дел. бр. 1065 датум: 15. 10. 2012.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђене мере (чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације, „Службени гласник РС“ бр. 22/2009) поводом притужбе удружења А. С. против Православног богословског факултета Универзитета у Београду, Повереник за заштиту равноправности доноси

МИШЉЕЊЕ

Православни богословски факултет Универзитета у Београду прописао је својим Статутом да је за упис на основне академске студије и дипломске академске (мастер) студије неопходно да лице има сагласност надлежног епископа (чл. 58. ст. 1. и чл. 61. ст. 3), као и да за звање наставника предавача, сарадника и истраживача могу конкурисати лица која имају сагласност (благослов) надлежног епископа (чл. 86). Прописивањeм овог услова нису повређени прописи Закона о забрани дискриминације.

О б р а з л о ж е њ е

Повереница за заштиту равноправности примила је притужбу удружења А. С, у којој је наведено да „православни поп“ може произвољно да ускрати „благослов“ или дозволу потенцијалном студенту да упише Универзитет у Београду. У притужби је између осталог, наведено:

– да Православни богословски факултет Универзитета у Београду врши дискриминацију студената и професора Православног богословског факултета на основу верског опредељења;
– да се у чл. 58. ст. 1. Статута Православног богословског факултета, као услов за упис на студије, између осталог, тражи и „сагласност надлежног епископа“. У чл. 61. ст. 3. такође се тражи да кандидат „прибави сагласност надлежног епископа“, да би се у чл. 86. као главни услов за наставника и предавача навело да је потребно да „поред осталих прописаних услова има и сагласност (благослов) надлежног епископа“;
– да се као услов за студирање и за рад у једној институцији, која би „наводно“ требало да буде образовног карактера, поставља потпуно арбитрарни услов, који зависи од субјективне и необразложене воље једног верског поглавара;
– да према Статуту Београдског универзитета и Статуту Православног богословског факултета, један верски поглавар, по свом сопственом субјективном нахођењу, одлучује ко је подобан, а ко није подобан да постане студент, односно, наставник или предавач Београдског универзитета;

Уз притужбу је као доказ приложен Статут Православног богословског факултета.

Повереница за заштиту равноправности спровела je поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је од Православног богословског факултета Универзитета у Београду затражено изјашњење о основаности и наводима притужбе.

Православни богословски факултет Универзитета у Београду доставио је изјашњење у којем је између осталог, наведено:

– да подносилац притужбе нема активну легитимацију за подношење притужбе, јер је чл. 35. ст. 1. прописано да се притужба подноси Поверенику за заштиту равноправности писмено или изузетно усмено на записник без обавезе плаћања таксе или друге надокнаде, и то од стране лица које сматра да је претрпело дискриминацију. У конкретном случају, лице које је поднело притужбу, као ни правно лице у чије је име притужба поднета, нису навели у чему се огледа дискриминација коју су претрпели, односно, због чега сматрају да су претрпели дискриминацију;
– да је Повереник за заштиту равноправности направио пропуст у вези са чл. 36. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, којим је између осталог, прописано да Повереник за заштиту равноправности не поступа по притужби ако је очигледно да нема повреде права на коју подносилац указује;
– да Устав Републике Србије предвиђа у чл. 1. између осталог, да је Србија као држава српског народа заснована на људским правима и слободама и европским принципима и вредностима, док чл. 18. ст. 3. прописује да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење, а чл. 44. гарантована је аутономија цркава и верских заједница;
– да је Православни богословски факултет становишта да поменуте одредбе Устава не само омогућавају, већ и налажу да се и забрана дискриминације тумачи, сагледава и примењује у складу са европским начелима и вредностима и са праксом међународних институција које надзиру спровођење људских права и слобода;
– да је један од најважнијих аката европског права којим се забрањује дискриминација на основу религије и којим се решава питање могућег конфликта између поштовања државног и црквеног права, односно поштовања статуса цркава и верских заједница по праву државе, и интереса да се забрани дискриминација, Директива Савета бр. 2000/78/ЕС којом се успоставља општи оквир за једнако поступање у запошљавању и професијама. Та директива, заједно са Директивом Савета 2000/43/ЕС из 2000 године, којом се спроводи начело једнаког поступања са лицима без обзира на расно или етничко порекло, усвојена је да би се забрана дискриминације доследно регулисала на европском нивоу, а наведене директиве биле су основ за одобравање средстава за пројекат који је спроводило неколико министарстава Владе Републике Србије, а чији је основни резултат усвајање Закона о забрани дискриминације и успостављање институције Повереника за заштиту равноправности;
– да Директива 2000/78/ЕС према чл. 1. има сврху да пропише опште оквире за борбу против дискриминације, између осталог, по основу религије у погледу запошљавања и професије. Директива одређује обим примене предвиђајући да ће се примењивати на сва лица, у односу на јавни и на приватни сектор, укључујући јавна тела, у односу на услове приступа запошљавању, самозапошљавању или некој професији, приступ свим типовима и свим нивоима професионалног усмерења, обуке и преобуке, услове запошљавања и рада, укључујући отказ и плату и чланство и ангажовање у организацијама радника или послодаваца. Директива предвиђа значајан број изузетака, у том смислу треба истаћи да ова директива предвиђа могућност да државе могу да пропишу да поступање које се заснива на некој карактеристици повезаној са основама на којима је дискриминација забрањена, неће представљати дискриминацију ако, из разлога природе одређених професионалних делатности или контекста у којем се обављају, такве карактеристике представљају истински и одлучујући професионални захтев, под условом да је циљ легитиман и захтев оправдан. У смислу професионалних захтева, директива изричито предвиђа да државе могу, у случају професионалне делатности у црквама и другим јавним или приватним организацијама чији је систем вредности заснован на религији, предвидети да разлика која је заснована на религији неког лица неће представљати дискриминацију, када религија представља истински, легитиман и оправдан професионални захтев;
– да се узимајући у обзир наведене одредбе директиве поставља питање: да ли је разумно и оправдано да лица која не деле систем вредности о којем овај факултет подучава буду професори и предавачи? Да ли би факултет могао да задржи свој идентитет и аутономију уколико би му се наметала обавеза пријема таквих лица? Основни закључак који се на основу таквог резоновања може извести јесте да религија представља истински, легитиман и оправдан професионални захтев за професоре и предаваче Православног богословског факултета;
– да се одредбама Статута Православног богословског факултета не предвиђа да је православна вера услов за заснивање радног односа на факултету нити за пријем студената, већ се само предвиђа благослов надлежног епископа. Постоји и могућност, што се не мали број пута дешавало, да благослов добију и они који нису православне вере, а који имају жељу да студирају на Православном богословском факултету. Поред тога и Универзитет у Београду, на основу образложених предлога Православног богословског факултета, нострификује дипломе страних верских високошколских установа, и то не само оних хришћанских него и исламских и јеврејских, а по потреби и других. Зато сматрамо да се овде ни на који начин не ради о неоправданом прављењу разлике или неједнаком поступању или дискриминацији;
– да је институт благослова или missio canonica познат и уобичајен у европском законодавству, а Римокатоличка црква у многим европским државама остварује ово право;
– да су акта Православног богословског факултета, а самим тим и Статут, више пута прошла контролу државних институција (Универзитета у Београду, Трговинског суда, Комисије за акредитацију високошколских установа);
– да Православни богословски факултет није „страно тело“ на државном Универзитету у Београду већ један од његових оснивача, уз Правни, Филозофски, Технички и Медицински факултет (Закон о универзитету, „Српске новине“ „Службени гласник Краљевине Србије“ од 12. марта 1905. године);
– да Повереник за заштиту равноправности нема основа да поступи по предметној притужби, јер нема повреде права на коју подносилац указује. Напротив, прослеђивање неосноване притужбе од лица које није легитимисано, јер се ни на који начин није могло сматрати дискриминисаним, представља акт којим се заправо Православни богословски факултет, његови студенти, професори и запослени, али и читав Београдски универзитет којем факултет припада, по ко зна који пут, стављају у позицију да упозоравају да тврђења по којима различитост значи дискриминацију представљају најгрубље узнемиравање и јавно понижавање оног који је различит. Поред тога, чл. 12. Закона о забрани дискриминације предвиђено је да узнемиравање и понижавајуће поступање, које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење, представља један вид дискриминације. Сматрамо да тврђења да дискриминацију представља благослов надлежног епископа, који Статут факултета прописује за студенте, предаваче и професоре, заправо представљају узнемиравање и стварање непријатељског и увредљивог окружења.

