура таква да се поднеси захтев Интерресорној комисији која ће утврдити врсту и ниво подршке који су одговарајући за сваког ученика у даљем школовању;
1.11. У исказу сведока Н.Ј., социјалног радника школе, наведено је:
– да је од стране А.А., мајке Л.Л., позван на родитељски састанак, као стручни радник;
– да је директорка школе желела да саслуша све примедбе, а да јој се он придружио у одговорима на питања везана за услугу коју су пружали кориснику;
– да је на састанку једна жена, која је родитељ, рекла да жели да добије гаранције да дечак више неће ићи у школу са њеном децом, и да је била прилично јасна у свом ставу;
– да он није чуо те наводе „зашто трпате такву децу у ову школу у О.“;
– да су му након родитељског састанка рекли да се та жена зове Б.Б и да је од раније у блажем конфликту са А.А.;
– да је након родитељског састанка остао психолошкињом и директорком школе како би направили резиме и следеће кораке;
– да је дечак школску годину привео крају без проблема.
1.12. Сагласно члану 37. став 3. Закона о забрани дискриминације, Повереник је од подноситељке притужбе, А.А., затражио да се изјасни да ли остаје при притужби, имајући у виду да је Б.Б. изразила жаљење због свега изговорено. Подноситељка притужбе је обавестила Повереника да остаје при поднетој притужби.
- ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ
2.1. Увидом у наводе из притужбе, изјашњење и изјава сведока утврђено је да Л.Л. похађа Основну школу „М.Ч.Ч.“ у О. по ИОП-у 2. Даље, утврђено је да је на родитељском састанку, одржаном 3. јуна 2022. године у основној школи „М.Ч.Ч.“ у О., Б.Б., захтевала до директорке школе да измести Л.Л. у другу школу или посебну просторију, као и да у свом изјашњењу није спорила да је изрекла наводе цитиране у притужби.
- МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА
3.1. Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су достављени током поступка, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.
Правни оквир
3.2. Повереник за заштиту равноправности установљен je Законом о забрани дискриминације[1] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације[1] прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси захтеве за покретање прекршајног поступка због повреда одредаба којима се забрањује дискриминација. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.
3.3. Члан 21. Уставa Републике Србије[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
3.4. Република Србија је ратификовала Конвенцију о правима детета[3] која у члану 28. прописује да дете, поред осталог, има право на образовање на основу једнаких могућности, као и да држава уговорница има обавезу да омогући да образовне и стручне информације и савети буду доступни свој деци. Чланом 29. став 1. Конвенције дефинисани су циљеви образовања тако што је прописано да образовање детета треба да буде усмерено на свеобухватан развој пуног потенцијала детета, уз развијање поштовања људских права, појачан осећај идентитета припадности и његову или њену социјализацију интеракцију са другима и са окружењем.
3.5. Општим коментаром бр. 1 Комитета за права детета појашњен је члан 29. став 1. Конвенције, тако што је, између осталог, наведено да образовање треба да буде усмерено на дете, прилагођено детету и да омогућава његово или њено оснаживање. Образовање на које свако дете има право јесте оно које је осмишљено тако да развије код детета животне вештине, ојача дететову способност да ужива читав низ људских права и да утиче на стварање културе прожете одговарајућим вредностима људских права. Комитет за права детета напомиње да наставни план мора да буде у директној вези са дететовим потребама, као и да потпуно узме у обзир дететове способности које ра развијају. Образовање треба да тежи томе да обезбеди да свако дете савлада основне животне вештине и да ниједно дете не изађе из школе, а да није оспособљено за суочавање са изазовима са којима се може очекивати да ће се суочити у животу.
3.6. Општима коментаром бр. 9 Комитета за права детета који се односе на права деце са инвалидитетом, истакнуто је запажање Комитета да се деца са сметњама у развоју суочавају са озбиљним тешкоћама и препрекама ка пуном уживању права која садржи Конвенција, као и да препреку не представља сама сметња у развоју већ комбинација друштвених, културних, становишних и физичких препрека са којима се деца са сметњама у развоју суочавају у свакодневном животу. Даље је истакнуто да свако ко се бави развијањем дететових вештина, способности и саморазвоја треба да прецизно прати дететов напредак и пажљиво слуша дететову вербалну и емотивну комуникацију како би подржао његово образовање и развој на добро усмерен и најбољи могући начин.
