Притужба ЦЖУ против Комисије органа вештечења РФ ПИО због дискриминације на основу инвалидитета у области пружања услуга

бр. 07-00-484/2017-02  датум: 22. 6. 2018.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе Ц. „Ж. у.“ из Н. С, поднете у име и уз сагласност М. О, против комисије за процену радне способности и могућности запослења или одржања запослења особа са инвалидитетом која је заседала 21. октобра 2015. године, у Центру за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду. У притужби је наведено да су чланице комисије, током поступка процене радне способности, постављале М. О. понижавајућа и увредљива питања (на пример: „Зашто су ми је послали, ово је за Центар за социјални рад?“, „Зашто није урађен IQ?“, „Имаш ли ти живе родитеље? Зашто тражиш посао када можеш да наследиш њихову пензију?“, „Да ли знаш када ти се иде у WC? Кад’ ћеш пишкити?“, „Коју си школу завршила, је л’ специјалку? [] А то је оно убрзано…!“, „А шта би ти то као хтела да радиш и где?“), као и да се у току поступка процене радне способности председница комисије обраћала претежно персоналној асистенткињи М. О. и поред инсистирања асистенткиње да она не може давати одговоре на питања која се тичу лично М. У току поступка, Повереник за заштиту равноправности је прибавио изјаву сведокиње Б. Ј, која је као лична асистенткиња М. О. била присутна током поступка процене радне способности. Сведокиња је у својој изјави поткрепила наводе притужбе у смислу приступа и односа чланица комисије према М. О. Затим, Повереник за заштиту равноправности је од Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање добио информацију да је процену радне способности и могућности запослења или одржања запослења особа са инвалидитетом, 21. октобра 2015. године, у Центру за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду, спроводила комисија органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалиско осигурање, у саставу: др Р. Б, председница комисије и др М. Г., М. Б. и В. Ј, у својству чланица комисије. У изјашњењима председнице и чланица комисије оспорено је да је њихово поступање, приликом оцењивања радне способности М. О, било увредљиво и понижавајуће, односно да је вређало достојанство М. О. Међутим, ни у једном од изјашњења ови наводи нису поткрепљени доказима, нити су оспорени конкретни наводи из притужбе да је М. О. у највећем делу процене радне способности игнорисана. Повереник за заштиту равноправности донео је мишљење да је комисија органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, у саставу др Р. Б, председница и др М. Г.-К, М. Б. и В. Ј, чланице комисије, која је 21. октобра 2015. године вршила процену радне способности М. О, прекршила  одредбе члана 12. Закона о забрани дискриминације и члана 11. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом. Због тога је др Р. Б, др М. Г.-К, М. Б. и В. Ј. препоручено да упуте писано извињење М. О. што су у поступку процене радне способности, 21. октобра 2015. године, повредила њену личност и достојанство, као и да у оквиру својих редовних послова и активности не крше законске прописе о забрани дискриминације.

 

