Прeпoрукa мeрa грaду Чaчку зa oствaривaњe рaвнoпрaвнoсти пo oснoву стaрoснoг дoбa у oблaсти пружaњa услугa

бр.  07-00-178/2017-02  датум: 22.9.2017.

 

 

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереник за заштиту равноправности упућује Скупштини града Чачка

 

 

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ

 

Повереник за заштиту равноправности препоручује Граду Чачку:

 

– да измени Одлуку о правима и услугама у социјалној заштити из надлежности града Чачка, у делу који се односи на прописивање ограничења у погледу година живота корисника услуге дневног боравка деце, младих и одраслих са сметњама у развоју и усклади са антидискриминационим прописима, као и Законом о социјалној заштити.

 

Град Чачак обавестиће Повереницу за заштиту равноправности о мерама које су предузете у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

 

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њоме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

 

 

Образложење

 

Повереник за заштиту равноправности је примио притужбу грађанке из Чачка која је била корисница услуге дневног боравка у установи за дневни боравак деце, младих и одраслих са сметњама у развоју „Зрачак” Чачак, а којој је право на ову врсту услуге социјалне заштите престало, јер је напунила 55 година живота. Током поступка Повереник зa заштиту равноправности је извршио увид у члан 86. Одлуке о правима и услугама у социјалној заштити из надлежности града Чачка[2] и утврдио да је овом одлуком прописано да се услуга дневног боравка за одрасле са сметњама у развоју пружа само лицима од 25 – 55 година живота, који имају сметње у развоју (телесне, интелектуалне, менталне, сензорне говорно-језичке, социо-емоционалне и вишеструке сметње) у Установи за дневни боравак деце, младих и одраслих са сметњама у развоју „Зрачак” Чачак. У складу са наведеном одлуком лица која су навршила 55 година губе право на коришћење ове услуге, на основу решења Центра за социјални рад града Чачка.

 

Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти и другим лицима препоручује мере за остваривање равноправности.[3]

 

Република Србија ратификовала је Ревидирану Европску социјалну повељу[4], која у Делу I став 1. тач. 14) и 15) прописује да свако има право да користи услуге социјалне заштите, као и да особе са инвалидитетом имају право на независност, социјалну интеграцију и учешће у животу заједнице. Повељом се прокламује право старијих на социјалну заштиту. Чланом 23. став 2. прописана је обавеза државе да усвоји или подстакне, директно или у сарадњи са јавним и приватним организацијама, одговарајуће мере које имају за циљ да омогуће старијим лицима да слободно одаберу свој начин живота и да воде независан живот у свом породичном окружењу све док то желе и могу, путем обезбеђивања смештаја у складу са њиховим потребама и здравственим стањем или одговарајуће подршке за адаптацију њиховог стамбеног смештаја, пружања здравствене заштите и услуга које су им потребне у њиховом стању, као и да гарантују старијим лицима која живе у установама одговарајућу подршку, уз пуно поштовање њихове приватности и учешћа у одлучивању о питањима која се тичу животних услова у тим установама.

 

На Другој скупштини о старењу Уједињених нација, одржаној 2002. године у Мадриду, усвојена је Политичка декларација о старењу заједно са Мадридским међународним планом активности о старењу[5]. У Политичкој декларацији о старењу државе чланице су се обавезале да елиминишу све облике дискриминације, укључујући и дискриминацију на основу старосног доба. Такође, признато је да све особе, независно од година старости, имају право на поштовање, здрав и безбедан живот и активно учешће у  економском, социјалном, културном и политичком животу њихових друштава и изражена је спремност да се побољша признавање достојанства старијих особа и да се елиминишу сви облици занемаривања, злостављања и насиља (члан 5).

 

Устав Републике Србије у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

 

Чланом 69. Устав Републике Србије прописује да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства.