3.7. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама члана 12. забрањено је узнемиравање, понижавајуће поступање и полно и родно узнемиравање, које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара застрашујуће, непријатељско, деградирајуће, понижавајуће и увредљиво окружење. Даље, одредбама члана 26. дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. Одредбама члана 27. овог закона забрањена је дискриминација лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање, као и чланова њихових породица.
3.8. Законом о основама система образовања и васпитања[4] прописано је да свако лице има право на образовање и васпитање, да су држављани Републике Србије једнаки у остваривању права на образовање и васпитање, као и да лице са сметањама у развоју и инвалидитетом има право на васпитање и образовање које уважава његове образовне и васпитне потребе у систему образовања и васпитања, уз појединачну односно групну додатну подршку у настави и учењу или у посебној васпитној групи или школи, у складу са овим и посебним законом. Одредбама члана 7. истог закона прописано је да систем образовања и васпитања мора да обезбеди за сву децу, ученике и одрасле једнакост и доступност остваривања права на образовање и васпитање засновано на социјалној правди и принципу једнаких шанси без дискриминације. У остваривању принципа, посебна пажња се посвећује сарадњи са породицом, укључивањем родитеља односно другог законског заступника, ради успешног остваривања циљева образовања и васпитања, локалном заједницом и широм друштвеном средином.
Анализа навода из изјашњења и доказа достављених уз притужбу
3.9. Имајући у виду предмет ове притужбе, потребно је утврдити да ли је Б.Б., својим поступањем на родитељском састанку у основној школи „М.Ч.Ч.“ извршила акт дискриминације према малолетном Л.Л. на основу његовог личног својства – здравственог стања.
3.10. Повереник најпре истиче да су у току поступка анализирани само они наводи из притужбе и изјашњења који су од значаја за утврђивање дискриминације, док наводи који се односе на постојање евентуално неке друге повреде права нису узети у разматрање. Имајући у виду појам дискриминације из члана 2. Закона о забрани дискриминације, Повереник констатује да је за утврђивање дискриминације у сваком конкретном случају неопходно да је неоправдано прављење разлике или неједнако поступање засновано на неком личном својству (основу дискриминације) и да постоји узрочно-последична веза између личног својства и конкретног акта дискриминације.
3.11. Повереник, даље констатује да анализа навода из притужбе, изјашњења и изјава сведока показује да међу странама није спорно да дете, Л.Л., похађа основну школу „М.Ч.Ч.“ у О. по ИОП-2 као и да је 3. јуна 2022. године, на родитељском састанку, Б.Б тражила од директорке школе да дечака премести у другу школу. Из изјашњења Б.Б. је такође неспорно да она није спорила да је изрекла наводе цитиране у притужби.
3.12. С тим у вези Повереник указује на одредбе члана 12. Закона о забрани дискриминације којим је прописан посебан облик дискриминације који се између осталог односи на узнемиравање и понижавајуће поступање. Наиме, овим чланом закона је, поред осталог прописано да је забрањено узнемиравање, понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара застрашујуће, непријатељско, деградирајуће, понижавајуће и увредљиво окружење. Даље, одредбама члана 26. дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота, док је одредбама члана 27. забрањена дискриминација лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање, као и чланова њихових породица. Имајући у виду да Б.Б. није спорила да је изрекла наводе изнете у притужби, као и да су сведоци потврдили да се конкретан догађај десио, Повереник је мишљења да је инсистирање да детету са сметњама у развоју није место у школи коју похађају деца без сметњи у развоју, само из разлога његовог здравственог стања представља узнемиравајуће и понижавајуће поступање које је забрањено Законом о забрани дискриминације.