  1. ТОК ПОСТУПКА
    • Поверенику за заштиту равноправности обратио се Ц. „Ж. у.“ из Н. С, у име и уз сагласност М. О, притужбом и допуном притужбе поднетом против комисије за процену радне способности и могућности запослења или одржања запослења особа са инвалидитетом која је заседала 21. октобра 2015. године, у Центру за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду, због дискриминације М. О. на основу инвалидитета.
    • У притужби је, између осталог, наведено:
  • да је М. О. чланица Скупштине и Надзорног одбора Ц. „Ж. у.“ у Н. С. и да је запослена на радном месту организаторке сервиса персоналне асистенције за особе са инвалидитетом;
  • да је 21. октобра 2015. године, са почетком у 18 часова, спроведен поступак процене радне способности М. О. пред комисијом за процену радне способности у просторијама Центра за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду, у улици Народног фронта број 80;
  • да се у току процене радне способности председница комисије обраћала претежно персоналној асистенткињи и поред инсистирања асистенткиње да она не може давати одговоре на питања која се тичу лично М. О;
  • да је председница комисије, пре почетка разговора, коментарисала: „Зашто су ми је послали, ово је за Центар за социјални рад?“, „Зашто није урађен IQ?“;
  • да се М. О. обратила са следећим питањима: „Имаш ли ти живе родитеље? Зашто тражиш посао када можеш да наследиш њихову пензију?“;
  • да је у једном тренутку процене радне способности затражила од М. О. да устане и да није дозволила персоналној асистенткињи да јој помогне, већ је ухватила М. за руке и „готово цимнула“ и тражила од М. да стоји, иако се она отежано одржава у стојећем положају;
  • да је М. поставила следећа питања: „Да ли знаш када ти се иде у WC? Кад’ ћеш пишкити?“, „Коју си школу завршила, је л’ специјалку?“, док је на М. одговор да је школу завршила по редовном програму, председница комисије одговорила: „А, то је оно убрзано…!“ „А, јеси се ти то узрујала, јесмо ли те уплашили?“, „А шта би ти то као хтела да радиш и где?“;
  • да је М. О. одговорила: „Видите, можда физички не могу копати кукурузе, али могу радити уз подршку радног асистента“, након чега јој је чланица комисије поставила питање: „А јел’ то заувек и ко ће то да плаћа?“ и да се обратила персоналној асистенткињи са питањем: „А ко тебе плаћа?“;
  • да је персонална асистенткиња одговорила да је плаћа Ц. „Ж. у.“, да је део обуке одрадио Ц. а део сама корисница услуге М. О, након чега се чланица комисије насмејала и питала: „Ко те обучавао? М? Како она може тебе да обучава?“;
  • да је потом уследио низ питања о томе ко кува, ко иде у набавку, ко пере веш М. О. и питања: „А шта би ти то радила? Како ти пишеш? А?“;
  • да је чланица комисије покушавала да скрене пажњу председници комисије да у лекарским извештајима пише да М. О. користи рачунар са прилагођеном силиконском тастатуром, али је председница то игнорисала;
  • да се председница поново обратила персоналној асистенткињи са питањем: „А како ова пише?“;
  • да је М. О. показала комисији своју збирку песама и да је председница комисије, гледајући у књигу, питала М. асистенткињу: „А ко је то, јел’ то она?“;
  • да је чланица комисије тихо додала да у приложеној документацији пише да М. О. већ три године живи самостално уз помоћ персоналне асистенције;
  • да је председница комисије изјавила „Она има чиме да мисли, а зна и да пише. Ако сам оном „твом“ дала двојку могу и овој тројку!“;
  • да је М. О. рекла комисији да би могли да пораде на приступу особама са инвалидитетом, након чега су јој се чланови комисије извинили;
  • да је комисија за процену радне способности, октобра 2015. године, утврдила М. О. трећи степен инвалидитета и констатовала да постоје тешкоће које су потпуне/вешеструке и да је њен учинак мањи од 1/3 радног учинка запосленог за уобичајено радно место. Сходно процени комисије, директорка Филијале Националне службе за запошљавање у Новом Саду је 27. октобра 2015. године донела решење о утврђеном III степену радне способности;
  • да је М. О. почела да ради у Ц. „Ж. у.“ 1. децембра 2016. године, на радном месту организаторке сервиса персоналне асистенције у Н. С. и за мање од годину дана је унапредила административни део сервиса и спровела неколико самосталних иницијатива у циљу унапређења квалитета услуга и рада самог Ц. Дужина њеног радног времена и учинка делимично је везана за ниво услуге персоналне асистенције која јој је на располагању и приступачности, као и већини особа са процењеним II степеном инвалидитета по овом основу;
  • да је 31. маја 2017. године, одбијен захтев М. О. за поновну процену радне способности, а 26. октобра 2017. године донето је решење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања којим се поништава закључак Националне службе за запошљавање од 31. маја 2017. године, у делу који се односи на могућност жалбе и одбацује захтев за поновну процену радне способности и запослења или одржања запослења као недопуштен;
  • да је поступак процене радне способности, укључујући две жалбе и доношење решења, трајао безмало 30 месеци и да М. О. није била у радном односу за то време, била би усмерена на социјалну помоћ и потенцијалну породичну пензију након смрти родитеља. Ова ситуација подразумева изузетно велику одговорност и за запослену и за другог потенцијалног послодавца, с обзиром да је за њено запошљавање неопходно обезбедити приступачност њеног радног места и асистенцију;
  • да процена III степена подразумева могућност њеног упућивања у радни центар или на неки од облика социјалне помоћи, пошто у тренутку доношења првостепеног решења није имала ни један дан радног стажа;
  • да оваква одлука Националне службе за запошљавање ставља М. О. у позицију да буде на терету државе и не омогућава јој други избор, као и да није узет у обзир њен уметнички и активистички рад, нити је приликом одлучивања о њеном праву да поново изађе на процену радне способности узето у обзир да је у међувремену засновала радни однос;
  • да начин на који је вођен поступак процене радне способности М. О. представља узнемиравање, вређање и омаловажавање особа са инвалидитетом од стране носилаца јавних функција и лица запослених у органима јавне власти у току поступка остваривања права особа са инвалидитетом, због њеног личног својства – инвалидитета.
    • У прилогу притужбе је достављена следећа документација: 1) сагласност М. О. да Ц. „Ж. у.“ из Н. С. поднесе притужбу Поверенику за заштиту равноправности; 2) тужба М. О. из Н. С. против Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања ради поништаја решења министарства; 3) решење Националне службе за запошљавање, Филијала Нови Сад број 0400-1002-267/2015 од 27. октобра 2015. године; 4) закључак Националне службе за запошљавање, Филијала Нови Сад број 0400-1002-134/2017 од 31. маја 2017. године; 5) решење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 07-00-780/2017-24 од 26 септембра 2017. године; 6) уговор о раду од 1. јула 2017. године између Ц. „Ж. у.“ из Н. С. и М. О; 7) уговор о раду од 1. септембра 2017. године између Ц. „Ж. у.“ из Н. С. и М. О; 8) уговор о раду од 1. децембра 2017. године између Ц. „Ж. у.“ из Н. С. и М. О; 9) мишљење Ц. „Ж. у.“ о могућностима рада у вези са изласком колегинице М. О. на другостепену комисију за процену радне способности од 17. новембра 2015. године; 10) представка Ц. „Ж. у.“ у вези са остваривање права на рад од 18. октобра 2017. године и 11) допис Покрајинском заштитнику грађана – омбудсману број I-ОП-1-256/17 од 31. октобра 2017. године.
    • Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације[1]. обратио се Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање, Филијала Нови Сад, директору Илији Шакићу 16. јануара 2018. године. Директор Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Филијала Нови Сад, Илија Шакић упутио је Поверенику за заштиту равноправности, јануара 2018. године, електронско писмо у којем је навео да је захтев за изјашњење на наводе притужбе проследио заменику директора Покрајинског фонда за пензијско и инвалидско осигурање у Новом Саду, као надлежном лицу.
    • Покрајински фонд за пензијско и инвалидско осигурање доставио је допис број 30-02-142/18 од 23. марта 2018. године у којем је наведено да из објективних разлога не могу да се изјасне о основаности притужбе, јер комисију органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, која врши оцену радне способности и могућности запослења или одржања запослења за потребе спровођења Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом, образује Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање. Даље је наведено да лекари вештаци, запослени у Дирекцији Покрајинског фонда за пензијско и инвалидско осигурање, учествују у раду комисије органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање према распореду који се сачињава у Дирекцији Републичког фонда. Додато је и да комисија обавља вештачење у просторијама Националне службе за запошљавање, а не у просторијама Покрајинског фонда за пензијско и инвалидско осигурање, тако да немају никаквих сазнања о евентуалним проблемима током вештачења.
    • Повереник за заштиту равноправности затражио је од Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање да достави имена и презимена, као и адресе председнице и чланова комисије за процену радне способности и могућности запослења или одржања запослења особа са инвалидитетом, која је донела Налаз, мишљење и оцену радне способности и могућности запослења и одржавања запослења број 0400-1002-267-2015 од 21. октобра 2015. године.

Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, дописом 01/1 број 07-2460/18 од 26. априла 2018. године, доставио је Поверенику податке о председници и чланицама комисије за процену радне способности и могућности запослења или одржања запослења особа са инвалидитетом, која је заседала 21. октобра 2015. године, у Центру за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду. У прилогу дописа достављена је и изјава председнице и чланица ове комисије.

  • Повереник за заштиту равноправности је у току поступка, а у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације, прибавио изјашњења др Р. Б, председнице комисије органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалиско осигурање, која је заседала 21. октобра 2015. године, у Центру за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду и чланица комисије др М. Г.-К, М. Б. и В. Ј.
  • У изјашњењу др Р. Б, председнице комисије органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалиско осигурање, која је заседала 21. октобра 2015. године, у Центру за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду, наведено је:
  • да ни једним својим гестом, нити речима, као ни обавезним физикалним прегледом, нити наводима именоване није повредила њену личност, достојанство, а најмање је учинила дискриминацију, узнемиравање и вређање особе са инвалидитетом;
  • да се овим послом бави преко 30 година и да њене пацијенте већином чине особе са инвалидитетом, „тако да именована ни по чему не представља посебност, како у стручном тако и људском приступу“;
  • да је први пут у досадашњем радном искуству добила примедбу оваквог садржаја;
  • да се оцењивање радне способности спроводи на скоро јединствен начин у свим комисијама Републике Србије и комисијама земаља окружења. Упутство за рад се свакодневно усклађује, а прописано је Правилником о оцени и процени радне способности ПИО фонда, које се према свим осигураницима спроводи на јединствен начин, у складу са знањем из медицинске струке и вештинама стеченим радом;
  • да је поред редовних студија медицине, завршила и специјализацију из физикалне медицине и рехабилитације и ужу специјализацију из оцене радне способности, те да у њену стручност не би требало сумњати;
  • да јој је жао што је М. О. преглед доживела на тај начин, као да „том приликом и ниједном другом, нико није ни случајно, ни намерно, ни ненамерно повредио ничије достојанство“;
  • да „у притужби није наведен поступак нити изјава која би поткрепила основаност тврдњи подноситељке притужбе“, сем незадовољства самом оценом, као и да комисија од свог оснивања ради по истом критеријуму за сваког осигураника и никога нити форсира, нити има намеру, нити мотив да било ког оштети, а посебно инвалиде“.
    • У изјашњењу doc. др М. Г.-К, чланице комисије органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалиско осигурање, која је заседала 21. октобра 2015. године, у Центру за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду, између осталог, наведено је:
  • да је М. О. приступила комисији за оцену радне способности и могућности запослења и одржавања запослења 21. октобра 2015. године, у пратњи персоналне асистенткиње, као и да је поступак оцене радне способности обављен по правилима струке, уз поштовање личности и ничим није била омаловажавана нити је вређано њено достојанство;
  • да истиче да поступање комисије, приликом оцењивања радне способности, ни у ком тренутку није било увредљиво, понижавајуће, нити је вређано достојанство подноситељке притужбе.
    • У изјашњењу М. Б, чланице комисије органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалиско осигурање, која је заседала 21. октобра 2015. године, у Центру за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду, између осталог, наведено је:
  • да поступање комисије према М. О. не одговара наводима притужбе;
  • да је М. О. октобра 2015. године приступила пред комисију, на преглед ради оцене радне способности, те да поступање комисије ни у једном тренутку није било увредљиво, понижавајуће, нити је вређало достојанство М. О.
    • У изјашњењу В. Ј, чланице комисије органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалиско осигурање, која је заседала 21. октобра 2015. године, у Центру за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду, које је достављено уз допис Националне службе за запошљавање, наведено је:
  • да је 21. октобра 2015. године, комисија за процену радне способности, у просторијама Националне службе за запошљавање, извршила вештачење радне способности М. О. и утврдила трећи степен инвалидитета и констатовала да постоје тешкоће и препреке које су потпуне/вишеструке и да је њен учинак мањи од 1/3 радног учинка запосленог на уобичајеном радном месту;
  • да је четворочлана комисија спровела вештачење у складу са Правилником о ближем начину, трошковима и критеријумима за процену радне способности и могућности запослења особа са инвалидитетом, као и да у овом саставу комисија заседа од 23. маја 2010. године;
  • да није било неправилности у раду ниједне чланице комисије и да се слаже са Налазом, оценом и мишљењем број 0400-1002-267/2015 од 21. октобра 2015. године.
    • У току поступка је, у складу са одредбом члана 37. став 1. Закона о забрани дискриминације, прибављена и изјава сведокиње Б. Ј. која је као персонална асистенткиња М. О. присуствовала поступку процене радне способности М. О, октобра 2015. године, у просторијама Центра за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду.

