1128-18 Није утврђена дискриминација на основу пола • Повереник за заштиту равноправности

бр. 07-00-1320/2018-02 датум: 8.5.2019.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе А. А. из Новог Сада, поднете против Б. Б.в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине у Новом Саду, као одговорног лица за рад Института, као и рад запослених, због дискриминације на основу пола. Подносилац притужбе је, између осталог, навео да је разведен и да му је дете било хоспитализовано у Институту за здравствену заштиту деце и омладине Војводине у периоду од 16. до 27. септембра 2018. године, али да му није омогућено да буде пратилац детета током хоспитализације, нити је добијао информације о здравственом стању детета увек када би их затражио, истичући да је здравствена радница, којој се обратио након што је сазнао да је дете отпуштено из болнице, одбила да му да иформацију о здравственом стању детета. У изјашњењу на притужбу Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине, између осталог, наведено је да је мајка била пратилац детета на основу Оцене првостепене лекарске комисије (образац ОЛК10) у складу са Законом о здравственом осигурању и Правилником о начину и поступку остваривања права из обавезног здравственог осигурања, да је према изјави начелнице Одељења за нефрологију, проф. др В. В., другог дана хоспитализације, 17. септембра 2018. године, после визите, отац детета, који је ноћ провео уз дете, добио информацију о здравственом стању детета, те да је отац детета током хоспитализације добијао информације од, педијатра пулмоголога. У изјашњењу је истакнуто да је за информације о здравственом стању пацијента надлежан ординирајући или дежурни лекар, те да медицинске сестре не дају информације о здравственом стању пацијента. У току поступка констатовано је да је Законом о правима пацијената прописано да дете до навршених 15 година живота има право да буде смештено на болничко лечење у пратњи једног родитеља, усвојитеља или старатеља, увек када је то могуће. Затим, одредбама Закона о здравственом осигурању прописано је да првостепена лекарска комисија даје оцену о потреби обезбеђивања пратиоца осигураном лицу за време стационарног лечења. Такође, Правилником о начину и поступку остваривања права из обавезног здравственог осигурања одређено је да првостепена лекарска комисија даје оцену којом се одобрава пратилац осигураном лицу за време стационарног лечења или продужене рехабилитације. Затим, Породичним законом је прописано да родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право. Питањима која битно утичу на живот детета, у смислу овог закона, сматрају се нарочито: образовање детета, предузимање већих медицинских захвата над дететом, промена пребивалишта детета и располагање имовином детета веће вредности. Такође, овим законом прописано је да родитељи имају право да добију сва обавештења о детету од образовних и здравствених установа. Из пресуде Основног суда у Новом Саду утврђено је да је дете подносиоца притужбе поверено на самостално вршење родитељског права мајци и да је уређен модел одржавања личних односа подносиоца притужбе и детета. Коначно, Уредбом о каталогу радних места у јавним службама и другим организацијама у јавним службама лекар субспецијалиста у терцијалној здравственој заштити је тај који поставља дијагнозу, одређује терапију и води лечење, те у складу са тим даје обавештења пацијенту и његовој породици у вези са здравственим стањем пацијента и његовим лечењем. Стога, сагледавајући утврђене чињенице и релевантне правне прописе, Повереник за заштиту равноправности констатује да је Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине доказао да је поступање ове здравствене установе било искључиво засновано на правним актима и није било у вези са личним својством подносиоца притужбе – полом. Имајући у виду наведено, Повереник за заштиту равноправности дао је мишљење да Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине није повредио одредбе Закона о забрани дискриминације.

