дел. бр. 1567 датум: 9. 12. 2011.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђене мере (члан 33. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације „Сл. гласник РС“ бр. 22/2009), поводом притужбе Ј. М. М. из Б., Повереница за заштиту равноправности даје

МИШЉЕЊЕ

У поступку који је спроведен по притужби Ј. М. М. из Б. против А. б. д. о. о., поводом недобијања бесплатне улазнице за концерт певачице Sade. за М. М., сина подноситељке притужбе који има аутизам, није утврђено да je А. б. д. о. о. одбила да изда бесплатну улазницу због било ког личног својства М. М., па се поступање привредног друштва А. б. д. о. о. не може квалификовати као дискриминаторно.

О б р а з л о ж е њ е

Повереници за заштиту равноправности обратила се притужбом 12. октобра 2011. године Ј. М. М. из Б. у име свог сина М. М., који има аутизам, против привредног друштва А. Б. д. о. о. У притужби је навела да је 28. септембра 2011. године отишла да пријави свог сина за бесплатну улазницу за концерт певачице Sade, који је требало да се одржи у Б. а. Истиче да је том приликом доставила доказ о инвалидитету за сина, али да јој је особа којој се обратила, Б. О., тада рекла да су бесплатне карте намењене првенствено за особе које користе инвалидска колица и особе са оштећеним видом које морају да имају пратиоца, а такође јој је рекла и да нема места. Надаље је наведено да је на веб презентацији Б. а. истакнуто да за „особе са посебним потребама Б. а. обезбеђује 40+40, односно 80+80 бесплатних улазница, у зависности од догађаја, а да се пријављивање врши најраније шест недеља пре датума заказаног догађаја. Право имају особе које се несамостално крећу, слепа лица, као и друге особе са посебним потребама уколико имају инвалидску књижицу/документ“.

Подноситељка притужбе сматра да су оваквим поступањем особе са интелектуалним тешкоћама и аутизмом дискриминисане у односу на остале особе са инвалидитетом и да је Б. а. у обавези да обезбеди приступачност свим особама са инвалидитетом.

Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. став 4. и 37. став 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка прибављено изјашњење А. б. д. о. о у којем је наведено следеће:

– да једини разлог зашто М. М., као особа са инвалидитетом, није могао да присуствује жељеном програму јесте чињеница да су сва места већ била попуњена по основу раније испостављених захтева особа са инвалидитетом;
– да Б. а. за сада није у могућности да уведе неки савршенији систем пријава од постојећег, у којем је брзина пријаве преовлађујући фактор;
– да запослени у Б. а. ни на који начин не тумаче врсту или степен инвалидитета гостију имајући у виду да за то нико од запослених није квалификован, нити се процењују музички укуси или на било који начин врши селекција грађана који желе да присуствују програмима;
– да притужба Ј. М. М. није основана, јер Б. а. није одбила пружање услуге бесплатног посматрања програма, с обзиром да пружање услуге у тренутку подношења захтева није било могуће, односно услуга се није могла извршити услед попуњености капацитета предвиђених за особе са инвалидитетом;
– да су места предвиђена за особе са инвалидитетом по редоследу пријављивања заузеле друге особе са инвалидитетом, а не нека трећа лица, чиме би била нарушена равноправност сина подноситељке притужбе;
– да би улазак публике преко предвиђеног броја угрожавао безбедност свих присутних, па је запослена у Б. а. проценила да је број лица већ прешао границу безбедности и то саопштила Ј. М. М.;
– да је садашња и будућа пракса Б. а. опредељење да омогући особама са инвалидитетом бесплатно присуство на програмима, али да Б. а. није у могућности да ову услугу омогући свим особама са инвалидитетом, због ограниченог броја места;
– да су нетачни наводи подноситељке притужбе да здравствено стање њеног сина није уважено као довољан основ за присуство програмима као особа са инвалидитетом, с обзиром да је запослена у Б. а. понудила бесплатне улазнице за неки други програм, као што је и наведено у притужби;
– да Б. а. не пружа услуге особама са инвалидитетом под неповољнијим условима у односу на услуге које пружа осталим корисницима и да је објекат Б. а. снабдевен прилазним рампама, посебним лифтом и посебним тоалетима за особе са инвалидитетом;

Уз изјашњење је достављен списак пријављених особа са инвалидитетом за концерт певачице Sade..

Повереница за заштиту равноправности анализирала је чињеничне наводе са аспекта Закона о забрани дискриминације, како би испитала да ли је у конкретном случају Б. а. различито третирала М. М., особу са аутизмом, на основу његовог личног својства у односу на остале особе са инвалидитетом приликом добијања бесплатних улазница за концерт.

Према одредби члана 2. став. 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације („Сл. гласник РС“ бр. 22/2009), дискриминација означава свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Повреда начела једнаких права и обавеза, према члану 8. наведеног закона, постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварују. Одредбама чл. 15 – 27. Закона о забрани дискриминације предвиђени су посебни случајеви дискриминације, па је тако чланом 26. прописано да дискриминација особа са инвалидитетом постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота, док се начин остваривања и заштита права особа са инвалидитетом уређује посебним законом.