 

  1. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ
    • Увидом у притужбу и достављене прилоге, утврђено је да је М. О. са персоналном асистенткињом Б. Ј, октобра 2015. године, приступила процени радне способности у просторијама Центра за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду.
    • Увидом у допис Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање од 26. априла 2018. године, утврђено је да су комисију органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалиско осигурање, која је заседала 21. октобра 2015. године, у Центру за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду, сачињавале: др Р. Б, председница комисије и др М. Г-К, М. Б. и В. Ј.
    • Увидом у решење Националне службе за запошљавање, Филијала Нови Сад, број 04000-1002-267/2015 од 27. октобра 2015. године, утврђено је да је комисија органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање донела Налаз, мишљење и оцену радне способности и могућности запослења или одржавања запослења број 0400-1002-267/2015 од 21. октобра 2015. године, којим је М. О. утврђен степен тешкоћа и препрека у раду, односно, да су тешкоће и препреке потпуне/вишеструке, односно радни учинак мањи од 1/3 радног учинка запосленог на уобичајеном радном месту, без обзира на занимање или послове, те да М. О. има статус особе са инвалидитетом која се не може запослити и одржати запослење ни под општим, ни под посебним условима.
    • Увидом у закључак Националне службе за запошљавање, Филијала Нови Сад, број 0400-1002-134/2017 од 31. маја 2017. године, утврђено је да је одбачен захтев М. О. за процену радне способности и могућности запослења или одржања запослења, због тога што је о истој управној ствари правноснажно одлучено решењем од 27. октобра 2015. године.
    • Увидом у изјаву комисије за оцену радне способности органа вештачења при Националној служби у Новом Саду од 30. марта 2018. године, коју је доставио Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, утврђено је да је у изјави наведено да је процена радне способности М. О. урађена у складу са Правилником Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање о процени радне способности, уз поштовање достојанства и личности у свим фазама поступка, поштујући опште принципе и етичка начела медицинске струке. Даље је наведено да су лекар вештак Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање и стручњаци других одговарајућих области сагледали критеријуме потребне за процену радне способности и могућности запослења и донели налаз, оцену и мишљење иза којег стоје. Изјаву су потписале др Р. Б, специјалисткиња физикалне медицине, субспецијалисткиња оцене радне способности и лекарка вештакиња Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, др М. Г-К, специјалисткиња медицине рада и М. Б, психолошкиња. Четврта чланица комисије В. Ј. саветница за запошљавање у Националној служби за запошљавање, Филијала Нови Сад, није се потписала, уз напомену да се налази на дужем боловању.
    • Увидом у изјаву Б. Ј, бивше персоналне асистенткиње М. О, утврђено је да је крајем октобра 2015. године, у својству персоналне асистенткиње, ишла са М. О. на процену радне способности у Националној служби за запошљавање у Новом Саду. У изјави је навела да је почетак разговора каснио око три сата и да су све то време провеле у чекаоници. Како је истакла, када су прозвали М, заједно су ушле у просторију и она јој је помогла да седне. Навела је, даље, да чланице комисије нису обраћале пажњу на њих и да нису одговориле када су се њих две при уласку јавиле са „добар дан“, већ да су међусобно разговарале. Истакла је да су чланице комисије разговарале о М. и њеној документацији као да ниједна од њих две није присутна у просторији, да је једна чланица, за коју претпоставља да је председница комисије, почела њој да поставља питања, а не М. Даље додаје да је покушала у пар наврата да скрене пажњу да је потребно да се обраћају М, јер није њено да одговара на питања која се тичу лично М, али да није имала успеха. У изјави је потом наведено да је председница комисије упорно игнорисала М, да не може да се сети свих питања која су „на силу“ размениле са М, али да су јој се подсмевале. Истакла је да се сећа питања: „Да ли знаш кад ти се пишки?“, „Да ли смо те уплашили?“, „Ко ти пере, а?“. Наводи да је комисија константно тражила од ње, асистенткиње, да одговара на питања уместо М, да је једна од чланица комисије тражила да М. устане, а када је пришла да јој помогне, да јој је та чланица комисије подвикнула речима: „Помери се од ње, мора сама!“, због чега је кришом ногом придржавала ноге од столице да се не измакне, како М. не би пала. Навела је да је остатак разговора био усмерен ка њој, асистенткињи, са питањима: „Ко те је обучавао?“, „На који начин си запослена?“ и слично, а да је М. посвећен „минимум минимума пажње“. Б. Ј. је истакла да су се чланице комисије обраћале М. са „ОВА и ОНА“. На крају су се, како је навела, индиректно извиниле М. и указале да ће решење добити на кућну адресу.

 

  1. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

 

  • Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе из притужбе и достављених прилога, наводе из изјашњења председнице и чланица Комисије за процену радне способности и могућности запослења или одржања запослења особа са инвалидитетом, изјаву сведокиње, као и антидискриминационе и друге домаће и међународне прописе.

 

Правни оквир

  • Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности[2].
  • Устав Републике Србије[3] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета.[4]
  • Република Србија је године ратификовала Конвенцију о правима особа са инвалидитетом и Опциони протокол уз Конвенцију[5], која као општа начела, између осталог, наводи и поштовање урођеног достојанства, забрану дискриминације и уважавање разлика и прихватање особа са инвалидитетом као дела људске различитости човечанства[6], те прописује да државе уговорнице прихватају да обезбеде и унапреде пуно остваривање људских права и основних слобода за све особе са инвалидитетом без дискриминације било које врсте по основу инвалидитета. У том циљу државе уговорнице преузимају обавезу да, између осталог, предузму све одговарајуће мере, укључујући и законодавство, у циљу мењања или укидања постојећих закона, прописа, обичаја и праксе који представљају дискриминацију према особама са инвалидитетом, да се уздржавају од свих поступака или праксе који нису у складу са овом конвенцијом, као и да обезбеде да државни органи и институције делују у складу са конвенцијом и да подстичу обуку стручних кадрова и особља које раде са особама са инвалидитетом о правима предвиђеним овом конвенцијом како би се обезбедила боља помоћ и услуге гарантоване на основу тих права[7].