ТОК ПОСТУПКА
- Повереник за заштиту равноправности примио је притужбу и допуну притужбе А. А. из Новог Сада поднету против Б. Б. в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине у Новом Саду, као одговорног лица за уређење и законитост рада Института, као и рада запосленог особља Института, због дискриминације на основу пола. У притужби и допунама притужбе је, између осталог, навео:

да је разведен и да има дете, те да се 16. септембра 2018. године дете налазило код њега и да је имало здравствене тегобе због којих га је одвео лекару, када је детету ординирана терапија;
да је о наведеном обавештена мајка детета смс поруком, али да је захтевала да јој се дете врати, у складу са пресудом, до 20 часова, с обзиром да се дете налазило код њега на редовном викенду;
да мајка није тражила да дође у амбуланту и да буде са дететом, не водећи се најбољим интересом детета, већ је захтевала да јој се дете врати без кашњења, не водећи рачуна да тиме може да угрози живот детета и још више погорша његово здравствено стање;
да је дете добило упут за Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине, где је, након обављених медицинских прегледа од, око поноћи примљено на одељење нефрологије;
да је том приликом од дежурне сестре добио да потпише неколико папира везаних за пријем детета на одељење нефрологије, јер је тамо било слободног места, о чему је обавестио мајку;
да се Институту није обраћао никаквим захтевом да буде пратилац детета, с обзиром да је по пријему детета на одељење био одређен као пратилац;
да није добио упут за пратиоца, од лекарске комисије РФЗО, да му нису наплаћивани икакви трошкови боравка са дететом у Институту, нити су му дати папири које је потписао везано за хоспитализацију детета, као ни примерак којим је одређен за пратиоца детета;
да је његов кум све време био са њима и ујутро је дошао и донео личне ствари детета, које су му потребне док је на одељењу;
да га је мајка детета, и поред пружених информација, у понедељак 17. септембра 2018. године, лажно пријавила Центру за социјални рад и ПУ Нови Сад за кривично дело одузимање малолетног лица, наводећи да јој дете није вратио у складу са судском пресудом и да не поседује никакве информације о детету;
да је наведену информацију добио од полицијских службеника у Институту за здравствену заштиту деце и омладине Војводине, којима је дао на увид телефонске поруке, којима је мајку обавештавао о здравственом стању детета;
да је поступајући полицајац, у присуству троје сведока, међу којима је био и његов кум Бобан Страиновић, сугерисао да је контактирао Основно јавно тужилаштво, и да је тужилац наложио да се постигне договор, да дете равномерно проведе време са оба родитеља, што је предложено начелници одељења Института, са чиме се сложила;
да се сложио са предлогом полицајца да оде кући и врати се око 19,00 часова, а ако неко не поштује договор да се о томе обавестe полиција и тужилаштво;
да је мајка одбила договор у присуству начелнице клинике и осталог особља, наводећи да је она старалац детета, те да отац, осим викендом, нема право да буде са дететом;
да је овакво понашање мајке подржано од социјалних радника, који јој годинама помажу, с обзиром да је она телефоном разговарала са радницима центра и адвокатом, који су јој рекли да овако поступи, рекавши да је она старалац детета и да отац детета нема никаква права да буде са дететом или да посећује дете;
да је овакво понашање мајке детета подржано и од особља Института, које не реагује и не предузима никакве мере у циљу заштите детета и његовог најбољег интереса;
да мајка детета одбија сваку врсту договора, а што је „наредио поступајући тужилац“, да је мајка та која ради на продубљивању сукоба, да ставља своје психичке и правне потребе изнад интереса и права детета;
да је поступајући по налогу тужиоца, који је пренео полицијски службеник, дошао у Институт у пратњи кума, али да мајка није дозволила да проведете време са дететом и све време је седела на столици испред детета;
да је особље Института позвало ПИ Детелинара и обавестило их о догађају, с обзиром да је полицијски службеник приликом прве интервенције рекао да се о непоштовању договора обавести полиција и тужилац;
да је у другој интервенцији полиције сазнао да тужилац није наложио да дете половину дана проведе са једним родитељем, а другу половину са другим родитељем, већ да је то полицијски службеник (у првој интервенцији) самоиницијативно предложио као решење, а што полиција понекад чини како би што пре завршили поступање по пријави;
да је због поступања полицајца затражио да се обавесте надлежни органи и да се покрене унутрашња контрола о раду полицајца, да се све ово дешавало пред особљем Института које, уместо да обавести надлежне о насиљу које се спроводи и уместо да пријаве поступајућег полицајца за кршење закона, они их подупиру и штите и учествују у спровођењу насиља;