 

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

Одредбама члана 17. Закона о забрани дискриминације прописано је да дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или група лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица. Поред тога одредбама члана 23. Закона о забрани дискриминације прописано је да је забрањено дискриминисати лица на основу старосног доба.

 

У члану 2. Закона о социјалној заштити[6] прописано је да социјална заштита представља организовану друштвену делатност од јавног интереса чији је циљ пружање помоћи и оснаживање за самосталан и продуктиван живот у друштву појединаца и породица, као и спречавање настајања и отклањање последица социјалне искључености.Одредбама члана 4. и члана 5. став 1. овог закона прописано је да сваки појединац и породица којима је неопходна друштвена помоћ и подршка ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољење основних животних потреба имају право на социјалну заштиту, у складу са законом, а да се права на социјалну заштиту обезбеђују пружањем услуга социјалне заштите и материјалном подршком, а да услуге социјалне заштите су дефинисане као активности пружања подршке и помоћи појединцу и породици ради побољшања, односно очувања квалитета живота, отклањања или ублажавања ризика неповољних животних околности, као и стварање могућности да самостално живе у друштву. Корисник права или услуга социјалне заштите јесте појединац, односно породица која се суочава с препрекама у задовољавању потреба, услед чега не може да достигне или да одржи квалитет живота или која нема довољно средстава за подмирење основних животних потреба, а не може да их оствари својим радом, приходом од имовине или из других извора.[7] Чланом 25. овог закона, прописано је да је забрањена  дискриминација корисника социјалне заштите по основу расе, пола, старости, националне припадности, социјалног порекла, сексуалне оријентације, вероисповести, политичког, синдикалног или другог опредељења, имовног стања, културе, језика, инвалидитета, природе социјалне искључености или другог личног својства.

 

Чланом 40. Закона о социјалној заштити услуге социјалне заштите подељене су у следеће групе: 1) услуге процене и планирања – процена стања, потреба, снага и ризика корисника и других значајних особа у његовом окружењу; процена старатеља, хранитеља и усвојитеља; израда индивидуалног или породичног плана пружања услуга и мера правне заштите и других процена и планова; 2) дневне услуге у заједници – дневни боравак; помоћ у кући; свратиште и друге услуге које подржавају боравак корисника у породици и непосредном окружењу; 3) услуге подршке за самосталан живот – становање уз подршку; персонална асистенција; обука за самостални живот и друге врсте подршке неопходне за активно учешће корисника у друштву; 4) саветодавно-терапијске и социјално-едукативне услуге – интензивне услуге подршке породици која је у кризи; саветовање и подршка родитеља, хранитеља и усвојитеља; подршка породици која се стара о свом детету или одраслом члану породице са сметњама у развоју; одржавање породичних односа и поновно спајање породице; саветовање и подршка у случајевима насиља; породична терапија; медијација; СОС телефони; активација и друге саветодавне и едукативне услуге и активности и 5) услуге смештаја – смештај у сродничку, хранитељску или другу породицу за одрасле и старије; домски смештај; смештај у прихватилиште и друге врсте смештаја.

 

Закон о социјалној заштити у члану 41. прописује да је корисник услуга социјалне заштите појединац, односно породица која се суочава с препрекама у задовољавању потреба, услед чега не може да достигне или да одржи квалитет живота или која нема довољно средстава за подмирење основних животних потреба, а не може да их оствари својим радом, приходом од имовине или из других извора. Истим чланом, закон одређује следеће групе корисника: 1)малолетно лице и пунолетно лице до навршених 26 година живота (млада особа, млади, односно омладина), 2) пунолетно лице од навршених 26 до навршених 65 година (одрасли) и 3) пунолетно лице старије од 65 година (старији корисник) када је његово благостање, безбедност и продуктиван живот у друштву угрожен ризицима услед старости, инвалидитета, болести, породичних и других животних околности, а нарочито: 1) ако има телесне, интелектуалне, сензорне или менталне тешкоће или тешкоће у комуникацији, и када се, услед друштвених или других препрека, сусреће с функционалним ограничењима у једној или више области живота; 2) ако постоји опасност да ће постати жртва или ако јесте жртва самозанемаривања, занемаривања, злостављања, експлоатације и насиља у породици; 3) ако се суочава с тешкоћама због поремећених односа у породици, зависности од алкохола, дрога или других опојних средстава или због других облика друштвено неприхватљивог понашања и других узрока; 4) ако је жртва трговине људима; 5) ако је страни држављанин и лице без држављанства у потреби за социјалном заштитом; 6) ако има потребе за домским смештајем и друге потребе за коришћењем социјалне заштите.[8] Члан 44. став 2. Закона о социјалној заштити прописује да дневне услуге у заједници обезбеђује јединица локалне самоуправе.