Повереница за заштиту равноправности, у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, затражила је изјашњење о основаности притужбе и од Универзитета у Београду. Изјашњење о основаности притужбе тражено је од Универзитета у Београду с обзиром да је у надлежности универзитета да даје сагласност на статуте високошколских јединица у складу са чл. 160. Статута Универзитета у Београду.

Универзитет у Београду доставио је изјашњење у којем је наведено:

– да је Одбор за статутарна питања закључио да се не ради о дискриминишућем основу за студирање и рад, имајући у виду специфичности Православног богословског факултета у односу на друге факултете у саставу Универзитета у Београду, пошто студирање и рад у овој високошколској установи подразумевају неопходну повезаност позива и вероисповести (у праву Европске уније и у судској пракси се јасно потврђује под којим условима се може захтевати, приликом запошљавања, припадност одређеној вероисповести).

Потребно је најпре констатовати да су прописи којима је сагласност (благослов) надлежног епископа прописана као услов за упис на студијске програме Православног богословског факултета, односно као услов за избор у одређена звања, у овом предмету анализирани само с аспекта антидискриминационих прописа, имајући у виду надлежност Повереника за заштиту равноправности.

Сагласно томе, није оцењивано да ли је у складу са законским прописима да високошколска установа својим општим актом условљава упис на студије и избор у звање сагласношћу (благословом) црквеног великодостојника, јер то не спада у надлежност Повереника.
Повереница за заштиту равноправности анализирала је све наводе садржане у притужби и изјашњењима на притужбу, достављене доказе, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Пре свега, у погледу навода о недостатку активне легитимације подносиоца притужбе, садржаних у изјашњењу, повереница најпре констатује да, сагласно чл. 35. Закона о забрани дискриминације и чл. 15. Пословника о раду Повереника , притужбу због дискриминације може поднети свако физичко и правно лице које сматра да је претрпело дискриминацију, а ако је у питању дискриминација одређеног лица, у његово име и уз његову сагласност притужбу може поднети и организација која се бави заштитом људских права или друго лице, с тим што у случајевима дискриминације групе лица, организација која се бави заштитом људских права може поднети притужбу у своје име, без сагласности припадника/припаднице ове групе. У прилог томе говори и чињеница да је одредбом чл. 46. ст. 2. Закона о забрани дискриминације прописана могућност да организација које се бави заштитом људских права, односно, права одређене групе лица може поднети тужбу за заштиту од дискриминације, при чему је сагласност дискриминисаног лица потребна само ако је у питању дискриминација која је искључиво извршена према одређеном (конкретном) лицу. Argumentum a contrario, уколико је у питању дискриминација групе лица, за подношење тужбе није потребна сагласност припадника и припадница дискриминисане групе. Према томе, ако организација која се бави заштитом људских права или групе лица може поднети тужбу за заштиту од дискриминације без сагласности припадника/припадница дискриминисане групе, свакако може поднети и притужбу Поверенику за заштиту равноправности.

А. С. су удружење које је основано ради остваривања циљева у области права на слободу мишљења и световности (секуларизма) у јавном животу и, као такво, представља организацију која се бави заштитом људских права. Имајући у виду да се у притужби указује на дискриминацију по основу верског убеђења, удружење је активно легитимисано, тј. овлашћено да поднесе притужбу због овог вида дискриминације. Наиме, с обзиром да се правним прописима, по природи ствари, не може прописати шта чини вероисповест и верско убеђење, право на правну заштиту од дискриминације по основу верског убеђења, која је забрањена чл. 21. Устава Републике Србије и чл. 18. Закона о забрани дискриминације, припада и атеистима, агностицима, скептицима и неопредељенима. Овакав став је изражен у многим одлукама Европског суда за људска права. Имајући у виду све наведене околности, очигледно је да приговор Православног богословског факултета Универзитета у Београду да удружење А. С. нема активну легитимацију за подношење конкретне притужбе због дискриминације није основан.