да је сваки дан долазио у Институт у посету детету, али да мајка није дозвољавала детету да га посети, а да је то подржано од особља Института, које је стало на страну мајке;
да особље Института наводи да је дете поверено мајци на бригу и старање, да је мајка старалац детета и да она мора бити пратилац детету и одлучивати о њему, као и да особље Института показује и допис Центра за социјални рад Новог Сада у коме се наводи да отац може добијати информације о здравственом стању детета, а након хоспитализације детета одржавати личне односе са њим;
да је од хоспитализације детета сваког дана одлазио у Институт не би ли му омогућили посете детету и добијао информације о здравственом стању детета;
да је 27. септембра 2018. године, поново отишао у Институт и установио да је дете пуштено, због чега је затражио информацију о здравственом стању детета, а што је особље Института одбило да му пружи, наводећи да су све информације пружене мајци као стараоцу детета по судској пресуди;
да је радница Института рекла да је њима битна пресуда и коме је дете поверено на бригу и старање;
да је о свему, писаним поднеском, обавестио проф. др Б. Б., в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине, али да није добио никакав одговор;
да се поводом ових догађаја није обраћао саветнику за заштиту пацијентових права, јер није знао да се поводом ових догађаја могао обратити, али да се након дописа Повереника обратио здравственој инспекцији.
- У прилогу притужбе и допуне притужбе достављена је копија упута детета у Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине; извештај социолога од 5. марта 2018. године; копија прве две стране пресуде Основног суда у Новом Саду П2 1373/2016 од 13. новембра 2017. године, којом је уређено одржање личних односа са малолетним дететом и фотографија медицинске раднице Института.
- Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом 35. став 4. и 37. став 2. Закона о забрани дискриминације,^[1] па је у току поступка затражено изјашњење од в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине у Новом Саду. У изјашњењу проф. др Б. Б, в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине у Новом Саду, које је потписала и начелница Одељења за нефрологију проф В. В., између осталог, наведено је:
да је мајка била пратилац детета на основу Оцене првостепене лекарске комисије (образац ОЛК10) у складу са Законом о здравственом осигурању и Правилником о начину и поступку остваривања права из обавезног здравственог осигурања;
да је потребу за пратиоца индиковала проф. др Б. Б., начелница Одељења на којем је дечак хоспитализован, као и надлежни лекар Дома здравља Нови Сад;
да отац детета није био пратилац детета у смислу прописа о здравственом осигурању;
да је дечак хоспитализован у присуству оца, 16. септембра 2018. године у 21.21. час, а да је мајка детета на дан хоспитализације, око 22 часа, телефоном обавестила Одељење да ће доћи по дете и одвести га на лични захтев;
да су о телефонском позиву мајке обавештени дежурни лекари;
да је мајка дошла у амбуланту за хитан пријем и обавила разговор са дежурном лекарком и потписала пристанак на план лечења;
да није долазила на Одељење и да није познато на чији је позив мајка пацијента, 16. септембра, дошла у Институт;
да је, према изјави начелнице Одељења за нефрологију, , другог дана хоспитализације, 17. септембра 218. године, после визите, отац детета, који је ноћ провео уз дете, добио информацију о здравственом стању детета;
да је после тога полиција дошла на Одељење и полицајац је обавестио докторку да их је позвао отац пацијента, и да је господин А. А. напустио одељење, а мајка остала поред детета;
да се 17. септембра 2018. године, око 19 часова, на одељењу појавио господин А. А. (по кућном реду Института посете су дозвољене у времену од 13-15 часова) и захтевао да остане поред детета:
да је дежурна сестра обавестила дежурне лекаре и да је дежурна лекарка позвала полицију, која је дошла на одељење;
да је та ситуација трајала до 22.30 часова, када је отац детета напустио Одељење;
да је за излазак/интервенцију у Институту надлежна Полицијска управа Нови Сад, Полицијска испостава Детелинара;
да је дете 21. септембра премештено у службу пулмологије, где је лечено до 27. септембра године;
да је отац детета током хоспитализације добијао информације од педијатра пулмоголога;
да је евидентирано да је отац и дана 28. септембра, дан после отпуста, дошао на Одељење и добио информацију;
да је за информације о здравственом стању пацијента надлежан ординирајући или дежурни лекар, искључиво лекар;
да медицинске сестре не дају информације о здравственом стању пацијента;
да немају податке да су оцу ускраћене информације о здравственом стању детета;
да право на информације имају оба родитеља у складу са законом;
да у периоду од 16-27. септембра, Институт није контактирао са Центром за социјални рад Града Новог Сада;
