бр. 07-00-01399/2018-02  датум: 12.2.2019.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе удружења АА и ББ против Народног музеја ГГ, због дискриминације особа са инвалидитетом. У притужби је, између осталог, наведено да особама са инвалидитетом које се крећу уз помоћ инвалидских колица није обезбеђен несметан приступ објекту у којем је смештена музејска поставка Народног музеја ГГ, односно да се у зграду музеја може ући само уз помоћ степеница које представљају „трајну несавладиву архитектонску препреку“ за посетиоце музеја који се крећу уз помоћ инвалидитских колица. У притужби је такође наведено да је Народни музеј ГГ, као орган јавне власти, дужан да обезбеди свим особама са инвалидитетом које се крећу уз помоћ инвалидиских колица, несметан приступ објекту у којем су смештене музејска поставка и службене просторије музеја. У изјашњењу Народног музеја ГГ, између осталог, наведено је да је музеј „прихватио своју улогу у друштву које се мења и отвара према маргинализованим друштвеним групама и особама са инвалидитетом“, те је у складу са наведеним и у жељи да музејске садржаје приближи свим категоријама становништва предузео одговарајуће активности. У изјашњењу музеја је, између осталог, наведено да је у оквиру другог јавног позива за прикупљање предлога пројеката у оквиру ИПА Програма прекограничне сарадње Бугарска – Србија 2014-2020, Народном музеју и граду одобрен пројекат „Хетеротопија“ којим је планирана реконструкција степеништа (улаза у музеј) и постављање рампе за особе са инвалидитетом, као и да музеј „очекује“ да се у 2019. години, у оквиру овог пројекта, изврши преуређење улаза, „чиме ће се створити услови да особе са инвалидитетом које се крећу уз помоћ инвалидских колица посете музеј“. У току поступка је утврђено да Народни музеј ГГ, као правно лице које користи и управља културним добром, није обезбедио приступачност културног добра особама са инвалидитетом, а које је у складу са члановима 6, 17. став 2. и 26. Закона о забрани дискриминације, члановима 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, као и чланом 31. Закона о културним добрима, био дужан да обезбеди. Након спроведеног поступка, а имајући у виду чињеницу да је Народни музеј ГГ објекат у јавној употреби, Повереник за заштиту равноправности је дао мишљење да Народни музеј  ГГ није приступачан за особе са инвалидитетом, чиме је дошло до повреде одредаба чл. 6, 17. и 26. Закона о забрани дискриминације, а у вези са одредбама чл. 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом. Због тога је Народном музеју ГГ дата препорука да предузме мере у циљу обезбеђивања приступачности Народног музеја ГГ особама са инвалидитетом, као и да убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, не крши антидискриминационе прописе.

1. ТОК ПОСТУПКА
   • Поверенику за заштиту равноправности поднета је притужба удружења АА и ББ против Народног музеја ГГ, због дискриминације особа са инвалидитетом. У притужби је, између осталог, наведено да је особама са инвалидитетом које се крећу уз помоћ инвалидских колица, онемогућен „несметан“ приступ објекту у којем су смештене службене просторије и музејска поставка Народног музеја ГГ, јер се у музеј може ући само уз помоћ степеница које представљају „трајну несавладиву архитектонску препреку“ за посетиоце који се крећу уз помоћ инвалидских колица. Подносиоци притужбе истичу да је на овај начин особама са инвалидитетом које се крећу уз помоћ инвалидских колица, онемогућено да самостално, без помоћи других лица, уђу у објекат у којем се налази музејска поставка ове установе. У притужби је такође наведено да је Народни музеј ГГ и као орган јавне власти, „дужан“ да обезбеди свим особама са инвалидитетом које се крећу уз помоћ колица несметан приступ објекту, тако што ће уклонити архитектонске препреке које се налазе на улазу у зграду музеја.
   • Уз притужбу су, у виду прилога, достављене фотографије улаза у зграду Народног музеја ГГ.

• Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности у складу са чланом став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације[1], па је од Народног музеја ГГ затражено да се изјасни о наводима притужбе.
• У изјашњењу Народног музеја ГГ (у даљем тексту:Народни музеј), између осталог, наведено је:

• да je Народни музеја „прихватио“ своју улогу у друштву које се мења и „отвара“ према маргинализованим друштвеним групама и особама са инвалидитетом;
• да је, у жељи да музејске садржаје приближи свим категоријама становништва, Народни музеј организовао низ акција и пројеката, међу којима су: посета ученика Школе за основно и средње образовање „11. октобар“ из ГГ археолошком локалитету Царичин град у оквиру Недеље музеја 2012. године уз организовање креативне радионице и окрулог стола на тему: „Инклузивно образовање и музеји“; пројекат „Виртуелни знаковни музеј“ 2016. године у оквиру којег је градска организација глувих и наглувих из ГГ, уз партнерску подршку Народнох музеја и локалне самоуправе реализовала апликацију Паметни видео – водич на знаковном језику која је инсталирана на таблет уређајима у оквиру сталне поставке музеја чиме је унапређен друштвени положај глувих и наглувих особа у смислу њиховог укључивања у савремене друштвене токове; да су у оквиру пројекта „Један музеј – много наде“ који је намењен инклузији деце са инвалидитетом, у периоду од септембра до октобра „1917. године“ организовали инклузивне радионице за децу узраста од 7 до 13 година;
• да је Народни музеј у оквиру пројекта „Додирни прошлост“ припремио тактилну изложбу која је отворена на Међународни дан белог штапа, у оквиру које је урађен аудио – водич за слепа и слабовида лица и каталог и легенде на Брајевом писму, као и да су одржане креативне радионице за децу школског узраста под називом „Видим њиховим очима“ где су путем чула додира деца учила о животу особа са инвалидитетом, покушавајући да уђу у свет слепих како би стекли утисак о начину на који они доживљавају „музејске предмете“;
• да је Балканска мрежа музеја прихватила финансирање пројекта Народног музеја „Повећање приступачности у музејима“ са циљем уклањања баријера за особе са инвалидитетом, као и да су у оквиру пројекта финансиране „приоритетне активности“, међу којима су: израда информативног водича који је постављен на улазна врата музеја и прилагођавање сајта Народног музеја особама са инвалидитетом; разгледање музејских предмета коришћењем наочара са лупом и постављањем тактилних стаза уз помоћ којих је олакшано кретање особама са оштећеним видом; постављање клупа у изложбеном простору како би се особама које се отежано крећу омогућило да седну; обележавање стаклених врата тракама како би била уочљивија слабовидим особама;
• да све наведене активности и пројекти говоре у прилог настојања Народног музеја да допринесе укључивању и омогућавању особама са инвалидитетом да стекну знање о култури историји нашег народа;
• да је у оквиру другог јавног позива за прикупљање предлога пројеката у оквиру ИПА Програма прекограничне сарадње Бугарска – Србија 2014-2020, Народном музеју и граду одобрен пројекат „Хетеротопија“, којим је планирана реконструкција степеништа улаза Народног музеја и постављање рампе за особе са инвалидитетом;
• да Народни музеј очекује да се у оквиру овог пројекта, у 2019. години, уградњом рампе за особе са инвалидитетом, изврши преуређење улаза у зграду музеја „чиме ће се створити услови да ова лица могу посетити Музеј“.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Међу странкама није спорно да је улаз у зграду Народног музеја ГГ неприступачан за особе са инвалидитетом.

2.2.  Увидом у фотографије које су достављене уз притужбу утврђено је да на улазу у зграду Народног музеја ГГ постоје архитектонске баријере у виду степеница,које онемогућавају особама са инвалидитетом које за кретање користе инвалидска колица и друга помагала, да несметано уђу у зграду музеја.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

• Повереник за заштиту равноправности је приликом одлучивања у овом предмету имао у виду наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су приложени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир  

• Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације[2] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности^[3].

