дел. бр. 23/2011 датум: 21. 1. 2011.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђене мере (чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације „Сл. Гласник РС„ бр. 22/2009), Повереница за заштиту равноправности даје

МИШЉЕЊЕ

Закључком Владе Републике Србије 05 Број: 120-4978/2010 од 6. јула 2010. године, којим је судијама, јавним тужиоцима и заменицима јавних тужилаца који су поднели жалбу, односно уставну жалбу Уставном суду на одлуку Високог савета судства, односно Државног већа тужилаца на основу које им је престала дужност, признато право на продужену накнаду плате до доношења одлуке Уставног суда, није стављена у неповољнији положај ниједна друга група лица која се налази у истој или сличној ситуацији, а која се од ове групе разликује по неком личном својству, те овим Закључком нису дискриминисане ни бивше судије за прекршаје у односу на поменуту групу лица.

О б р а з л о ж е њ е

Притужбом против Закључка Владе Републике Србије 05 бр. 120-4978/2010, од 06. јула 2010. године Повереници за заштиту равноправности обратила се Н. Р. К. из Б., којој је престала дужност судије за прекршаје. У својој притужби наводи да је Закључком Владе Србије од 6. јуна 2010. године група бивших судија за прекршаја дискриминисана у односу на судије, јавне тужиоце и заменике јавних тужилаца у погледу права на накнаду плате.

Подноситељка притужбе наводи да су судије, јавни тужиоци и заменици јавних тужилаца којима је престала дужност фаворизовани у односу на бивше судије за прекршаје. Судијама је престанак права на примање накнаде одложен до доношења одлуке Уставног суда по жалби, односно уставној жалби на одлуку Врховног савета судства, односно Државног већа тужилаштва на основу које им је престала дужност. Накнада плате је судијама за прекршаје престала је шест месеци након престанка дужности, као што је прописано Законом о судијама („Сл. Гласник РС“ бр. 116/08, 58/09). Подноситељка притужбе сматра да је Влада без ваљаног основа две групе лица које се налазе у истој ситуацији (примају накнаду плате након престанка дужности) третирала различито (једнима је продужила, а другима није продужила примање накнаде), дискриминишући на тај начин бивше судије за прекршаје у односу на судије, јавне тужиоце и заменике јавних тужилаца.

Повереница за заштиту равноправности је спровела поступак у октобру 2010. године по притужбама групе судија за прекршаје којима је престала дужност, а које су базиране на истом чињеничном стању и изјављене против истог закључка Владе Републике Србије. На основу спроведеног јединственог поступка, сагласно чл. 117. Закона о општем управном поступку („Сл. лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/2001), у вези са чл. 40. ст. 4. Закона о забрани дискриминације, у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности,

Повереница је донела мишљење бр. 99/2010 од 6. новембра 2010. године.

У току наведеног поступка је Влади Републике Србије упућен, дана 4. септембра 2010. године, захтев да се у року од 15 дана изјасни о чињеницама наведеним у притужби и околностима под којима је донет Закључак који је био повод притужби.

Влада Републике Србије доставила је изјашњење 08 бр. 06-6663/2010-1 5. октобра 2010. године. У свом изјашњењу, Влада је навела:

– да је тачком 1. поменутог Закључка одређено да судијама, јавним тужиоцима и заменицима јавних тужилаца право на примање накнаде плате престаје даном доношења одлуке Уставног суда по жалби, односно уставној жалби на одлуку Врховног савета судства, односно Државног већа тужилаца на основу које им је престала дужност,
– да је тачком 2. Закључка одређено да право из тачке 1. не припада судијама за прекршаје, без обзира да ли су поднели или нису поднели жалбу, односно уставну жалбу Уставном суду,
– да се судије за прекршаје у складу са раније важећим прописима нису сматрале судијама већ посебним државним органима одговорним Влади;
– да су општински органи за прекршаје и већа за прекршаје престали да постоје ступањем на снагу новог Закона о судијама,
– да је судијама за прекршаје дужност престала по сили закона,
– да су судије, јавни тужиоци и заменици јавних тужилаца добили посебне одлуке о престанку функције, док за судије за прекршаје такве одлуке нису донете.