да се А. А. обраћао поводом епизоде болничког лечења свога сина в.д. директору Института, као и да је одговор упућен препорученом пошиљком број: 3221-1 од 2. октобра 2018. године, са доставницом, али да се пошиљка вратила са назнаком „непознат“;
да је на друштвеним мрежама господин А. А. неовлашћено објављивао неовлашћено снимљену фотографију медицинске сестре запослене у Институту и коментаре о свом субјективном доживљају догађаја;
да је неовлашћено објављивао и фотографију в.д. директора;
да се права детета у Институту поштују, да се здравствена заштита пружа деци у складу с највишим стандардима и да се не врши дискриминација родитеља, а да понекад разведени родитељи очекују да лекари врше корекцију њихових међусобних односа.
- Уз изјашњење је достављена копија Оцене првостепене лекарске комисије да мајка Г. Г. буде пратилац детета (образац ОЛК 10); фотокопија дописа број: 3221-1 од 2. октобра 2018. године, упућеног А. А., поводом догађаја за време хоспитализације његовог детета, са доставницом, назнака „непознат“; копија брошуре „Права детета у болници“ и копија текста Споразума о интерсекторској сарадњи из 2014. године.
- У току поступка је, у складу са одредбом члана 37. став 1. Закона о забрани дискриминације, прибављена изјава сведока Д. Д..
- Сведок Д. Д. је у својој изјави, између осталог, навео:
да је 16. септембра 2018. године, малолетно дете његовог кума повраћало два пута, да их је колима одвезао у амбуланту Змај Огњена Вука у Новом Саду, као и да је дете добило упут за Институт где их је колима одвезао на даље испитивање;
да је након обављених прегледа дете око поноћи примљено на одељење нефрологије, а да је његов кум добио и потписао документ да остане са дететом на одељењу као пратилац детета;
да је о свему обавестио мајку Г. Г., али да се она, и поред пружених информација, није се интересовала да оде у Институт и присуствује прегледима детета, нити је тражила од његовог кума да остане са дететом у Институту;
да је све време био са њима у Институту до хоспитализације детета, након чега је отишао кући, тј. у стан кума где је привремено живео, а да је сутрадан отишао до Института и однео личне ствари детета;
да је по његовом сазнању и ономе што је чуо од полицајаца у Институту, у понедељак 17. септембра 2018. године, бивша кума лажно пријавила његовог кума Центру за социјални рад и ПУ Нови Сад, рекавши да јој није вратио дете по пресуди и да је није ништа обавештавао о детету;
да је кум полицајцима дао телефон и показао им упућене смс поруке;
да је у договору са полицијом тог дана и радницима Института, а по наредби тужиоца, кум отишао кући и оставио мајку са дететом, а вратио се по предходно постигнутом договору увече када је требало да остане са дететом, а мајка да оде кући;
да је након што су стигли увече у Институт, мајка одбила да испоштује договор са особљем Института и полицијом, због чега је Институт позвао полицију и обавестио их о томе;
да је приликом интервенције полиције кум шиканиран од полиције и особља Института и након неколико сати проведених у институту су сазнали да је поступајући полицајац лажно обавештавао кума и да је самоиницијативно предлагао да кум оде ујутро а врати се увече, а да то није тужилац наредио;
да има утисак да је све ово урађено у договору полиције, Института и мајке, како би се његов кум А. А. онемогућио да буде са дететом;
да се све ово дешавало пред особљем Института које, уместо да обавесте надлежне о насиљу које се спроводи, да пријаве поступајуће полицајце за кршење закона, злоупотребу која се чини, они подупиру и штите, чак учествују у спровођењу насиља;
да је сваког дана са кумом одлазио у посету детету, али им никада није омогућена посета, јер је то бивша кума забрањивала, лежала би у кревету са дететом и одбијала да омогући посету;
да је особље Института упознато са тим, али никада нису ништа предузели поводом тога;
да особље Института стаје на страну мајке, маше неким папиром Центра за социјални рад Нови Сад у којем стоји да кум може добијати информације о здравственом стању детета, а након хоспитализације одржавати личне односе са њим;
да је по речима особља Института дете поверено мајци на бригу и старање, да је мајка старалац детета и да она мора бити пратилац детета и одлучивати о њему;
да је кум тражио информације о здравственом стању детета, али обично као и пре, није била присутна докторка која лечи дете, па нису ни давали информације о детету;
да је 27. септембра 2018. године, поново отишао са кумом у Институт, да дете нису видели кроз стакло болничке собе, те да су сазнали да је отпуштено из болнице;
да је тог дана кум тражио информације о здравственом стању детета, а да је особље Института одбило да их пружи, рекавши да он није родитељ коме је пресудом дете поверено на бригу и старање, да су све информације пружене мајци као стараоцу детета (по судској пресуди);
да је радница Института рекла да је њима битна пресуда и коме је дете поверено на бригу и старање.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

