бр. 07-00-1389/2018-02  датум: 6.2.2019.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе коју је организација цивилног друштва поднела, у име и уз сагласност К. С, против Секретаријата за социјалну заштиту Градске управе града Београда, због дискриминације К. С. на основу инвалидитета. У притужби је наведено да је К. С. корисник мобилне стамбене јединице у насељу М, да је особа са инвалидтетом која користи колица, као и да на улазу у стамбену мобилну јединицу коју користи постоје два степеника, да се купатило и тоалет не налазе у стамбеној јединици и да су неприступачни особи са инвалидитетом која користи колица. У изјашњењу Секретарија је наведено да К. С. није био особа са инвалидитетом 2011. године када је усељен у стамбену мобилну јединицу, да је у насељу постојала рампа коју је користила друга породица у чијој стамбеној јединици је живела особа са инвалидитетом и да је, после смрти ове особе, Секретаријат планирао да рампу премести на стамбену јединицу коју користи К. С, али је рампа у међувремену украдена. У току поступка је утврђено да Секретаријат није доказао да је предузео било коју меру или активност да се превазиђу архитектонске баријере које онемогућавају К. С. да самостално улази и излази из стамбене јединице, као и да користи санитарну јединици. У току поступка је утврђено да Секретаријат за социјалну заштиту Градске управе града Београда К. С. пружа услугу стамбене подршке под неповољнијим условима у односу на друге кориснике услуге стамбене подршке, да овако пружена услуга не задовољава потребе К. С. и да га на тај начин ставља у неповољнији положај на основу инвалидитета. Повереник за заштиту равноправности дао је мишљење да је пропуштањем да за мобилну стамбену јединицу у насељу М, коју користи К. С. обезбеди улаз без архитектонске баријере, као и да санитарну јединицу у насељу учини приступачном особама са инвалидитетом, Секретаријат за социјалну заштиту Градске управе града Београда повредио је одредбе члана 6. и 26. Закона о забрани дискриминације, а у вези са одредбама члана 13. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом. Због тога је Секретаријату за социјалну заштиту Градске управе града Београда дата препорука да предузме мере да К. С. пружи услугу стамбене подршке која у потпуности задовољава његове потребе као особе са инвалидитетом, као и да убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, не крши антидискриминационе прописе.

1. ТОК ПОСТУПКА
   • Поверенику за заштиту равноправности притужбом се обратила, у име и уз сагласност К. С, организација цивилног друштва против Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за социјалну заштиту због дискриминације на основу инвалидитета.
   • У притужби је, између осталог, наведено:

• да су, приликом теренске посете насељу М, запослени у организацији уочили да постоји велики број објеката који су неприступачни. Насеље у М. се састоји од тзв. мобилних стамбених јединица – контејнера за привремени смештај радника на градилиштима. Ове привремене стамбене јединице недовољно су функционалне у смислу испуњавања основних животних потреба и нису приступачне за особе са инвалидитетом. Додатно је уочено да целокупно насеље није прилагођено особама са инвалидитетом;
• да је К. С. корисник мобилне стамбене јединице у М. као и да је особа са инвалидитетом који се креће помоћу колица;
• да К. С. у овом насељу живи од 2011. године, да има уговор о коришћењу објекта из 2017. године, као и да уговор није сачињен раније јер К. С. није поседовао лична документа;
• да се на улазу у мобилну стамбену јединицу коју користи К. С. налазе два висока степеника; да је у купатилу које није у оквиру стамбене јединице све украдено и да купатило нема санитарије и бојлере; да се тоалет, такође, не налази у мобилној стамбеној јединици, већ је изолован, и најближи је тридесетак метара од мобилне стамбене јединице коју користи К. С. и да је потпуно неприступачан, због околности да се на улазу налазе два степеника, да је кабина сувише уска да би прошла колица и не постоји wc шоља, већ чучавац;
• да је К. С, због свега наведеног, онемогућен да се самостално креће, и принуђен је да стално тражи помоћ своје сестре која живи у суседној стамбеној јединици или других лица;
• да К. С, због свега наведеног, годишње у просеку проведе напољу једва седам дана, док личну хигијену обавља уз помоћ своје сестре у својој стамбеној мобилној јединици;
• да се К. С. неколику пута обраћао Секретаријату за социјалну заштиту с циљем да му поставе рампу или на други пригодан начин учине приступачним животни простор, као и да му је сваки пут саопштено да то у датом тренутку није могуће учинити.
  • У прилогу притужбе достављени су: 1) сагласност К. С. да организација цивилног друштва у његово име поднесе притужбу Поверенику; 2) Уговор о коришћењу мобилне стамбене јединице број XIX-07-401.I-261/13 од 18. септембра 2017. године; 3) фотографије улаза у мобилну стамбену јединицу.
  • Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације[1], па је прибавио изјашњење Градске управе града Београда, Секретаријата за социјалну заштиту о основаности навода притужбе.
  • У изјашњењу Секретаријата за социјалну заштиту града Београда, између осталог, наведено је:
• да је Секретаријат за социјалну заштиту 28. јуна 2011. године уселио К. С. и његову невенчану супругу Е. К. у неформално насеље М, О…; да је приликом усељења у мобилну стамбену јединицу ова породица добила и основни намештај (сто, столице, орман и кревете);
• да је након усељења породици пружена помоћ у изради личних докумената и да је, након дугогодишњег инсистирања Секретаријата, 18. маја 2015. године К. С. добио извод из матичне књиге рођених и држављанство, а 2. октобра 2015. години и личну карту, тако да је 18. септембра 2017. године К. пописао уговор о коришћењу мобилне стамбене јединице;
• да је Секретаријат за социјалну заштиту, по сазнању да је К. С. доживео саобраћајну несрећу упутио 22. августа 2017. године захтев Градском центру за социјални рад – одељење Чукарица да обиђу К. и његову породицу и пружи им сву неопходну помоћ и заштиту. Том приликом је К. С. упознат и са могућношћу смештаја у установу социјалне заштите;
• да 2011. године када се породица С. уселила у насиље М, К. С. није био особа са инвалидитетом те му, у складу са тим и није додељења мобилна стамбена јединица која је имала рампу. У насељу је постојала рампа коју је користила друга породица чији је члан био особа са инвалидитетом. Након смрти овог лица, Секретаријат је „планирао да рампу пребаци“ К. на његову мобилну јединицу, али је „на жалост иста одмах украдена“;
• да је увидом у документацију утврђено да се К. С. никада није писмено обраћао Секретаријату са захтевом за постављање рампе како на мобилној стамбеној јединици тако и на санитарној јединици;
• да ће Секретаријат за социјалну заштиту у наредном периоду размотрити све могућности поставке рампе у насељу у складу са својим надлежностима;
• да је К. С. обухваћен пројектом стамбеног збрињавања „Саградимо дом заједно“ и да се очекује да ће ова породица у наредном периоду бити стамбено збринута.

  1.6.   У допуни изјашњења Секретаријата за социјалну заштиту града Београда, између осталог, наведено је:

• да се од формирања насеља са мобилним стамбеним и санитарним јединицама на територији града Београда секретаријат сусреће са свакодневним уништавањем јединица, и крађе и наношење штете редовно пријављују надлежним станицама полиције;
• да Секретаријат за социјалну заштиту одржава редовне састанке тима који се бави праћењем ситуације у новоформираним насељима као и у социјалним становима. На састанку тима који је одржан 20. новембра 2018. године разговарало се и о ситуацији у насељу Макиш 1 а у вези постављања рампе на мобилној стамбеној јединици К. С. и, након састанка Секретаријат за социјалну заштиту упутио је допис општини Чукарица да размотре могућност поставке рампе;
• да је на седници Координационог тела одржаној 4. октобра 2017. године дефинисана листа корисничких породица које су обухваћене пројектом стамбеног збрињавања „Саградимо дом заједно“. Листа обухвата 44 породице и 222 корисника, као и да је достављају у прилогу допуне изјашњења.

1.7. У прилогу допуне изјашњења достављени су: 1) допис Секретаријата за социјалну заштиту, Сектор за унапређење положаја Рома број XIX-07-550-34/2017 од 22. августа 2017. године Градском центру за социјални рад у Београду; 2) допис Секретаријата за социјалну заштиту број XIX-01-07-704/18 од 8. јануара 2019. године Општини Чукарица; 3) фотокопија „листе корисничких породица“.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