• Устав Републике Србије[4] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета.
• Повереник указује да је Република Србија усвојила Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом[5], чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства[6]. Конвенција под дискриминацијом на основу инвалидитета подразумева сваку разлику, искључивање или ограничење по основу инвалидитета, што има за циљ или ефекат нарушења или поништења признавања, уживања или вршења, равноправно са другима, свих људских права и основних слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, цивилној или било којој другој области. Конвенцијом су обухваћени и сви облици дискриминације, укључујући и ускраћивање разумног прилагођавања, а државе уговорнице се обавезују да забране сваку дискриминацију по основу инвалидитета и гарантују особама са инвалидитетом једнаку и ефикасну правну заштиту од дискриминације по било ком основу. Чланом 9. Конвенције између осталог је прописано да ће у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које стоје на располагању јавности. Мере које укључују идентификовање и уклањање баријера за приступ, односе се, између осталог и на зграде.
• У Општем коментару број 2 (2014), на члан 9. Конвенције о правима особа са инвалидитетом, Комитет за права особа са инвалидитетом најпре је истакао да је приступачност предуслов за самосталан живот и пуно и равноправно учешће особа са инвалидитетом у друштву, као и да без приступа физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационо комуникационе технологије и системе, и друге услуге и погодности отворене за или намењене јавности, особе са инвалидитетом не би имале једнаке могућности за учешће у друштву у којем живе. Такође, Комитет је навео да особе са инвалидитетом треба да имају једнак приступ свим добрима, производима и услугама намењеним јавности на начин који ће поштовати достојанство тих особа и осигурати равноправно и ефикасно коришћење. Комитет сматра да ускраћивање приступа треба сматрати актом дискриминације, без обзира на то да ли га је починио неко из јавног или приватног сектора. Такође, Комитет истиче да приступачност треба обезбедити за све особе са инвалидитетом, без обзира на врсту потешкоћа са којом се особа сусреће и без прављења било каквих разлика по било ком личном својству особе са инвалидитетом. Даље, је наведено да право на приступачност загарантовано Конвенцијом има корен у постојећим људским правима, као што су право на једнак приступ јавним службама и сервисима гарантовано Међународним пактом о грађанским и политичким правима^[7] (члан 25 ц) и право на приступ било ком месту или услузи намењеним јавности, гарантовано Међународном конвенцијом о укидању свих облика расне дискриминације^[8] (члан 5 ф).
• Такође, Закључна запажања Комитета за права особа са инвалидитетом у вези са Иницијалним извештајем о примени Конвенције о правима особа са инвалидитетом[9] са препорукама за заштиту и унапређење положаја особа са инвалидитетом у наредном извештајном периоду (CRPD/C/SRB/CO/1), које је Републици Србији након представљања овог извештаја упутио Комитет за права особа са инвалидитетом УН, садрже и препоруку која се односи на израду свеобухватног плана приступачности и охрабривање у примени универзалног дизајна у свим областима, прикупљање и обраду статистичких података о особама са инвалидитетом и услугама које им се пружају и других.^[10] Наиме, Комитет је упутио Републици Србији препоруку да развије свеобухватан план за обезбеђивање приступачности уз ефикасан надзор и мапу пута која ће поставити полазне тачке за уклањање постојећих препрека и да промовише универзални дизајн за све зграде, јавне сервисе и јавни транспорт, као и приступачност информација и медија, посебно електронских медија, а све у складу са Општом препоруком број 2 на Приступачност. У том смислу, Комитет је упутио препоруку да држава чланица између осталог одреди довољно средстава за надзирање спровођења стандарда приступачности, уз подршку ажуриране националне базе података на својој територији, да утврди делотворне санкције за одвраћање које се могу наметнути због неспровођења и укључи организације особа са инвалидитетом у овај процес.