 

На крају, важно је напоменути да је чланом 57. став 1. Закона о социјалној заштити прописано да ближе услове и стандарде за пружање и остваривање услуга социјалне заштите прописује министар надлежан за социјалну заштиту. На основу овог члана закона министар надлежан за социјалну заштиту донео је Правилник о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите[9] који у члану 68. прописује да су услуге дневног боравка доступне деци и младима са телесним инвалидитетом, односно интелектуалним тешкоћама, који имају потребу за дневном негом и надзором, и подршком у одржању и развијању потенцијала, на начин који не омета њихово школовање; одраслима са телесним инвалидитетом, односно интелектуалним тешкоћама, који имају потребу за дневном негом и надзором, и подршком у одржању и развијању потенцијала; деци и младима који су у сукобу са законом, родитељима, школом или заједницом, на начин који не омета њихово школовање или одлазак на посао; одраслим и старим лицима којима је потребна дневна нега и надзор.

 

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о лицима са инвалидитетом која су корисници услуге дневног боравка, Повереник за заштиту равноправности жели и да укаже на лош положај особа са инвалидитетом као и на релевантне прописе који уређују положај ове групе лица.

 

Наиме, Одредбама члана 5. Конвенције о правима особа са инвалидитетом  прописано је да су сви појединци једнаки пред законом и по закону, као и да имају право да без икакве дискриминације уживају једнаку заштиту и једнаке погодности у складу са законом,  као и да ће државе стране уговорнице забранити сваку дискриминацију по основу инвалидности и гарантоваће особама са инвалидитетом једнаку и ефикасну правну заштиту од дискриминације по било ком основу, а да би унапредиле једнакост и отклониле дискриминацију, државе стране уговорнице ће предузети све одговарајуће кораке за обезбеђење разумног прилагођавања. Такође, чланом 19. Конвенције је прописано да државе стране уговорнице ове Kонвенције признају једнако право свим особама са инвалидитетом да живе у заједници, да имају једнак избор као и други и предузеће ефикасне и одговарајуће мере да особама са инвалидитетом олакшају потпуно уживање овог права и њихово потпуно укључивање и учешће у заједници, укључујући, између осталог и обезбеђење да особе са инвалидитетом имају приступ већем броју кућних, резиденцијалних и других услуга за пружање подршке од стране заједнице, укључујући личну помоћ која им је потребна за живот и укључивање у заједницу, као и спречавање изолације или изопштавања из заједнице. Конвенција у чл. 26. и 28. прописује да ће државе стране уговорнице предузети ефикасне и одговарајуће мере, укључујући и путем подршке особа са сличним тегобама, како би се особама са инвалидитетом омогућило да постигну и очувају максималну независност, пуну физичку, менталну, социјалну и стручну способност, као и пуно укључивање и учешће у свим аспектима живота, као и да ће у том циљу, државе стране уговорнице организовати, ојачати и пружити свеобухватне услуге и програме одржавања и рехабилитације, посебно у области здравља, запошљавања, образовања и социјалних услуга, тако да ове услуге и програми отпочну у најранијој могућој фази и да се заснивају на мултидисциплинарној процени индивидуалних потреба и способности. Државе стране уговорнице признају право особа са инвалидитетом на социјалну заштиту и на остваривање тог права без дискриминације на основу инвалидитета и предузеће одговарајуће кораке ради очувања и унапређивања овог права, укључујући и мере којима се обезбеђује да особе са инвалидитетом, посебно жене и девојке са инвалидитетом и старије особе са инвалидитетом, имају приступ програмима социјалне заштите и програмима за смањење сиромаштва.