• Увидом у фотографије које су достављене уз притужбу утврђено је да на улазу у мобилну стамбену јединицу постоје архитектонске баријере у виду два бетонска степеника, које онемогућавају да особа која користи колица за кретање несметано уђе у мобилну стамбену јединицу.
• Међу странкама није спорно да улаз у мобилну стамбену јединицу коју користи К. С. нема рампу, односно да улаз није приступачан особама које се крећу уз помоћ колица.
• Увидом у Уговор о коришћењу мобилне стамбене јединице број XIX-07-401.I-261/13 од 18. септембра 2017. године закљученог између Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за социјалну заштиту и К. С, утврђено је да је у члану 9. тачка 10. уговора прописано да Секретаријат има право да једнострано раскине уговор ако корисник или чланови његовог породичног домаћинства, врше преправке и реконструкције у мобилној стамбеној јединици.
• Увидом у допис Секретаријата за социјалну заштиту број XIX-01-07-704/18 од 8. јануара 2019. године Општини Чукарица, утврђено је да је Секретаријат обавестио Општину Чукарица да је К. С. истакао да је један од проблема у насељу недостатак рампе за особе са инвалидитетом која му је потребна како би се несметано кретао, као и да је Секретаријат затражио од општине да размотри могућност постављања рампе у насељу и о томе обавести Секретаријат.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

• Повереник за заштиту равноправности је приликом одлучивања у овом предмету имао у виду наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су приложени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир  

• Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације[2] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности^[3].

• Устав Републике Србије[4] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета.
• Конвенција о правима особа са инвалидитетом[5], под дискриминацијом по основу инвалидитета, подразумева сваку разлику, искључивање или ограничавање по основу инвалидитета, што има за циљ или ефекат нарушења или поништења признавања, уживања или вршења, равноправно са другима, свих људских права и основних слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, цивилној или било којој другој области. Она обухвата и све облике дискриминације, укључујући ускраћивање разумног прилагођавања. Државе стране уговорнице ће забранити сваку дискриминацију по основу инвалидитета и гарантоваће особама са инвалидитетом једнаку и ефикасну правну заштиту од дискриминације по било ком основу. Чланом 9. Конвенције између осталог је прописано да ће у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које стоје на располагању јавности. Чланом 19. Конвенције прописано је да држава признаје једнако право свим особама са инвалидитетом да живе у заједници, да имају једнак избор као и други и да ће предузети ефикасне и одговарајуће мере да особама са инвалидитетом олакшају потпуно уживање овог права и њихово потпуно укључивање и учешће у заједници, укључујући обезбеђењем да, између осталог, особе са инвалидитетом имају приступ већем броју кућних, резиденцијалних и других услуга за пружање подршке, укључујући личну помоћ која им је потребна за живот и укључивање у заједницу, као и спречавање изолације или изопштавања из заједнице, као и да услуге и олакшице које заједница пружа становништву у целини буду под истим условима доступне особама са инвалидтетом и да задовољавају њихове потребе.
• Закон о забрани дискриминације дефинише дискриминацију као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 6. Закона о забрани дискриминације је прописано да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Чланом 26. став 1. прописано је да дискриминација постоји ако се поступа супротно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.
• Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[6], поред тога што уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, прописује и посебан случај дискриминације у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина. Одредбама члана 13. став 1. овог закона изричито је забрањена дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама, док је ставом 2. истог члана прописано да се под услугом, у смислу овог закона, сматра свака услуга коју, уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања. Даље, ставом 5. истог члана прописано је да дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга нарочито обухвата и пружање услуге особи са инвалидитетом под другачијим и неповољнијим условима од оних под којим се услуга пружа другим корисницима, осим ако би пружање услуге под редовним условима угрозило живот или здравље особе са инвалидититетом или другог лица.
• Одредбама члана 40. Закона о социјалној заштити[7] прописано је да једну од група услуга социјалне заштите чине и услуге смештаја коју чине смештај у сродничку, хранитељску или другу породицу за одрасле и старије; домски смештај; смештај у прихватилиште и друге врсте смештаја.
• Закон о становању и одржавању зграда[8] дефинише појам стамбене подршке као сваки облика помоћи за становање лицу које из социјалних, економоских и других разлога не може сопственим средствима да реши стамбену потребу по тржишним условима за себе и своје породично домаћинство и у ставу 2 прописује да се стамбена подршка остварује кроз програме који се дефинишу, између осталог и у складу са принципом правичности, у смислу доделе помоћи пропорционално социјалној угрожености, односно да обим стамбене подршке буде већи за корисника који је у тежој стамбеној и социјалној ситуацији, а у случају особа са инвалидитетом пропорционално и степену инвалидитета.