• Закон о забрани дискриминације дефинише дискриминацију као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 6. Закона о забрани дискриминације прописано је да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Поред тога, одредбом члана 17. став 2. Закона о забрани дискриминације прописано је да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби (објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма, објекти који се користе за заштиту животне средине, за заштиту од елементарних непогода и сл.), у складу са законом. Овом праву кореспондира дужност надлежних органа јавне власти да предузму мере ради уклањања баријера које особама са инвалидитетом ометају или отежавају приступ објектима у јавној употреби, што је само један од елемената ширег права на приступ, које подразумева да особе са инвалидитетом имају једнаке могућности да уживају људска права и слободе, као и све друге особе. Чланом 26. став 1. прописано је да дискриминација постоји ако се поступа супротно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.
• Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом^[11], поред тога што уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, прописује и посебан случај дискриминације у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина. Наиме, одредбом члана 13. овог закона изричито је забрањена дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби. Истим чланом забрањено је одбијање да се изврши техничка адаптација објекта неопходна да би се услуга пружила кориснику са инвалидитетом. Поред тога, одредбом члана 16. став 1. овог закона прописано је да је власник објекта у јавној употреби, дужан да обезбеди приступ објекту у јавној употреби свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њиховог инвалидитета, док је ставом 2. прописано да ову обавезу има и друго лице на које је пренето право коришћења, осим ако је са власником, односно надлежним органом уговорено другачије. Ставом 3. истог члана прописано је да је власник објекта у јавној употреби дужан да изврши адаптацију објекта у циљу задовољавања услова за испуњавање обавезе из става 1. овог члана.
• Законом о планирању и изградњи[12] уређују се, између осталог, услови и начин уређења простора, уређивање и коришћење грађевинског земљишта и изградња објеката. Одредбама члана 5. прописано је да се зграде јавне и пословне намене, као и други објекти за јавну употребу, морају пројектовати, градити и одржавати тако да свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама, омогућавају несметан приступ, кретање и боравак, односно коришћење у складу са одговарајућим техничким прописима чији су саставни део стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове пројектовања, планирања и изградње, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.
• Правилником о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама детаљно се прописују услови за планирање простора и пројектовање објеката за јавно коришћење. Одредбом члана 2. правилника регулисано је који се објекти могу сматрати објектима за јавно коришћење, па је између осталог прописано да ту спадају и објекти за потребе државних органа, органа територијалне аутономије и локалне самоуправе. Особе смањене покретљивости су према одредбама члана 3. овог правилника особе са физичким или сензорним инвалидитетом, старе особе, труднице, и/или друге особе чија је могућност несметаног кретања повремено или трајно смањена услед баријера са којима се сусрећу у окружењу, док је препрека физичка, комуникацијска и/или оријентацијска сметња која постоји у простору, а која особу може ометати и/или спречавати у несметаном приступу, кретању, боравку, примању неке услуге и/или раду. Истим чланом прописано је да је приступачност резултат примене техничких стандарда у планирању, пројектовању, грађењу, реконструкцији, доградњи и адаптацији објеката и јавних површина, помоћу којих се свим људима, без обзира на њихове физичке, сензорне и интелектуалне карактеристике, или године старости осигурава несметан приступ, кретање, коришћење услуга, боравак и рад. Одредбама члана 5. правилника прописано је да су обавезни елементи приступачности: 1) елементи приступачности за савладавање висинских разлика; 2) елементи приступачности кретања и боравка у простору – стамбене и стамбено-пословне зграде и објекти за јавно коришћење и 3) елементи приступачности јавног саобраћаја. Правилником је даље објашњено на које начине превазићи одређене баријере (рампа, коса раван, визуелна и звучна најава и друге).
• Законом о културним добрима[13] прописано је да је сопственик, односно правно лице које користи и управља културним добром (у даљем тексту: сопственик) дужан да обезбеди доступност културног добра јавности (члан 31. став 1. тачка 4). Такође наведеном одредбом је прописано и да је сопственик дужан да чува и одржава културно добро и да спроводи утврђене мере заштите, као и да сноси трошкове за извршавање ових обавеза до висине прихода остварених од културног добра.

