дел. бр. 1572 датум: 19. 12. 2011.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђење мере (чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације „Службени гласник РС“, бр. 22/2009), поводом притужбе М. о. љ. п. из Н., Повереница за заштиту равноправности даје

МИШЉЕЊЕ

У поступку који је спроведен по притужби М. о. љ. п. из Н. против Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа Н., није утврђено да је у поступку за издавање личне карте извршен акт дискриминације према П. Џ. из Н., на основу личног својства – припадности ромској националној мањини.

О б р а з л о ж е њ е

Повереница за заштиту равноправности примила је 21. октобра 2011. године притужбу М. о. љ. п., поднету у име и уз сагласност П. Џ. из Н., против Министарства унутрашњих послова, Полицијске управе Н.. У притужби је наведено:

– да је Министарство унутрашњих послова, ПУ Н. онемогућило остваривање права П. Џ. на лична документа (личну карту) јер је ромске националности, чиме је извршена дискриминација по основу националне припадности;
– да је П. Џ. до мајчине смрти живео у насељу …. бр. …, након чега је смештен у Дом за смештај деце без родитељског старања у Н., јер му се отац налазио на издржавању казне затвора;
– да је у дому постао пунолетан, али да захтев за издавање личне карте, пропустом надлежних служби из дома, није благовремено поднет;
– да се након пунолетства враћа у кућу где је живео пре мајчине смрти, код ујака, која се налази на адреси … бр. ….;
– да је 29. септембра 2011. године (не може са сигурношћу да тврди који је датум у питању јер није добио потврду о пријему), предао захтев да добије личну карту у званичном поступку, али да је пар дана касније добио обавештење да не може да му се изда лична карта по основу пребивалишта;
– да је покушао да добије личну карту по основу боравишта (члан 5. став 3. Закона о личној карти ), али му је саопштено да та одредба важи само за особе са Косова и Метохије;
– да је Полицијска испостава Ц. К. П. Џ. послала позив у којем је назначена адреса на којој борави, али да службеница која прима документа ову чињеницу није узела у обзир, уз образложење да свака полицијска испостава ради самостално.

М. о. љ. п. доставила је и сагласност П. Џ. да могу у његово име да поднесу притужбу Повернику за заштиту равноправности; позив Полицијске испоставе Ц. К. број: 3К-959/11 од 6. октобра 2011. године и уговор о коришћењу стана бр. 4490/270 од 31. децембра 1996. године, закључен између Стамбеног предузећа и В. Ц.

Повереница за заштиту равноправности је спровела поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чл. 35. став 4. и 37. став 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка затражено изјашњење Министарства унутрашњих послова, ПУ Н.

Министарство унутрашњих послова, ПУ Н., Одељење за управне послове доставило је изјашњење 17/2 број 205-8239/2011 од 28. новембра 2011. године у којем је наведено:

– да је увидом у списе предмета утврђено да је П. Џ. из Н. поднео захтев за пријаву пребивалишта дана 28. септембра 2011. године;
– да је уз захтев приложио уговор о коришћењу стана на адреси у Н., … број … на име покојног В. У. (МКУ Н. текући бр. …, страна … за годину 2004) као носиоца станарског права;
– да су идентитет П. Џ. потврдили сведоци Е. У. и Р. С., обоје из Н., … бр. …;
– да је надлежни орган поступио сходно одредбама члана 5. Закона о пребивалишту и боравишту грађана којим је прописано да се од грађанина приликом пријаве пребивалишта и боравишта и пријављивања адресе стана може затражити да покаже личну карту или другу исправу на основу које се може утврдити његов идентитет или доказати друге чињенице од значаја за пријављивање и да се под другом исправом подразумева, нарочито, уговор о коришћењу стана, власнички лист, уговор о подстанарском односу и др.
– да су грађани дужни да, између осталог, приложе на увид и доказе о правном основу коришћења стамбене јединице на којој пријављују своје пребивалиште;
– да, у ситуацијама када подносилац захтева за пријаву пребивалишта није уједно и власник стана на адреси на којој пријављује своје пребивалиште, неопходна је сагласност власника непокретности да се исти пријави на адреси његовог стана;
– да наводи из притужбе нису основани обзиром да је П. Џ., приликом подношења захтева за пријаву пребивалишта, навео да је адреса на којој има намеру да живи … бр. … за коју нема доказ о власништву, већ је приложио уговор о коришћењу стана на адреси … бр. …;
– да су лица која су потврдила његов идентитет пријављена на адреси …. бр. …, на коју гласи и захтев П. Џ., али да сведоци немају доказ о власништву нити потврде о плаћеним рачунима на ту адресу;
– да су, у намери да утврде чињенично стање, упутили допис Одељењу полиције, под бројем 205-5/11 од 7. новембра 2011. године, али да извештај о извршеној теренској провери нису добили до слања изјашњења на притужбу Поверенику за заштиту равноправности.