Повереница за заштиту равноправности утврдила је да је Статутом Православног богословског факултета (у даљем тексту Статут) чл. 58. ст. 1. прописано да се у прву годину основних студија може уписати лице које има средње образовање у четворогодишњем трајању и образовање више од тога и које има сагласност надлежног епископа. Посебно је регулисано чл. 43. да када страни држављанин жели да упише студијски програм, потребно је да, поред испуњавања осталих услова, има и сагласност за упис (благослов) Патријарха српског. За упис на дипломске академске студије (мастер) чл. 61. ст. 3. прописано је да студент који је завршио неки други факултет може конкурисати на дипломске академске студије од 120 бодова, ако претходно положи све диференцијалне испите и прибави сагласност надлежног епископа. Сагласност епископа се тражи и чл. 86. где је наведено да за звање наставника, предавача, сарадника и истраживача на факултету може конкурисати лице које поред осталих прописаних услова има и сагласност (благослов) надлежног епископа.

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода у чл. 9. ст. 1. прописује да свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести. Ово право укључује слободу промене вере или уверења и слободу човека да, било сам или заједно с другима, јавно или приватно, испољава веру или уверење молитвом, проповеди, обичајима и обредом, а ст. 2. истог члана прописано је да слобода исповедања вере или убеђења може бити подвргнута само оним ограничењима која су прописана законом и неопходна у демократском друштву у интересу јавне безбедности, ради заштите јавног реда, здравља или морала, или ради заштите права и слобода других. Општа забрана дискриминације прописана је чл. 14. тако да се уживања права и слобода предвиђена Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода обезбеђују без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус. Потребно је напоменути да се Протоколом бр. 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, успоставља општија забрана дискриминације и да овај Протокол обезбеђује додатну заштиту од дискриминаторног поступања у државама које су ратификовале овај уговор. Поред тога, значајан је и чл. 2. Протокола бр. 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода и то у контексту права на образовање, где је прописано између осталог да нико не може бити лишен права на образовање.

Директива Савета Европске уније 2000/78/ЕC успоставља општи оквир за равноправни третман у запошљавању и професији и у уводном делу наводи да „у врло ограниченим околностима, разлика у третману може бити оправдана када карактеристика у вези са религијом или вером, инвалидитетом, старости или сексуалном оријентацијом чини прави и одлучујући професионални захтев, када је циљ легитиман и захтев пропорционалан… државе чланице могу одржати или поставити специфичне мере о стварним, легитимним и оправданим професионалним захтевима, који могу бити захтевани за извршавање професионалне активности“. Сврха саме директиве прописана је чл. 1. као постављање општег оквира борбе против дискриминације на основу религије, веровања, инвалидитета, година старости или сексуалне оријентације у погледу запошљавања и професије, с циљем примене принципа једнаког третмана у државама чланицама. Професионални захтеви регулисани су чл. 4. и то тако да се државе чланице могу побринути да разлика у третману који се заснива на карактеристикама повезаним са било којим основом не садржи дискриминацију када, због природе одређених радних задатака или контекста у којем се они извршавају, таква карактеристика садржи аутентични професионални захтев, под условом да је циљ легитиман и да је захтев сразмеран. Поред тога, у случају професионалних задатака у оквиру цркава и других државних и приватних организација чији етос је заснован на религији или веровању, разлика у третману на основу нечије религије или веровања не садржи дискриминацију када, због природе ових задатака или контекста у којем се изводи, нечија религија или веровање садрже искрен, легитиман и оправдан професионални захтев, узимајући у обзир етос организације.

Устав Републике Србије прописује чл. 11. да је Република Србија световна држава и да су цркве и верске заједнице одвојене од државе, као и да се ниједна религија не може успоставити као државна или обавезна. Надаље, у чл. 21. ст. 3. прописује да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Слобода мисли, савести и вероисповести прописана је чл. 43. и то ст. 1. да се јемчи слобода мисли, савести, уверења и вероисповести, право да се остане при свом уверењу или вероисповести или да се они промене према сопственом избору, а ст. 2. да нико није дужан да се изјашњава о својим верским и другим уверењима. Важан је и чл. 44. Устава, којим је прописано да су цркве и верске заједнице равноправне и одвојене од државе, као и да су цркве и верске заједнице равноправне и слободне да самостално уређују своју унутрашњу организацију, верске послове, да јавно врше верске обреде, да оснивају верске школе, социјалне и добротворне установе и да њима управљају у складу са законом. Поред наведеног, треба напоменути и да је право на образовање прописано чл. 71. Устава РС и то ст. 1. да свако има право на образовање, а ст. 3. да сви грађани имају, под једнаким условима, приступ високошколском образовању.