Анализа навода из притужбе и изјашњења и достављених прилога са аспекта антидискриминационих прописа

3.11. Имајући у виду садржину притужбе, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају потребно је испитати да ли је Народни музеј ГГ (у даљем тексту: Музеј) необезбеђивањем приступачног улаза у зграду музеја, дискриминисао особе са инвалидитетом које се крећу уз помоћ инвалидских колица.

3.12.   Повереник за заштиту равноправности најпре констатује да анализа навода из притужбе и изјашњења показује да међу странама није спорно да је улаз у зграду Музеја неприступачан за особе са инвалидитетом које се крећу уз помоћ инвалидских колица. Наиме, у притужби је наведено да на улазу у зграду музеја постоји архитектонска баријера у виду степеница које особама са инвалидитетом које се крећу уз помоћ инвалидских колица онемогућава да несметано и самостално уђу у зграду музеја. С друге стране, у изјашњењу Музеја је, између осталог, наведено да је Народном музеју ГГ и граду, одобрен пројекат „Хетеротопија“ којим је планирана реконструкција степеништа (улаз у Музеј) и постављање рампе за особе са инвалидитетом. Такође, је наведено и да музеј „очекује“ да се у току 2019. године, у оквиру реализације овог пројекта, изврши адаптација улаза у Музеј изградњом рампе за особе са инвалидитетом које се крећу уз помоћ инвалидских колица, како би се „створили услови да ова лица могу посетити Музеј“, чиме су индиректно потврђени наводи притужбе.

3.13. Поводом навода из изјашњења Музеја, Поверник за заштиту равноправности најпре констатује да упркос релативно добром стратешком и правном оквиру и бројним активностима које су током последњих година предузете како би се особама са инвалидитетом омогућило да равноправно са другима учествују у политичким, економским, културним и другим аспектима јавног, професионалног, приватног и породичног живота, још увек постоје проблеми у погледу разумног прилагођавања, односно обезбеђивања услова да особе са инвалидитетом уживају равноправно са другима сва људска права и основне слободе. С тим у вези, неопходно је указати на неке од основних принципа Конвенције о правима особа са инвалидитетом, који су ратификацијом Конвенције постали саставни део домаћег правног поретка и тиме уједно обавезујући за Републику Србију. Наиме, потврђивањем Конвенције о правима особа са инвалидитетом, Република Србија се, између осталог, обавезала да призна право особама са инвалидитетом да равноправно са другима учествује у културном животу и да, у том циљу, предузме све одговарајуће мере како би обезбедила да особе са инвалидитетом имају приступ местима за пружање услуга културног садржаја, као што су позоришта, музеји, биоскопи библиотеке и туристичке агенције и по могућности приступ споменицима и знаменитостима од националног значаја. Такође, Повереник за заштиту равноправности указује и на одредбу члана 13. став 1. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом којом је изричито забрањена дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама, при чему се под услугом у смислу наведеног закона, сматра свака услуга коју, уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања. Дискриминација у пружању јавних услуга и коришћењу објеката и површина забрањена је и одредбом члана 17. став 2. Закона о забрани дискриминације, којим је прописано да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби (објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма, објекти који се односе на заштиту животне средине, за заштиту од елементарних непогода и сл.), као и јавним површинама (паркови, тргови, улице, пешачки прелази и друге јавне саобраћајнице и сл.), у складу са законом, док је одредбом члана 26. Закона о забрани дискриминације, између осталог, прописано да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. Повереник указује и да Закон о планирању и изградњи, поред обавезе пројектовања и изградње објеката за јавну употребу, односно зграда јавне и пословне намене, прописује и обавезу одржавања ових објеката, тако да се свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама омогући несметан приступ, кретање и боравак.

3.14.  Стога, имајући у виду све напред наведено, а будући да Музеј спада у непокретно културно добро, односно споменик културе, као и да је одредбом члана 31. Закона о културним добрима прописано да је сопственик, односно правно лице које користи и управља културним добром, дужно да обезбеди доступност културног добра јавности, Повереник за заштиту равноправности сматра да је Музеј био у обавези да предузме све потребне мере како би се особама са инвалидитетом које користе инвалидска колица и друга помагала за кретање, омогућио несметан и безбедан прилаз и улаз у зграду музеја.

