Мишљење о појединим одредбама Радне верзије Закона о изменама и допунама закона о ванпарничном поступку

дел. бр. 1703 датум: 5. 11. 2012.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације и даје мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа који се тичу забране дискриминације (члан 33. тачка 7. Закона о заштити дискриминације, „Службени гласник РС“, број 22/09), Повереница за заштиту равноправности даје

 

МИШЉЕЊЕ
о појединим одредбама Радне верзије Закона о изменама и допунама закона о ванпарничном поступку

 

Лишење пословне способности

Одредбама чл. 31. – 44а Радне верзије Закона о изменама и допунама закона о ванпарничном поступку уређен је поступак лишења, односно, ограничења пословне способности. Неспорно је да питање пословне способности има велики значај са аспекта поштовања људских права и свеукупног друштвеног положаја особа према којима се воде овај поступак. Имајући у виду да је Закон о ванпарничном поступку усвојен 1982. године, може се констатовати да је тадашњи мотив законодавца, приликом доношења прописа из ових области, био заштита интереса две групе људи: а) особа које због физичког, интелектуалног и/или менталног инвалидитета или из других разлога нису у стању да се адекватно старају саме о својим интересима, као и б) других особа које ступају у правне односе са њима. У време доношења Закона о ванпарничном поступку особе са инвалидитетом посматране су искључиво кроз индивидуална ограничења и медицинску помоћ (тзв. медицински модел приступа особама са инвалидитетом). Основне идеје медицинског модела биле су да је особа са инвалидитетом та која „одступа од норме“ и да је треба „поправити и/или излечити“ применом различитих медицинских поступака, као и да је неопходно да се одређени стручњаци баве особама са инвалидитетом. Овај концепт је, међутим, превазиђен и као такав напуштен. Модеран концепт који се односи на остваривање права особа са инвалидитетом заснован је на ставу да особе са инвалидитетом јесу у стању да се саме о себи старају, а да уколико постоје животне ситуације у којима им је потребна подршка, држава има обавезу да им неопходну подршку обезбеди. Овај тзв. социјални модел приступа особама са инвалидитетом, који уважава све посебности једне особе и посматра је холистички, а не искључиво кроз инвалидитет, промовише идеју да је друштво то које треба да уклони баријере, како би особе са инвалидитетом могле да остварују сва права равноправно са другим грађанима. С тим у вези, Повереница за заштиту равноправности указује да предложене измене и допуне Закона о ванпарничном поступку нису у складу са међународним обавезама које је Република Србија преузела, као ни са националним антидискриминационим прописима.

Наиме, Конвенција о правима особа са инвалидитетом, пракса Европског суда за људска права, препоруке Високог комесара Савета Европе, као и Комитета за права особа са инвалидитетом пред државе постављају веома јасне захтеве када је у питању регулисање пословне способности особа са инвалидитетом, а предложена решења у Радној верзији Закона о изменама и допунама закона о ванпарничном поступку не одговарају на ове захтеве. Чланом 12. Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС – Међународни уговори“, бр. 42/2009) прописано је: 1) Државе стране уговорнице поново потврђују да особе са инвалидитетом имају право да свуда буду признате пред законом, као и друга лица; 2) Државе стране уговорнице признају да особе са инвалидитетом остварују своју пословну способност равноправно са другима у свим аспектима живота; 3) Државе стране уговорнице предузеће одговарајуће мере како би особама са инвалидитетом омогућиле доступност помоћи која им може бити потребна у остваривању њихове пословне способности; 4) Државе стране уговорнице обезбедиће да се свим мерама које се односе на остваривање пословне способности пруже одговарајуће и ефикасне гаранције ради спречавања злоупотреба, сходно међународном праву које се односи на људска права. Такве гаранције обезбедиће се мерама које се односе на остваривање пословне способности, поштују права, воља и приоритети особе, као и да не дође до сукоба интереса и непримереног утицаја, да буду пропорционалне и прилагођене околностима конкретне особе, у најкраћем могућем трајању и да подлежу редовном преиспитивању надлежног независног и непристрасног органа или судског тела. Гаранције ће бити пропорционалне степену у којем такве мере утичу на права и интересе особе на коју се односе; 5) У складу са одредбама овог члана, државе стране уговорнице ће предузети све одговарајуће и ефикасне мере како би се особама са инвалидитетом обезбедила једнака права да буду власници имовине или да је наслеђују, да контролишу своје финансије и да имају равноправан приступ банкарским кредитима, хипотекарним зајмовима и другим облицима финансијског кредитирања, као и да особе са инвалидитетом не буду лишене своје имовине нечијом самовољом.