С обзиром на чињенице и околности конкретног случаја, релевантне су и одредбе члана 13. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС“, бр. 33/2006) којим се забрањује дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама, а под услугом у јавној употреби сматра свака услуга коју уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања. Ставом 5. је прописано да дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга нарочито обухвата: одбијање пружања услуга особи са инвалидитетом, осим ако би пружање услуге угрозило живот или здравље особе са инвалидитетом или другог лица, затим пружање услуге особи са инвалидитетом под другачијим и неповољнијим условима од оних под којима се услуга пружа корисницима, осим ако би пружање услуге под редовним условима угрозило живот или здравље особе са инвалидитетом или другог лица.

Увидом у податке доступне на веб презентацији Б. а. утврђено је да „за особе са посебним потребама Б. а. обезбеђује 40+ 40, односно 80+80 бесплатних улазница у зависности од догађаја, а да се пријављивање врши телефонски или преко инфо мејла и то најраније шест недеља пре датума заказаног догађаја. Право имају особе које се несамостално крећу, слепа лица, као и друге особе са посебним потребама уколико имају инвалидску књижицу/документ“.

Неспорно је да је подноситељке притужбе свог сина, М. М., 28. септембра 2011. године пријавила за добијање бесплатне улазнице за концерт певачице Sade, који се у Б. а. одржао 30. октобра 2011. године, да је том приликом доставила доказ о инвалидитету за сина, с обзиром да му је неопходан пратилац, али да улазницу није добио. Имајући у виду податак доступан на веб презентацији Б. а. – да се пријављивање врши најраније шест недеља пре датума заказаног догађаја, а да је подноситељка притужбе пријавила сина четири недеље пре концерта, као и списак пријављених особа са инвалидитетом који је достављен у прилогу изјашњења, Повереница за заштиту равноправности оцењује да је могуће да су сва места предвиђена за особе са инвалидитетом била попуњена у прве две недеље пријављивања. С друге стране, подноситељка притужбе у конкретном случају није доставила доказе којом би поткрепила наводе из притужбе да Б. а. дискриминише особе са интелектуалним тешкоћама и аутизмом у односу на остале особе са инвалидитетом. У светлу ових околности, а имајући у виду одредбу члана 35. став 2. Закона о забрани дискриминације, којом је прописано да се уз притужбу достављају докази о претрпљеном акту дискриминације, Повереница за заштиту равноправности констатује да у овом случају није утврђено да је М. М. онемогућено добијање бесплатне улазнице због врсте инвалидитета, односно само зато што је особа са аутизмом.

Извесно је да је привредно друштво А. б. д. о. о, као културно спортски објекат чија је основна делатност организовање спортских и културних манифестација, овлашћена да доноси одлуке у оквиру своје надлежности и утврђује права, обавезе и правила за све посетиоце. Повереница за заштиту равноправности истиче да спремност и опредељење б. а. да обезбеђује несметан приступ и омогући одређени број бесплатних улазница особама са инвалидитетом на програмима, представља позитиван пример подршке и укључивања особа са инвалидитетом и у овај сегмент друштвеног живота.

Међутим, Повереница за заштиту равноправности констатује да су подаци доступни на веб презентацији Б. а. у делу који се односи на информације намењене особама са инвалидитетом,формулисани уз употребу некоректне, застареле и дискриминаторне терминологије, који не смеју да се користе при давању информација за коришћење јавних услуга. Термини као што су „особе са посебним потребама“ и други слични стигматизирајући изрази морају се елиминисати, односно заменити у складу са општеприхваћеним језичким и терминолошким стандардима. Све особе са инвалидитетом, без обзира на врсту инвалидитета, имају исте потребе као и сви други грађани и грађанке (за храном, сигурношћу, кретањем, емотивним везама, образовањем, културом, итд). Начини и потенцијали задовољавања тих потреба зависе искључиво од спремности друштва да подједнако третира све своје грађане и грађанке и пружи једнаке могућности за све. Коректни термини су особе са инвалидитетом, деца са сметњама у развоју и слично, те Повереница за заштиту равноправности сматра да би привредно друштво А. б. д. о. о. требало да промени терминологију коју користи на веб презентацији и тиме, такође, да свој допринос процесу социјалне инклузије особа са инвалидитетом. Такође, имајући у виду чињеницу да привредно друштво А. б. д. о. о. има веома модерну веб презентацију, требало би обезбедити и техничку могућност да садржаје који се објављују на сајту могу да читају и слабовиде особе.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности је сагласно члану 33. став 1. тачке 1. и 9. Закона о забрани дискриминације, дала мишљење да није утврђено да је привредно друштво А. д. о. о. Б., дискриминаторно поступало према М. М..

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Притужбa J. M. M. прoтив Б. a. збoг дискриминaциje нa oснoву инвaлидитeтa у oблaсти пружaњa услугa