Закон о забрани дискриминације прописује забрану верске дискриминације, и то чл. 18. у којем се наводи да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу слободног испољавања вере или уверења, односно ако се лицу или групи лица ускраћује право на стицање, одражавање, изражавање и промену вере или уверења, као и право да приватно или јавно изнесе или поступи сходно својим уверењима. Одредбама чл. 16. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада. Забрана дискриминације у области образовања и стручног оспособљавања регулисана је чл. 19. ст. 1. тако што је прописано да свако има право на предшколско, основно, средње и високо образовање и стручно оспособљавање под једнаким условима, у складу са законом, док је ст. 2. овог члана између осталог забрањено да се лицу или групи лица на основу њиховог личног својства, отежа или онемогући упис у васпитно-образовну установу.

Закон о црквама и верским заједницама чл. 1. прописује слободу вероисповести као право на слободу савести и вероисповести које се гарантује свакоме, у складу са Уставом. У смислу овог закона, слобода вероисповести обухвата: слободу да се има или нема, задржи или промени вероисповест или верско уверење, односно слободу веровања, слободу исповедања вере у Бога; слободу да се појединачно или у заједници са другима, јавно или приватно, испољава веровање или верско уверење учествовањем у богослужењу и обављањем верских обреда, верском поуком и наставом, неговањем и развијањем верске традиције; слободу да се развија и унапређује верска просвета и култура. Забрана верске дискриминације прописана је чл. 2. тако да нико не сме бити подвргнут принуди која би могла угрозити слободу вероисповести, нити сме бити присиљен да се изјасни о својој вероисповести и верским уверењима или њиховом непостојању. Поред тога, чл. 2. ст. 2. прописује да нико не може бити узнемираван, дискриминисан или привилегован због својих верских уверења, припадања или неприпадања верској заједници, учествовања или неучествовања у богослужењу и верским обредима и коришћењу или некоришћењу загарантованих верских слобода и права, као и да не постоји државна религија. Закон о црквама и верским заједницама регулише и образовну делатност чл. 34.-40, па тако прописује да цркве и верске заједнице могу оснивати установе ради образовања будућих свештеника, односно верских службеника, унапређивања духовне и теолошке културе и других сродних циљева. Поред тога, црква и верска заједница може покренути поступак акредитације верске образовне установе ради укључивања у систем образовања, у складу са прописима о образовању, а оне које су укључене у систем образовања дужне су да поштују услове и стандарде који важе у систему образовања у складу са прописима о образовању.

Законом о високом образовању уређен је систем високог образовања, услови и начин обављања високог образовања, финансирање и др. Један од циљева високог образовања, који су прописани чл. 3. овог закона, јесте пружање могућности појединцима да под једнаким условима стекну високо образовање. Право на високо образовање прописано је чл. 8. као право које имају сва лица са претходно стеченим средњим образовањем, без обзира на расу, боју коже, пол, сексуалну оријентацију, етничко, национално или социјално порекло, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, статус стечен рођењем, постојање сензорног или моторног хендикепа или имовинско стање. Високошколска установа утврђује, у складу са законом, критеријуме на основу којих се обавља класификација и избор кандидата за упис (успех у претходном образовање, врста претходног образовања, посебна знања, вештине или способности и сл.). Законом о високом образовању прописани су услови за заснивање радног односа и стицање звања наставника и сарадника (чл. 64-73), а чл. 70. Закона о научно-истраживачкој делатности утврђени су услови за стицање звања истраживача.