Надаље, Савет Европе донео је Акциони план за промовисање права и пуно учешће особа са инвалидитетом у друштву – Унапређење квалитета живота особа са инвалидитетом у Европи 2006-2015. На основу овог Акционог плана, Комитет министара је 2006. године усвојио Препоруку Rec (2006)5 којом се владама држава чланица Савета Европе препоручује, између осталог, да имајући у виду своје специфичне националне, регионалне или локалне структуре и њихове одговорности интегришу у документа, правну регулативу и праксу принципе, као и да примене мере које су представљене у Акционом плану Савета Европе за промовисање права и пуно учешће особа са инвалидитетом у друштву – Унапређење квалитета живота особа са инвалидитетом у Европи 2006-2015. Акциона ставка бр. 12. овог Акционог плана прописује да особе са инвалидитетом треба да имају приступ правном систему на истим основама као и остали грађани. Правна заштита подразумева предузимање одговарајућих мера у циљу уклањања дискриминације особа са инвалидитетом, јер је адекватан правни и административни оквир неопходан да би се спречила дискриминација особа са инвалидитетом.

Повереница указује и на праксу Европског суда за људска права, нпр. у предмету Салонтаји-Дробњак против Србије (представка 36500/05), у којем је суд утврдио две повреде члана 6. став 1. Европске конвенције о људским правима – правичност поступка за делимично лишење пословне способности и право на приступ суду у вези са враћањем потпуне пословне способности, као и на предмете Shtukaturov против Русије (представка 44009/05) и Alajos Kiss против Мађарске (представка 38832/06).

Поред међународних докумената и праксе Европског суда за људска права, равноправност особа са инвалидитетом гарантована је Уставом Републике Србије, Законом о забрани дискриминације и Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.
Повереница за заштиту равноправности мишљења је да се предложеним изменама суштински ништа не мења у погледу остваривања права особа са инвалидитетом, односно, да у изменама недостају многи важни аспекти без којих није могуће адекватно уредити ову област. Тако на пример, цео поступак се и даље заснива на потпуном лишењу пословне способности, односно, потпуно лишење пословне способности не само што није укинуто, већ је и даље правило, док је делимично лишење (ограничење) недовољно прецизирано и суштински се своди на потпуно лишење пословне способности. Такође, нема одредаба којима би се омогућила подршка у одлучивању, поступак није индивидуализован и даље се темељи на тзв. медицинском моделу, односно, своди се на медицинска вештачења, не постоје адекватне гаранције заштите од злоупотреба, посебно у ситуацијама постојања сукоба интереса.
Због свега тога, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да је реформа у овој области неопходна, али да је потребно приступити свеобухватним изменама, уз пуно уважавање међународних стандарда у овој области и антидискриминационих прописа, те да је нужно истовремено мењати и процесноправне и материјалноправне норме које регулише ову област.

 

Задржавање у здравственој организацији која обавља делатности у области неуропсихијатрије

Одредбама чл. 45. – 55. Радне верзије Закона о изменама и допунама закона о ванпарничном поступку уређен је поступак задржавања у здравственој организацији која обавља делатност у области неуропсихијатрије. Неспорно је да је и питање тзв. принудне хоспитализације од великог значаја са аспекта поштовања људских права и свеукупног друштвеног положаја особа према којима се воде овај поступак. Имајући у виду да је принудна хоспитализација мера којом се озбиљно задире у основна људска права и индивидуалне слободе, Повереница за заштиту равноправности указује да правила поступка за задржавање у здравственој организацији која обавља делатност у области неуропсихијатрије морају обезбедити доношење законитих одлука, спречити могуће злоупотребе и омогућити остваривање права и интереса особа које су без своје сагласности задржане у стационарним психијатријским установама.

Предложене измене које се односе на поступак задржавања у здравственој организацији која обавља делатност у области неуропсихијатрије нису у складу са међународним стандардима и националним антидискриминационим прописима.
Наиме, чланом 14. Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС – Међународни уговори“, бр. 42/2009) прописано је да: 1) Државе стране уговорнице обезбедиће да особе са инвалидитетом равноправно са другима: а) уживају право на личну слободу и безбедност и б) не буду лишена слободе противзаконито или нечијом самовољом, да свако лишавање слободе буде у складу са законом, као и да постојање инвалидитета ни у ком случају не може да буде оправдање за лишавање слободе; 2) Државе стране уговорнице обезбедиће, у случају да особе са инвалидитетом буду лишене слободе било каквим поступком, да те особе равноправно са другима имају право на гаранције у складу са међународним правом које се односе на људска права и да се са њима поступа у складу са циљевима и начелима ове конвенције, укључујући обезбеђење одговарајућег смештаја.

Потребно је указати да је још од случаја Winterwerp против Холандије (одлука Европског суда за људска права од 24. октобра 1979. године), која је потврђена и у неким каснијим одлукама, Европски суд за људска права недвосмислено стао на становиште да се „…основна процесна јемства у поступку лишења слободе особа са менталним тешкоћама морају пружити особама над којима се овај поступак спроводи.“ Ово подразумева пре свега „право ових лица на приступ суду као и могућност да буду саслушана лично или уколико је неопходно путем одређене форме заступања“, то јест да „ментална тешкоћа може довести до смањења или промене начина употребе овог права, али не може оспорити саму суштину овог права „.