У члану 27. Конвенције о правима особа са инвалидитетом прописано је да државе потписнице признају право особа са инвалидитетом на рад на основу једнакости са другима, што укључује могућност да зарађују за живот обављајући посао који су слободно одабрали или прихватили на тржишту рада и у радном окружењу које је отворено, инклузивно и приступачно за особе са инвалидитетом. Република Србија се обавезала да предузме одговарајуће кораке да осигура и промовише остваривање права на рад, укључујући и оне особе које су стекле инвалидитет током процеса рада, кроз предузимање одговарајућих мера, укључујући законску регулативу, усмерену између осталог на: забрану дискриминације на основу инвалидитета у односу на сва питања везана за све облике запошљавања, укључујући услове регрутовања, запошљавања и примања на посао, наставак запошљавања, напредовање у служби, услове рада, заштиту здравља и безбедност на раду, као и промовисање могућности за запошљавање и напредовање у каријери за особе са инвалидитетом на отвореном тржишту рада, као и помоћи овим особама у тражењу, добијању и задржавању посла.

  • Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[8], којим је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а која се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Поред тога, чланом 12. забрањено је узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење.
  • Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[9] у члану 11. прописано је да орган јавне власти не сме својом радњом или пропуштањем вршити дискриминацију особа са инвалидитетом, те да је забрањено узнемиравање, вређање и омаловажавање особе са инвалидитетом од стране носилаца јавних функција и лица запослених у органима јавне власти у току поступка остваривања права особа са инвалидитетом, због њеног инвалидитета.
  • Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом[10] у члану 9. став 3. прописује да налаз, мишљење и оцену у погледу радне способности и могућности запослења или одржања запослења даје орган вештачења организације надлежне за послове пензијског и инвалидског осигурања.
  • Одредбама члана 2. Правилника о ближем начину, трошковима и критеријумима за процену радне способности и могућности запослења или одржања запослења особа са инвалидитетом[11] прописано је да се процена радне способности и могућности запослења или одржања запослења врши на начин којим се обезбеђује поштовање личности и достојанства, као и заштите података и личности, у свим фазама поступка. У члану 4. овог правилника прописано је да оцену радне способности и могућности запослења или одржања запослења врши комисија органа вештачења Републичког фонда у складу са Правилником о образовању и начину рада органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање и овим правилником. У ставу 2. истог члана прописано је да комисију органа вештачења чини: лекар вештак одговарајуће или сродне специјалности у односу на оцену радне способности и могућности запослења или одржања запослења имајући у виду основну болест и „оштећење“ лица чије се способности процењују, кога обезбеђује Републички фонд и стручњаци других одговарајућих области, на основу којих се сагледавају критеријуми утврђени законом, односно социјални и други критеријуми потребни за процену радне способности и могућности запослења или одржања запослења, док је одредбама става 4. и 5. прописано да лекар вештак одговарајуће или сродне специјалности у односу на основну болест или „оштећење“ лица чије се способности процењују јесте председник комисије органа вештачења, као и да комисију органа вештачења образује Републички фонд.
  • Правилник о образовању и начину рада органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање[12] у члану 2. став 1. одређује да је орган вештачења стручни орган Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање који вештачи у првостепеном и другостепеном поступку остваривања права из пензијског и инвалидског осигурања, поступку ревизије, у поступку утврђивања промена у стању „инвалидности“, у поступцима остваривања права применом других прописа и у другим случајевима утврђеним овим правилником. Чланом 4. прописано је да се приликом вештачења и контроле налаза, мишљења и оцене обезбеђује поштовање личности, достојанства и заштита података о личности осигураника, корисника права, односно другог лица.