Кључно питање које се у овом случају поставља јесте да ли је прописивањем услова по којем је за упис на основне и мастер студије Православног богословског факултета Универзитета у Београду, односно за конкурисање за звање наставника, предавача, сарадника и истраживача на овом факултету потребна сагласност надлежног епископа извршена дискриминација коју прописи Републике Србије забрањују. Не улазећи у то каква је верска суштина и верски значај сагласности (благослова), извесно је да прописивањем сагласности (благослова) као услова за упис на студије, односно за конкурисање за стицање звања, она постала правнорелевантан услов који је подложан оцени с аспекта важећих антидискриминационих прописа, будући да се ради о факултету који је део система високошколског образовања.

Анализа прописа којима је сагласност (благослов) прописана као услов за упис на студије, односно за конкурисање за стицање звања на Православном богословским факултету показује да се ради о услову који важи за све потенцијалне кандидате/кандидаткиње. Због тога су за његово сагледавање с аспекта антидискриминационих прописа релевантне законске одредбе о забрани посредне дискриминације. Према чл. 7. Закона о забрани дискриминације, посредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства, ставља у неповољнији положај актом, радњом или пропуштањем које је привидно засновано на начелу једнакости и забране дискриминације, осим ако је то оправдано законитим циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна.

Будући да добијена сагласност (благослов) представља услов који важи за све оне који намеравају да упишу основне и мастер студије, односно који намеравају да конкуришу за звање наставника, предавача, сарадника и истраживача, овај услов, сам по себи, не ставља у неповољнији положај било које лице на основу његове вероисповести или верског убеђења. Наиме, иако је потпуно нејасно на основу којих критеријума надлежни епископ даје сагласност (благослов), у притужби се не наводи, нити је до сада документован случај да је неком лицу ускраћена сагласност (благослов) због његове вероисповести или верског убеђења. Због тога је неосновано тврђење подносиоца притужбе да правилом прописаним Статутом Православног богословског факултета Универзитета у Београду по којем је за упис на основне и мастер студије Православног богословског факултета Универзитета у Београду, односно за конкурисање за звање наставника, предавача, сарадника и истраживача на овом факултету потребна сагласност надлежног епископа овај факултет „дискриминише студенте и професоре Православног богословског факултета на основу верског опредељења“. Уколико би Поверенику за заштиту равноправности била поднета притужба у којој би било наведено да је приликом добијања сагласности (благослова) за упис на студије Православног богословског факултета, односно за избор у одређено звање, одређено лице дискриминисано на основу своје вероисповести или верског убеђења или неког другог личног својства, основаност такве притужбе била би испитивана с аспекта важећих антидискриминационих прописа, сагласно међународним стандардима о праву на слободу од дискриминације и праксом међународних институција у овој области.

Ипак, повереница указује да одредбе Статута којима је као услов за упис на основне и мастер студије, односно за конкурисање за одређена звања на Православном богословском факултету прописана сагласност (благослов), управо због тога што отварају могућност посредне дискриминације, могу да производу читав низ проблема јер:

– сврха давања сагласности (благослова) није изричито наведена, па би због тога било тешко оцењивати легалност и легитимност таквог чина, што је неопходно приликом утврђивања посредне дискриминације;
– нису прописани критеријуми за добијање сагласности (благослова);
– нису прописани поступак и начин давања сагласности (благослова).

Због свих ових околности, евидентно је да сагласност (благослов) јесте чин који епископ даје или ускраћује на основу широко датог дискреционог овлашћења. Укупна последица јесте стварање потпуне правне несигурности као последице непредвидивости исхода поступка по захтеву за добијање сагласности (благослова). Не улазећи у верску природу благослова, извесно је да његово увођење у Статут факултета захтева да се он третира као сваки други услов за упис на студијски програм, односно за конкурисање за одређено звање, што подразумева да се о испуњењу овог услова одлучује на основу објективних и унапред познатих критеријума, који су, при том, у складу са антдискриминационим стандардима. Због тога, у циљу спречавања посредне дискриминације, повереница препоручује да се добијање сагласности (благослова) или уклони из Статута или да се прецизно регулише на основу којих критеријума и на који начин се ова сагласност (благослов) даје, уз пуно поштовање прописа о забрани дискриминације који обавезују све високошколске установе.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужба удружења А. С. против Православног богословског факултета због дискриминације на основу религијских уверења у области образовања