3.15.   Такође, Повереник за заштиту равноправности поздрављајући бројне активности и пројекте које је Музеј у протеклом периоду реализовао, а које говоре „о настојању Народног музеја у ГГ да допринесе укључивању особа са инвалидитетом у стицању сазнања о култури и историји нашег народа“, истиче да је Музеј пропустио да предузме одговарајуће мере како би особама са инвалидитетом која се крећу уз помоћ колица омогућио да несметано и безбедно уђу у зграду музеја, чиме су директно ускраћени да равноправно са другима учествују у културном животу. Повереник такође указује да су необезбеђивањем приступачног улаза у зграду музеја, особе које користе инвалидска колица и друга помагала за кретање онемогућене да приступе Музеју као објекату у јавној употреби и да равноправно са осталим грађанима и грађанкама учествују у културном животу, што је у директној супротности како са Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом, тако и са чланом 17. и чланом 26. Закона о забрани дискриминације.

3.16.  Имајући у виду све наведено, Повереник за заштиту равноправности је мишљења да је пропуштање Народног музеја ГГ да обезбеди адекватан прилаз згради музеја, довело до непосредне дискриминације особа са инвалидитетом. Наведеним пропуштањем музеја, које се огледа у ускраћивању пружања услуга културног садржаја особама са инвалидитетом, ова друштвена група је доведена у неравноправан положај у односу на остале посетиоце музеја, искључиво на основу свог личног својства – инвалидитета.

3.17. На крају, Повереник за заштиту равноправности указује да приступачност представља један од основних предуслова за једнако учешће особа са инвалидитетом у свим областима друштвеног живота, на равноправној основи, и истиче да обезбеђивање приступачности није и не сме да буде индивидуална борба особа са инвалидитетом, већ резултат заједничке борбе друштва као целине.

4. МИШЉЕЊЕ

Народни музеј ГГ није приступачан особама са инвалидитетом и осталим тешко покретљивим лицима, чиме је дошло до повреде одредаба члана 6, 17. и 26. Закона о забрани дискриминације, а у вези са одредбама члана 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује Народном музеју ГГ да:

• Предузме мере у циљу обезбеђивања приступачности Народног музеја ГГ особама са инвалидитетом које користе колица и унапређењу постојећих стандарда приступачности особама са инвалидитетом.
• Убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, не крши антидискриминационе прописе.

Потребно је да Народни музеј ГГ, обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Народни музеј ГГ не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09

[2] Закон о забрани дискриминације, члан 1. став 2.

[3] Закон о забрани дискриминације, члан 33.

[4] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06)

[5] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори”, бр. 42/09)

[6] Члан 1. став 1. Конвенције о правима особа са инвалидитетом

[7] Закон о ратификацији Међународног пакта о грађанским и политичким правима („Службени лист СФРЈˮ, број 7/71)

[8] Закон о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације („Службени лист СФРЈ“, број 31/67)

[9] www.ljudskaprava.gov.rs

[10] Извештај надлежних власти Републике Србије у вези са применом препорука број 34. и број 54. Комитета за права особа са инвалидитетом у вези са Иницијалним извештајем Републике Србије о примени Конвенције о правима особа са инвалидитетом, у вези са препоруком 54, Влада Републике Србије, 8. мај 2017. године, стр 1 и 2 – Доступно на интернет адреси: http://www.ljudskaprava.gov.rs/sh/node/19868

[11] „Службени гласник РСˮ, бр. 33/06 и 13/16

[12] „Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09 – испр., 64/10 – одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13 – одлука УС, 50/13 – одлука УС, 98/13 – одлука УС, 132/14, 145/14 и 83/18

[13] „Службени гласник РС”, бр. 71/94, 52/11 – др. закон и 99/11 – др. закон

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

1216-18 Притужба због дискриминације на основу инвалидитета