Оцењујући да ли је Закључком владе извршена дискриминација, Повереница је прво разматрала да ли је група лица за коју се у притужбама наводи да је била изложена дискриминацији налазила у истом положају као и група лица у односу на коју је наводно дискриминисана.

Закључак Владе (тачка 1.) односи се на судије, јавне тужиоце и заменике јавног тужиоца који су остварили право на накнаду плате у трајању од шест месеци и који су уложили жалбу, односно уставну жалбу на одлуку Високог савета правосуђа, односно Државног већа тужилаца, којима им је престала дужност. Статус који су ова лица имала (статус судије, јавног тужиоца или заменика јавног тужиоца) престао је одлуком Високог савета правосуђа, односно одлуком Државног већа тужилаца, и на ту одлуку је било могуће уложити жалбу, односно уставну жалбу, што су нека лица и учинила. Могућност да ова лица задрже, односно поврате свој статус судије, јавног тужиоца или заменика јавног тужиоца још увек није дефинитивно искључена.

Положај ове групе лица разликује се од положаја лица наведених у тачки 2. Закључка Владе, односно од положаја:

– судија, јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца који нису поднели жалбу, односно уставну жалбу Уставном суду,
– судија за прекршаје, без обзира да ли су или нису поднели жалбу, односно уставну жалбу Уставном суду.

Лице коме је одлуком Високог савета судства, односно одлуком Државног већа тужилаца, престала дужност судије, јавног тужиоца или заменика јавног тужиоца и које на ту одлуку није уложило жалбу, односно уставну жалбу Уставном суду, дефинитивно је изгубило статус судије, јавног тужиоца или заменика јавног тужиоца. Лицима која су обављала дужност судије за прекршаје дужност је престала по сили закона. Новим Законом о судијама укинути су органи у којима су они обављали поменуту дужност, па самим тим и дужности које су они обављали и положај који су заузимали. Та лица су дефинитивно изгубила статус судија за прекршаје, без могућности да тај статус задрже, односно поврате.

Према томе, две групе за које се наводи да су Закључком Владе различито третиране, разликују се по свом положају.

За потпуно сагледавање околности случаја не треба имати у виду само ситуацију која је настала ступањем на снагу Закона о судијама („Сл. Гласник РС“ бр. 116/08, 58/09) и Закона о јавном тужилаштву(„Сл. гласник РС“, бр. 116/2008 и 104/2009), а која се односи на право на накнаду плате. Наиме, овај Закон одредбом члана 101. заиста ставља у једнак положај лица које су до избора нових судија обављали дужност судије изабраних по Закону о судијама, односно Закону о судовима и дужност судије за прекршаје, и која нису изабрана на нове дужности по новом Закону о судијама. И једнима и другима одређује накнаду плате у трајању од шест месеци.

Положај те две групе је једнак у том смислу што је и једнима и другима престала дужност, што ни једни ни други нису изабрани по новом закону и што је и једнима и другима одређена накнада плате у трајању од шест месеци. Међутим, разлика у положају ове две групе постоји у другим сегментима. Наиме, лица која су у време ступања на снагу Закона о судијама и Закона о јавном тужилаштву обављала функцију судије, односно дужност јавног тужиоца или заменика јавног тужиоца, могла су да буду или да не буду изабрана на исту функцију, односно дужност. За судије за прекршаје та могућност више није постојала, јер су органи за прекршаје укинути.