 

Такође, Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, поред тога што је уређен општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, прописано је и да орган јавне власти не сме својом радњом или пропуштањем да врши дискриминацију особа са инвалидитетом, као и да је забрањена дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услугама. Под услугом у смислу овог закона, сматра се свака услуга коју, уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања.

 

Повереник за заштиту  равноправности указује на то да сви релевантни међународни документи прописују да особе са инвалидитетом имају право да самостално воде свој живот, уз адекватну подршку породице и друштва када је она потребна. Такође, треба нагласити да неопходно је омогућити особама са инвалидитетом да живе у заједници у којој ће имати једнак избор као и особе без инвалидитета и у којој ће моћи да постигну и очувају максималну независност, пуну физичку, менталну, социјалну и стручну способност, као и да буду потпуно укључени, односно да узму учешће у свим аспектима живота. Установе које пружају услугу дневног боравка веома су важни пружаоци услуга у систему социјалне заштите у погледу пружања подршке и помоћи појединцу и породици, као и останку поједница у породици, као и оснаживању породице  у том смислу.

 

Анализом Одлуке о правима и услугама у социјалној заштити из надлежности града Чачка[10], утврђено је да је Одлуку донео град Чачак, на основу члана 9. став 1. Закона о социјалној заштити („Службени гласник РС”, број 24/11), члана 20. став 1. тачка 17. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник РС”, број 129/07) и члана 63. Статута града Чачка („Службени лист града Чачка”, број 3/08), ради уређења услуга социјалне заштите које су у надлежности града као јединице локалне самоуправе. У Одлуци која је предмет анализе Повереника за заштиту равноправности, чланом 86. ове одлуке прописано је  да се услуга дневног боравка за одрасле са сметњама у развоју, пружа лицима од 25 – 55 година живота која имају сметње у развоју (телесне, интелектуалне, менталне, сензорне говорно-језичке, социо-емоционалне и вишеструке сметње). У оквиру услуге дневног боравка корисницима се пружа дневни боравак, исхрана, здравствена заштита, васпитно образовни рад, оспособљавање за рад и радне активности, културно – забавне и рекреативне активности према њиховим способностима, склоностима и испољеном интересу. У складу са наведеном Одлуком града Чачка, лица која напуне 55 година живота губе право на коришћење услуге дневног боравка, као вида услуге социјалне заштите у заједници.

 

Разматрајући цитиране прописе, а полазећи од антидискриминационих прописа, који забрањују дискриминацију по основу старосног доба као личног својства, потребно је одговорити на питање да ли је постављена старосна граница за остваривање права на услугу социјалне заштите – дневни боравак, у складу са наведеним прописима и да ли је нужна и оправдана.

 

Анализирајући Одлуку о правима и услугама у социјалној заштити из надлежности града Чачка, са аспекта антидискриминационих прописа, а имајући у виду да наведена одлука града Чачка прописује да право на услугу дневног боравка имају лица старости од 25 – 55 година Повереник за заштиту равноправности указује на то да Закон о забрани дискриминације изричито прописује да је забрањена дискриминација лица на основу старосног доба и прописује право на једнак приступ јавним услугама. Такође, Законом о социјалној заштити прописане су врсте услуга социјалне заштите, као и круг лица која могу бити корисници услуга, док Правилник о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите ближе уређује услове и стандарде услуга социјалне заштите, при чему за сваку услугу појединачно прописује групе корисника који имају право на коришћење услуге, као и шта та услуга обухвата на тај начин што између осталог прописује ближе услове и стандарде за услугу дневног боравка, при чему не одређује године старости као услов за остваривање овог права, већ наводи да ово право имају деца и одрасли са телесним инвалидитетом, односно интелектуалним тешкоћама, који имају потребу за дневном негом и надзором, и подршком у одржању и развијању потенцијала; деца и млади који су у сукобу са законом, родитељима, школом или заједницом, на начин који не омета њихово школовање или одлазак на посао; одрасла и стара лица којима је потребна дневна нега и надзор.