3.13. Поводом навода из изјашњења Б.Б. да „у конкретном случају није постојала жеља да увреди дете нити његову мајку односно да је погрешно схваћена због чега се извињава Л. и његовој мами“, Повереник указује да за утврђивање да ли је неко извршио акт дискриминације, није од значаја да ли је постојала намера да се друго лице дискриминише. Дискриминација се може извршити и без постојања намере, дакле и у незнању да је акт који се врши дискриминаторан. Стога, приликом испитивања да ли је одређени акт супротан императивним прописима о забрани дискриминације, намера извршиоца дискриминаторног акта није правно релевантна, што произилази и из одредбе Закона о забрани дискриминације, којом је забрањено узнемиравање, понижавајуће поступање, не само кад је циљ таквог поступања повреда достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, већ и када се таквим понашањем ствара непријатељско, деградирајуће, понижавајуће и увредљиво окружење. Чињеница да је Б.Б. у свом изјашњењу исказала жаљење због изреченог је похвална у смислу да је она сама увидела да су њене речи изазвале узнемирење како детета, тако и мајке. Имајући у виду такво стање ствари, Повереник се обратио подноситељки притужбе у складу са чланом 37. став 3. Закона о забрани дискриминације и затражио да се изјасни да ли је сагласна да су на овај начин последице отклоњене. С обзиром да подноситељка притужбе није дала сагласност, Повереник је у складу са наведеним чланом наставио поступак.
3.14. Даљом анализом изјашњење на наводе из притужбе где је наведено да би, с обзиром на тешкоће које дечак има (неразвијен говор), за Л., а онда и другу децу, било боље, да наставу похађа у школи за децу са посебним потребама, указује на постојање предрасуда и стереотипа о могућностима деце са сметњама у развоју. Повереник наглашава да наводи из изјашњења пре свега, показују нетолеранцију и неразумевање према детету са сметњама у развоју, као и да се оваквим ставовима подржава идеја да децу са сметњама у развоју треба изоловати од друге деце што утиче на њихову равноправност и прихваћеност у друштву. Из праксе Повереника може се закључити да су деца са сметњама у развоју и инвалидитетом посебно угрожена група деце у нашем друштву, а стереотипи и предрасуде у односу на могућности, потребе и права дубоко су укорењени и распрострањени. Једна од најчешћих предрасуда према деци са сметњама у развоју јесте да су мање способна да због свог инвалидитета не могу да се образују у редовним школама. Поред тога, због недовољне информисаности и незнања, загарантована права особа са инвалидитетом се пласирају као доброчинство и сажаљење друштва. Да овакви стереотипи и предрасуде нису ретки показује и пракса Повереника, као и бројна истраживања која се односе на положај особа са инвалидитетом.
3.15. Повереник је приликом давања мишљења у овом предмету имао у виду и положај особа са сметњама у развоју, као и деце са било каквом врстом инвалидитета у нашем друштву. Повереник је у свом Посебном извештају о дискриминацији деце[5] указао да креирање и омогућавање пружања одговарајућих услуга у заједници нарочито важно када су у питању деца са инвалидитетом и сметњама у развоју. Указано је да се деца и породице са децом са инвалидитетом суочавају са значајним тешкоћама у погледу доступности и квалитета социјалних, здравствених и образовних услуга, док се породице деце са сметњама у развоју посебно суочавају са проблемима дискриминације, сиромаштва и ограничене финансијске подршке. Повереник је током 2019. године спровео истраживање Однос грађана и грађанки према дискриминацији у Србији[6] где је утврђено да ставови јавног мњења о дискриминацији показује из године у годину да се особе са интелектуалним потешкоћама и менталним сметњама и инвалидитетом сматрају једном од група које су највише дискриминисане. У Ситуационој анализи: Положај деце са сметњама у развоју и инвалидитетом у Републици Србији наведено је да се деца са инвалидитетом још увек суочавају са значајним баријерама приликом укључивања у друштво. Породице и деца са сметњама у развоју и инвалидитетом често су суочена са негативним ставовима. Додатно, 29% деце је доживело одбијање приликом покушаја коришћења јавних услуга због неприступачности објеката или неприлагођености услова. Чак 45% анкетираних родитеља наводи да су они или њихова деца претрпели вређање, омаловажавање или узнемиравање зато што дете има сметње у развоју. Деца су најчешће оваквом поступању била изложена од непознатих особа/пролазника (28%), а затим од вршњака који похађају исту школу (17%), али и од запослених у школама (7%) и здравствених радника (8%). Резултати анкете у оквиру ситуационе анализе показују да се велики број родитеља деце са сметњама у развоју још увек суочава са препрекама приликом уписа деце у школу а да је највећи разлог став запослених да немају довољно компетенција да раде са дететом и да би детету било боље у некој другој школи (72%). Ипак, охрабрује податак да више од 90% грађана сматра да деца са сметњама у развоју и инвалидитетом могу успети у животу уколико имају адекватну подршку.[7] Оваква дугогодишња пракса утицала је на стварање стереотипа и предрасуда према овој групи деце, што данас значајно утиче на њихову равноправност и прихваћеност у друштву. Према подацима Повереника за заштиту равноправности, дискриминација на основу инвалидитета, као и дискриминација на основу здравственог стања увек је била у врху основа по броју поднетих притужби.