Анализа навода из притужбе и изјашњења и достављених прилога са аспекта антидискриминационих прописа

• Имајући у виду садржину притужбе, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају потребно је испитати да ли је Секретаријат за социјалну заштиту Градске управе града Београда необезбеђивањем приступачног улаза у мобилну стамбену јединицу и санитарну јединицу које користи К. С. у насељу М, ставио у неоправдано неповољнији положај К. С. на основу инвалидитета.
• Да би се одговорило на питање у конкретном случају важна је и примена правила о прерасподели и пребацивању терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, у конкретном случају, подноситељ притужбе треба да учини вероватним да је Секретаријат за социјалну заштиту Градске управе града Београда извршио акт дискриминације, а уколико то учини, терет доказивања да услед акта није дошло до повреде начела једнаких права и обавеза, лежи на Секретаријату за социјалну заштиту.
• Повереник за заштиту равноправности најпре констатује да анализа навода из притужбе и изјашњења показује да међу странама није спорно да је улаз у мобилну стамбену јединицу коју користи К. С. неприступачан за особе са инвалидитетом. Наиме, у притужби је наведено да се на улазу стамбене мобилне јединице коју користи К. налазе два степеника, као и да купатило и тоалет у насељу нису приступачни за кориснике колица. Уз притужбу су достављене фотографије које потврђују навода из притужбе. Поред тога, у изјашњењу Секретаријата за социјалну заштиту Градске управе града Београда је наведено да К. С. живи у стамбеној мобилној јединици у насељу М. од 2011. године и да му није додељена стамбена мобилна јединица са рампом јер у периоду усељења у стамбену јединицу, К. С. није био особа са инвалидитетом и корисник колица.
• Сагласно свему наведеном, Повереник за заштиту равноправности констатује да је акт дискриминације учињен вероватним, у смислу члана 45. став 2. Закона о забрани дискриминације, стога терет доказивања да у овом случају није повређено начело једнакости сноси Секретаријат за социјалну заштиту Градске управе града Београда. У складу са тим, Повереник за заштиту равноправности ценио је да ли чињенице и докази које је Секретаријат за социјалну заштиту понудио пружају довољно основа за закључак да постојањем архитектонских баријера на улазу у стамбену јединицу коју користи К. С, као и на улазу у тоалет и купатило, К. С. није дискриминисан на основу инвалидитета.
• Повереник за заштиту равноправности је анализирао даље наводе изјашњења Секретаријата да је у насељу живела особа са инвалидитетом која је била корисник колица и да је Секретаријат планирао да, након смрти ове особе рампу са стамбене јединице у којој је живела, премести на стамбену јединицу коју користи К. С, међутим рампа је украдена пре него што је Секретаријат предузео било какве активности у том погледу. Анализирајући ове наводе и чињеницу да Секретаријат наводи да од августа године има сазнање да је К. С. доживео саобраћајну несрећу, Повереник констатује да је Секретаријату за социјалну заштиту већ дуже време познато да је К. С. особа са инвалидитетом. Упркос томе, К. није обезбеђена рампа за улаз у стамбену јединицу, нити је санитарна јединица у насељу прилагођена потребама особа са инвалидитетом, па ни особама која за кретање користе колица.
• Секретаријата такође наводи и да се К. С. никада није писаним путем обраћао Секретаријату са захтевом за постављање рампе како на мобилној стамбеној јединици, тако ни на санитарној јединици. Међутим, из навода изјашњења је неспорно да је Секретаријату било познато да је К. С. доживео саобраћајну несрећу и да је корисник колица којем је потребно прилагодити услугу коју Секретаријат пружа. Наиме, Секретаријат је навео да су након сазнања да је К. С. доживео саобраћајну несрећу упутили допис Градском центру за социјални рад, Одељење Чукарица да га обиђу и пруже му неопходну помоћ, чиме је очигледно да су имали сазнање да му је помоћ потребна. Изузев што је Секретаријат доставио допис од 8. јануара 2019. године којим је од Општине Чукарица затражио да размотри могућност постављања рампе у насељу, Секретаријат није доказао да је предузео било које мере или активности у правцу отклањања архитектонских баријера на мобилној јединици коју користи К. С. или на санитарној јединици у насељу.
• Секретаријат за социјалну заштиту је пружалац услуге стамбеног смештаја у насељу М. и има законску обавезу да, у складу са наведеним међународним и домаћим прописима, обезбеди да услуга коју пружа буде приступачна и особама са инвалидитетом као и да пружена услуга задовољава потребе особа са инвалидитетом. Секретаријат је К. С. уступио стамбену јединицу на коришћење као вид стамбене подршке, међутим, с обзиром да К. С. не може самостално да уђе и изађе из стамбене јединице у коју је смештен, као и да самостално користи санитарну јединицу, оваква услуга не пружа задовољење његових потреба. К. С, по наводима притужбе, данима не излази из стамбене јединице, хигијенске потребе обавља у стамбеној јединици и зависи од помоћи рођаке и других лица.
• Корисници услуге стамбене подршке су лица која из социјалних, економских и других разлога нису у могућности да сопственим средствима реше стамбену потребу по тржишним условима. У конкретном случају, у насељу М. насељени су Роми расељени из неформалних насеља из различитих делова Београда. Поред тешке материјалне ситуације у којој се већина ових породица налази, као и социјалне дистанце друштва према Ромима, К. С. се налази у посебно тешкој ситуацији као особа са инвалидитетом која се креће помоћу колица. Особе са инвалидитетом су једна од најугроженијих и највише дискриминисаних друштвених група у свим областима јавног и приватног живота. Сметње за равноправно укључивање особа са инвалидитетом у све друштвене односе почињу од сфере становања, па преко образовања и запошљавања, што додатно погоршава њихов положај услед изостанка ефикасне подршке за самосталан живот. Неприступачношћу јавних површина и објеката особе са инвалидитетом се доводе у ситуацију у којој им је онемогућено или веома отежано остваривање основних људских права, која су доступна свим другим грађанима. Неприступачност стамбених објеката посебно доводи до изолације особа са инвалидитетом у заједници.
• Имајући у виду све наведено, Секретаријат за социјалну заштиту Градске управе града Београда није доказао да је предузео било коју меру или активност да се превазиђу архитектонске баријере које онемогућавају К. С. да самостално улази и излази из стамбене јединице, као и да користи санитарну јединици. У току поступка је утврђено да Секретаријат за социјалну заштиту Градске управе града Београда К. С. пружа услугу стамбене подршке под неповољнијим условима у односу на друге кориснике услуге стамбене подршке, да овако пружена услуга не задовољава потребе К. С. и да га на тај начин ставља у неповољнији положај на основу инвалидитета.
• Повереник за заштиту равноправности поздравља све напоре и активности које је Секретаријат за социјалну заштиту до сада уложио да К. С. буде обухваћен пројектом стамбеног збрињавања „Саградимо дом заједно“, као и што је, након пријема притужбе, упутио дописа Општини Чукарица да размотри могућност постављања рампе у насељу како би обезбедио приступачност стамбене јединице коју користи К. С.
• Повереник за заштиту равноправности користи прилику да скрене пажњу да су термини као што су инвалид или хендикепиран превазиђени, али и увредљиви, јер не посматрају целу особу као људско биће, већ само једну од њених карактеристика. Када користимо израз инвалид или инвaлидна особа сугеришемо да je инвалидитет прва и једина карактеристика и лично својство особе, односно, особи приступамо искључиво и једино из угла тешкоће, односно сметње коју има. Наиме, инвалидитет je само још једна од бројних карактеристика особе са инвалидитетом. Такође, и коришћење израза „особа са посебним потребама“ је неодговарајуће, јер свака особа има исте потребе само их реализује на различите начине, без обзира на то да ли има инвалидитет или не^[9]. Стога, уместо побројаних термина, који су превазиђени и увредљиви, исправно је користити термин – особа са инвалидитетом, јер се на тај начин ставља фокус на особу, а не на њен инвалидитет.