 

Из наведеног се може констатовати да Одлука града Чачка прописује старосно ограничење које је у супротности са Законом о забрани дискриминације, као и да ово ограничење не познаје ни Закон о социјалној заштити, као ни Правилник о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите.

 

Имајући у виду сврху социјалне заштите и сврху услуге дневног боравка, треба нагласити да услуга дневног боравка у заједници представља важну и значајну услугу социјалне заштите која се пружа корисницима и корисницама на нивоу локалних самоуправа. Сврха услуга социјалне заштите, па самим тим и услуге дневног боравка, јесте пружање  подршке и помоћи појединцу или породици ради побољшања, односно очувања квалитета живота, отклањања или ублажавања ризика неповољних животних околности као и стварања могућности да самостално живе у друштву.

 

Из наведеног произилази да је ускраћивање права на услугу дневног боравка лицима искључиво због чињенице јер су навршила 55 година није оправдано, како са аспекта циља тако и са аспекта последица које овакво ограничење производи, нити се може оправдати објективним разлозима.

 

Како спорна одлука града Чачка, којом је прописано да лица након напуњене 55. године живота губе право на услугу дневног боравка, Повереник је мишљења да оваква одлука није у складу са антидискриминационим прописима Републике Србије јер се на тај начин у неповољнији положај се стављају особе које су навршиле 55 година живота, јер немају право на коришћење услуге дневног боравка, чиме се ова старосна категорија дискриминише на основу њиховог личног својства – старосног доба, што није у складу Законом о забрани дискриминације.

 

Повереница за заштиту равноправности указује на обавезу пуног поштовања антидискриминационих међународних и домаћих прописа у остваривању услуга социјалне заштите свих корисника услуга без дискриминације у складу са начелима прописаним Законом о социјалној заштити.

 

Сагледавајући све околности, Повереник за заштиту равноправности, поступајући у складу са чланом 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује препоруку мера Граду Чачку да измени Одлуку о правима и услугама у социјалној заштити из надлежности града Чачка, у делу који се односи на прописивање ограничења у погледу година живота корисника услуге дневног боравка деце, младих и одраслих са сметњама у развоју.

[1] Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33. став 1. тaч. 7. и 9.

[2] „Службени лист града Чачка“, бр.2/13, 22/13, 20/16

[3] Закона о забрани дискриминације, члан 33.

[4] Закон о потврђивању Ревидиране европске социјалне повеље („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09)

[5] Резолуција 57/167 Генералне скупштине Уједињених нација; Political Declaration and Madrid International Plan of Action on Ageing, 2002, A/CONF 197/9 http://www.un-ngls.org/orf/pdf/ MIPAA.pdf

[6] „Службени гласник РС”, број 24/11

[7] Закон  о социјалној заштити,члан 41. став 1.

[8] Закон о социјалној заштити, члан 41.

[9] „Службени гласник РС”, број 42/13

[10] „Службени лист града Чачка”, бр. 2/13, 22/13, 20/16

 

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-icon Прeпoрукa мeрa грaду Чaчку зa oствaривaњe рaвнoпрaвнoсти пo oснoву стaрoснoг дoбa у oблaсти пружaњa услугaDownload


 

Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/preporuka-mera-gradu-cacku-za-ostvarivanje-ravnopravnosti-po-osnovu-starosnog-doba-u-oblasti-pruzanja-usluga">
back to top