Деца са сметњама у развоју која су похађала редовну наставу имају могућност успостављања пријатељства и осећаја прихваћености са децом без инвалидитета, што доприноси њиховом неопходном укључивању у редовне токове живота, као и осамостаљивању и развијању осећаја самопоштовања, учења у вршњачкој групи, оспособљавање за укључивање у живот и рад, оснаживање родитеља деце са сметњама у развоју да им деца буду прихваћена од стране заједнице у којој живе, прихватање различитости као нормалне појаве[8].
3.16. На крају, Повереник истиче да све особе које су укључене у образовање, васпитање и пружање подршке ученицима треба заједнички да раде на изградњи узајамног поверења и сарадње, како би се осигурало пријатељско окружење у којем би се потребе ученика боље разумеле и уважавале. Како се у конкретном случају ради о детету заједнички је задатак свих актера у дететовом окружењу да изнађу адекватне начине како би се за дете створило повољно окружење за развој његових пуних потенцијала.
- МИШЉЕЊЕ
У поступку који је спроведен по притужби коју је А.А. у име свог сина Л.Л., поднела против Б.Б. утврђено је да су повређене одредбе члана 12. а у вези са чл. 26 и 27. Закона о забрани дискриминације.
- ПРЕПОРУКА
Повереник за заштиту равноправности препоручује Б.Б. да:
5.1. Упути писано извињење подноситељки притужбе и њеном сину у року од 15 дана од дана пријема мишљења због изјаве дате на родитељском састанку одржаном 3. јуна 2022. године.
5.2. Убудуће води рачуна да се придржава прописа о забрани дискриминације.
Потребно је да Б.Б. обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.
Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Б.Б. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.
Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.
[1] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21
[2] Устав Републике Србије „Службени гласник РС“, број 98/06, 115/21 и 9/22
[3] Закон о ратификацији Конвенције УН о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, бр. 4/96 и 2/97))
[4] Закон о основама система образовања и васпитања „Службени гласник РС“, бр. 88/2017, 27/2018 – др. закон, 10/2019, 6/2020 и 129/2021
[5] доступно на: https://ravnopravnost.gov.rs/posebni-izvestaji/
[6]Извештај о истрживању јавног мњења „Однос грађана и грађанкипрема дискриминацији у Србији“ 2019., доступно на: http: https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji-i-publikacije/istrazivanja/
7.Водич кроз права деце са сметњама у развоју, Биљана Јањић, Косана Бекер, 2011 доступно на: https://issuu.com/ljubicaradovanovicnikolic/docs/vodic2011__1_
[7] Ситуациона анализа: Положај деце са сметњама у развоју и инвалидитетом у Републици Србији, https://www.unicef.org/serbia/polozaj-dece-sa-smetnjama-u-razvoju-pregled-nalaza
, ISBN: 978-86-88639-04-0, Београд 2017, Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Министарство здравља, Министарство просвете, науке и технолошког развоја и UNICEF, Пројекат финансиран од стране Европске уније
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
395-22 Дискриминација на основу здравственог стања и инвалидитета у области образовања 