Увидом у наводе из притужбе, изјашњења и доказе достављене уз притужбу утврђено је да је дете подносиоца притужбе било хоспитализовано у Институту за здравствену заштиту деце и омладине Војводине у периоду од 16. до 27. септембра 2018. године.
Увидом у Оцену првостепене лекарске комисије број 7301 од 25. септембра 2018. године, утврђено је да је мајка детета Г. Г. била пратилац детета за време стационарног лечења у Институту за здравствену заштиту деце и омладине Војводине, у смислу прописа о здравственом осигурању.
Увидом у допис Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине број 3221-1 од 2. октобра 2018. године, утврђено је да је в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине, упутила допис подносиоцу притужбе, а поводом његовог обраћања Институту у вези са догађајима за време хоспитализације његовог малолетног детета. У допису се поред осталог наводи да се деца у Институту лече у складу са највишим стандардима медицинске доктрине и праксе и да се води рачуна о најбољем интересу детета. У допису се даље наводи да, што се тиче права родитеља као пратиоца/пратиље детета за време стационарног лечења, у складу са чланом 26. Закона о правима пацијената, дете до навршених 15 година живота има право да буде смештено на болничко лечење у пратњи једног родитеља, усвојитеља или старатеља, увек када је то могуће. Такође, наведено је да права детета подносиоца притужбе на здравствену заштиту нису била угрожена у Институту, а да је за корективни надзор у породичним односима надлежан орган старатељства – центар за социјални рад.
Увидом у фотокопију доставнице, утврђено је да је допис Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине, који је упућен подносиоцу притужбе А. А. на адресу Стевана Момчиловића 18б, 21000 Нови Сад, пошта вратила са назнаком „непознат“.
Увидом у фотокопију изреке и дела образложења пресуде Основног суда у Новом Саду, П2 1373/2016 од 13. новембра 2016. године, утврђено је да је дете поверено на самостално вршење родитељског права мајци и да је уређен модел одржавања личних односа подносиоца притужбе и детета.

МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

- Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету ценио је наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су приложени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти и другим лицима препоручује мере за остваривање равноправности[2].
Пoвeрeник зa зaштиту рaвнoпрaвнoсти најпре констатује дa Устaв Рeпубликe Србиje[3] у члану 21. зaбрaњуje свaку дискриминaциjу, нeпoсрeдну или пoсрeдну, пo билo кoм oснoву, a нaрoчитo пo oснoву рaсe, пoлa, нaциoнaлнe припaднoсти, друштвeнoг пoрeклa, рoђeњa, вeрoиспoвeсти, пoлитичкoг или другoг увeрeњa, имoвнoг стaњa, културe, jeзикa, стaрoсти и психичкoг или физичкoг инвaлидитeтa. Одредбом члана 15. Устава прописана је равноправност жена и мушкараца и обавеза државе да развија политику једнаких могућности, док је чланом 65. Устава Републике Србије прописана равноправност родитеља приликом остваривања права и дужности да издржавају, васпитавају и образују своју децу, да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом, док је одредбом члана 62. став 4. Устава Републике Србије прописано да се брак и односи у браку и породици уређују законом.
Европска конвенцијa за заштиту људских права и основних слобода[4] у члану 14. прописује да се уживaњe прaвa и слoбoдa прeдвиђeних у oвoj кoнвeнциjи oбeзбeђуje бeз дискриминaциje пo билo кoм oснoву, кao штo су пoл, рaсa, бoja кoжe, jeзик, вeрoиспoвeст, пoлитичкo или другo мишљeњe, нaциoнaлнo или сoциjaлнo пoрeклo, вeзa с нeкoм нaциoнaлнoм мaњинoм, имoвнo стaњe, рoђeњe или други стaтус.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означава свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Oдрeдбaмa члана 4. Зaкoнa o зaбрaни дискриминaциje прoписaнo je да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно, забрану дискриминације. С обзиром на чињенице и околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантне су одредбе члана 6. Закона о забрани дискриминације према којој непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог, односно, њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај или би могли бити стављени у неповољнији положај. Oдрeдбoм члана 20. oвoг зaкoнa oдрeђeнo je дa дискриминaциja нa oснoву пoлa пoстojи aкo сe пoступa прoтивнo нaчeлу рaвнoпрaвнoсти пoлoвa, oднoснo нaчeлу пoштoвaњa jeднaких прaвa и слoбoдa жeнa и мушкaрaцa у пoлитичкoм, eкoнoмскoм, културнoм и другoм aспeкту jaвнoг, прoфeсиoнaлнoг, привaтнoг и пoрoдичнoг живoтa.
Законом о равноправности полова[5] прописано је да је дискриминација на основу пола свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) које има за циљ или последицу да лицу или групи отежа, угрози, онемогући или негира признање, уживање или остваривање људских права и слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, грађанској, породичној и другој области. У члану 2. став 4. прописано је да државни органи, органи аутономних покрајина, органи јединица локалне самоуправе, организације којима је поверено вршење јавних овлашћења, као и правна лица која оснива или финансира у целини, односно у претежном делу Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе дужни су да прате остваривање равноправности засноване на полу у свим областима друштвеног живота, примену међународних стандарда и Уставом зајемчених права у овој области.
Породичним законом,[6] као најважнијим прописом за уређивање породичних односа, прописано је да родитељи имају право да добију сва обавештења о детету од образовних и здравствених установа (члан 68. став 3.). Одредбом члана 78. наведеног закона прописано је да родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право (став 3.); док се питањима која битно утичу на живот детета, у смислу овог закона, сматрају нарочито: образовање детета, предузимање већих медицинских захвата над дететом, промена пребивалишта детета и располагање имовином детета веће вредности (став 4.).
Одредбом члана 26. став 1 и 2. Закона о правима пацијената^[7] прописано је да дете до навршених 15 година живота има право да буде смештено на болничко лечење у пратњи једног од родитеља, усвојитеља или старатеља, увек када је то могуће, као и право на посете у највећој могућној мери, у складу са својим здравственим стањем и најбољим интересом. Чланом 14. овог закона прописано је да током боравка у стационарној здравственој установи, пацијент има право примања посетилаца, у складу са кућним редом здравствене установе, као и право да забрани посете одређеном лицу или лицима.
Према Уредби о каталогу радних места у јавним службама и другим организацијама у јавним службама[8] лекар субспецијалиста у секундарној и терцијалној здравственој заштити, између осталог, обавља следећи опис послова: поставља дијагнозу, одређује терапију и води лечење и обавештава и саветује пацијента и породицу у вези са здравственим стањем и лечењем.
Кућним редом Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине прописано је да у складу са Законом о правима пацијената (члан 26.) и Правилником о садржају и обиму права на здравствену заштиту обавезног здравственог осигурања и о партиципацији за 2017. годину[9], дете до навршених 15 година живота, за време стационарног лечења и медицинске рехабилитације, има право на пратиоца (једног од родитеља, усвојитеља или старатеља) увек када је то могуће, а да је медицински неопходно. У наведеним случајевима неопходан је посебан (оверен) упут за пратиоца.

Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

3.11. На основу доказа који су достављени уз притужбу и навода из изјашњења, утврђено је да је дете подносиоца притужбе било хоспитализовано у Институту за здравствену заштиту деце и омладине Војводине у периоду од 16. до 27. септембра 2018. године.

3.12. Након утврђивања чињеничног стања и релевантног правног оквира, било је потребно испитати да ли је Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине дискриминисао подносиоца притужбе на основу личног својства – пола, приликом одређивања пратиоца детета, као и приликом давања информација о здравственом стању детета, током хоспитализације детета. При томе, Повереник је анализирао само наводе из притужбе и изјашњења, као и достављене доказе који су од значаја за утврђивање дискриминације. Наводи који се односе на евентуалне пропусте у раду или поступању за које су надлежни други државни органи, нису узети у разматрање.

3.13. Да би се одговорило на питање да ли је поступање Института за здравствену заштиту деце и омладине било дискриминаторно, важна је и примена правила о прерасподели и пребацивању терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, у конкретном случају, подносилац притужбе треба да учини вероватним да је Институт за здравствену заштиту деце и омладине извршио акт дискриминације, а уколико то учине, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнаких права и обавеза, лежи на Институту за здравствену заштиту деце и омладине. С тим у вези, у притужби је наведено да подносилац сматра да је дискриминисан као мушкарац приликом одређивања пратиоца детета у смислу прописа о здравственом осигурању, као и приликом давања информација о здравственом стању детета, током хоспитализације детета. Наводе подносиоца притужбе потврдио је и његов кум, који је присуствовао већини догађаја описаних у притужби. Стога, Повереник за заштиту равноправности ценио је да ли чињенице и докази које је в.д. директора Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине понудила пружају довољно основа за закључак да је поступање Института било засновано на закону и објективним разлозима који нису у вези са полом подносиоца притужбе.

3.14. С тим у вези, Повереник је ценио наводе из изјашњења да је потребу за пратиоцем детета подносиоца притужбе, током хоспитализације, индиковала проф. др В. В., начелница Одељења на којем је дечак хоспитализован, као и надлежни лекар Дома здравља Нови Сад, те да је мајка била пратилац детета на основу Оцене првостепене лекарске комисије (образац ОЛК10) у складу са Законом о здравственом осигурању и Правилником о начину и поступку остваривања права из обавезног здравственог осигурања, те да отац детета није био пратилац детета у смислу прописа о здравственом осигурању. У изјашњењу је, такође, наведено да је за информације о здравственом стању пацијента надлежан ординирајући или дежурни лекар, али то мора бити искључиво лекар, а не медицинска сестра.

3.15. С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности указује да је одредбом члана 26. став 1. Закона о правима пацијената прописано да дете до навршених 15 година живота има право да буде смештено на болничко лечење у пратњи једног родитеља, усвојитеља или старатеља, увек када је то могуће. Одредбом члана 148. став 1. тачка 4. Закона о здравственом осигурању прописано је да првостепена лекарска комисија даје оцену о потреби обезбеђивања пратиоца осигураном лицу за време стационарног лечења. Такође, одредбом члана 134. Правилника о начину и поступку остваривања права из обавезног здравственог осигурања прописано је да се на обрасцу OLK-10 даје оцена првостепене лекарске комисије којом се одобрава пратилац осигураном лицу за време стационарног лечења или продужене рехабилитације.