Закон о забрани дискриминације у члану 4. прописује општу забрану дискриминације тако што прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости. Одредбом члана 8. прописано је да до повреде начела забране дискриминације долази ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује.

Одредбе Закона о личној карти прописују да право на личну карту има сваки држављанин Републике Србије старији од 16 година живота , а такође је прописано и да је држављанин старији од 16 година живота, који има пребивалиште на територији РС, дужан да има личну карту . Законом о боравишту и пребивалишту грађана , који је био на снази у време подношења захтева П. Џ. за издавање личне карте, било је прописано да су грађани дужни да пријаве своје пребивалиште , а да се у том случају, од грађанина може тражити да покаже личну карту или другу исправу на основу које се може утврдити његов идентитет или доказати друге чињенице од значаја , под којим се подразумевају нарочито уговор о коришћењу стана, власнички лист, уговор о подстанарском односу, изјава подносиоца пријаве о намери да стално живи у месту које је пријавио као ново пребивалиште . Такође, одредбом члана 5. став 3. Закона о личној карти прописано је да ће се држављанину који има право на личну карту, а нема пријављено пребивалиште на територији Републике Србије, издати лична карта на основу утврђеног боравишта са роком важења од две године.

Не улазећи у оцену да ли је Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа Н., правилно примењивало прописе у складу са начелима добре управе, Повереница за заштиту равноправности констатује да уз притужбу и током поступка нису понуђени докази који би потврдили или оповргли наводе да је поступање ПУ Н. узроковано личним својством П. Џ. Због тога је дала је мишљење да у овом предмету није утврђено да је својим поступањем Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа Н. извршило акт дискриминације према П. Џ. на основу његове националне припадности.

Повереница за заштиту равноправности користи прилику да подсети да је доношењем Стратегије за унапређивање положаја Рома у Републици Србији (2009), Влада Републике Србије поставила као стратешки циљ унапређење положаја Рома у Републици Србији, са циљем смањења разлика које постоје између положаја ромске популације и осталог становништва. Овај документ се, поред других питања, бави и питањем доступности личних докумената припадницима ромске популације. Право на правни субјективитет, односно право да особа буде призната пред законом, представља основно људско право и предуслов је за уживање свих осталих права гарантованих домаћим и међународним законодавством. Велики број Рома се суочава са озбиљним препрекама у уживању права да буде признат пред законом и да поседује документа. Без личних докумената, они су правно невидљиви, што их спречава да остваре елементарна људска права: право на здравствену и социјалну заштиту, образовање, рад и сл. Подаци наведени у Стратегији указују да велики проценат Рома нема важеће документе, а да 39,5% Рома нема исправне личне карте. Као неке од узрока оваквог стања, Стратегија истиче и недовољну осетљивост запослених у надлежним органима када се ради о потребама ромске популације и недовољну флексибилност органа власти да се прилагоде ситуацији у којој се налазе Роми. Ови наводи добијају потврду у пракси када се сагледа ситуација у којој се нашао П. Џ., који не живи у нелегалном насељу, већ у кући свог ујака, у којој је живео до смрти своје мајке, и који испуњава законске услове за издавање личне карте, али има тешкоћа да то своје право оствари у поступку пред ПУ Н.

Повереница за заштиту равноправности указује да је обавеза свих релевантних друштвених актера у Србији, а посебно државних органа, да покажу већи степен сензибилности у поступцима у којима су странке из осетљивих друштвених група, као и да учине све што је у њиховој надлежности да пруже неопходну подршку, како би се овим особама олакшало остваривање гарантованих права.

Повереница напомиње да није надлежна да оцењује да ли је Министарство унутрашњих послова, Полицијска управа Н., правилно примењивало прописе у спорном предмету, нити да се изјашњава о дужини трајању поступка по захтеву П. Џ. и поштовању принципа добре управе. Утврђивање ове врсте пропуста у надлежности је Заштитника грађана, коме се подносилац притужбе може обратити.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 Притужбa M. o. љ. п. прoтив Mинистaрствa унутрaшњих пoслoвa збoг дискриминaциje нa oснoву нaциoнaлнe припaднoсти у oблaсти пружaњa услугa