Анализа навода из притужбе и прилога са аспекта антидискриминационих прописа

  • Имајући у виду околности конкретног случаја, задатак Повереника за заштиту равноправности је да утврди да ли је комисија органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалиско осигурање, која је заседала 21. октобра 2015. године у Центру за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду, дискриминисала М. О. на основу њеног личног својства – инвалидитета, увредљивим и понижавајућим поступањем у току поступка процене њене радне способности. При томе, предмет анализе ограничен је на евентуалну повреду антидискриминационих прописа, односно, Повереник за заштиту равноправности није анализирао евентуалне повреде других прописа, као ни налаз, мишљење и оцену комисије, јер то није у надлежности овог државног органа.
  • Пре започињања анализе у овом предмету са аспекта антидискриминационих прописа, Повереник констатује да је неспорно да је М. О, октобра 2015. године, била на процени радне способности пред комисијом органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалиско осигурање у просторијама Центра за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду, као и да су комисију чиниле: др Р. Б, председница комисије и чланице комисије др М. Г-К, М. Б. и В. Ј.
  • Да би се одговорило на питање да ли је поступање комисије органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалиско осигурање, која је заседала 21. октобра 2015. године у Центру за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду, (у даљем тексту: комисија органа вештачења РФПИО) било дискриминаторно, важна је и примена правила о прерасподели и пребацивању терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, у конкретном случају, подносилац притужбе треба да учини вероватним да је комисија органа вештачења РФПИО дискриминисала М. О, а уколико у томе успе, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнаких права и обавеза, лежи на комисији органа вештачења РФПИО. Наиме, према подацима из притужбе неспорно је да је М. О. особа са инвалидитетом, те да је октобра 2015. године, заједно са персоналном асистенткињом Б. Ј, била на процени радне способности пред комисијом органа вештачења РФПИО. У притужби је навела да су јој чланице комисије постављале понижавајућа и увредљива питања (на пример: „Зашто су ми је послали, ово је за Центар за социјални рад?“, „Зашто није урађен IQ?“, „Имаш ли ти живе родитеље? Зашто тражиш посао када можеш да наследиш њихову пензију?“, „Да ли знаш када ти се иде у WC? Кад’ ћеш пишкити?“, „Коју си школу завршила, је л’ специјалку? [] А то је оно убрзано…!“, „А шта би ти то као хтела да радиш и где?“), као да се у току процене радне способности председница комисије обраћала претежно персоналној асистенткињи и поред инсистирања асистенткиње да она не може давати одговоре на питања која се тичу лично М. О. Сведокиња Б. Ј, која је била лична асистенткиња М. О. у тренутку процене њене радне способности и која је била присутна током поступка процене, поткрепила је наводе притужбе у смислу приступа и односа чланица комисије према М. О. Тако је, примера ради, навела је да председница комисије упорно игнорисала М, да не може да се сети свих питања која су „на силу“ размениле са М, али да су јој се подсмевале. Да се сећа питања: „Да ли знаш кад ти се пишки?“, „Да ли смо те уплашили?“, „Ко ти пере, а?“. Сведокиња је такође навела да је комисија константно тражила од ње, асистенткиње, да одговара на питања уместо М. О, те да је М. посвећен „минимум минимума пажње“.
  • Затим, приликом разматрања да ли је подносилац притужбе учинио вероватним акт дискриминације, Повереник за заштиту равноправности је поред достављених доказа узео у обзир и резултате истраживања о положају особа са инвалидитетом, посебно када је реч о начинима комуникације са особама са физичким инвалидитетом. Наиме, истраживања[13] су показала да се особе са инвалидитетом често сусрећу са две екстремне ситуације приликом комуникације са другим људима. Честе су ситуације у којима се избегава директна комуникација са особом са инвалидитетом већ се саговорници обраћају директно персоналном асистенту или особи у пратњи особе са инвалидитетом. На овај начин се шаље порука да особа са инвалидитетом није способна да комуницира или да схвати поруку која јој је упућена. Особе са инвалидитетом се у овим ситуацијама осећају обезвређено, јер им се поручује да њихово мишљење није важно, да нису компетентне као саговорници[14]. Други екстрем је прекомерно дивљење особи са инвалидитетом што је уопште изашла из куће и што обавља уобичајене активности, као што је куповина или одлазак на посао. На тај начин се шаље негативна порука да са особом са инвалидитетом треба саосећати или им се треба дивити, јер упркос свом инвалидитету обављају уобичајене животне активности[15]. Саме особе са инвалидитетом, говорећи о својим искуствима, потврђују резултате ових истраживања те истичу да се често суочавају са „активним искључивањем из разговора“, које изгледа тако да други у њиховом присуству разговарају о њима са њиховим личним пратиоцем, као да они не постоје, због чега се осећају обезвређено, јер занемаривање у разговору поручује да њихово мишљење није важно, па је најбоље да се ништа не питају, нити да о било чему одлучују. Како истичу, „разговор о нама мимо нас смешта нас у нимало завидну позицију[16]. Поред тога, истраживање о положају особа са инвалидитетом у Србији[17], показало је да постоји недостатак поштовања различитости према пацијентима од здравствених радника и велико неразумевање и омаловажавање пацијената са инвалидитетом.
  • Сагласно свему наведеном, Повереник за заштиту равноправности констатује да је акт дискриминације учињен вероватним, у смислу члана 45. став 2. Закона о забрани дискриминације, стога терет доказивања да у овом случају није повређено начело једнакости сноси комисија органа вештачења РФПИО. У складу са тим, Повереник за заштиту равноправности ценио је да ли чињенице и докази које је комисија органа вештачења РФПИО понудила пружају довољно основа за закључак да комисија, приликом процене радне способности М. О, није поступала на увредљив и понижавајућ начин због њеног личног својства – инвалидитета, односно, да чланице комисије својим поступањем нису повредиле достојанство личности М. О.
  • Повереник за заштиту равноправности анализирао је наводе изјашњења др Р. Б, председнице комисије органа вештачења РФПИО и чланица комисије др М. Г-К, М. Б. и В. Ј. У свим изјашњењима оспорено је да је поступање комисије приликом оцењивања радне способности М. О. било увредљиво, понижавајуће, односно да је вређало достојанство М. О. Међутим ни у једном од изјашњења ови наводи нису поткрепљени доказима, нити су оспорени конкретни наводи притужбе да је М. О. у највећем делу процене радне способности игнорисана. Председница комисије др Р. Б. је у свом изјашњењу истакла своју медицинску стручност и искуство у вршењу процене радне способности, што није предмет анализе Повереника у овом поступку, нити је притужбом медицинска стручност оспоравана. Подносилац притужбе је, наиме, указао на прописану обавезу органа вештачења да изврши процену радне способности на начин којим се обезбеђује поштовање личности и достојанства лица чија се радна способност вештачи, као и на хумани аспект спровођења ове процене.
  • С тим у вези, Повереник указује да је Правилником о ближем начину, трошковима и критеријумима за процену радне способности и могућности запослења или одржања запослења особа са инвалидитетом прописано да се процена радне способности и могућности запослења или одржања запослења врши на начин којим се обезбеђује поштовање личности и достојанства, док је Правилником о образовању и начину рада органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање прописана готово идентична обавеза органа вештачења да приликом вештачења и контроле налаза, мишљења и оцене обезбеђује поштовање личности, достојанства личности осигураника, корисника права, односно другог лица.