Затим, Породичним законом је прописано да родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право. Питањима која битно утичу на живот детета, у смислу овог закона, сматрају се нарочито: образовање детета, предузимање већих медицинских захвата над дететом, промена пребивалишта детета и располагање имовином детета веће вредности. Такође, овим законом прописано је да родитељи имају право да добију сва обавештења о детету од образовних и здравствених установа. Увидом у фотокопију изреке и дела образложења пресуде Основног суда у Новом Саду П2 1373/2016 од 13. новембра 2016. године утврђено је да је дете подносиоца притужбе поверено на самостално вршење родитељског права мајци и да је уређен модел одржавања личних односа подносиоца притужбе и детета.

Коначно, Уредбом о каталогу радних места у јавним службама и другим организацијама у јавним службама лекар субспецијалиста у терцијалној здравственој заштити је тај који поставља дијагнозу, одређује терапију и води лечење, те у складу са тим даје обавештења пацијенту и његовој породицу у вези са здравственим стањем пацијента и његовим лечењем.

3.16. Након прегледа правних прописа који су релеватни у овом конкретном случају, Повереник за заштиту равноправности констатује да из изведених доказа произлази да је мајка Г. Г., која самостално врши родитељско право, била пратилац детета на основу оцене првостепене лекарске комисије, док је подносилац притужбе – отац детета, у чијем присуству је дечак хоспитализован, потписао пристанак на предложену хоспитализацију. Такође, подносилац притужбе је навео да није поднео захтев да буде одређен за пратиоца детета, да му није дата потврда да је детету неопходан пратилац ради прибављања упута за пратиоца и оцене лекарске комисије РФЗО, као и да му од Института нису наплаћени трошкови боравка са дететом у Институту.

3.17. Повереник за заштиту равноправности разматрао је и наводе из притужбе који се односе на давање информација о здравственом стању детета. Наиме, подносилац притужбе тврди да су му запослени у Институту ускратили информације о здравственом стању детета. С тим у вези, Повереник, најпре, указује да је одредбом члана 11. Закона о правима пацијената прописано да пацијент има право да од надлежног здравственог радника благовремено добије обавештење, које му је потребно како би донео одлуку да пристане или не пристане на предложену медицинску меру, да пацијент, односно законски заступник има право на обавештење и увид у трошкове лечења пацијента, као и да надлежни здравствени радник у медицинску документацију уноси податак да је пацијенту, члану уже породице, односно законском заступнику, дао обавештење. Такође, као што је већ речено, према прописима, лекар обавештава породицу пацијента о његовом/њеном здравственом стању и лечењу, из чега произлази да такве податке не могу давати медицинске сестре/техничари, нити друго болничко особље.

3.18. Према наводима из изјашњења, начелница Одељења за нефрологију, изјавила је да је отац детета, који је ноћ провео уз дете, другог дана хоспитализације добио информацију о здравственом стању детета, а да се на одељењу појавила и мајка која је такође добила информацију о здравственом стању детета. Такође је наведено да је дете, 21. септембра, премештено у Службу пулмологије, као и да је отац добијао информације од, педијатра–пулмолошкиње, као и да је евидентирано да је отац и 28. септембра, дан после отпуста, дошао на Одељење и добио информацију. Са друге стране, према наводима из изјашњења сведока Д. Д., подносилац притужбе је сваког дана одлазио у посету детету и том приликом тражио информације о здравственом стању детета, али, како је навео, обично није била присутна лекарка која лечи дете, због чега нису давали информације о здравственом стању детета. Имајући у виду наводе из изјашњења Института, као и сведока Д. Д., може се закључити да је подносилац притужбе добијао информације о здравственом стању детета када је био присутан ординирајући или дежурни лекар, који је једини, у складу са прописима, надлежан да даје информације о здравственом стању пацијента. Стога, медицинска сестра, која према наводима притужбе није дала информације о здравственом стању детета, то није ни могла да учини, јер би у супротном прекршила прописе.

3.19. Стога, сагледавајући утврђене чињенице и релевантне правне прописе, Повереник за заштиту равноправности констатује да је Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине доказао да је поступање ове здравствене установе било искључиво засновано на правним актима и није било у вези са личним својством подносиоца притужбе – полом.