Предложене измене поступка принудне хоспитализације нису адекватне јер нису успостављене неопходне гаранције за материјалноправну и процесноправну законитост одлука, услови за принудну хоспитализацију нису јасно дефинисани и остављају велики простор за арбитрарно одлучивање, недостају адекватне гаранције поштовања права и спречавања злоупотреба, рок за доношење одлуке суда о задржавању је предугачак, као и рок за који се може одредити задржавање и слично.

Због свега тога, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да је реформа и у овој области неопходна, али да је потребно приступити свеобухватним променама, поштовати међународне стандарде у овој области и антидискриминационе прописе, у циљу поштовања права особа са инвалидитетом на једнакој основи са другима, као и да је неопходно истовремено променити и процесно и материјално право које регулише ову област.

 

Дозвола за правну промену пола и родног идентитета

Одредбама чл. 55а – 55ђ Радне верзије Закона о изменама и допунама закона о ванпарничном поступку уређен је нови поступак – Дозвола за правну промену пола и родног идентитета. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је од изузетне важности законско регулисање правних последица промене пола, имајући у виду чињеницу да ова материја у Републици Србији није регулисана. Потребно је да се проблем издавања нових докумената сагледава у контексту укупног друштвеног положаја трансполних особа, јер је поштовање људских права ове групе људи дуго било игнорисано и занемаривано, иако су проблеми са којима се они суочавају озбиљни и специфични. Трансполне особе су изложене веома високом степену дискриминације, нетолеранције и отвореног насиља. Ускраћено им је или отежано остваривање неких основних људских права, укључујући и право на живот, право на неповредивост психичког и физичког интегритета и право на здравствену заштиту. Иако је у питању веома мала и разнолика заједница, Повереница за заштиту равноправности сматра да сви друштвени актери морају да пруже подршку и предузму све мере, свако у оквиру својих надлежности, како би трансполне особе у Србији уживале сва права која су грађанима и грађанкама гарантована, без дискриминације. Такође, важно је имати у виду да је за трансполне особе од изузетне важности да, након промене пола, имају могућност да промене и свој правни и социјални статус и ускладе га са својим родним идентитетом.

На потребу отклањања сваког вида дискриминације трансполних особа указано је и у бројним обавезујућим и необавезујућим документима међународних организација у којима је и Република Србија чланица, као што су: Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације жена (CEDAW, 1979), Универзални периодични извештај Савета за људска права УН (2011), Резолуција Савета за људска права УН о људским правима, сексуалној оријентацији и родном идентитету (2011), Препорука Комитета министара о мерама за борбу против дискриминације на основу сексуалне оријентације и родног идентитета 2010(5), Извештај Високог комесара Савета Европе о људским правима и родном идентитету (2009), Резолуција Парламентарне скупштине Савета Европе 1728(2010)1 о дискриминацији на основу сексуалне оријентације и родног идентитета и Препорука Парламентарне скупштине Савета Европе 1117 (1989) о ситуацији трансполних особа. Надаље, Европски суд за људска права је донео бројне одлуке у којима је наглашена потреба да боље разумеју проблеми са којима се трансполне особе суочавају, како би таквих проблема било мање и како би се временом потпуно елиминисали, нпр. видети одлуке Европског суда за људска права у предметима B. против Француске (представка 13343/87); X, Y, Z против Уједињеног краљевства (представка 21830/93); Kara против Уједињеног краљевства (представка 36528/97); Goodwin и I. против Уједињеног краљевства (представке 28957/95 и 25680/94); Van Kuck против Немачке (представка 35968/97); Grant против Уједињеног краљевства (представка 32570/03); L. против Литваније (представка 27527/03); Schlumpf против Швајцарске (представка 29002/06) и P.V. против Шпаније (представка 35159/09). Такође, на нивоу ЕУ усвојене су Директива 2004/113/EC (2004) о примени принципа једнаког третмана мушкараца и жена у области приступа добрима и услугама, као и Директива 2006/54/ EC (2006) о примени принципа једнаких могућности за мушкарце и жене у области рада и запошљавања.

Међутим, прописивање поступка у којем би особа која жели да прилагоди свој пол тражила дозволу од суда није у складу са међународним документима и стандардима у овој области. Повереница за заштиту равноправности напомиње да ни у упоредној пракси не постоје сличне одредбе, односно, слични поступци у којима би неки државни орган одлучивао (давао дозволу) о промени пола. С друге стране, овакво решење ускраћује право на одлучивање особама које желе да прилагоде пол, јер оставља могућност да суд не дозволи промену пола.

Имајући све то у виду, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да је поступак давања дозволе за промену пола неприхватљив, али да је неопходно прописати брз и ефикасан поступак регулисања правних последица промене пола, уз поштовање међународних стандарда у овој области и антидискриминационих прописа.

 

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 

 


microsoft-word-icon Мишљење о појединим одредбама Радне верзије Закона о изменама и допунама закона о ванпарничном поступку Преузми


Print Friendly, PDF & Email
back to top