  • Један од принципа на којем је заснована Стратегија унапређења положаја особа са инвалидитетом у Републици Србији, која је била на снази у периоду процене радне способности М. О, јесте и поштовање различитости и прихватање инвалидитета као дела људске разноврсности и хуманости, односно, признавање и пружање подршке различитости – знање и животно искуство, као и допринос који особе са инвалидитетом могу да дају друштву, треба да буду признати и вредновани, и да се одражавају кроз политику Владе. Поштовање овог принципа подразумева превазилажење предрасуда о ограниченим могућностима особа са инвалидитетом и напуштање медицинског модела приступа инвалидитету.
  • Имајући у виду све наведено, Повереник за заштиту равноправности констатује да из се из изјашњења може закључити да иако су чланицама комисије органа вештачења РФПИО ови принципи и баријере са којим се особе са инвалидитетом сусрећу биле познате, односно морале бити познате, није достављен ниједан доказ на основу кога би се могло утврдити која су питања постављена М. О, нити је у изјашњењима негирано да су чланице комисије иницирале комуникацију са М. асистенткињом иако су знале, или морале знати да такав однос према особама са инвалидитетом код њих изазива осећај обезвређености и потпуне занемарости, иако се у конкретном случају одлучивало о питањима која су за М. О. од животне важности. Додатно, у изјашњењу председнице комисије наведено је да „нико није ни случајно, ни намерно, ни ненамерно повредио нечије достојанство“, те у складу са тим Повереник указује да у случајевима дискриминације намера није правно релевантна, односно, да за утврђивање да ли је неко извршио акт дискриминације, није од значаја да ли је постојала намера да се друго лице дискриминише. Дискриминација се може извршити и без постојања намере, дакле и у незнању да је акт који се врши дискриминаторан и без постојања свести да се неко дискриминише.
  • Због тога, Повереник за заштиту равноправности сматра да чланице комисије органа вештачења РФПИО, у смислу члана 45. став 2. Закона о забрани дискриминације, нису доказале да се поступак процене радне способности М. О. октобра 2015. године одвијао на другачији начин од оног како је описано у притужби.
  • Повереник за заштиту равноправности указује да је овакав приступ комисије органа вештачења РФПИО узрокован стереотипима и предрасудама о особама са инвалидитетом. Такође, дискриминаторни ставови и поступци према особама са инвалидитетом произлазе и из медицинског приступа инвалидитету. Медицински приступ (модел) инвалидитета сагледава инвалидитет као индивидуални проблем, директно проузрокован болешћу, повредом или неким другим оштећењем здравља и због тога захтева медицинску помоћ и негу коју пружају професионалци. Основни начин решавања проблема инвалидитета, према овом моделу, јесте лечење, рехабилитација и адаптација индивидуе на постојеће стање, сагледавајући природу инвалидитета готово искључиво као нешто што се односи на појединца и на његове физичке, сензорне или интелектуалне недостатке[18]. Данас је опште прихваћен социјални приступ инвалидитету који прилази инвалидитету као социјалном феномену. Одговорност друштва и државе је да ствара услове за једнако учешће свих својих чланова. Социјални приступ ставља тежиште на баријере са којим се особа са инвалидитетом суочава у свакодневном животу, базиран је на људским правима и подразумева одговорност друштва да обезбеди услове за равноправно учешће особа са инвалидитетом у свим областима живота. Предрасуде, страхови и незнање о особама са инвалидитетом их искључују из друштва. Такође, у Алтернативном извештају о примени Конвенције о правима особа са инвалидитетом у Републици Србији који су Комитету Уједињених нација доставиле организације цивилног друштва, назначено је да у процесу процене радне способности особа са инвалидитетом доминира медицински модел инвалидитета и процена „неспособност“, заснована пре свега на медицинској документацији[19]. Због тога је једна од препорука за унапређење/измене Закона о запошљавању и професионалној рехабилитацији особа са инвалидитетом, које су резултат истраживања у оквиру пројекта „Међусекторски приступ унапређењу права на рад особа са инвалидитетом као основног људског права“[20], и да се укине медицински модел процене радне способности и постојеће процедуре доведу у склад са прихваћеним стандардима о правима особа са инвалидитетом[21].
  • Иако је нормативни оквир у Републици Србији задовољавајући, особе са инвалидитетом су једна од најугроженијих и највише дискриминисаних друштвених група у свим областима јавног и приватног живота. Сметње за равноправно укључивање особа са инвалидитетом у све друштвене односе почињу од сфере образовања и запошљавања, што додатно погоршава њихов положај услед изостанка ефикасне подршке за самосталан живот. Приступ објектима и услугама је значајно отежан или потпуно онемогућен, док је њихова политичка заступљеност готово занемарљива. За особе са инвалидитетом често се везују негативно ставови и предрасуде који су последица недовољне информисаности и незнања. Поготово су изражени негативни ставови према особама са инвалидитетом када је у питању њихово запошљавање, могућност испуњења радних обавеза и квалитету рада. Предрасуде о могућностима особама са инвалидитетом у области рада, као и недовољно знање о правима особа са инвалидитетом, имају за последицу нетолеранцију, игнорисање и социјалну искључености, као и сажаљење, страх и потцењивање. Једна од најчешћих предрасуда према особама са инвалидитетом јесте да су мање способне и да због свог инвалидитета не могу да се образују, раде и остварују радне задатке са очекиваним резултатима. Поред тога, због недовољне информисаности и незнања, загарантована права особа са инвалидитетом се пласирају као доброчинство и сажаљење друштва. Овоме посебно доприносе и заостали трагови медицинског модела инвалидитета, који се још увек присутан у Србији. Најбољи начин да се промене негативни ставови о особама са инвалидитетом и њихова пуна социјална инклузија је повећање контакта са особама са инвалидитетом, уз информисање и едукацију шире јавности о њиховим правима, потребама и могућностима. Улога органа јавне власти, а самим тим и њихова одговорност, у остваривању права особа са инвалидитетом и њиховом свеобухватном укључивању у заједницу је од изузетног значаја.
  • Повереник за заштиту равноправности користи прилику да скрене пажњу да је термин „инвалид“ неодговарајући и увредљив, јер коришћење овог израза сугерише да je та особа „нeвaлиднa, неважна“ у односу на особе већинске популације, које би у овом случају биле „валидне особе“. Такође, важно је препознати да се терминологија коју користимо кад говоримо о особама са инвалидитетом мења кроз време у односу на приступ. Наиме, термини као што су инвалид или хендикепиран су превазиђени, али и увредљиви, јер не посматрају целу особу као људско биће, већ само једну од њених карактеристика. Када користимо израз инвалид или инвaлидна особа сугеришемо да je инвалидитет прва и једина карактеристика и лично својство особе, односно, не посматрамо је као људско биће, већ јој приступамо искључиво и једино из угла тешкоће, односно сметње коју има. Наиме, инвалидитет je само још једна од бројних карактеристика особе са инвалидитетом. Такође, и коришћење израза „особа са посебним потребама“ је неодговарајуће, јер свака особа има исте потребе само их реализује на различите начине, без обзира на то да ли има инвалидитет или не[22]. Стога, уместо побројаних термина, који су превазиђени и увредљиви, исправно је користити термин – особа са инвалидитетом, јер се на тај начин ставља фокус на особу, а не на њен инвалидитет.
  • Сагледавајући све чињенице и околности, Повереник за заштиту равноправности сматра да је комисија органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, која је заседала 21. октобра 2015. године у Центру за професионалну рехабилитацију и запошљавање за Јужно-бачки округ Националне службе за запошљавање у Новом Саду, својим поступањем у току поступка процене радне способности, узнемирила и понизила М. О, те повредила њено достојанство, на основу личног својства М. О. – инвалидитета.