Надаље, према Закону о судијама (чл. 100. ст. 4.), првим избором судије сматра се избор на дужност судије у складу са раније важећим законима. Исто правило важи и у погледу јавних тужилаца, за које је такође одређено да се првим избором на јавнотужилачку функцију сматра избор на дужност јавног тужиоца, односно заменика јавног тужиоца у складу са раније важећим законима (чл. 129. ст. 4. Закона о јавном тужилаштву). Раније именовање судија за прекршаје не сматра се, међутим, првим избором (чл. 100. ст. 4. Закона о судијама).

Разлике у ситуацијама у којима се налазе ове две групе добијају завршни облик у тренутку подношења жалбе, односно уставне жалбе Уставном суду. У том тренутку је ситуација једне групе лица дефинитивна – у погледу судија за прекршаје, не постоји могућност да се њихов статус врати, односно промени. Ситуација друге групе лица, судија, јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца који су уложили жалбу још увек није дефинитивна и може бити промењена одлуком Уставног суда.

Законско одређивање накнаде плате у трајању од шест месеци лицима којима је престала дужност (чл. 101. Закона о судијама и чл. 13. ст. 2. Закона о јавном тужилаштву) има за циљ да обезбеди материјалну сигурност ових лица до новог запослења, односно стицања права на пензију. То право подједнако припада и судијама и јавним тужиоцима и заменицима јавних тужилаца и судијама за прекршаје. У ово право Влада својим Закључком није дирала.

Закључком од 6. јула 2010. године Влада је судијама, јавним тужиоцима и заменицима јавног тужиоца који нису поново изабрани на исту функцију, односно дужност и који су поднели жалбу, односно уставну жалбу Уставном суду, признала ново право на накнаду плате у истом износу који су примали до тада, до окончања поступка пред Уставним судом. Због начина на који је формулисан овај Закључак, као одлуке о времену престанку права стеченог на основу члана 101. Закона о судијама, као и помињање у закључку других категорија лица којима ово право није признато, створен је утисак да се ради о дискриминацији.

Како Закон о забрани дискриминације у члану 6. дефинише непосредну дискриминацију као стављање у неједнак положај лица или групе лица које се налазе у истој или сличној ситуацији, а како је у поступку установљено да се положаји ове две групе битно разликују, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да у овом случају није извршена непосредна дискриминација.

Што се тиче посредне дискриминације (члан 7. Закона о забрани дискриминације), Повереница за заштиту равноправности сматра да Влада својим закључком није извршила овај облик дискриминације. Наиме, премда то нигде није изричито наведено, очигледно је да је Влада донела Закључак у циљу заштите лица чији статус још увек није дефинитивно решен јер је поступак одлучивања пред надлежним органом у току. Разлог установљавања права на продужену накнаду плате судијама, јавним тужиоцима и заменицима јавних тужилаца Закључком владе различит је у односу на разлог због кога је Закон признао право на накнаду у трајању од шест месеци. Законом прописана накнада има за циљ да лицима којима је престала дужност, а тиме и радни однос, обезбеди материјалну сигурност до проналажења новог посла. Накнада коју је Влада признала поменутој групи лица има другачији, али исто тако легитиман циљ. Она обезбеђује материјалну сигурност лицима до доношења дефинитивне одлуке о њиховом статусу. Мера која је предузета у том циљу је оправдана и сразмерна циљу који треба да постигне.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 33. ст. 1. т. 9. Закона о забрани дискриминације, даје мишљење да у овом случају није извршена дискриминација.

У погледу осталих неправилности на које се у притужби указује, Повереница за заштиту равноправности констатује да није надлежна да оцењује да ли је доношење спорног Закључка Владе у складу са њеном надлежношћу и да ли је дошло до повреде других права која судијама за прекршаје припадају на основу Закона о радним односима у државним органима („Сл. гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98 – др. закон, 49/99 – др. закон, 34/2001 – др. закон, 39/2002, 49/2005 – одлука УСРС, 79/2005 – др. закон, 81/2005 – испр. др. закона и 83/2005 – испр. др. Закона).

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 Притужба против Владе Републике Србије због дискриминације судија за прекршаје у погледу права на продужену накнаду плате