4. МИШЉЕЊЕ

Пропуштањем да за мобилну стамбену јединицу у насељу М, коју користи К. С. обезбеди улаз без архитектонске баријере, као и да санитарну јединицу у насељу учини приступачном особама са инвалидитетом, Секретаријат за социјалну заштиту Градске управе града Београда повредио је одредбе члана 6. и 26. Закона о забрани дискриминације, а у вези са одредбама члана 13. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује Секретаријату за социјалну заштиту Градске управе града Београда да:

• Предузме мере да К. С. пружи услугу стамбене подршке која у потпуности задовољава његове потребе као особе са инвалидитетом.
• Убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, не крши антидискриминационе прописе.

Потребно је да Секретаријат за социјалну заштиту Градске управе града Београда, обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Секретаријат за социјалну заштиту Градске управе града Београда не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09

[2] члан 1. став 2.

[3] Закон о забрани дискриминације, члан 33.

[4] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06)

[5] Закон о потврђивању конвенције о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори”, број 42/09)

[6] „Службени гласник РС”, бр. 33/06 и 13/16

[7] „Службени гласник РС“, број 24/11

[8] „Службени гласник РС“, број 104/16, члан 88.

[9] Посебан извештај о дискриминацији особа са инвалидитетом у Србији, 2013; доступно на https://ravnopravnost.gov.rs/rs/izvestaji

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

1199-18 Притужба ОЦД против ССЗ Београд због дискриминације на основу инвалидитета у области социјалне заштите