 

  1. МИШЉЕЊЕ

 

Комисија органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, у саставу др Р. Б, председница и др М. Г-К, М. Б. и В. Ј, чланице комисије, која је 21. октобра 2015. године вршила процену радне способности М. О, прекршила је одредбе члана 12. Закона о забрани дискриминације и члана 11. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.

  1. ПРЕПОРУКА

 

Повереник за заштиту равноправности препоручује др Р. Б, др М. Г-К, М. Б. и В. Ј. да:

  • Упуте писано извињење М. О. што су у поступку процене радне способности, октобра 2015. године, повредила њену личност и достојанство.
  • Убудуће воде рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности не крше законске прописе о забрани дискриминације.

 

Потребно је да др Р. Б, др М. Г-К, М. Б. и В. Ј. обавесте Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико др Р. Б, др М. Г-К, М. Б. и В. Ј. не поступе по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС”, број 22/09

[2] Закон о забрани дискриминације, члан 33.

[3] „Службени гласник РС”, број 98/06

[4] Устав Републике Србије, члан 21.

[5] Конвенција о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори”, број 42/09)

[6] Конвенција о правима особа са инвалидитетом, члан 3.

[7] Конвенција о правима особа са инвалидитетом, члан 4.

[8] Закон о забрани дискриминације, члан 2.

[9] „Службени гласник РС“, број 33/06 и 13/16

[10] „Службени гласник РС“, број 36/09 и 32/13

[11] „Службени гласник РС“, број 36/10 и 97/13

[12] „Службени гласник РС“, број 59/08, 75/08, 24/11 и 7/12

[13]Attitudes of Ambivalent Ableism: Measuring attitudes of ambivalent ableism toward women with disabilities, Jayci Robb, Cathleen Power Westminster College, 2009.

[14] „Психологија комуникације: Како превазићи игнорисање?“, Марија Чанак, Портал о инвалидности http://portaloinvalidnosti.net/2018/02/psihologija-komunikacije-kako-prevazici-ignorisanje/

[15] Attitudes of Ambivalent Ableism: Measuring attitudes of ambivalent ableism toward women with disabilities, Jayci Robb, Cathleen Power Westminster College, 2009.

[16] „Психологија комуникације: Како превазићи игнорисање?“, Марија Чанак, Портал о инвалидности http://portaloinvalidnosti.net/2018/02/psihologija-komunikacije-kako-prevazici-ignorisanje/

[17] „Мониторинг индивидуалних искустава особа са инвалидитетом у Републици Србији“, Радош Керавица, Центар за оријентацију друштва, 2013.

[18] Стратегија о унапређења положаја особа са инвалидитетом у Републици Србији, „Службени гласник РС“, број 1/2007

[19] http://www.cod.rs/wp-content/uploads/2016/10/201604170818280.04_aleternativni_izvestaj_o_sprovodjenju_konvencije_un.pdf

[20] пројекат су реализовали Смарт колектив, УГ Наша кућа и Форум за одговорно пословање уз подршку Европске уније, а уз сарадњу са Тимом за социјално укључивање и смањење сиромаштва

[21] Закон о запошљавању и професионалној рехабилитацији особа са инвалидитетом – изазови у примени и препоруке, Невен Мариновић, Смарт колектив, Београд, 2017.

[22] Посебан извештај о дискриминацији особа са инвалидитетом у Србији, 2013; доступно на http://ravnopravnost.gov.rs/rs/izvestaji

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-iconПритужба ЦЖУ против Комисије органа вештечења РФ ПИО због дискриминације на основу инвалидитета у области пружања услугаDownload


 

Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/prituzba-czu-protiv-komisije-organa-vestecenja-rf-pio-zbog-diskriminacije-na-osnovu-invaliditeta-u-oblasti-pruzanja-usluga">
back to top